ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

 
VIII
О ЗЛОПАМЋЕЊУ
 
1. Евагрије је рекао да је монасима страно да се гневе, као уосталом, и да растужују било кога. И опет [је рекао]: “Ко обуздава јарост, савлађује демоне. Ко, пак, бива савладан овом страшћу, потпуно је туђ монашком животу”, и слично. А шта ми треба да кажемо о себи када не само да не престајемо са јарошћу и гневом, већ се понекад предајемо и злопамћењу? Шта друго, ако не да оплакујемо своје јадно и нечовечно стање? Будимо трезвоумни, братијо, како бисмо се, уз помоћ Божију, избавили од ове горке и погубне страсти.
2. Бива, тако да неко направи метанију пред братом својим када дође до смућења или огорчења међу њима, па [ипак] и после метаније [тј. опроштаја] остаје тужан и има помисли против њега. Он не треба да занемари те [помисли], већ да се потруди да их брзо пресече, јер се [ради о] злопамћењу. Оно захтева, као што рекох, велику будност, покајање и борбу, како би се савладало и како се [душа] не би довела у опасност. Ко је направио метанију, направио ју је ради заповести, исцеливши у том тренутку гнев. Међутим, против злопамћења се још није борио, и због тога у њему остаје туга на брата. Јер, друго је злопамћење, друго је гнев, друго јарост, а друго смућење.
3. И дајем вам пример да [то] схватите. Ко зажиже огањ, најпре узима мали жар, тј. реч брата који [нас] жалости. То је још мали жар. Јер, шта је [једна] реч брата твога? Ако је поднесеш, угасио си искру. Ако, пак, станеш да мислиш: “Зашто ми је он то рекао? И ја треба њему да узвратим”, или: “Да није хтео да ме ожалости, не би ми ни рекао. И ја њега [треба] да ожалостим”… онда додајеш мала дрвца или нешто друго што разгорева ватру те правиш дим, тј. смућење. Смућење је кретање и побуђивање помисли која узбуђује и раздражује срце. Раздражење је осветничко устајање на онога који нас жалости. Оно се претвара у дрскост, као што је рекао ава Марко: “Храњена помислима, злоба раздражује срце. [Напротив], срце се скрушава када се [злоба] истребљује молитвом и надом”[1].
4. Да си поднео, као што рекох, малу реч свога брата, угасио би малу искру пре него што пређе у смућење. Али и њу, ако хоћеш, можеш лако да угасиш, док је још време, и то путем ћутања, молитве и поклона од срца. Наставиш ли, пак, са димљењем, тј. са раздраживањем и узбуђивањем срца кроз присећање: “Зашто ми је то рекао? И ја ћу њему рећи”, тј. кроз сусрет, или, да тако кажемо, сукоб помисли, распирићеш, тј. загрејаћеш срце, услед чега ће доћи до распламсавања јарости. Јарост је ужареност крви око срца, као што говори свети Василије[2]. Ето како долази до јарости коју такође називају и плаховитошћу. Ако, пак, хоћеш, и њу можеш да угасиш, пре него што постане гнев. А ако продужиш да се смућујеш и [друге] да смућујеш, личиш на оног који баца дрва у огањ и још више разгорева ватру. Тако постаје [ужарени] угаљ, тј. гнев.
5. О томе је рекао ава Зосима, када су га питали шта значи изрека: “Где нема јарости, борба је у затишју”. Јер, као што рекосмо, онај ко у почетку смућења (када почиње да се дими и баца искре), успе да сам себе укори и учини поклон пре него што се распали и дође до јарости – биће умирен. И опет, ако се не умири када настане јарост, већ настави да се смућује и распаљује, [човек], као што смо рекли, постаје сличан ономе који баца дрва на ватру. Он продужава да гори све док не направи велики, [ужарени] угаљ. Угаљ који се претвори у угарке и избаци [на неко место], може да остане нераспаднут и по неколико година, па чак и ако се полива водом. Тако и гнев, који се устали, постаје злопамћење. [Тада] се већ човек од њега не може избавити, уколико не пролије крв[3].
6. Ето, рекао сам вам разлику. Да ли сте схватили? Ето, чули сте шта је почетно смућење, а шта јарост, шта гнев, а шта злопамћење. Видите ли како је од једне речи дошло до таквог зла? А да је [брат] од почетка на себе свалио прекор, [тј. себе укорео] и поднео реч брата свога, да није хтео да се освети и да није уместо једне речи рекао две или пет, и злом узвратио за зло, он би се од свих тих зала избавио. Због тога вам и говорим свагда: сеците страсти док су још младе, да се не би учврсте у вама. Јер, тада ћете се намучити. Јер, друго је извадити малу биљку, а друго из корена ишчупати велико дрво.
7. Ничему се не чудим толико колико томе што не знамо шта певамо. Јер, свакодневно појемо и проклињемо себе, премда и не разумемо. И, зар не треба да знамо шта појемо? Јер, увек говоримо: ако узвратих [злом] наневшим ми зло, нека паднем пред непријатељем мојим празан (Пс.7,5). Шта значи: нека паднем?. Све док стоји, [човек] има силу да се супротставља своме непријатељу, да удара и да га ударају, да побеђује и да га побеђују. При свему томе, он још стоји. Међутим, како ће се онај који лежи борити са непријатељем својим? А ми се молимо не само да паднемо пред својим непријатељима, него и да празни паднемо. Шта значи да неко падне празан пред својим непријатељем? Рекосмо да пасти значи лежати доле и немати више силе за супротстављање. А бити празан значи немати ничега доброг чиме би се могло устати. Јер, ко је у стању да устане, опет може да се побрине о себи и да некако опет ступи у бој.
8. Затим говоримо: да гони непријатељ душу моју и да је ухвати. Не само да је гони, него и да је ухвати, да му будемо потчињени, да смо у свему побеђивани од њега и да нас побеђује у свакој ствари. [И све то], ако узвраћамо [злом] онима који нам наносе зло.
9. И не молимо се само за то, него и да погази на земљу живот наш. Шта је живот наш?. Живот наш су врлине. И ми се молимо да се погази на земљу живот наш, да постанемо потпуно земни и да читав наш разум имамо доле – на земљи. И славу нашу у прах пресели. А шта је наша слава, ако не знање које настаје у души путем испуњавања светих заповести? Тако, дакле, ми говоримо да наша слава постане срамота, као што и апостол каже (уп.Фил.3,19), да се пресели у прах, да наш живот и слава постану земни, да ништа по Богу не бисмо мислили, него све само телесно, све плотско, као они за које рече Бог: неће пребивати дух мој у овим људима, јер су плот (Пост.6, 3).
10. Ето, појући све то, ми сами себе проклињемо, уколико узвраћамо злом на зло. А колико пута ми то чинимо, и не маримо, већ остајемо равнодушни.
11. Злом за зло могуће је вратити не само делом, него и речју и изразом. Неко делом привидно не враћа злом за зло, али се показује да га враћа, као што рекох, речју или изразом. Тако, бива да [човек] покретом или погледом смућује брата свога. Јер, могуће је и погледом или покретом ожалости брата. И то, такође, представља враћање злом за зло. Други се, [опет] стара да ни делом ни речју ни изразом ни покретом не врати злом за зло, али у срцу своме је тужан због брата свог и огорчава се на њега. Видите ли колико само има различитих стања! Други опет, није нити растужен због брата свога, али се радује кад чује да се он ожалостио, или да се неко жали на њега или га унижава, те се показује, опет, као онај који враћа злом за зло у срцу своме. Други опет, нема ни злобе, нити се радује чувши о унижењу онога који га је ожалостио, већ се и сам жалости кад је он ожалошћен, али му није драго када он доживи нешто лепо. Он се секира ако га види прослављеног или успокојеног. И то је вид злопамћења, премда лакши. Јер, треба се радовати успокојењу брата свога и све чинити да се он услужи. Треба употребити сваку ствар ради части и спокојства његовог.
12. На почетку слова смо рекли да неко може остати ожалошћен на брата, иако начини поклон пред њим. Рекли смо да је онај који је учинио поклон излечио гнев, али се против злопамћења још није борио. Дешава се, затим, да га неко ожалости, али да међусобно учине метанију и помире се. У односу на њега он тада нема никакво зло сећање у срцу свом. Међутим, ако се после мало дана деси да му онај каже било шта увредљиво, он почиње да се присећа и оног првог и да се смућује не само због другог, већ и због првог. Тако он постаје сличан човеку који има рану на коју је ставио завој. И према је за одређено време рана зацелила и зарасла, ипак је место још осетљиво. Уколико неко буде гађао каменом, то место ће се лакше повредити него све остало тело, и почеће одмах да крвари. То исто је претрпео и онај. Имао је рану и приложио је завој на њу, (што представља метанија). Тиме је исцелио рану, тј. гнев, као онај први, и почео је већ да се труди и против злопамћења, старајући се да не задржи ни једно зло сећање у своме срцу. То представља зарашћивање ране. Али, она још није у потпуности зацелила. Постоји још један остатак злопамћења, тј. корица, од које се лако отвара читава рана, уколико се прима мали ударац. Треба се, дакле, борити да и кора у потпуности ишчезне, те место потпуно зацели, како не би остао никакав ожиљак и како се уопште не би помислило да је на том месту била рана.
13. Како то постићи? Тако што ћемо се из свег срца молити за онога који нас је огорчио и говорити: “Боже, помози брату моме, а и мени његовим молитвама”. Тако се молимо за брата свога (што је сведочанство саосећања и љубави), и уједно смиравамо, јер тражимо помоћ од његових молитава. И може ли успети јарост, злопамћење или друга која страст тамо где су саосећање, љубав и смирење? Као што је ава Зосима рекао: “Од смирења [које се црпи] из заповести Христових, уништиће се и срушити сви ђавољи покушаји, па макар он покренуо и све враџбине, са свим својим демонима”. А и други старац говори: “Онај који се моли за непријатеље, биће незлопамтив”.
14. Остварите то и схватићете добро оно што слушате. Заиста, оно што не испуните на делу, нећете моћи усвојити путем речи. Постоји ли човек који жели да се научи некој уметности само путем речи? Он прво, [неко време] борави у раду и квари [дело], и опет га поправља и квари. Тако се, мало по мало, уз труд и стрпљење, учи уметности, помаган од Бога, који гледа на његову намеру и труд. А зар ћемо ми уметност над уметностима да усвојимо само путем речи, не прихвативши се дела? Како је то могуће? Пазимо дакле, на себе, братијо, и делајмо са марљивошћу, док још имамо времена. Нека би нам Бог дао да памтимо и испуњавамо оно што слушамо, како нам [оно што слушамо] не би било на осуду у дан Суда.
Њему приличи слава и сила у векове векова. Амин.
 

1. Ава Марко, О духовном закону, 14, PG 65, 908 A
2. Свети Василије, На Исаију, PG 30, 424 A
3. Тј. ако не уложи самоодречни напор – Прим. прев.