ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

 
V
О ТОМЕ ДА СЕ НЕ ТРЕБА ОСЛАЊАТИ НА СВОЈ РАЗУМ
 
1. У Причама се каже: који немају вођства, падају као лишће; спасење је, пак, у многим саветима (Прич.Сол.11,14). Видите ли, братијо, силу ове изреке? Видите ли чему нас учи Писмо? Оно нас упућује на то да се не ослањамо на саме собе, да немамо свој разум, да не сматрамо да можемо сами собом управљати. Нама је потребна помоћ, потребни су они који ће нас по Богу водити. Нико није несрећнији и ближи погибији од људи који немају наставника на путу Божијем. Јер, шта значи речено: који немају вођства, падају као лишће! Лист најпре увек бива зелен, свеж, наочит; затим постепено вене, отпада и најзад га пренебрегавају и газе. Тако и човек којим нико не управља, најпре увек има ревност за пост, за бдење, за безмолвије, за послушање и за друга добра. Затим, то усрђе постепено слаби и он, немајући никог ко би га поучио, подржао и разгорео у њему усрђе, неосетно вене, пада и најзад постаје роб непријатеља, који са њиме чине шта хоће.
2. О онима који откривају своје помисли и поступке и све чине са саветовањем каже се: спасење је у многим саветима. Не каже се: “У саветима многих”, тј. да би се требало са сваким саветовати, него да је потребно саветовати се о свему са оним у кога се има поверење. При томе, треба откривати све и у свему питати за савет, а не једно говорити, а друго прећуткивати. За таквог важи реч: спасење је у многим саветима.
3. Ако човек не открива све што се њега тиче и нарочито, ако има рђаву навику или васпитање, ђаво у њему налази или неку [само]вољу, или неко захтевање [свога] права, и њиме га обара. Видећи да неко неће да греши, ђаво није толико неискусан у чињењу зла да би почео да га подстиче на очигледне грехе и да му говори: “Иди учини блуд”, или: “Укради”. Он зна да ми то нећемо. Напротив, он у нама налази, као што сам рекао, неку само[вољу] или неко [искање свога] права, и тиме нас под видом нечег доброг повређује. Због тога је опет речено: лукави чини зло када се меша са праведним (Прич.Сол.11,15). Лукави је ђаво и чини зло када се меша са праведним, тј. када се сједињује са нашим [захтевањем своје] правде. Тада он постаје јачи, штетнији и делатнији. Јер, када се држимо своје воље и следимо за [прегањањем око свога] права, чинећи наводно добро, ми сами себи плетемо замке и при томе не знамо како гинемо. Јер, како ми можемо разумети вољу Божију, кад верујемо сами себи и држимо се своје воље.
4. Због тога је ава Пимен говорио да је наша воља стена између човека и Бога[1]. Видите ли снагу те изреке? И још је додао: “Она је као камен који стоји насупрот и који се противи вољи Божијој”. И тако, човек који остави своју вољу може рећи: Са Богом мојим ћу прећи стену; Бог мој и непорочан је пут Његов (Пс.17,30/31). Веома дивно речено! Јер, човек ће видети пут без порока само када остави своју вољу. Повињавајући се својој вољи, он не види да су путеви Божији непорочни. Чим чује неку поуку, он је одмах пориче, пљује, удаљује се од ње и чини јој супротно. Јер, како он може да поднесе нешто или да послуша било чији савет кад се држи своје воље?
5. Даље старац говори о оправдавању[2]; “Човек код кога оправдање прати [само]вољу, не иде правим [путем]”. Каква само доследност постоји у речима светих! Заиста је права смрт, велика опасност и велики ужас кад се оправдање споји са [само]вољом. Тада несрећник савршено пада. Јер, ко ће таквог натерати да поверује како други човек боље од њега зна шта је њему на добробит? Тада он потпуно следи за сопственим помислима. Враг тада како хоће [спрема] његов пад. Зато је речено: лукави чини зло кад се меша са праведним, и мрзи глас утврђења (Прич.Сол.11,15).
6. Каже се да враг мрзи глас утврђења, стога што не само да мрзи утврђење, већ и сам звук његов не може да чује. Он мрзи и сам глас којим се изговара оно што служи на поуку. И пре него што онај који пита о нечему корисном почне да дела у том смеру, и пре него што сазна да ли ће он да испуни оно што је чуо или не, већ само питање и слушање о корисном, сам глас и сам звук речи, враг мрзи и ненавиди. Због чега? Зна он да ће се његово зло одмах обелоданити чим се само почне питати или говорити о нечем корисном. А он се ничега не плаши више од тога да буде препознат. Јер, тада он већ више не може да сплеткари како хоће. Јер, ако се душа утврђује тиме што човек пита и открива све и слуша од искусног: “Ово ради, а то не чини; то је добро, а то није; то је [само]оправдање, а то [само]воља”, и такође слуша: “Сада није време за ту ствар”, и други пут: “Сада је време” – ђаво не налази начин да штети човеку или да га сруши. Човек је тада, као што сам већ рекао, усмерен и са свих страна утврђен. На њему се испуњује [изрека] да је спасење у многим саветима. Лукави то неће и то мрзи, (јер хоће да чини зло). Он се радује због оних који немају вођства. Због чега? Стога што они падају као лишће.
7. Сети се онога брата којег је лукави волео и о коме је говорио ави Макарију: “Имам једног брата који се врти као чигра кад ме види”. Такве он воли и због таквих се он радује, јер су без управљања и не предају се човеку који их по Богу може помагати и водити. Зар није демон ишао свој братији, када га је свети видео да носи различита јела у тиквама? Зар није све нападао? Али, сваки од њих је, кад би осетио његове замке, журио и откривао своје помисли. Стога је у време искушења могао да добије помоћ. Због тога лукави није могао да их победи. Нашао је он само једног несрећника који се ослањао на себе и који ниоткуда није имао помоћи. Због тога је лукави поступао са њим као са играчком. Одлазећи, он му се захваљивао, док је друге проклињао. Сазнавши од лукавог за ту ствар и за име брата, свети Макарије је отишао до њега и нашао да је узрок његовог пада било неоткривање савести. Због тога га је враг и вртео како је хтео. И кад га је свети питао: “Како иде, брате?”, он је одговорио: “Твојим молитвама, добро”. И кад га је свети опет запитао: “Не бориш ли се помислима?”, он је одговорио: “Сада сам добро”. И није хтео ништа да открије све док га свети није на искусан начин навео да искаже шта [има] у себи. Затим га је утврдио, рекавши му речи Божије, [па] се вратио. По своме обичају, враг је опет дошао желећи да обори овог брата. Међутим, он се постидео, јер га је нашао утврђеног и исправљеног. Више није могао да се изругује над њим. Зато се удаљио не успевши ништа да учини, будући посрамљен и од њега. Када га је свети опет упитао: “Како је тај брат, твој пријатељ?”, он га већ није називао пријатељем него непријатељем. И рече он, проклињући га: “И он се покварио. И он ме не слуша. Чак је постао љући од свих других”.
8. Видиш ли зашто враг мрзи глас утврђења? Зато што он увек жели нашу пропаст. Видиш ли зашто он воли оне који се ослањају на собе? Зато што му они помажу и сами себи плету замке. Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: “Човек пада због тога, или због тога”, а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога.
9. Мене је Бог сачувао и ја сам се увек бојао ове опасности. Када сам био у општежићу, откривао сам све своје помисли старцу ави Јовану, и никада се нисам решио, као што сам већ рекао, да било шта урадим без његовог савета. Понекад ми је помисао говорила: “Зар ти то исто неће рећи и старац? Зашто хоћеш да га узнемираваш?”, а ја сам јој одговарао: “Нека си проклета ти и твоје расуђивање, и твој разум, и твоја разборитост, и твоје знање. Твоје знање је од демона”. И тако сам ишао да питам старца. Понекад би се десило да је он одговарао оно исто што је и мени било на уму. Тада ми је помисао говорила: “Ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила. Зар ниси само узалуд узнемиравао старца?” А ја сам одговарао помисли: “Сада је то добро. Сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања”.
10. Тако ја никада нисам себи дозвољавао да верујем својим помислима без распитивања. И верујте ми, братијо, да сам био врло спокојан, врло безбрижан, тако да сам се чак жалостио због тога, као што сам већ о томе говорио. Слушао сам, наиме, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Видећи да немам никакве невоље, ја сам се бојао и био сам у великој недоумици, не знајући узрок таквог спокојства, све док ми старац није објаснио рекавши: “Не секирај се. Свако ко се преда на послушност оцима има такво спокојство и безбрижност”.
11. Зато се и ви, братијо, постарајте да питате [за све] и да се не ослањате на себе. Схватите каква се у тој ствари налази безбрижност, каква радост, какво спокојство.
12 А пошто сам рекао да никад нисам био узнемирен, почујте шта ми се тада десило. Док сам још био у општежићу, једном је на мене наишла велика и неподношљива туга. Ја сам био на таквој муци и у таквој тескоби да сам скоро био готов да испустим душу. Та жалост је била ђавоља смицалица и до ње долази услед ђавоље зависти. То [стање] је врло тешко подношљиво, премда кратко траје: мрачно је, притискајуће и безутешно. Нигде да се нађе мир него одасвуд долази само тескоба, одасвуд стешњеност. Ипак, благодат Божија брзо посећује душу. Кад је не би посетила, нико не би био у стању да поднесе [искушење]. И ја сам био, као што сам рекао, у таквом искушењу, у таквој тескоби. Једног дана, док сам неутешно стајао у манастирском дворишту и молио се Богу, изненада погледах у унутрашњост цркве и видех неког са епископским изгледом. Он као да је носио [овчији] кожух и улазио у олтар. Ја се никада нисам приближавао непознатима или посетиоцима без потребе или наредбе, али ме је тада нешто просто вукло. Пошао сам за њим. Ушавши, он је дуго стајао са рукама подигнутим према небу, а ја сам стајао иза њега молећи се у великом страху. Мене је, наиме, због његовог изгледа обузео ужас. По заврштку молитве он се окренуо и пошао ка мени. Што се више приближавао, све више сам сећао како се од мене удаљавају туга и ужас. Затим је он, ставши преда мном, пружио своју руку, дотакао ми прса и ударајући у њих својим прстима, рекао: чекајући очекивах Господа и чу ме и услиши молитву моју: изведе ме из рова јада и из блатног глиба; и постави на камен ноге моје и исправи стопе моје, и стави у уста моја песму нову, хвалоспев Богу нашем (Пс.39,24). Све ове стихове он је изговорио три пута ударајући ме, као што сам рекао, по прсима, а затим је изашао. Одмах после тога у моје срце су се уселили светлост, радост, утеха, сладост и ја сам постао други човек. По његовом изласку, пожурио сам за њим, желећи да га нађем. Међутим, то ми није успело, јер је постао невидљив. Од тога времена ја, по милости Божијој, више нисам био узнемираван тугом ни страхом, јер ме је Господ заштитио ради молитава ових светих стараца.
13. Ово сам вам рекао, братијо, да бисте знали какво спокојство, безбрижност и сваку утврђеност има онај ко се не ослања на себе, него све у [вези] са собом пребацује на Бога и оне који га по Богу могу водити. Научите се и ви да питате [о свему] и да се не ослањате на себе. То је добро, то је смирење, спокојство, радост. Јер, зашто би се неко узалуд растрзао? Није могуће спасти се на други начин.
14. Неко међутим, може да помисли: “Шта треба чинити ако нема ко да се пита?” Заиста, ако неко уистину хоће свим својим срцем да испуњава вољу Божију, Бог га неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. Јер заиста, Бог ће и мало дете просветити [ако буде било потребно] како би Својој вољи научио онога ко своје срце управља ка Његовој вољи. Напротив, ономе ко неће искрено да испуњава вољу Божију, неће [помоћи] чак ни како оде пророку, јер ће Бог и пророку у срце положити да му одговори према његовом поквареном срцу, као што се у Писму каже: и ако би се пророк преварио, те рекао што, ја Господ преварих онога пророка (Јез.14,9). Због тога смо дужни да се свом снагом управљамо по вољи Божијој и да не верујемо сопственом срцу. Ако се и деси да је нешто добро и ако чујемо од неког светог да је оно [што чинимо] добро, дужни га сматрати добрим, али не и да верујемо да га у потпуности добро вршимо и да је савршено као што би требало бити. Дужни смо да се трудимо по својим моћима, а суд о томе како поступамо да препуштамо другима. Тако ћемо сазнати да ли чинимо добро. И после свега не треба да будемо безбрижни, него да очекујемо и Божији суд, као и свети ава Агатон. Када су га питали: “Зар се и ти, оче, бојиш?”, он је одговорио: “До сада сам се трудио по својим силама, али не знам да ли је Богу угодан мој труд. Јер, друго је суд Божији, а друго човечији”. Нека би нас Господ сачувао од невоља оних који се ослањају на себе и удостојио нас да се држимо пута отаца наших.
 

1. Изреке отаца, Пимен 54, PG 65, 333-336.
2. Тј. оном што самовољан човек сматра исправним и праведним, оправданим – Прим. прев.