POUKE

 

POUKE
 

 
XII
O STRAHU OD BUDUĆIH MUKA I O TOME DA ONAJ KO ŽELI DA SE SPASE NIKADA NE TREBA DA JE NEBRIŽLJIV ZA SVOJE SPASENJE
 
1. Jednom prilikom sam patio od nogu, osećajući slabost u njima. Neka bratija je došla da me poseti i zapita o uzroku neduga. Imali su pri tome dve stvari [na umu]: da me uteše i makar malo odvuku [pažnju] od bola i da mi daju povod da im kažem nešto korisno. Međutim, pošto mi bol nije dopustio da im kažem šta sam hteo, počujte sada vi. Jer, kad žalost prođe, razgovor o žalosti postaje prijatan. Kad se na moru podigne bura, svi koji su na brodu trpe nevolju. Međutim, kad prođe bura, oni sa radošću i prijatnošću razgovaraju o onome što se dogodilo.
2. Dobro je, bratijo, kao što vam uvek govorim, svaku stvar uzvoditi do Boga[1]. Treba govoriti da bez Boga ništa ne biva. Čak i da za neku stvar postoji spoljašnji uzrok, [dobro je govoriti] da je Bog učinio nešto zato što je znao da je dobro i korisno. Navešću primer. Ja bih mogao da kažem da sam, zbog toga što sam jeo sa stranicima i unekoliko prinuđavao sebe da bih ih uspokojio, opteretio svoj stomak, usled čega se proizveo otok na nozi, što je, opet, izazvalo revmatizam. [Mogao bih navesti] i druge razne uzroke, jer oni ne nedostaju onome koji želi [da ih navede]. Ali, tačnije i korisnije je svakako [reći] da se tako desilo jer je Bog znao da će [to] koristiti mojoj duši. Jer, ne postoji nešto od onog što je Bog stvorio, da nije dobro, nego je sve dobro i veoma dobro (up.Post.1,31). Ni zbog čega što se dešava ne treba biti potišten, nego sve, kao što rekoh, treba svoditi na promisao Božiji i [time] se umirivati.
3. Ima ljudi koji se toliko obremenjuju žalošću od onog što se dešava, da se odriču i ovog života. Oni bi radije [pristali] da umru, samo da se izbave. Od toga [čovek] strada usled malodušnosti i velikog neznanja, jer ne zna za strašne nevolje duše po izlasku iz tela. Veliko je čovekoljublje Božije, bratijo, naše bivstvovanje u ovom svetu. Ali, nama ovdašnje izgleda teško, jer ne znamo za tamošnje. Međutim, nije tako. Zar ne znate šta se kaže u Otečniku? Jedan veoma marljiv brat upita nekog starca, govoreći: „Duša moja želi smrt“. Starac mu je odgovorio: „To je stoga što [želiš] da pobegneš od nevolja, i što ne znaš da su buduće muke mnogo gore od ovdašnjih“. I drugi je slično upitao starca: „Zbog čega [postajem] utučen kad sam u keliji“. Starac mu je rekao: „Jer još nisi video ni očekivani pokoj, niti buduće muke. Kad bi ih tačno video, ti bi bez potištenosti podnosio čak i da ti je kelija puna crva, i da si u njima zagnjuren do guše“. Ali, mi hoćemo da se spasemo spavajući i zbog toga negodujemo u nevoljama. [Međutim], pre smo dužni da blagodarimo Boga i da se smatramo blaženim, jer smo se udostojili da malo tugujemo ovde, kako bismo tamo našli mali pokoj.
4. I Evagrije je govorio da [čovek] koji se moli Bogu da se ubrza njegov odlazak (iako je još obuzet strastima), liči na čoveka bolesnika koji umoljava stolara da mu slomi krevet[2]. Jer, pomoću ovog tela [tj. dok je u njemu] duša skreće pažnju sa strasti i nalazi utehu u jelu, piću, spavanju, razgovoru, hođenju ka prijateljima. A kada izađe iz tela, ona ostaje sama sa svojim strastima. Zauzeta njima i stradajući od njihovog meteža, ona se trza i ne može ni da se seti Boga. Samo, pak, sećanje na Boga teši dušu, kao što se govori u Psalmu: setih se Boga i razveselih se (Ps.76,4). Međutim, ni to joj ne dozvoljavaju strasti.
5. Hoćete li da kroz primer shvatite šta vam govorim? Neka neko od vas dođe da ga zatvorim u jednu tamnu keliju i neka se samo tri dana uzdrži jela, pića, spavanja, razgovora, pevanja, molitve, i uopšte, sećanja na Boga. Tada će videti šta će u njemu učiniti strasti. A i to se još uvek [ovde] dešava. Koliko će, pak, [mučenje] biti veće po izlasku duše iz tela, kada će se predati strastima i ostati sama sa njima!
6. Šta će, dakle, okajana tada od njih da prepati? Može se od ovog sadašnjeg pojmiti o onoj nevolji. Šta je ono što gori, kada neko dobije vatru? Kakav oganj i kakva drva čine to gorenje? Zar nisu upravo rđavi sokovi oni koji pale i stalno smućuju i zagorčavaju život [čoveka] koji ima telo [sklono] crnoj žuči? Tako se i kukavna strasna duša uvek muči svojom vlastitom zlom navikom, imajući gorko sećanje i mučno prepiranje sa strastima, koje je stalno žežu i pale. Osim toga, bratijo, ko može da opiše ona užasna mesta i ona tela u mukama koja služe dušama za takva i tolika stradanja (koja se, opet, sama ne raspadaju); ili onaj neopisivi oganj, ili tamu, grube mučilačke sile i hiljade drugih mučenja koja se često pominju u božanstvenom Pismu, koja su srazmerna sa rđavim dejstvovanjem duše i sa njenim zlim mislima? Jer, kao što sveti dobijaju neka svetla mesta i anđelsku radost, srazmerno njihovim blagim delima, tako i grešnici dobijaju mračna i tamna mesta, puna straha i užasa, kao što govore sveti. Šta je užasnije i bednije od onih mesta u koje se šalju demoni? Šta je gorče od muka na koje se osuđuju? Međutim, i grešnici će se mučiti sa tim demonima, kao što je rečeno: idite od mene prokleti u oganj večni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41).
7. I još je strašnije ono što govori sveti Jovan Zlatoust: „Čak i kad ne bi tekla ognjena reka, i kad strašni anđeli ne bi bili prisutni, nego bi samo ljudi bili pozvani [na Sud] i jedni bili pohvaljeni i proslavljeni, a drugi odbijeni sa beščašćem da ne vide slavu Božiju – zar onaj stid i beščašće i bol odvajanja od tolikih blaga ne bi bili gorči od svake geene i muke“[3]. Tada će samo izobličavanje savesti i sećanje na učinjeno biti gore, kao što rekosmo, od bezbrojnih i neopisivih muka.
8. Jer, duša će se sećati svega ovdašnjeg, kao što govore oci: i reči i dela i misli – i ništa od toga neće moći zaboraviti. A ono što je rečeno u Psalmu: toga dana će poginuti sve njihove pomisli (Ps.145,4), rečeno je za pomisli ovog veka, tj. za zidanje, imanje, roditelje, decu, i za svaku drugu vezu. Sve se to gubi čim duša izađe iz tela. Duša se ne seća ničeg takvog, niti se brine o tome. Ona se seća samo onog što je učinila sa vrlinom ili sa strašću, i od toga se ništa ne gubi. [Čovek] će se uvek sećati onoga kome je učinio nešto korisno, i onoga koji je njemu koristio. Isto tako, on će se uvek sećati onoga koji mu je štetio i onoga kome je štetio. I ništa, kao što rekoh, ne gubi duša od toga što je učinila u ovom svetu. Ona se po izlasku iz tela svega seća, samo još snažnije i jasnije, kao odrešena od ovog zemnog tela.
9. Jednom smo o tome razgovarali sa jednim velikim starcem. Taj starac je rekao da se duša po izlasku iz tela seća strasti koje je vršila i grehova i lica sa kojima ih je činila. A ja sam mu rekao: „Možda i nije tako, ali će verovatno imati naviku koju je [stekla] kroz činjenje grehova. Upravo, nje će se sećati“. I dugo smo se prepirali o tome predmetu, želeći da ga shvatimo. Starac se nije složio sa mnom, govoreći da se duša seća i samog vida greha, i mesta i samog lica sa kojim je grešila. I zaista, ako je tako, imaćemo još goru muku, ukoliko ne pazimo na sebe. Zbog toga vam uvek govorim da se starate oko obdelavanja dobrih misli kaka biste ih i tamo obreli. Jer, sa [čovekom] izlazi ono šta ima ovde. To isto će i tamo imati. Pobrinimo se da se izbavimo od takve nevolje, bratijo. Postarajmo se i Bog će nam ukazati Svoju milost. Jer, šta se govori u Psalmu: On je nada svih krajeva zemlje i onih u morima daleko (Ps.64,6). Na krajevima zemlje su oni koji su u savršenom zlu, a oni u morima daleko su oni u krajnjem neznanju. Pa ipak, Hristos je i njihova nada.
10. Potreban je mali trud. Potrudimo se da bismo bili pomilovani. Zanemareno [neobrađeno] polje će se puniti čičkom i trnjem sve dok je napušteno. Zar neće [vlasniku] polja, kada ushte da ga očisti i kada bude želeo da iščupa korov kome je dozvolio da naraste za vreme njegovog nemara, utoliko više krvariti ruke, ukoliko je ono punije? Jer, nemoguće je da neko ne požnje ono što je posejao. Ko želi da očisti svoje polje, prvo treba da dobro iskoreni sav korov. Jer, korov će opet da naraste ako se samo svrha sreže i ako se dobro ne iščupa sve njegovo korenje. Kao što smo rekli, on treba da iščupa samo korenje. Pošto dobro očisti polje od korova, i čička i sličnog, treba da ga izdrobi i izravnja i obradi. I kada ga uredi, dakle, treba da ga poseje dobrim semenjem. Jer, ako ga posle takvog uređenja ostavi praznim, opet će narasti korov, našavši meku i pogodnu zemlju. On će pustiti korenje dole u dubinu, te će se još više osnažiti i umnožiti.
11. Tako je i sa dušom. Prvo je potrebno da se odseku sve stare pristrasnosti i sve navike koje duša ima. Jer, ništa nije gore od zlog običaja. I sveti Vasilije govori: „Nije mali podvig pobediti svoju naviku. Jer, običaj, utvrdivši se kroz dugo vreme, poprima silu prirode“[4]. Tako je potrebno, kao što rekoh, da se podvizavamo ne samo protiv zlih običaja i strasti, nego i protiv njihovih uzroka, koji su [njihovo] korenje. Jer, ako se ne iščupa korenje, čičak će se svakako ponovo primiti. [Tako] postoje strasti koje nemaju nikakve sile, ako se preseku njihovi uzroci. Na primer, zavist sama po sebi nije ništa, ali ima neke uzroke među kojima je i slavoljublje. Jer, ko hoće da bude slavljen zavidi onome koji je proslavljen i kome se ukazuje čast. Isto tako i gnev nastaje iz raznih uzroka, a osobito iz slastoljublja. 0 tome pominje Evagrije, govoreći o nekom svetom koji je kazao: „Nasladu odbijam da bih presekao povod za jarost“. I svi oci govore da svaka strast ima uzrok u [jednoj od] tri pohote: slavoljublju, srebroljublju i slastoljublju, kao što sam već govorio.
12. Dakle, ne treba odsecati samo strasti, već i njihove uzroke. Treba dobro urediti svoju narav putem pokajanja i plača. Tada se već može početi sa sejanjem dobrog semena, tj. dobrih dela. Jer, ono što smo rekli za polje, tj. da će posle njegovog očišćenja i uređenja opet naići korov i naći dobru i meku zemlju, ukoliko se ne baci dobro seme – važi i za čoveka. Ako posle ispravljenja svoje naravi u [odnosu] na ranija dela kroz pokajanje, zapostavi dobra dela i sticanje vrlina, sa njim će se desiti ono o čemu se govori u Jevanđelju: kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaže: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe dom prazan [očigledno, od svake vrline], pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga (Mt. 12,4345).
13. Jer, duša ne može da prebiva u istom stanju. Ona se uvek pruža napred – ili ka boljem ili ka gorem. Zbog toga svako ko želi da se spase treba ne samo da ne čini zlo, već i da dela dobro, kao što se kaže u Psalmu: ukloni se od zla i učini dobro (Ps.33,14). Nije rečeno jednostavno: ukloni se od zla, nego i: učini dobro. Na primer, neko je navikao da čini nepravdu. On je, dakle, dužan ne samo da više ne čini nepravdu, već i da čini pravdu. Ako je bio razvratan, treba ne samo da se ne predaje razvratu, nego i da se uzdržava. Ako je bio gnevljiv, treba ne samo da se ne gnevi, nego i da stekne krotost. Ako je bio prkosan, treba ne samo da ne prkosi nikome, nego i da se smirava. I to znači: ukloni se od zla, i učini dobro. Jer, svaka strast ima sebi suprotnu vrlinu. Gordost ima smirenje, srebroljublje milostinju, razvrat uzdržljivost, negodovanje trpljenje, gnev krotost, mržnja ljubav. Jednostavno, svaka strast, kao što rekoh, ima sebi suprotnu vrlinu.
14. O tome sam vam puno puta govorio. Kao što smo izagnali vrline i uneli strasti umesto njih, tako treba da se potrudimo ne samo da izagnamo strasti, nego i da unesemo vrline i da ih postavimo na njihovo vlastito mesto. Jer, mi po prirodi imamo vrline dane nam od Boga. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao vrline, kao što je rečeno: stvorimo čovek po obrazu i po podobiju (Post.1,26). Po obrazu, jer je Bog stvorio dušu netruležnom i samovlasnom [slobodnom], dok se po podobiju odnosi na vrline. Jer, rečeno je: budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk.6,36). Budite sveti, jer sam ja svet (Knj.Lev. 11,44). I opet, apostol kaže: budite među sobom blagi (Ef.4,32). I u Pesmi se kaže da je blag Gospod onima koji ga očekuju (Pl.Jer.3,25), i slično tome. To znači – po podobiju. Znači, Bog je našoj prirodi podario vrline, dok strasti nemamo po prirodi. One nemaju neko suštastvo niti [samostalno] postojanje. Sa strastima je kao sa mrakom: on ne postoji kao suštastvo, već predstavlja trpljenje vazduha koje biva od oskudice svetlosti, kao što govori sveti Vasilije. Uklonivši se od vrlina usled slastoljublja, duša je u sebi obrazovala strasti i ukrepila ih protiv sebe.
15. Znači, potrebno je, kao što rekoh, da postupamo slično kao sa poljem: posle sveg uređivanja odmah treba posejati dobro seme, kako bi dalo dobar rod. I opet, potrebno je da se sejač polja potrudi da bačeno seme [odmah] sakrije i udubi u zemlju. Inače, doći će ptice i zgrabiti ga, te će propasti. I kad ga sakrije, treba da čeka milost Božiju, tj. da padne kiša i izraste seme. Jer, čitav njegov bezmeran trud oko čišćenja, uređivanja i sejanja biće uzaludan ukoliko Bog ne [pošalje] kišu na seme njegovo? Tako i mi, ukoliko i učinimo nešto dobro, treba da se pokrivamo smirenoumljem i da pred Boga položimo nemoć našu, moleći mu se da pogleda na trud naš. U suprotnom, on je uzaludan.
16. Međutim, i posle kiše i pošto seme nikne, može se desiti da se mladica osuši i propadne, ukoliko povremeno ponovo ne padne kiša. Naime, kiša je potrebna i semenu i mladici, dok ne ojača. No, ni tada [čovek] ne može biti bezbrižan. Jer, ponekad se dasi da se klas obrazuje i izraste, ali dođu skakavci ili naiđe grad, te pogubi plod. Tako je i sa dušom. Onaj ko se potrudi da se očisti od strasti, kao što smo rekli, i postara oko svih vrlina, treba uvek da pazi da se ne liši milosti Božije i Njegovog pokrova. Inače će poginuti. Sa čovekom je kao sa semenom: i pošto nikne i izraste i da rod, ono će se osušiti i propasti ukoliko povremeno ne pade kiša. I posle svega toga on će poginuti, ako Bog makar i na kratko oduzme Svoj pokrov i napusti ga. A čovek biva napušten kada čini stvari suprotne svome stanju. Na primer, ako kao pobožan padne u ravnodušnost[5], ili ako kao smiren dospe do drskosti. I ne napušta Bog toliko onog koji je ravnodušan i koji živi po toj bezrazličnosti, niti drskoga kada je drzak, koliko pobožnog kada postane ravnodušan, i smirenog kada je drzak. To znači grešiti protiv svog stanja. Zbog toga i sveti Vasilije drugačije sudi greh pobožnog, a drugačije ravnodušnog [tj. nepobožnog][6].
17. Sačuvavši se od ovoga, potrebno je [opet] da [čovek] pazi da dobro (ma kako inače malo bilo), ne čini iz taštine ili čovekougađanja ili zbog neke druge ljudske [tj. zemaljske, koristoljubive] pomisli. Jer, to malo može da poništi sve što čini, kao što smo rekli o skakavcima ili gradu i slično. I opet, zemljodelac ne može da bude bezbrižan čak i kada rod na polju ne pretrpi ništa zlo, nego se sačuva do žetve. Jer, pošto on požnje svoje polje i završi sav svoj trud, [može] da dođe zao čovek sa mržnjom i baci oganj u rod, te tako pogubi sav njegov trud i rod. Stoga, sve dok ne vidi da je dobro očistio rod i smestio ga u žitnicu, on ne može da bude bezbrižan. Isto tako, kada uspe da se izbavi od svega onoga o čemu smo govorili, čovek ne treba da je bezbrižan. Jer, dešava se da i posle svega toga đavo nađe kako da ga prelasti – bilo putem [traženja svoga] prava, bilo putem gordosti ili podmetanja pomisli neverja ili zle jeresi. Time on ne samo da pogubljuje sav njegov trud, već ga i od Boga odvaja. I tako, ono što mu nije mogao učiniti delom, on mu čini putem jedne pomisli. Tako i jedna pomisao može [čoveka] da odvoji od Boga, ukoliko je prihvati i složi se sa njom. Zato, onaj ko uistinu želi da se spase, ne sme da bude bezbrižan sve do poslednjeg izdisaja. Potrebni su, dakle, trud, velika briga i stalna molitva Bogu, kako bi nas pokrio i spasao po blagosti Svojoj, a u slavu svetog imena Svog. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. kao krajnji uzrok svake stvari videti promisao Božiji – Prim. prev.
  2. Na kome on još ipak ima neku utehu u svome stradanju – Prim. prev.
  3. Sveti Jovan Zlatoust, Palom Teodoru, PG 47, 294.
  4. Sveti Vasilije Veliki, Opširno izložena pravila, 6, RG31, 926 V.
  5. Tj. postane nemaran za zapovesti. Ravnodušnost je nepažnja prema zapovestima koja se javlja usled odsustva straha Božijeg. Ona se utvrđuje kroz naviku da se pita: „Šta znači ako ovo vidim, ili ono čujem?“ – Prim. prev.
  6. Sveti Vasilije Veliki, Na 7. Psalam, 5, RG29, 240; Na početak Priča, 9, RG31,404 VS.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *