POUKE

 

POUKE
 

 
VI
O NEOSUĐIVANJU BLIŽNJEG
 
1. Kada bismo se sećali, bratijo, reči svetih staraca, kada bismo se uvek poučavali u njima, ne bismo lako grešili i ne bismo se lako prepuštali nemaru. Kad mi ne bismo, kao što su oni govorili, zanemarivali ono što je malo, i što se nama čini ništavnim, ne bismo upadali ni u ono što je veliko i teško. Ja vam uvek govorim da se od onoga što je lako i od toga što govorimo: „Šta [znači] ovo ili ono?“, u duši obrazuje rđava navika kojom se već prenebregava i ono veliko. Znate li koliko je težak greh osuđivanja bližnjeg? Šta ima teže od toga? Šta je toliko mrsko Bogu i od čega se On toliko odvraća? Kao što su i oci kazali: nema ničeg goreg od osuđivanja. I baš od onog navodno malog, dolazi se do tako velikog zla. Jer, zbog toga što se dozvoljava malo podozrenje na bližnjeg, zbog toga što se govori: „Šta ako čujem šta govori onaj brat? Šta ako i ja kažem ovu reč? Šta ako i ja pogledam šta radi onaj brat ili stranac?“ – um počinje da zanemaruje svoje grehe i da se zanima [gresima] bližnjega. I od toga posle dolazi do osuđivanja, ogovaranja, preziranja. Najzad se dolazi do toga da se pada baš u ono što se osuđuje. Jer, usled toga što ne brine o svome zlu i ne oplakuje svog mrtvaca[1], kao što su govorili oci, [čovek] ne može nikako doći do sopstvenog ispravljenja, nego se uvek hvata za dela bližnjeg. Ništa toliko ne ljuti Boga, ništa toliko ne ogoljuje čoveka [od blagodati] i ništa toliko ne izaziva napuštanje [od strane Boga], kao ogovaranje, osuđivanje i omalovažavanje bližnjeg.
2. Jer, drugo je ogovaranje, drugo osuđivanje, a drugo omalovažavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kaže: „Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud“, ili nešto slično. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata.
3. Osuđivati znači reći: „Taj i taj je lažov, gnevljivac, bludnik“. Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove duše. On je presudio o čitavom njegovom životu, govoreći da je takav i osudivši ga kao takvog. To je teška stvar. Jer, drugo je reći: „On se razgnevio“, a drugo: „On je gnevljiv“. Time se, kao što sam kazao, odlučuje o čitavom njegovom životu. Osuđivanje je toliko teže od svakog greha, da je sam Gospod rekao: licemere, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svoga (Lk.6,42). Greh bližnjeg upoređuje sa trunom, a osuđivanje sa brvnom. Toliko je teže osuđivanje od svakog greha. I onaj farisej koji se molio i blagodario Boga za svoje vrline, nije slagao. On je govorio istinu, i nije zbog toga bio osuđen. Jer, mi smo dužni da blagodarimo Bogu kada se udostojimo da učinimo bilo šta dobro, budući da nam je On pomogao i sarađivao nam na tome. On nije bio osuđen stoga što je rekao: nisam kao ostali ljudi, već što se okrenuo ka mitaru i rekao: ili kao ovaj carinik. On se podvrgao osudi stoga što je osudio samu ličnost, samo raspoloženje njegove duše, ukratko rečeno, sav njegov život. Zbog toga mitar otide opravdan, a ne onaj (Lk. 18,11).
4. Nema ničeg težeg od osuđivanja i preziranja, kao što sam već mnogo puta rekao. Zašto mi radije ne bismo osuđivali sami sebe i svoje grehe, koje tačno znamo i za koje ćemo biti dužni da damo odgovor Bogu? Zašto otimamo sud Božiji? Šta hoćemo od Njegovog sazdanja? Zar mi ne treba da drhtimo slušajući šta se desilo sa onim velikim starcem koji je, saznavši da je neki brat pao u blud, rekao: „O, rđavo je učinio“. Ili, zar vi ne znate kako strašno se o tome pripoveda u Otečniku? Sveti anđeo mu je doneo dušu sagrešivšeg i rekao mu: „Pogledaj. Umro je onaj koga si osudio. Gde naređuješ da ga pošaljemo – u Carstvo ili u pakao?“ Ima li šta teže i šta strašnije od ovog tereta? Jer, šta drugo znače reči anđela starcu, ako ne: „Pošto si ti sudija pravednih i grešnih, kaži šta naređuješ o ovoj smirenoj duši: pomilovati je ili predati na mučenje?“ Poražen time, sveti starac je sve ostalo vreme svog života proveo u uzdisajima, suzama i u neumornom trudu, moleći se Bogu da mu oprosti greh. I to sve nakon što je, pavši na lice pred noge anđela, isprosio oproštaj. Jer, rečeno anđelom: „Eto, Bog ti je pokazao kako je težak greh osuđivanja da više ne bi upao u njega“, već je značilo oproštaj. Ipak, duša starca do same smrti nije htela da se uteši u svojoj žalosti.
5. I tako, šta mi hoćemo od našeg bližnjeg? Šta hoćemo od tuđeg tereta? Imamo mi o čemu da se brinemo, bratijo! Neka svaki od nas gleda na sebe i na svoje grehe. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuđuje, jer On zna svačije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saobrazno tome On i sudi svakoga kako jedini zna. Jer, drugačije Bog sudi dela episkopa, a drugačije načelnika, drugačije sudi dela igumana, a drugačije poslušnika, drugačije staroga a drugačije mladoga, drugačije bolesnoga a drugačije zdravoga. I ko može znati sve sudove osim Onoga jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna?
6. Sećam se da sam slušao kako se jednom desila sledeća stvar. U jedan grad je pristao brod sa robovima. U tom gradu je živela jedna sveta devojka koja je pazila na sebe. Čuvši da pristaje brod, ona se veoma obradovala, jer je želela da sebi kupi devojčicu. Mislila je ona: „Uzeću je i vaspitaću je kako hoću, kako uopšte ne bi upoznala zlo ovoga sveta“. Ona je poslala po vlasnika lađe i saznala da ima dve devojčice, baš onakve kakve je želela. Odmah je isplatila cenu i jednu od njih uzela kod sebe. Tada se gospodar lađe udaljio od mesta gde je boravila ova sveta. Otišavši ne tako daleko, srela ga je jedna kukavna glumica. Videvši sa njim drugu devojčicu, htela je da je uzme za sebe. Dogovorivši se sa njim i plativši cenu, ona je otišla zajedno sa njom.
7. Vidite li tajne Božije? Vidite li sud? Ko to može da objasni? I tako, sveta devojka je uzela devojčicu, vaspitala je u strahu Božijem, poučavajući je na svako dobro delo. Ona ju je naučila monaškom životu i, ukratko rečeno, blagouhanju svetih zapovesti Božijih. Uzevši, pak, onu nesrećnicu, okajana glumica ju je učinila đavoljim oruđem. Jer, čemu je mogla ona zaraza da je nauči ako ne pogibli duše? Šta možemo, prema tome, da kažemo o ovom strašnom udelu? Obe su bile male, obe prodane, ne znajući gde idu: jedna se našla u rukama Božijim, a druga je upala u ruke đavola. Može li se reći da će Bog isto zahtevati i od jedne i od druge? Zar je to moguće? Ako obe padnu u blud, ili u neki drugi greh, može li se reći da će se podvrći istom sudu, pošto su obe pale u jedno i isto sagrešenje? Da li je to moguće? Jedna je znala za Sud, za Carstvo Božije, dan i noć se poučavajući u rečima Božijim. A druga nesrećnica nije nikada ni videla ni slušala bilo šta dobro, nego uvek samo sve skverno, sve đavolsko. I kako je moguće od obe zahtevati istu ispravnost?
8. Nijedan čovek ne može znati sve sudove Božije, već On jedini sve razume i može da sudi svačija sagrešenja kako sam zna. Zaista se dešava da neki brat greši iz prostote, ali ima jedno dobro delo koje je Bogu ugodnije od celog tvog života: pa ti sad stani da ga sudiš i osuđuješ i [time] obremenjuješ svoju dušu. Ako se i desilo da se on saplete, otkuda ti znaš koliko se on borio i koliko je krvi prolio pre nego što je sagrešio. [Tada] skoro da je njegov pad opravdan pred Bogom. Jer, Bog vidi njegov trud i nevolju koju je iskusio, kao što rekoh, pre sagrešenja, i [ukazuje] mu pomilovanje i oproštaj. Tako ga Bog miluje, a ti ga osuđuješ i time gubiš svoju dušu. Otkuda ti znaš koliko je on suza prolio zbog toga pred Bogom? Ti si video greh, ali pokajanje nisi video.
Ponekad mi ne samo da osuđujemo, već i omalovažavamo [grešnika]. Jer, drugo je, kao što rekoh, osuđivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno kada ne samo osuđujemo bližnjeg, već se i odvraćamo od njega, gnušajući ga se kao gadosti. I to je gore od osuđivanja i mnogo pogubnije.
9. Oni koji hoće da spasu ne obraćaju pažnju na nedostatke bližnjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videći brata kako je sagrešio, rekao: „Teško meni! Kao što je on danas sagrešio, svakako ću i ja sagrešiti sutra“. Vidiš li nepokolebljivost? Vidiš li spremnost duše? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osuđivanja brata svoga! Jer, on je rekavši: „Svakako ću i ja sagrešiti sutra“, zastrašio sebe i podsetio se da i on može ubuduće sagrešiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govoreći: „I on će se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno neću pokajati i svakako neću dospeti do pokajanja, svakako neću imati snage da pokajem“.
10. Vidiš li prosvećenost božanstvene duše? Jer, ne samo da je smogla da izbegne osuđivanje bližnjeg, nego je i sebe stavila ispod njega? A mi okajani, osuđujemo bez razlike, gnušamo se i preziremo ako vidimo bilo šta ili čujemo ili samo podozrevamo. I što je još gore, mi se ne zaustavljamo na svojoj sopstvenoj šteti nego, srevši drugog brata, odmah govorimo: „To i to se desilo“, i štetimo i njemu, stavljajući u njegovo srce greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: teško onome koji bližnjeg svog napaja mutnom [tečnošću] koja obara (Av.2,15), nego činimo đavolsko delo i ne brinemo se zbog toga. Jer, šta drugo čini đavo osim što smućuje i šteti? A mi se pokazujemo kao saradnici đavola na pogibao i svoju i bližnjega. Jer, onaj koji šteti duši, sarađuje sa đavolima i pomaže im. Ko, međutim, koristi duši, sarađuje sa svetim anđelima.
11. Zbog čega mi padamo u tako nešto ako ne zbog nedostatka ljubavi? Jer, kada bismo imali ljubavi, na nedostatke bližnjeg bismo gledali sa saosećanjem i sastradalnošću, kao što je rečeno: ljubav pokriva mnoštvo grehova (1.Pt.4,8). Ljubav ne misli o zlu… sve snosi (1.Kor.13,5 i 7), i ostalo. Kao što rekoh, ljubav bi, da je imamo, pokrivala svako sagrešenje. Tako čine sveti kada vide ljudske nedostatke. I zar su sveti slepi i ne vide grehe? Ta ko tako mrzi greh kao sveti? Ipak, oni ne mrze onoga koji greši, ne osuđuju ga, ne odvraćaju se od njega, nego sastradavaju sa njim, urazumljuju ga, umoljavaju i leče kao slabi ud i čine sve kako bi ga spasli. Kada bace udice u more i uhvate veliku ribu i osete da se koprca i otima, ribari ne vuku odjednom jako, jer bi se inače pokidala udica i oni sasvim izgubili ribu. Naprotiv, oni otpuštaju nit i dozvoljavaju da ide kuda hoće, te kad vide da se umorila i prestala da se otima, po malo zatežu udicu. Tako i sveti – dugotrpeljivošću i ljubavlju privlače brata, a ne da se od njega sa gnušanjem odvraćaju. Kao što se majka ne gnuša i ne odvraća od neuglednog sina, već ga rado ukrašava i sve čini kako bi ga učinila lepšim; tako i sveti uvek pokrivaju, ulepšavaju i pomažu kako bi se i sagrešivši vremenom ispravio, kako drugi ne bi imao štetu, i kako bi i sami više napredovali u ljubavi Hristovoj.
12. Šta je učinio sveti Amon kada su mu jednom došla bratija i sa smućenjem rekla: „Dođi i vidi, oče. Kod tog brata je žena u keliji“. Kakvo milosrđe je pokazala, kakvu ljubav je imala ona sveta duša! Shvativši da je brat ženu sakrio pod bure, on je pošao i seo na njega, naredivši da pretraže svu keliju. Pošto nisu ništa našli, on im je rekao: „Bog neka vam oprosti“. I tako ih je postideo i pomogao im [naučivši ih] da ne veruju lako [klevetama] protiv bližnjega. A onog brata je ucelomudrio ne samo pokrivši ga Boga radi, nego i ispravivši ga kada je našao pogodno vreme. Jer, poslavši sve napolje, on ga je uzeo za ruku i rekao mu: „Pobrini se za sebe, brate“. Taj brat se odmah zastideo i došao u umiljenje. Toga trenutka je na njegovu dušu podejstvovalo čovekoljublje i saosećanje starca[2].
13. I mi – steknimo ljubav, steknimo žalostivost prema bližnjem, kako bismo se sačuvali od pogubnog ogovaranja, osuđivanja i preziranja. Pomažimo jedni drugima kao svojim sastavnim udovima. Ko se, imajući ranu na ruci, ili na nozi, ili na nekom drugom mestu, gnuša sebe i odseca svoj ud, čak ako se i zagnojio? Zar ga, naprotiv, ne čisti, umiva, i stavlja na njega zavoj, zavezuje, kropi osvećenom vodicom, moli se i prosi svete da se pomole za njega, kako je rekao i ava Zosima? Jednom rečju, niko ga ne ostavlja, niko se ne odvraća od svoga uda, čak ni od njegovog smrada, nego čini sve kako bi ga izlečio. Tako smo i mi dužni da sastradavamo jedni drugima, da pomažemo drug drugu, i sami i posredstvom snažnijih, sve izmišljajući i radeći kako bismo pomogli i sebi i jedni drugima. Jer, mi smo udovi jedni drugima, kao što govori apostol: tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a pojedinačno udi… jedni drugima (Rim.12,5), i: ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi (1.Kor.12,26). Šta vi mislite da su opštežića? Zar ne mislite da su [bratija u njima] jedno telo i udovi jedni drugima? Uprava je glava, oni koji paze i ispravljaju su oči, oni koji donose korist rečima – usta, oni koji slušaju – uši, koji rade su ruke, a noge su oni koji se šalju i koji imaju poslušanja. Ako si glava, poučavaj; ako si oko, pazi i primećuj; ako usta, govori i koristi; ako uvo, slušaj; ako ruka, radi; ako noga, služi. Neka svaki služi telu po svojim silama i neka se stalno stara da pomaže drugome, bilo poukom, bilo hranjenjem bratovljevog srca rečju Božijom, bilo utehom u vreme žalosti, bilo pružanjem ruke radi pomoći i služenja. Jednostavno, neka se svaki prema svojim silama stara da ima jedinstvo sa drugima. Jer, što se neko više sjedinjuje sa bližnjim, više se sjedinjuje i sa Bogom.
14. I da biste bolje shvatili, navešću vam jedan primer iz otaca. Zamislite jedan krug na zemlji, jedan okrugli presek [koji je napravljen] obrtanjem šestara. Centar se naziva samo središte kruga, [koji se nalazi] kod igle [šestara]. Razumite dobro šta vam govorim. Pretpostavite da je ovaj krug – svet, a samo središte kruga – Bog. Linije, pak, koje vode od kruga ka središtu su putevi ili životi ljudski. I tako, ukoliko sveti ulaze u unutrašnjost kruga, želeći da se približe Bogu, utoliko, srazmerno ulaženju, postaju bliži i Bogu i jedni drugima. I koliko se približavaju Bogu, toliko su bliži i međusobno, i koliko su bliži međusobno, toliko su bliži i Bogu. Isto razumite i za udaljavanje. Ko se udaljava od Boga i vraća ka spoljašnjosti, očigledno je da se, srazmerno sa udaljavanjem od središta, udaljava i od drugih. I [obratno], koliko se udaljava od drugih, toliko se udaljava i od Boga.
15. Takva je priroda ljubavi. Koliko smo izvan i ne ljubimo Boga, toliko je svaki od nas udaljen i od bližnjeg. Isto tako, koliko ljubimo Boga, i koliko mu se približavamo ljubavlju, toliko se sjedinjavamo sa bližnjim. I [obrnuto], koliko se sjedinjavamo sa bližnjim, toliko se sjedinjujemo i sa Bogom.
16. Neka bi nas Bog udostojio da slušamo ono što je korisno i da tvorimo. Jer, koliko se brinemo i staramo da ispunjavamo slušano, toliko nas i Bog prosvećuje i uči Svojoj volji.
Njemu priliči slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izreke otaca, Mojsej 18, RG65, 289 V; Pimen 6, 320
  2. Izreke Otaca, Amon PG 65, 121

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *