ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

X
О ПРОХОЂЕЊУ ПУТА БОЖИЈЕГ СА [УСМЕРЕНОШЋУ ПРЕМА] ЦИЉУ И СА ТРЕЗВОУМЉЕМ
 
1. Побринимо се о себи, братијо, и будимо трезвоумни. Ко ће нам [поново] дати време које [узалуд] изгубимо? Заиста ћемо тражити ове дане и нећемо их наћи. Ава Арсеније је увек себи говорио: “Арсеније, зашто си изишао [из света]?”[1] А ми смо [упали] у толику немарност да нити знамо зашто смо изашли, нити знамо шта смо хтели. Због тога не само да не напредујемо, него смо и увек жалосни. До тога долази зато што немамо пажње у срцима нашим. И заиста, када бисмо хтели да се мало подвизавамо, не бисмо се много жалостили, нити замарали. Онај ко себе на почетку принуђује, постепено напредује у подвигу, да би, затим, већ са спокојством делао. И Бог пружа помоћ, када види да се [човек] принуђује [на врлинуј.
2. Принудимо и ми себе, започнимо, зажелимо најзад добро. Премда нисмо савршени, ипак сама жеља представља почетак нашег спасења. Јер, са жељом ступамо у подвиг, помагани од Бога и, подвизавајући се, добијамо помоћ да стекнемо врлине. Због тога неко од отаца каже: “Дај крв и прими дух”[2], тј. подвизавај се, па ћеш се навикнути на врлине.
3. На почетку свог обучавања у спољашњем, [светском] образовању, имао сам велику тешкоћу. Кад сам прилазио да узмем књигу, било ми је као да треба да дотакнем звер. Међутим, пошто сам наставио да принуђавам себе, Бог ми је помогао. Стекао сам такву навику да од жара за читањем, нисам знао да ли сам јео, пио и спавао. Никада нисам свраћао на обед са неким од својих пријатеља, нити сам ступао у разговор са њима за време читања [тј. наставе], иако сам био разговорљив и имао љубав према друговима. Пошто би нас учитељ отпуштао, ја сам се освежавао [јер сам имао потребу за свакодневним освежавањем водом услед исцрпљивања од прекомерног читања], и удаљавао на место боравка. Нисам знао шта бих јео, јер нисам могао да се занимам ни за свој обед. Међутим, имао сам једног верног [човека] који ми је спремао шта је хтео. А ја сам узимао оно што сам нашао спремљено, имајући књигу поред себе на кревету и повремено се нагињући над њом. Тако је и за [време] сна она била поред мене на столу. Уснувши на кратко, одмах сам скакао да бих продужио са читањем. И опет, увече, када бих се удаљавао са вечерње, палио сам светиљку и читао до пола ноћи. Ни од чега нисам осећао толику сладост као од читања. По доласку у манастир, рекао сам себи: “Ако се при бављењу спољашњим наукама јавила толика жеља и жар за изучавањем и читањем, и образовала се толика навика, шта тек [треба] да буде [у вези] са врлинама”. Од те ствари сам поцрпео много снаге.
4. Дакле, онај ко хоће да стекне врлину, не треба да је равнодушан и расејан. Јер, као што онај ко жели да се научи столарском занату, не обраћа пажњу на други занат, тако и они који хоће да стекну духовно делање, не треба да пазе ни на какву другу ствар, него да се дању и ноћу поучавају у њој, како би је могли стећи. Они који не поступају на тај начин, не само да неће напредовати, него ће се сатрти, бесциљно тумарајући. Јер, ко није трезвоуман и не подвизава се, лако отпада од врлина.
5. Врлине представљају средину и царски пут о коме је онај свети старац рекао: “Идите царским путем и бројите миље”[3]. Врлине су средина, као што рекох, између прекомерености и недостатка. Због тога је писано: не скрећи ни на десно ни на лево (Књ.Број.20,17), него ходи царским путем (Пон.зак.5,32). И свети Василије Велики говори: “Право срце је оно које мислима не скреће ни на обиље, ни на недостатак, него се управља само ка средини врлине”[4].
6. Ево шта говорим. Зло само по себи није ништа. Оно није нити суштаство, нити има неко [самостално] биће. Не било тога. Одвојивши се од врлине, међутим, душа постаје страсна и врши зло. Због тога се и мучи, не налазећи у њему природни покој. И дрво, на пример, нема у себи црви, али се у њему начини нека гњилост, из које постаје црв који га изједа. Исто тако и бакар производи рђу и сам од ње бива изједан. И одећа сама ствара мољца, који је затим квари. Тако, дакле, и душа сама чини зло које пре ње није постојало, нити је имало, као што смо рекли, икакво биће. И она сама се, [опет], мучи због зла. Лепо је рекао свети Григорије: “Ватра је пород твари и изједа твар, као и зле зло”[5]. Исто се може срести код болесних тела. Код онога ко живи неуредно и не чува здравље, настаје сувишак или недостатак [сокова], од чега се [јавља] поремећај. Пре тога уопште није било болести, нити је она била нешто [постојеће]. И опет, болест се нигде не може наћи када тело оздрави. Исто тако је и зло болест душе лишење њеног властитог и природног здравља, тј. врлине. Због тога смо и рекли да су врлине средина. Тако је храброст средина између плашљивости и напраситости; смирење средина између гордости и човекоугодништва; побожност средина између стидљивости и бестидности. Слично је и са другим врлинама. Човек који се удостојио тих врлина, драгоцен је пред Богом. И премда се види да једе, пије и спава као и други људи, [ипак] је драгоцен због врлина које поседује. А ко није трезвоуман и не чува се, лако скреће са пута или удесно или улево, тј. у сувишак или недостатак, и себи проузрокује болест, тј. зло.
7. То је, дакле, царски пут, којим су ишли свети. Миље су различита стања које треба увек мерити како би се видело где се [човека] налази, до које миље је достигао, у коме је стању. Хоћу да кажем следеће: ми смо као људи који намеравају да иду за свети град [Јерусалим]. Једни су, изишавши из једног града, прошли пет миља и зауставили се; други су прошли десет; а други су дошли до половине пута. Други [опет], уопште нису ни пошли [тим путем], него су, изишавши из града, остали иза његових врата, на његовом сметлишту. Други, будући на путу, пролазе две миље те се, заблудевши, враћају, или прелазе две миље [напред], а пет назад; други долазе до самог града, али остају изван њега и не улазе унутра.
8. Тако је и са нама. Неки од нас су оставили свет и ступили у манастир са циљем да стекну врлине. И једни су постигли мало и зауставили се; други још мало [више]; а други су дошли и до половине [саме] ствари и зауставили се. Други уопште нису ништа постигли, него, мислећи да су изашли из света, остадоше у оном светском и у страстима и у њиховом смраду. Други [опет], успевају мало у добру, али га опет руше; а други руше и више него што су постигли. Други су успели у врлинама, али су се држали гордости и понижавања ближњег, те су остали изван града. Они нису испунили свој циљ, премда су дошли и до самих врата. Остали су изван, отпавши од свога циља. Дакле, нека сваки од нас схвати где се налази: да ли је изашао из свог града, да би [затим] остао поред врата на сметлишту града; или је прошао мало или много; или је достигао половину пута; или прелази две миље, а [затим] се враћа две [назад]; или прелази две, а враћа се пет; или је дошао до града и ушао у Јерусалим; или је достигао до града, не могавши да уђе у њега. Нека свако размотри своје стање, [тј.] где се налази.
9. У човеку [могу] да постоје три стања. Постоји онај који дејствује по страсти, [затим] онај који задржава страст и онај који је искорењује. Дејствује по страсти онај који је испуњава, који је задовољава. Онај који задржава страст, додуше не дејствује по њој, али је и не одсеца, већ мудрује о њој и обилази око ње, задржавајући је у себи. Онај, пак, ко искорењује страст, подвизава се и чини супротно страсти.
10. Ова три стања имају велики распон. На пример, наведите неку страст и ми ћемо је испитати. Хоћете ли да говоримо о гордости, или о блуду, или радије о таштини, јер је многима овладала? Због таштине неко не може да чује ни реч од свога брата. Тако неко чује једну реч, смућује се и одговара пет или десет [речи], свађа се и смућује [другог], и по престанку спора наставља да мисли зло о ономе који му је рекао ону реч, злопамтећи и жалећи што није рекао више него што је рекао. И припрема он још рђавије речи да му каже и увек говори: “Зашто му то нисам рекао?”, стално беснећи. То је једно стање. То значи стећи навику у злу. Нека би нас Господ избавио од таквог стања. Оно увек подлеже мукама, јер сваки учињен грех подлеже паклу. [У случају] да жели да се покаје, биће му потребна, као што су и оци рекли, помоћ неких светих, [с обзиром] да сам не може да превазиђе страст. Због тога вам увек говорим да се потрудите и пресечете страсти пре него што вам постану навика.
11. Може се [сусрести] и други који се, чувши [увредљиву] реч, смућује и одговара са пет или десет речи, жалостећи се што није рекао троструко више и остајући у огорчењу и злопамћењу. Међутим, после мало дана, он се мења [тј. каје се]. Једном пролази недеља дана, па се мења, а други се [мења] за један дан. Други ружи, свађа се, смућује се и [друге] смућује, али се и мења одмах. Ето, колико различитих стања. И сви који [тако] чине, подлежу паклу.
12. Рецимо и о онима који задржавају страст. Тако се један, чувши [увредљиву] реч, секира у себи, премда не због тога што га руже, него због тога што није поднео [увреду]. Такав се налази у стању оних који се боре, који задржавају страст. Други се подвизава и напреже, али касније бива побеђен од тежине страсти. Други не жели да одговара злом, али се заводи навиком. Други се подвизава да не каже ништа зло, али се жалости што га руже. Ипак, он укорева себе због тога што се жалости и каје се због тога. Други се не жалости, али се и не радује [што га руже]. Сви они се противе страсти. Два од њих се разликују од осталих: онај који бива побеђиван у борби и онај који се заводи навиком. За њих постоји бојазан да се [подвргну] опасности оних који делују [страсно]. За њих смо рекли да се противе страсти, јер имају готовост да зауставе страст и не желе да делају [по њој], премда се [још] жалосте и напрежу. А оци су рекли да свака страст коју душа не жели, бива кратковремена[6]. Они треба да се испитају и да [утврде] да ли испуњавају, ако не баш саму страст, а оно неки од узрока страсти, због чега и бивају побеђивани и завођени.
13. Има и таквих [људи] који се подвизавају да зауставе страст, али [опет, путем] страсти. Један ћути из таштине [тј. празне славе], други из лицемерја [човекоугађања], или због неке друге страсти. Ава Пимен је рекао да зло никад не истребљује зло[7]. Такав спада међу оне који делују по страсти, премда се сам вара, [мислећи да чини врлину].
14. Хоћемо да кажемо и о онима који искорењују страст. Један се радује кад га грде, али стога што има награду [због кротког трпљења]. Он припада онима који искорењују страст, премда се не подвизава са знањем [са разумом[8]. Други се радује кад га вређају, али као онај који заслужује да га грде, будући да је пружио повод. Такав са знањем искорењује страст. Јер, бити ружен и узети на себе кривицу, примајући као своје оно што придолази, значи имати познање. Јер, сваки који се моли Богу: “Господе, дај ми мирење”, треба да зна да тражи да му пошаље некога ко ће га извређати. Кад га неко ружи, треба и он сам себе да грди и да се понижава у властитим мислима, како би га онај смиривао споља, а он сам себе изнутра. А има и таквих који не само да се радују кад их вређају, окривљујући сами себе, већ и жале због смућења оног који их грди. Нека би нас Бог довео до таквог стања.
15. Видите ли распон ова три стања? Нека свако од нас, као што рекох, размотри у каквом се стању налази. Да ли још дејствује по страсти добровољно и подржава је; или не жели да је чини, али бива побеђиван навиком те, заведен, дела страсно, после чега се жалости и каје што је тако учинио; или се подвизава да заустави страст са знањем; или се помоћу друге страсти бори, као што смо рекли, те ћути[9] или из таштине или из човекоугађања или, једноставно речено, из неке људске[10] помисли; или је почео да искорењује страст и да чини супротно њој. Нека сваки схвати где је и на којој се миљи налази.
16. Дужни смо да се испитујемо не само сваки дан него и сваке године и сваког месеца, и сваке недеље и да говоримо: “Прошле недеље сам био оптерећен том страшћу. Како сам сада?” Слично и сваке године треба се питати: “Лане сам био побеђиван од те страстси. Коју сада имам?” И тако, свакодневно треба да се испитујемо, како бисмо [утврдили] да ли смо макар мало напредовали, или смо на истом, или смо, пак, постали још гори.
17. Нека би нам Бог дао силу, ако не баш да искорењујемо страст, а оно да не чинимо [по њој] и да је задржавамо. Јер, заиста је тешка ствар дејствовати по страсти и не задржавати је. Казаћу вам пример да бисте [видели] коме је сличан онај који дејствује по страсти и подржава је. Сличан је човеку који, устрељен од непријатеља свога, узима стреле својим рукама и сам их забада у своје срце. Онај који задржава страст сличан је ономе кога непријатељ осипа стрелама, али их он не прима у себе, јер је обучен у оклоп. А онај ко искорењује страсти, сличан је ономе који узима стреле, које на њега одашиље непријатељ, ломи их или их враћа у његово срце, као што се говори у Псалму: оружје њихово да уђе у срца њихова и лукови њихови да се сломе (Пс.36,15). Потрудимо се, тако, и ми братијо. Ако већ не можемо да враћамо оружја њихова у срца њихова, макар их немојмо узимати и забадати у срца своја. Обуцимо се у оклоп, да не бисмо били рањени њима. Благи Бог нека би нас покрио од њих и дао нам трезвоумље, управивши нас на пут Свој.
Јер, Њему приличи слава у векове. Амин.
 

1. Изреке отаца, ава Арсеније 40, РG65, 105.
2. Изреке отаца, Лонгин, РG65, 257.
3. Изреке отаца, Венијамин 5, РG65, 245 А.
4. Свети Василије Велики, На 7. Псалам, 7.
5. Свети Григорије Богослов, Слово 23, 1, РG35, 1152 С.
6. Изреке отаца, Пимен 93, РG65, 345 А.
7. Изреке отаца, Пимен 177, РG65, 365 А.
8. Јер, гледа само на своју духовну корист, а не и на штету ближњега -Прим. прев.
9. Тј. Мисли да испуњава врлину ћутања – прим.прев.
10. Тј. неког земаљског, грешног, страсног повода, а не побуђен небеским, божанским заповестима – прим.прев.