POUKE

 

POUKE
 

 
VII
O SAMOUKOREVANJU
 
1. Ispitajmo, bratijo, zbog čega neko ponekad uvredljivu reč podnosi bez smućivanja, kao da je gotovo i nije čuo, a ponekad se smućuje čim je čuje. Šta je uzrok ove razlike? I da li je jedan uzrok te razlike ili su mnogi? Ja nalazim da postoje mnogi uzroci, pri čemu jedan, moglo bi se reći, rađa sve druge. I reći ću vam kako. Dešava se najpre, da se neko, posle molitve i dobrog upražnjavanja [u čitanju i razmišljanju], nalazi u, da tako kažem, dobrom stanju i zbog toga podnosi svoga brata i ne smućuje se. Dešava se, opet, da neko ima pristrasnost prema drugome i zbog toga bez ogorčenja podnosi sve što mu čini. Biva takođe, da neko prezire onoga koji želi da ga ožalosti. Gledajući kao niskost na ono što je od njega, i uopšte, ne gledajući ga kao čoveka, on njegove reči i dela ne računa ni u šta.
2. I reći ću vam još nešto čemu ćete se čuditi. U opštežiću, pre mog udaljenja odande, bio je jedan brat koga nikada nisam video smućenog ili ožalošćenog na bilo koga, iako sam primećivao da su ga mnoga bratija grdila i vređala. A taj mladić je sve podnosio od svih njih, kao da mu uopšte niko nije smetao. I ja sam se uvek divio veličini njegove nezlobivosti, želeći da saznam kako je stekao ovu vrlinu. Jednom sam ga odveo u stranu i, poklonivši mu se, zamolio da mi kaže kakvu pomisao ima u srcu, koja mu pruža takvu dugotrpeljivost [u trenucima] kada ga grde ili kada neku drugu teškoću trpi od nekog. On mi je prirodno i jednostavno rekao: „Ja sam stekao naviku da pazim na njihova blaćenja [ćuškanja] i da ih primam kao što ih blagolika štenad[1] primaju od ljudi“. Čuvši to, ja sam savio uši i rekao u sebi: „Ovaj brat je našao put!“[2]. Oznamenovavši se [krsnim znamenjem], udaljio sam se od njega, moleći Boga da [Svojom milošću] pokrije i mene i njega.
3. Tako se dešava, kao što sam rekao, da se neko ne smućuje zbog preziranja [drugih]. To je očigledna pogibao. A ukoliko se neko smućuje zbog brata koji ga žalosti, znači da u tom trenutku nije bio u dobrom stanju, ili da ima odbojnost prema njemu. Za to postoje i mnogi drugi uzroci koji se mogu različito objašnjavati. Uzrok svakog smućenja, pak, ukoliko tačno ispitamo, jeste odsustvo samoukorevanja. Zbog toga imamo sva ta ogorčenja i zbog toga nikada ne nalazimo pokoja. Stoga ne treba da se čudimo kada od svih svetih čujemo da nema drugog puta osim ovoga. I zar se možemo nadati spokojstvu ili hođenju pravim putem kad uopšte nemamo samoukorevanja? Zaista, čovek koji se ne bude se držao ovog puta, makar učinio i mnoge podvige, neće prestati da smućuje [druge] i da se [sam] smućuje, gubeći time sav svoj trud. Kakvu radost, kakvo spokojstvo ima onaj koji sebe ukoreva, ma gde pošao, kao što je rekao ava Pimen. Ma šta da mu se desi, bilo šteta, bilo beščašće, ili bilo kakva druga žalost, on ih se već unapred smatra dostojnim i nikada se ne smućuje. Ima li nešto bezbrižnije od toga?
4. Međutim, šta ako neko kaže: „[Recimo] da me brat ožalosti i ja, ispitavši sebe, nađem da mu nisam dao nikakvog povoda. Kako ja [u tom slučaju] mogu sebe da ukoravam?“ Zaista, ako neko sebe ispita sa strahom Božijim, naći će da je svakako dao povod, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica]. Može biti, kao što kaže, da mu u tom trenutku nije dao nikakvog povoda, ali ga je zato svakako nekad ranije ožalostio ili u toj ili u drugoj stvari, ili je, pak, ožalostio drugog brata, i sada je dužan da zbog toga postrada, a često i za neki drugi greh. Zbog toga, ako neko, kao što sam rekao, tačno ispita svoju savest, uvek će sebe videti krivim.
5. Opet, često se nekom čini da sedi u miru i tišini. Međutim, ako mu brat kaže uvredljivu reč, on se smućuje i pri tome misli da se opravdano ogorčuje na njega, govoreći: „Da nije došao i govorio mi i smutio me, ja ne bih sagrešio“. Ali, to je smešno i nerazumno. Zar je onaj koji mu je to rekao u njega uneo strast? On mu je samo ukazao na strast [koja postoji] u njemu kako bi se pokajao, ukoliko hoće. Takav je sličan pokvarenom hlebu koji je spolja čist. Međutim, njegova buđavost se pokazuje kada ga neko preseče. Tako je i taj sedeo u miru, kako mu se činilo, ali je u sebi imao strast, premda nije ni znao. Brat mu je rekao jednu reč i u njemu pokazao sakrivenu gnjilost. I ako želi da bude pomilovan, neka se pokaje, očisti, napreduje i neka vidi da je još dužan da zahvali bratu koji je bio uzrok takve njegove koristi.
6. Za njega iskušenja neće biti više tako teška. Ukoliko više napreduje, ona će izgledati sve lakša. Napredujući, duša postaje jača i stiče moć da podnosi sve što nailazi. Snažna životinja sa sposkojstvom nosi težak tovar koji na nju tovare. Ako se desi da se spotakne, ona odmah ustaje i uopšte ne oseća da se spotakla. Slabu, pak, životinju i lak teret pritešnjava. Njoj je, kad padne, potrebna velika pomoć da bi ustala. Tako je i sa dušom: u meri u kojoj čini greh, ona posustaje (jer greh muči dušu i dovodi do iznemoglosti onoga koji ga čini). Stoga sve što se desi, nju samo opterećuje. Ono, pak, što je čoveku koji napreduje, (ranije) bilo teško, postepeno postaje sve lakše. Okrivljavanje samih sebe, a nikada drugih u svemu što nam se dešava, nama donosi mnogo dobra, veliko spokojstvo i napredak. Osobito zbog toga što sa nama ništa ne biva bez Božijeg promisla.
7. Ni onaj koji kaže: „Kako da se ne sekiram ako mi je potrebna neka stvar, a ne mogu da je dobijem? A potrebna mi je, jer postoji nužda“, nema prava da prekoreva nekog ili da se žalosti na drugog. Jer, ako je njemu zaista potrebna ta stvar, kao što govori, a ne dobija je, dužan je da kaže: „Hristos bolje od mene zna da li treba da se podmirim. Neka mi On bude umesto te stvari ili jela“. Sinovi Izrailjevi su jeli manu u pustinji 40 godina. I premda je mana imala jedan oblik, ipak je svakome bila ono što mu je bilo potrebno: kome je bilo potrebno slano, ona je bila slana; ko je imao potrebu za slatkim, ona je bila slatka. Jednom rečju, svakome je bila ono što je bilo u skladu sa njegovim sastavom. Prema tome, onaj ko umesto jajeta, koje mu je potrebno, dobije samo zelje, treba svojoj pomisli da kaže: „Kad bi za mene bilo korisno da dobijem jaje, Bog bi mi ga nasigurno poslao. Ali, može i ovo zelje da mi posluži kao jaje“. I verujem Bogu da će mu to biti kao mučeništvo. Jer, ako je neko istinski dostojan uspokojenja, Bog će i saracenskom srcu da objavi da učini milost prema njemu, [u vezi sa] onim što mu je potrebno. Ko, pak, nije dostojan utehe ili mu ona nije na korist, neće se uspokojiti, pa makar stvorio novo nebo i novu zemlju[3]. Svakako, ponekad [čovek] nailazi na pokoj i preko svojih potreba, a ponekad nema ni neophodno. Kao milostiv, Bog svakome pruža prema njegovoj potrebi. Kada opskrbljuje nečim i preko potrebe, On pokazuje obilje Svoga čovekoljublja i [čoveka] uči zahvalnosti. A kad mu ne pruža ni ono što mu je neophodno, On rečju Svojom[4] zamenjuje dejstvo stvari koja mu je potrebna i uči ga trpljenju. Tako smo dužni da uvek gledamo na gore. Ma šta trpeli od drugoga, bilo dobro, bilo zlo, pazimo na ono gore i zahvaljujemo za ono što se dešava, držeći se uvek samoukorevanja, i govoreći kao što su govorili oci: „Dobro nam se dešava po promislu [domostroju] Božijem[5], a zlo zbog grehova naših“[6].
8. Jer, uistinu, sve što trpimo, trpimo zbog grehova svojih. Stradanje, pak, svetih biva ili radi imena Božijeg ili da bi se pokazala njihova vrlina na korist mnogih, ili da bi se umnožila njihova nagrada od Boga. Možemo li za nas, okajane, da kažemo tako nešto kada svakodnevno grešimo; kada projavljujući naše strasti, ostavismo pravi put ukazan ocima, [tj.] samoukorevanje, te idemo krivim putem ukorevajući bližnjega; kada se svako od nas stara da u svakoj stvari krivicu svali na svoga brata i da na njega baci sav teret? Svako je nemaran i ništa ne ispunjava, a od bližnjega zahteva [ispunjenje] zapovesti.
9. Jednom su mi prišla dva brata koji su se žalili jedan na drugog. Stariji je govorio o mlađem: „On se žalosti kad mu ja neku stvar naložim, a [onda] se i ja sekiram, dosećajući se da bi on [sve] sa uverenjem primao od mene kad bi imao veru i ljubav prema meni“. A mlađi je govorio: „Oprosti, gospodine, on kao da mi ne govori sa strahom Božijim, već kao da hoće da mi naređuje. Ja mislim da mi zbog toga nije puno srce moje[7], kao što govore oci“[8]. Primetite kako oni ukorevaju jedan drugog, a ni jedan ne ukoreva sebe.
10. Tako su opet i druga dvojica, žaleći se jedan na drugog, i učinivši metanije jedan pred drugim, [ipak] ostali nezadovoljni[9]. Jedan je govorio: „On mi nije od srca učinio metaniju i zbog toga mi nije puno srce“. A drugi je rekao: „Pošto nije pokazao da ima ljubav prema meni pre nego što sam mu učinio metaniju, ni meni nije bilo puno srce“. Vidiš li, gospodine, [samo]obmanjivanje? Vidiš li izvrtanje misli [ave Pimena]? Bog zna koliko se ja užasavam kad mi i same izreke otaca upotrebljavamo po svojoj zloj volji na pogibao duša naših. Trebalo je da i jedan i drugi sebe prekore. Jedan je bio dužan da kaže: „Pošto nisam od srca učinio metaniju bratu svome, Bog mu nije dao osvedočenje [ispunio srce njegovo u odnosu na mene]“. I drugi je bio dužan da kaže: „Pošto nisam pokazao ljubav prema bratu svome pre nego što mi je učinio metaniju [tj. tražio oproštaj], Bog mu nije dao osvedočenje [o mojoj ljubavi]“. Tako je trebalo [i oni prvi] da postupe jedan prema drugome. Jedan je bio dužan da kaže: „Ja govorim nadmeno i zbog toga Bog nije uverio mog brata [o mojoj dobronamernosti]“. A drugi je bio dužan da pomisli: „Brat moj mi sa smirenjem i ljubavlju nalaže, a ja nemam poslušanja i straha Božijeg“. I ni jedan od njih nije našao put samoukorevanja, nego je svaki svaljivao [krivicu] na bližnjega.
11. Eto zbog čega ne nalazimo napretka, eto zbog čega ne stičemo koristi ni od čega, nego sve svoje vreme provodimo truleći od pomisli protiv drugih i mučeći sami sebe. Svako sebe pravda, svako je nemaran i, premda ništa ne ispunjava, kao što rekoh ranije, ipak od bližnjeg zahteva [ispunjavanje] zapovesti. Stoga se i ne urazumljujemo na dobro. Čim se nešto malo i prosvetimo, odmah isto zahtevamo i od bližnjeg, ukorevajući ga i govoreći: „On je to dužan da učini. Zašto to nije tako učinio?“ Zašto ne bismo pre zahtevali od sebe samih da [ispunjavamo] zapovesti? Zašto ne bismo sebe ukorevali kao one koji ih ne ispunjavaju?
12. Gde je onaj starac koji je, kada su ga pitali: „Šta si veliko našao na [monaškom] putu, oče?“, odgovorio i rekao: „Da u svemu ukorevamo sebe same“. To je pohvalio i onaj koji je postavio pitanje, rekavši: „Zaista, nema drugog puta“. Tako je i ava Pimen rekao sa uzdahom: „U ovaj dom su ušle sve vrline, osim jedne, premda bez nje čovek teško može da opstane“. I kad su ga pitali o kojoj se [vrlini] radi, on je rekao: „Da čovek ukoreva sam sebe“. I sveti Antonije je rekao da je veliko delo za čoveka kada svoja sagrešenja uzima na sebe pred Bogom i očekuje iskušenja do poslednjeg daha[10]. I svagde nalazimo da su oci, ispunjavajući navedeno, sve, pa čak i ono najmanje, prepuštali Bogu i nalazili spokojstvo.
13. Takav je bio i onaj sveti starac kome je u vreme bolesti brat umesto meda u jelo sipao vrlo škodljivo ulje od lanenog semena. Ipak, starac nije ništa rekao, nego je ćuteći jeo jednom, i drugi put, koliko mu je bilo potrebno, niukoliko ne ukorevši brata i ne rekavši mu da je nepažljiv. I ne samo da nije rekao, nego ga nikakvom rečju nije povredio. Shvativši šta je učinio, brat je počeo da se jada govoreći: „Ja te ubih, avo, i ti si na mene svalio greh, jer si prećutao“. Sa kakvom krotošću mu je samo on odgovorio, govoreći: „Ne sekiraj se, čedo. Da je Gospod hteo da jedem med, ti bi nalio meda“. [I tako], on je odmah stvar predao Bogu. [No], šta sa tom stvarju ima Bog, kaluđere? Brat je pogrešio, a ti govoriš: „Da je hteo Bog“. Kakva je u toj stvari [sveza]? [No], on [ipak] govori: „Da je Bog hteo da jedem med, brat bi sipao med“. I tako, mada je bio toliko bolestan, i mada toliko dana nije mogao da prima jelo, starac se nije ožalostio na brata, nego je stvar prepustio Bogu i uspokojio se. I dobro je rekao starac, jer je znao da bi Bog i smrdljivo ulje pretvorio u med, da je hteo da on jede med.
14. Mi se pak, za svaku stvar ustremljujemo na bližnjeg i okrivljujemo ga, ukorevajući ga kao nemarnog i nesavesnog. Čim čujemo [samo] reč, odmah je izvrćemo i govorimo: „On [to] ne bi rekao, da nije hteo da me rastuži“. Gde je sveti [prorok David] koji je rekao o Semenu: ostavite ga neka ruži, jer mu je Gospod rekao da proklinje Davida (2.Sam.16,20)? Zar je čoveku ubici Bog rekao da proklinje proroka? Zar je to Bog rekao? No, prorok je, imajući razuma i znajući da ništa tako ne privlači milost Božiju ka duši kao iskušenja, i osobito ona nanošena u vreme žalosti i neprijatnosti, rekao: ostavite ga neka ruži, jer mu je Gospod to rekao. A zašto? Ne bi li kako Gospod video smirenje moje i vratio mi dobrim umesto njegove kletve (2.Sam.16,12). Vidiš li kako je sa znanjem postupio prorok? Zbog toga je on i zaustavio one koji su hteli da se osvete proklinjaču, rekavši: šta je vama do mene, sinovi Serujini? Ostavite ga da me ruži, jer mu je Gospod rekao.
15 Mi, pak, nećemo da kažemo o bratu našem da mu je „Gospod rekao“. Naprotiv, čim [samo] čujemo reč, odmah stradamo kao i pas koji, kada na njega bace kamen, ostavlja onoga koji ga je gađao i počinje da grize kamen. Tako i mi činimo – ostavljamo Boga koji dopušta da na nas naiđu bede radi očišćenja grehova naših i okrećemo se na bližnjeg govoreći: „Zašto mi je [to] rekao? Zašto mi je [to] učinio?“ Imajući mogućnost da se tim naveliko koristimo, mi, nasuprot tome, škodimo sebi, ne znajući da sve što biva, biva po promislu Božijem, a na dobro svakome.
Neka bi nas Bog urazumio molitvama svetih. Njemu slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovde je upotrebljena posebna fraza – „blagolika štenad“, kojom se u ono vreme izražavao prezir prema drugima, gledanje na druge sa visine, sa nipodaštavanjem. Jednom rečju, nju je upotrebljavao gord čovek – Prim. prev.
  2. Blaga ironija. – prim. prev.
  3. Izreke otaca, Pimen 48, PG65, 333.
  4. Tj. Svojim jevanđelskim blaženstvima i obećanjima – Prpm. prev.
  5. Tj. Dobro nismo zaslužili, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega dođe, ali je na Bogu da ga ostvari. U našim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela. – prim. prev.
  6. Izreke otaca, Sisoje 34, RG65, 404 V
  7. Tj. dobro nismo zaslužili, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega dođe, ali je na Bogu da ga ostvari. U našim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela – Prim. prev.
  8. Izreke otaca, Pimen 80, RG65, 341 S.
  9. Opet ista reč – neuvereni, tj. nisu stekli puno, mirno srce – Prim.prev.
  10. Izreke otaca, Antonije PG 65, 77A

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *