POUKE

 

POUKE
 

 

X
O PROHOĐENJU PUTA BOŽIJEG SA [USMERENOŠĆU PREMA] CILJU I SA TREZVOUMLJEM
 
1. Pobrinimo se o sebi, bratijo, i budimo trezvoumni. Ko će nam [ponovo] dati vreme koje [uzalud] izgubimo? Zaista ćemo tražiti ove dane i nećemo ih naći. Ava Arsenije je uvek sebi govorio: „Arsenije, zašto si izišao [iz sveta]?“[1] A mi smo [upali] u toliku nemarnost da niti znamo zašto smo izašli, niti znamo šta smo hteli. Zbog toga ne samo da ne napredujemo, nego smo i uvek žalosni. Do toga dolazi zato što nemamo pažnje u srcima našim. I zaista, kada bismo hteli da se malo podvizavamo, ne bismo se mnogo žalostili, niti zamarali. Onaj ko sebe na početku prinuđuje, postepeno napreduje u podvigu, da bi, zatim, već sa spokojstvom delao. I Bog pruža pomoć, kada vidi da se [čovek] prinuđuje [na vrlinuj.
2. Prinudimo i mi sebe, započnimo, zaželimo najzad dobro. Premda nismo savršeni, ipak sama želja predstavlja početak našeg spasenja. Jer, sa željom stupamo u podvig, pomagani od Boga i, podvizavajući se, dobijamo pomoć da steknemo vrline. Zbog toga neko od otaca kaže: „Daj krv i primi duh“[2], tj. podvizavaj se, pa ćeš se naviknuti na vrline.
3. Na početku svog obučavanja u spoljašnjem, [svetskom] obrazovanju, imao sam veliku teškoću. Kad sam prilazio da uzmem knjigu, bilo mi je kao da treba da dotaknem zver. Međutim, pošto sam nastavio da prinuđavam sebe, Bog mi je pomogao. Stekao sam takvu naviku da od žara za čitanjem, nisam znao da li sam jeo, pio i spavao. Nikada nisam svraćao na obed sa nekim od svojih prijatelja, niti sam stupao u razgovor sa njima za vreme čitanja [tj. nastave], iako sam bio razgovorljiv i imao ljubav prema drugovima. Pošto bi nas učitelj otpuštao, ja sam se osvežavao [jer sam imao potrebu za svakodnevnim osvežavanjem vodom usled iscrpljivanja od prekomernog čitanja], i udaljavao na mesto boravka. Nisam znao šta bih jeo, jer nisam mogao da se zanimam ni za svoj obed. Međutim, imao sam jednog vernog [čoveka] koji mi je spremao šta je hteo. A ja sam uzimao ono što sam našao spremljeno, imajući knjigu pored sebe na krevetu i povremeno se naginjući nad njom. Tako je i za [vreme] sna ona bila pored mene na stolu. Usnuvši na kratko, odmah sam skakao da bih produžio sa čitanjem. I opet, uveče, kada bih se udaljavao sa večernje, palio sam svetiljku i čitao do pola noći. Ni od čega nisam osećao toliku sladost kao od čitanja. Po dolasku u manastir, rekao sam sebi: „Ako se pri bavljenju spoljašnjim naukama javila tolika želja i žar za izučavanjem i čitanjem, i obrazovala se tolika navika, šta tek [treba] da bude [u vezi] sa vrlinama“. Od te stvari sam pocrpeo mnogo snage.
4. Dakle, onaj ko hoće da stekne vrlinu, ne treba da je ravnodušan i rasejan. Jer, kao što onaj ko želi da se nauči stolarskom zanatu, ne obraća pažnju na drugi zanat, tako i oni koji hoće da steknu duhovno delanje, ne treba da paze ni na kakvu drugu stvar, nego da se danju i noću poučavaju u njoj, kako bi je mogli steći. Oni koji ne postupaju na taj način, ne samo da neće napredovati, nego će se satrti, besciljno tumarajući. Jer, ko nije trezvouman i ne podvizava se, lako otpada od vrlina.
5. Vrline predstavljaju sredinu i carski put o kome je onaj sveti starac rekao: „Idite carskim putem i brojite milje“[3]. Vrline su sredina, kao što rekoh, između prekomerenosti i nedostatka. Zbog toga je pisano: ne skreći ni na desno ni na levo (Knj.Broj.20,17), nego hodi carskim putem (Pon.zak.5,32). I sveti Vasilije Veliki govori: „Pravo srce je ono koje mislima ne skreće ni na obilje, ni na nedostatak, nego se upravlja samo ka sredini vrline“[4].
6. Evo šta govorim. Zlo samo po sebi nije ništa. Ono nije niti suštastvo, niti ima neko [samostalno] biće. Ne bilo toga. Odvojivši se od vrline, međutim, duša postaje strasna i vrši zlo. Zbog toga se i muči, ne nalazeći u njemu prirodni pokoj. I drvo, na primer, nema u sebi crvi, ali se u njemu načini neka gnjilost, iz koje postaje crv koji ga izjeda. Isto tako i bakar proizvodi rđu i sam od nje biva izjedan. I odeća sama stvara moljca, koji je zatim kvari. Tako, dakle, i duša sama čini zlo koje pre nje nije postojalo, niti je imalo, kao što smo rekli, ikakvo biće. I ona sama se, [opet], muči zbog zla. Lepo je rekao sveti Grigorije: „Vatra je porod tvari i izjeda tvar, kao i zle zlo“[5]. Isto se može sresti kod bolesnih tela. Kod onoga ko živi neuredno i ne čuva zdravlje, nastaje suvišak ili nedostatak [sokova], od čega se [javlja] poremećaj. Pre toga uopšte nije bilo bolesti, niti je ona bila nešto [postojeće]. I opet, bolest se nigde ne može naći kada telo ozdravi. Isto tako je i zlo bolest duše lišenje njenog vlastitog i prirodnog zdravlja, tj. vrline. Zbog toga smo i rekli da su vrline sredina. Tako je hrabrost sredina između plašljivosti i naprasitosti; smirenje sredina između gordosti i čovekougodništva; pobožnost sredina između stidljivosti i bestidnosti. Slično je i sa drugim vrlinama. Čovek koji se udostojio tih vrlina, dragocen je pred Bogom. I premda se vidi da jede, pije i spava kao i drugi ljudi, [ipak] je dragocen zbog vrlina koje poseduje. A ko nije trezvouman i ne čuva se, lako skreće sa puta ili udesno ili ulevo, tj. u suvišak ili nedostatak, i sebi prouzrokuje bolest, tj. zlo.
7. To je, dakle, carski put, kojim su išli sveti. Milje su različita stanja koje treba uvek meriti kako bi se videlo gde se [čoveka] nalazi, do koje milje je dostigao, u kome je stanju. Hoću da kažem sledeće: mi smo kao ljudi koji nameravaju da idu za sveti grad [Jerusalim]. Jedni su, izišavši iz jednog grada, prošli pet milja i zaustavili se; drugi su prošli deset; a drugi su došli do polovine puta. Drugi [opet], uopšte nisu ni pošli [tim putem], nego su, izišavši iz grada, ostali iza njegovih vrata, na njegovom smetlištu. Drugi, budući na putu, prolaze dve milje te se, zabludevši, vraćaju, ili prelaze dve milje [napred], a pet nazad; drugi dolaze do samog grada, ali ostaju izvan njega i ne ulaze unutra.
8. Tako je i sa nama. Neki od nas su ostavili svet i stupili u manastir sa ciljem da steknu vrline. I jedni su postigli malo i zaustavili se; drugi još malo [više]; a drugi su došli i do polovine [same] stvari i zaustavili se. Drugi uopšte nisu ništa postigli, nego, misleći da su izašli iz sveta, ostadoše u onom svetskom i u strastima i u njihovom smradu. Drugi [opet], uspevaju malo u dobru, ali ga opet ruše; a drugi ruše i više nego što su postigli. Drugi su uspeli u vrlinama, ali su se držali gordosti i ponižavanja bližnjeg, te su ostali izvan grada. Oni nisu ispunili svoj cilj, premda su došli i do samih vrata. Ostali su izvan, otpavši od svoga cilja. Dakle, neka svaki od nas shvati gde se nalazi: da li je izašao iz svog grada, da bi [zatim] ostao pored vrata na smetlištu grada; ili je prošao malo ili mnogo; ili je dostigao polovinu puta; ili prelazi dve milje, a [zatim] se vraća dve [nazad]; ili prelazi dve, a vraća se pet; ili je došao do grada i ušao u Jerusalim; ili je dostigao do grada, ne mogavši da uđe u njega. Neka svako razmotri svoje stanje, [tj.] gde se nalazi.
9. U čoveku [mogu] da postoje tri stanja. Postoji onaj koji dejstvuje po strasti, [zatim] onaj koji zadržava strast i onaj koji je iskorenjuje. Dejstvuje po strasti onaj koji je ispunjava, koji je zadovoljava. Onaj koji zadržava strast, doduše ne dejstvuje po njoj, ali je i ne odseca, već mudruje o njoj i obilazi oko nje, zadržavajući je u sebi. Onaj, pak, ko iskorenjuje strast, podvizava se i čini suprotno strasti.
10. Ova tri stanja imaju veliki raspon. Na primer, navedite neku strast i mi ćemo je ispitati. Hoćete li da govorimo o gordosti, ili o bludu, ili radije o taštini, jer je mnogima ovladala? Zbog taštine neko ne može da čuje ni reč od svoga brata. Tako neko čuje jednu reč, smućuje se i odgovara pet ili deset [reči], svađa se i smućuje [drugog], i po prestanku spora nastavlja da misli zlo o onome koji mu je rekao onu reč, zlopamteći i žaleći što nije rekao više nego što je rekao. I priprema on još rđavije reči da mu kaže i uvek govori: „Zašto mu to nisam rekao?“, stalno besneći. To je jedno stanje. To znači steći naviku u zlu. Neka bi nas Gospod izbavio od takvog stanja. Ono uvek podleže mukama, jer svaki učinjen greh podleže paklu. [U slučaju] da želi da se pokaje, biće mu potrebna, kao što su i oci rekli, pomoć nekih svetih, [s obzirom] da sam ne može da prevaziđe strast. Zbog toga vam uvek govorim da se potrudite i presečete strasti pre nego što vam postanu navika.
11. Može se [susresti] i drugi koji se, čuvši [uvredljivu] reč, smućuje i odgovara sa pet ili deset reči, žalosteći se što nije rekao trostruko više i ostajući u ogorčenju i zlopamćenju. Međutim, posle malo dana, on se menja [tj. kaje se]. Jednom prolazi nedelja dana, pa se menja, a drugi se [menja] za jedan dan. Drugi ruži, svađa se, smućuje se i [druge] smućuje, ali se i menja odmah. Eto, koliko različitih stanja. I svi koji [tako] čine, podležu paklu.
12. Recimo i o onima koji zadržavaju strast. Tako se jedan, čuvši [uvredljivu] reč, sekira u sebi, premda ne zbog toga što ga ruže, nego zbog toga što nije podneo [uvredu]. Takav se nalazi u stanju onih koji se bore, koji zadržavaju strast. Drugi se podvizava i napreže, ali kasnije biva pobeđen od težine strasti. Drugi ne želi da odgovara zlom, ali se zavodi navikom. Drugi se podvizava da ne kaže ništa zlo, ali se žalosti što ga ruže. Ipak, on ukoreva sebe zbog toga što se žalosti i kaje se zbog toga. Drugi se ne žalosti, ali se i ne raduje [što ga ruže]. Svi oni se protive strasti. Dva od njih se razlikuju od ostalih: onaj koji biva pobeđivan u borbi i onaj koji se zavodi navikom. Za njih postoji bojazan da se [podvrgnu] opasnosti onih koji deluju [strasno]. Za njih smo rekli da se protive strasti, jer imaju gotovost da zaustave strast i ne žele da delaju [po njoj], premda se [još] žaloste i naprežu. A oci su rekli da svaka strast koju duša ne želi, biva kratkovremena[6]. Oni treba da se ispitaju i da [utvrde] da li ispunjavaju, ako ne baš samu strast, a ono neki od uzroka strasti, zbog čega i bivaju pobeđivani i zavođeni.
13. Ima i takvih [ljudi] koji se podvizavaju da zaustave strast, ali [opet, putem] strasti. Jedan ćuti iz taštine [tj. prazne slave], drugi iz licemerja [čovekougađanja], ili zbog neke druge strasti. Ava Pimen je rekao da zlo nikad ne istrebljuje zlo[7]. Takav spada među one koji deluju po strasti, premda se sam vara, [misleći da čini vrlinu].
14. Hoćemo da kažemo i o onima koji iskorenjuju strast. Jedan se raduje kad ga grde, ali stoga što ima nagradu [zbog krotkog trpljenja]. On pripada onima koji iskorenjuju strast, premda se ne podvizava sa znanjem [sa razumom[8]. Drugi se raduje kad ga vređaju, ali kao onaj koji zaslužuje da ga grde, budući da je pružio povod. Takav sa znanjem iskorenjuje strast. Jer, biti ružen i uzeti na sebe krivicu, primajući kao svoje ono što pridolazi, znači imati poznanje. Jer, svaki koji se moli Bogu: „Gospode, daj mi mirenje“, treba da zna da traži da mu pošalje nekoga ko će ga izvređati. Kad ga neko ruži, treba i on sam sebe da grdi i da se ponižava u vlastitim mislima, kako bi ga onaj smirivao spolja, a on sam sebe iznutra. A ima i takvih koji ne samo da se raduju kad ih vređaju, okrivljujući sami sebe, već i žale zbog smućenja onog koji ih grdi. Neka bi nas Bog doveo do takvog stanja.
15. Vidite li raspon ova tri stanja? Neka svako od nas, kao što rekoh, razmotri u kakvom se stanju nalazi. Da li još dejstvuje po strasti dobrovoljno i podržava je; ili ne želi da je čini, ali biva pobeđivan navikom te, zaveden, dela strasno, posle čega se žalosti i kaje što je tako učinio; ili se podvizava da zaustavi strast sa znanjem; ili se pomoću druge strasti bori, kao što smo rekli, te ćuti[9] ili iz taštine ili iz čovekougađanja ili, jednostavno rečeno, iz neke ljudske[10] pomisli; ili je počeo da iskorenjuje strast i da čini suprotno njoj. Neka svaki shvati gde je i na kojoj se milji nalazi.
16. Dužni smo da se ispitujemo ne samo svaki dan nego i svake godine i svakog meseca, i svake nedelje i da govorimo: „Prošle nedelje sam bio opterećen tom strašću. Kako sam sada?“ Slično i svake godine treba se pitati: „Lane sam bio pobeđivan od te strastsi. Koju sada imam?“ I tako, svakodnevno treba da se ispitujemo, kako bismo [utvrdili] da li smo makar malo napredovali, ili smo na istom, ili smo, pak, postali još gori.
17. Neka bi nam Bog dao silu, ako ne baš da iskorenjujemo strast, a ono da ne činimo [po njoj] i da je zadržavamo. Jer, zaista je teška stvar dejstvovati po strasti i ne zadržavati je. Kazaću vam primer da biste [videli] kome je sličan onaj koji dejstvuje po strasti i podržava je. Sličan je čoveku koji, ustreljen od neprijatelja svoga, uzima strele svojim rukama i sam ih zabada u svoje srce. Onaj koji zadržava strast sličan je onome koga neprijatelj osipa strelama, ali ih on ne prima u sebe, jer je obučen u oklop. A onaj ko iskorenjuje strasti, sličan je onome koji uzima strele, koje na njega odašilje neprijatelj, lomi ih ili ih vraća u njegovo srce, kao što se govori u Psalmu: oružje njihovo da uđe u srca njihova i lukovi njihovi da se slome (Ps.36,15). Potrudimo se, tako, i mi bratijo. Ako već ne možemo da vraćamo oružja njihova u srca njihova, makar ih nemojmo uzimati i zabadati u srca svoja. Obucimo se u oklop, da ne bismo bili ranjeni njima. Blagi Bog neka bi nas pokrio od njih i dao nam trezvoumlje, upravivši nas na put Svoj.
Jer, Njemu priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, ava Arsenije 40, RG65, 105.
  2. Izreke otaca, Longin, RG65, 257.
  3. Izreke otaca, Venijamin 5, RG65, 245 A.
  4. Sveti Vasilije Veliki, Na 7. Psalam, 7.
  5. Sveti Grigorije Bogoslov, Slovo 23, 1, RG35, 1152 S.
  6. Izreke otaca, Pimen 93, RG65, 345 A.
  7. Izreke otaca, Pimen 177, RG65, 365 A.
  8. Jer, gleda samo na svoju duhovnu korist, a ne i na štetu bližnjega -Prim. prev.
  9. Tj. Misli da ispunjava vrlinu ćutanja – prim.prev.
  10. Tj. nekog zemaljskog, grešnog, strasnog povoda, a ne pobuđen nebeskim, božanskim zapovestima – prim.prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *