POUKE

 

POUKE
 

 
XI
O STARANJU DA SE BRZO ODSECAJU STRASTI, PRE NEGO ŠTO DUŠA [U NJIMA] STEKNE RĆAVU NAVIKU
 
1. Proniknite umom vašim, bratijo, u stanje stvari i gledajte da ne budete nemarni, jer vas u veliku opasnost dovodi i mali nemar. Posetio sam nedavno jednog brata i našao ga iznemoglog od bolesti. Iz razgovora sam saznao da je imao vatru samo sedam dana, ali evo već 40 drugih dana nikako da se podigne. Vidite li, bratijo, koliko muka ima onaj koji padne u nenormalno ustrojstvo. Ima [ljudi] koji uvek zanemaruju male neurednosti, ne znajući da će im, ukoliko se njihovom telu desi neka nezgoda, i posebno ukoliko su slabi, biti potrebno mnogo napora i vremena pre ego što se oporave. Sedam dana je imao vatru onaj smireni, i eto koliko dana ne može da se pridigne. Isto je i sa dušom. [Čovek] sagreši malo, a [posle] [mnogo] vremena provodi prolivajući svoju krv pre nego što se ispravi.
2. Postoje različiti uzroci [dugotrajnosti] telesnih slabostima: ili su lekovi stari i ne deluju, ili je lekar neiskusan, ili je bolesnik neuredan i ne ispunjava preporuke lekara. A sa dušom nije tako. Mi ne možemo reći da je lekar neiskusan i da nije dao podesan lek. Jer, Hristos je Lekar naših duša, i zna sve i pruža podesan lek za svaku strast. Na primer, protiv taštine je dao zapovest smirenoumlja, protiv slastoljublja zapovest o uzdržanju; protiv srebroljublja – zapovest milostinje. I prosto rečeno, svaka strast ima lek u zapovesti koja joj odgovara. Prema tome, lekar nije neiskusan. Isto tako, ni lekovi nisu stari i nedejstveni. Zapovesti Hristove nikad ne stare, već se, srazmerno izvršavanju – podmlađuju. Dakle, zdravlju duše ništa ne smeta osim njene neurednosti.
3. Pazimo, dakle, na sebe, bratijo. Budimo trezvoumni, dok još ima vremena. Zbog čega smo nemarni? Učinimo neko blago [delo] da bismo obreli pomoć u vreme iskušenja. Zašto gubimo svoj život? Toliko slušamo, pa ipak [sve] prenebregavamo i kao da nas se ne tiče. Vidimo kako bratija odlaze od nas i nismo trezvoumni, premda znamo da će se za malo vremena i nama približiti smrt. Eto, od kada smo seli da porazgovaramo, pa do sada, proveli smo dva ili tri časa svog vremena i smrt nam se približila. I premda vidimo da gubimo vreme, ne bojimo se. Kako se ne sećamo reči onog starca koji je rekao: „Ko izgubi zlato ili srebro, može da nađe drugo umesto njih, a ko izgubi vreme, ne može drugo naći“. Zaista, tražićemo [makar] jedan čas ovog vremena, i nećemo ga naći. Koliko njih žele da čuju reč Božiju, i ne nalaze je. Mi je, međutim, toliko slušamo i prenebregavamo [je], ne budeći se. Bog zna da se čudim neosetljivosti naših duša. Jer, mi se možemo spasti, ali nećemo. Možemo, naime, da odsecamo svoje strasti dok su još mlade, ali se [o tome] ne brinemo. Mi ih, naprotiv, ostavljamo da očvrsnu u nama kao da pre hoćemo sebi da natovarimo krajnji napor. Jer, drugo je, kao što sam mnogo puta rekao, iskoreniti biljku koja se odmah [lako] čupa, a drugo iskoreniti veliko drvo.
4. Jedan veliki starac se sa svojim učenicima [jednom] našao na mestu gde su bili kiparisi različite veličine, mali i veliki. I reče starac jednom od učenika: „Iščupaj ovaj kiparis“. Beše taj kiparis vrlo mali, te ga brat sa jednom rukom odmah iščupa. Potom mu starac ukaza na drugi, veći od prvog, i reče: „Iščupaj i ovaj“. Brat je i njega iščupao, vukući ga sa dve ruke. Starac je opet pokazao na još veći kiparis, koji je on [tek] sa velikim trudom uspeo da iščupa. Međutim, starac mu ukaže na još veći. Brat ga je dugo savijao, da bi ga tek posle velikog zamora i znojenja najzad oborio. Međutim, sledeći kiparis na koji mu je starac ukazao, on ni posle mnogo napora i znoja nije bio u stanju da ga izvadi. Videvši da on to ne može učiniti, starac je naložio drugom bratu da ustane i pomogne mu. I tek su obojica uspeli da ga iščupaju. Tada je starac rekao bratiji: „Eto kakve su strasti. Dok su male, ako hoćemo, možemo ih sa lakoćom preseći. Međutim, zanemarene, one postaju snažne. I što više jačaju, utoliko zahtevaju veći napor [da bi se savladale]. Ukoliko, pak, suviše porastu, mi ih ni sa naporom nećemo moći odseći, ukoliko ne dobijemo pomoć od nekih svetih koji se zauzimaju za nas po Bogu“.
5. Vidite li kakvu silu imaju [reči] svetih staraca? A i prorok nas slično uči u Psalmu, govoreći: kćeri vavilonska okajana, blažen je ko ti uzvrati za uzvraćanje tvoje koje si nam uzvratila. Blažen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. (Ps.136,89).
6. Ispitajmo po redu ono što je rečeno. Vavilonom se naziva smetenost. Tako se tumači [reč] Vavel, koja [znači isto što] i Sihem. Kćerju vavilonskom se naziva neprijateljstvo. Jer, prvo se duša smete, pa onda dođe greh. Okajanom se naziva budući da, kao što smo drugde rekli, zlo nema ni suštastvo ni [samostalno] postojanje[1], već se obrazuje od našeg nemara, kao što opet, našim podvigom nestaje, vraćajući se u nebiće. O njoj, dakle, govori sveti: blažen je ko ti uzvrati za uzvraćanje tvoje koje si nam uzvratila. Razumimo što smo dali, šta smo primili i šta hoćemo da uzvratimo! Dadosmo volju svoju, a prihvatismo greh. Izreka, dakle, ublažava one koji joj uzvraćaju, tj. oni koji više ne čine greh. Zatim pridodaje: blažen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. Naime, blažen je onaj ko od samog početka ne dozvoljava da se u njemu razraste ono što se rađa od nje, tj. zle misli, i da podejstvuje zlo, već ih odmah, dok su mlade, i pre nego što se ukrepe i podignu na njega, uzima i baca o kamen, koji je Hristos, pogubljujući ih pribegavanjem Hristu.
7. Eto kako se i starci i Sveto Pismo uvek slažu i ublažavaju one koji se bore da odseku strasti dok su još mlade, i pre nego iskusimo bol i gorčinu njihovu. Trudimo se, dakle, bratijo, da budemo pomilovani. Potrudimo se malo i obrešćemo veliki pokoj.
8. Oci su rekli da treba da se malo po malo čistimo, ispitujući svako veče kako smo proveli dan, i izjutra kako smo proveli noć, i da [treba] da se kajemo pred Bogom zbog onog što smo [po slabosti] zgrešili. Uistinu, potrebno je da se, zbog mnoštva grehova i zbog zaboravnosti naše, i po isteku šest časova ispitujemo, tj. kako smo proveli [vreme] i u čemu smo sagrešili. I svaki od nas treba da govori: „Možda sam rekao nešto što je povredilo mog brata; možda sam ga video kako radi [neku] stvar i osudio ga ili ponizio ili ogovarao. Ili, zar nisam roptao na ekonoma što mi nije dao ono što sam tražio; ili, zar nisam uvredio i ogorčio kuvara rekavši da jelo nije ispalo dobro; ili, zar nisam uzroptao zbog nečega u sebi, [a i u sebi roptati jeste greh]“. I opet, svako [treba] da govori: „Zar mi kanonarh [tipikar u crkvi] nije rekao reč ili neki drugi od bratije, a ja mu, ne izdržavši, protivrečih“. Tako smo dužni da se svaki dan ispitujemo, tj. kako smo proveli [vreme]. Isto tako svako treba da razmatra kako je proveo noć: da li je sa gotovošću ustao na bdenje; ili je možda negodovao na onoga koji ga budi[2] ili je roptao protiv njega. Svaki treba da zna da mu onaj koji ga budi na bdenje čini veliko dobro i da mu postaje vinovnik velikih blaga. Jer, on ga budi na razgovor sa Bogom, da se moli za svoje grehe i za prosvećenje, [tj. razumevanje volje Božije]. Kako da nismo dužni zahvalnost takvome? Uistinu smo mu dužni, budući da gotovo preko njega stičemo spasenje.
9. I kazaću vam u [vezi] sa ovim i nešto čudnovato, što sam čuo o [jednom] velikom i prozorljivom starcu. Stojeći u crkvi kada su bratija počela sa pojanjem, vide on nekog svetlonosnog koji je izlazio iz oltara držeći nešto kao posudu u kojoj je bila agiazma [osvećena tečnost] i jednu kičicu. On je umakao kičicu u posudu i, obilazeći svu bratiju, svakog od njih obeležavao. Neka, pak, mesta od onih koji se nisu nalazili [na službi] on je obeležavao, a druga zaobilazio. I opet, pred otpust, on ga je video kako izlazi iz oltara i ponovo čini isto. Pavši pred njegove noge, starac ga je jednom prilikom zadržao i zamolio da mu objasni ko je i šta radi. I rekao mu je onaj svetlonosni: „Ja sam anđeo Božiji. Naloženo mi je da stavljam ovaj pečat na one koji se nalaze u crkvi od početka pojanja i ostaju do otpusta, i to radi njihovog usrđa, staranja i dobrog nastrojenja“. Na to mu starac reče: „A zašto obeležavaš i neka mesta onih koji nisu prisutni?“ Sveti anđeo mu odgovori, govoreći: „Neki od bratije su marljivi i dobrog nastrojenja, ali zbog nevoljne slabosti ili po blagoslovu otaca nisu prisutni [na službi]. Drugi su po zapovesti zauzeti poslušanjem i zbog toga se ne nalaze [u crkvi]. Iako odsutni, oni primaju pečat, jer su [istog] raspoloženja sa onima koji poju. Onima, pak, koji su u mogućnosti da se nalaze [u crkvi], ali odsustvuju iz nemarnosti, ne dajem pečat, kao što mi je naređeno, budući da oni sami sebe čine nedostojnima“.
10. Eto vidite vinovnik kakvih darova biva bratu onaj koji ga budi na crkveno pravilo. Starajte se, dakle, bratijo, da se nikad ne lišite pečata svetog anđela. Brat kome se desi da se raseje [tj. ne dođe u crkvu], ne treba da negoduje na onoga ko ga opomene, već da mu zahvali, gledajući na dobro koje od toga [dolazi].
11. Dok sam bio u opštežiću ava me je postavio za gostoprimca sa znanjem starca. U to [vreme] sam bio teško bolestan. Dolazili su, dakle, stranci i ja sam provodio veče uz njih; dolazili su kamilari, i ja sam usluživao. Mnogo puta su me zbog iskrsle potrebe budili, iako sam već bio otišao na spavanje. U međuvremenu je nastajao čas za službu. Tek što sam se malo dokopao [vremena za odmor], a kanonarh me već budi. A ja sam od umora ili od slabosti (jer sam se još mučio od visoke temperature), bio iznemogao tako da nisam bio pri sebi. I ja sam mu kroz san odgovarao: „Dobro, gospodine, neka se pomene tvoja ljubav. Gospod neka te nagradi. Kako si naredio, dolazim, gospodine“. I pošto bi on otišao, ja sam opet usnivao. I veoma sam žalio što sam zakašnjavao na službu. Pošto kanonarh nije mogao da me čeka [dok ustanem], ja sam od dva brata zamolio [uslugu]: jedan da me budi, a drugi da mi ne da da dremam na službi. I verujte mi bratijo, ja sam smatrao da mi preko njih dolazi spasenje. Saglasno tome, ja sam ih i poštovao. Tako i vi treba da ste raspoloženi prema onima koji vas podstiču na crkveno pravilo, i [uopšte] na svako blago delo.
12. Kao što smo rekli, svako treba da ispituje kako je proveo dan i noć, tj. da li je sa bodrošću stajao za [vreme] pojanja i molitve; da li je bio zaveden strasnim pomislima, ili je, naprotiv, sa razumevanjem slušao čitanje božanskog [Pisma]; da li je ostavio pojanje i lakomisleno izašao iz crkve. Onaj, dakle, ko sebe svakodnevno ispituje, starajući se o pokajanju za ono što je sagrešio, i ispravljajući se, počinje da umanjuje zlo. Ako je [ranije] činio devet [prestupa, sada] će činiti osam, te će sa Bogom po malo napredovati, ne dopuštajući da strasti jačaju u njemu. A velika je opasnost kada strast pređe u naviku. Jer, kao što rekosmo, takav [čovek], čak i ako hoće, ne može sam da savlada strast, već jedino ukoliko dobije pomoć od nekih svetih.
13.Hoćete li da vam ispričam o jednome kome je strast prešla u naviku? Čućete stvar dostojnu velikog plača. Dok sam bio u opštežiću bratija su se, ne znam kako, prevarila te mi poveravahu svoje pomisli. I ava mi je, sa znanjem staraca, naložio da se pobrinem za tu stvar. Jednog dana, dakle, dolazi jedan od bratije i govori mi: „Oprosti mi, gospodine, i pomoli se za mene, jer kradem i jedem“. Ja sam mu rekao: „Zbog čega? Zar si gladan?“ On mi je odgovorio: „Da, nije mi dovoljno za bratskom trpezom, a ne mogu da tražim“. Ja mu kažem: „Zašto ne odeš i kažeš avi?“ On mi odgovori: „Stidim se“. A ja mu kažem: „Želiš li da odem ja i da mu kažem?“ On mi odgovori: „Kako, narediš, gospodine“.
14. Tako sam pošao i rekao avi. On mi, pak, kaže: „Učini ljubav i pobrini se o njemu kako znaš“. Tada sam ga uzeo i pred njim rekao ekonomu: „Učini ljubav! Ma u koji čas da ti dođe ovaj brat, daj mu šta želi, i nikada ga nemoj odbiti“. Čuvši to, ekonom je rekao: „Kako narediš“. I brat je nekoliko dana tako postupao. Međutim, zatim dolazi i govori mi: „Oprosti mi, gospodine, počeo sam opet da kradem“. Ja mu kažem: „Zbog čega? Zar ti ekonom ne daje ono što želiš?“ On odgovori: „Da, oprosti. On mi daje koliko hoću, ali se stidim pred njim“. A ja mu kažem: „Ne stidiš li se i premda mnom?“ On mi reče: „Ne“. Ja mu kažem: „Dakle, dolazi kad hoćeš i uzimaj od mene, samoj nemoj da kradeš“.
15.Tada sam imao poslušanje u bolnici. Dolazio je, dakle, on i uzimao šta je hteo. No, kroz nekoliko dana, opet je počeo da krade. Došao je k meni ožalošćen i rekao: „Eto, opet kradem“. A ja mu kažem: „Zbog čega, brate moj? Zar ti ne dajem šta želiš?“ On odgovori: „Da“. A ja ga pitam: „I ne stidiš se da uzimaš od mene?“ On odgovori: „Ne“. I opet ga zapitah: „Pa, zašto onda kradeš?“ On mi odgovori: „Oprosti mi, ne znam zašto. Prosto tako, kradem“. Tada mu rekoh: „Kaži mi, onda, šta radiš sa ukradenim“.
16.I pokazalo se da je taj brat krao bob, urme, smokve, luk, i sve što nađe. Sve je sakrivao pod slamaricu ili negde drugde. Najzad, ne znajući šta da radi sa tim (jer bi video da postaje neupotrebljivo [tj. da se kvari]), on je odlazio i sve bacao ili davao beslovesnim [životinjama].
17.Eto, vidite šta znači kada strast pređe u naviku. Vidite li okajanost, vidite li mučenje? Znao je da je to zlo, znao je da zlo čini, žalostio se, plakao je, ali ipak se zavodio, jadnik, zlim običajem koji se u njemu obrazovao pređašnjom nemarnošću. I dobro je kazao ava Nisteroje: „Ko se zavede strašću, postaje rob strasti“. Blagi Bog da nas izbavi od zle navike, da se ne bi i nama reklo: kakva je korist u krvi mojoj, kada siđem u trulež (Ps.29,10).[3]
18.Ja sam već na razne [načine] govorio o tome kako se stiče navika. Ne naziva se razdražljivcem onaj ko se jednom razdražio, niti se naziva bludnikom onaj ko je jednom učinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj ko je jednom učinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, duša od čestog upražnjavanja stiče nekakvu naviku, koja je [zatim] ili uspokojava ili muči. A o tome da vrlina uspokojava dušu, i da je porok muči, mi smo govorili u raznim [prilikama]. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, budući da su semena vrline neuništiva. Rekoh, dakle, da po meri činjenja dobra stičemo naviku u vrlini, tj. ponovo stičemo nama svojstvenu naviku. Mi se vraćamo ka sopstvenom zdravlju, kao što se bolesnim očima (vraća) njima svojstveno svetlo, ili kao što od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. Sa porokom nije tako: kroz činjenje zla mi stičemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. stičemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti, tako da više ne možemo da se izlečimo bez velike pomoći i mnogih molitava i mnogih suza koje bi mogle da pokrenu Hristovu štedrost prema nama.
19.I u onome telesnom nalazimo nešto slično. Postoji, recimo, hrana koja proizvodi tečnost crne žuči, kao na primer kupus ili sočivo ili nešto drugo takvo. I ne nastaje tečnost crne žuči posle jedne ili druge upotrebe kupusa ili sočiva, nego posle česte [upotrebe]. A umnožena [tečnost] izaziva vatru i izgara onoga koji je ima, donoseći i mnoštvo drugih nevolja. Tako je i sa dušom. Ko ostaje u grehu, u duši stiče naviku na zlo, koja ga [zatim] muči.
20.Osim toga, treba da znate da se ponekad u duši nalazi sklonost prema [nekoj] strasti. Ukoliko samo jednom upadne u dejstvo te strasti, duša je u opasnosti da odmanh stekne naviku [u njoj]. Slično se dešava i u onome telesnom. Neko može da ima [telesni] sastav u kome, usled neke ranije nemarnosti, [lako nasataje] crna žuč. Često i jedno jelo može u njemu da izazove i pobudi [javljanje] škodljive tečnosti.
21. Tako, dakle, potrebni su trezvoumlje, staranje i strah kako ne bismo upali u rđavu naviku. Verujte mi, bratijo, [čovek] podleže mukama čak ako mu i jedna strast pređe u naviku. Dešava se da neko čini deset dobrih dela, ali ima i jednu zlu naviku. I to jedno, učinjeno iz zle navike, nadvladava deset dobrih [dela]. Tako je i orlu, koji je jednom kandžom priklješten, uzalud što je čitavim ostalim [telom] van zamke, budući da se zbog te sitnice ruši sva njegova snaga. On je zarobljen ukoliko mu je vezana samo jedna kandža, pa makar mu i čitavo [telo] bilo izvan zamke. Zar lovac ne može da ga uhvati kad god zaželi? Tako je i sa dušom. Neprijatelj je obara kad god ushte, ukoliko u njoj postoji navika samo na jednu strast. Naime, ona mu je potčinjena zbog te strasti. Zbog toga vam ja uvek govorim: ne dozvoljavajte da strast u vama postane navika, nego se podvizavajte, umoljavajući Boga dan i noć, da ne upadnete u iskušenje. A ako i budemo pobeđeni kao ljudi, i spotaknemo se u sagrešenje, postarajmo se da odmah ustanemo, da se pokajemo, zaplačemo pred blagošću Božijom, i stražimo boreći se. Videći naše nastrojenje, smirenje i skrušenost, Bog će nam pružiti ruku i na nama pokazati milost Svoju. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti ima u vidu da je Bog sve stvorio veoma dobro (up.Post.1,31), i da zlo nije stvorio. Ono je zapravo zloupotreba, tj. delo zle volje, koja se odvojila od Božije svete volje i postala „nemarna“ [što sveti stalno naglašava] u odnosu na Božiji poziv da se u saradnji sa Njim i sama u podvigu osveti i oblagočini – Prim. prev.
  2. U opštežićima postoji takvo poslušanje – tj. monah koji noću ide od kelije n molitvom budi monahe, pozivajući ih na rano jutarnje bogosluženje Prim. prev.
  3. Tj. Gospod „ne može“ spasti one koji sami neće spasenje, tj. koji imaju obamrlu, mlitavu i nemarnu volju za spasenje, dozvoljavajući strastima da se nesmetano razvijaju – Prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *