POUKE

 

POUKE
 

 
IV
O STRAHU BOŽIJEM
 
1. Sveti Jovan u svojim Sabornim [poslanicama] govori: savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18). Šta hoće time da nam kaže sveti? O kakvoj nam ljubavi on govori i o kakvom strahu? Prorok [David] govori u Psalmu: bojte se Gospoda svi sveti Njegovi (Ps.33,10). I mnogo drugih sličnih izreka nalazimo u božanstvenom Pismu. I tako, ako se i sveti boje Gospoda, premda ga i vole toliko, kako [sveti Jovan] govori: savršena ljubav izgoni strah napolje? Sveti time hoće da nam kaže da postoje dva straha: jedan uvodni, a drugi savršeni. Jedan je svojstven, da tako kažem, početnicima u bogopoštovanju, dok je drugi [strah] svetih i savršenih koji su dostigli meru savršene ljubavi. Na primer: onaj ko ispunjava volju Božiju radi straha od muka, jeste, kao što smo rekli, početnik, jer ono što čini, ne čini radi samog dobra, već radi straha od batina. Drugi ispunjava volju Božiju iz ljubavi prema Bogu: ljubi ga i time mu ugađa. Poznavši šta znači biti sa Bogom, on zna šta je dobro. On ima istinsku ljubav koju sveti naziva savršenom i koja ga privodi u savršeni strah. On se boji Boga i ispunjava volju Božiju ne zbog batina, ne da izbegne muke, već stoga što se, kao što smo rekli, boji da ne otpadne i da se ne liši okušane sladosti prebivanja sa Bogom. Savršeni strah, koji se rađa iz ljubavi, izgoni uvodni strah: zbog toga [apostol] i govori: savršena ljubav izgoni strah napolje. Međutim, nije moguće dostići savršeni strah ako se zaobiđe uvodni strah.
2. Postoje tri raspoloženja, govori sveti Vasilije, kojima ugađamo Bogu: ili strahom od muka (kada se nalazimo u stanju roba), ili kada, gonjeni [željom za] sticanjem nagrade, ispunjavamo naredbe radi sopstvene koristi (postajući slični najamnicima), ili kada činimo dobro radi samog dobra (nalazeći u stanju sina). Jer, kada dođe u (doba) razumnosti, sin ispunjava volju oca svog ne zbog toga što se boji batina, i ne zbog toga da bi od njega dobio nagradu, nego stoga što prema njemu gaji ljubav i poštovanje koji priliče ocu i budući uveren da su sva očeva imanja i njegova. On se udostojava da čuje: tako nisi više rob nego sin… i naslednik si Božiji kroz Hrista (Gal.4,7). Takav se već ne boji Boga, kao što smo rekli, onim uvodnim strahom, nego ga voli, kako i sveti Antonije govori: „Ja se više ne bojim Boga, nego ga volim“. I Gospod je označio taj savršeni strah koji se rađa iz ljubavi, rekavši Avraamu koji mu je prinosio sina svoga na žrtvu: sada poznah da se bojiš Boga (Post.22,12). Kako bi mu inače rekao: sada poznah! [Gospode] pomiluj. Avraam je [već] toliko bio uradio iz poslušanja Bogu, tj. ostavio sve svoje i preselio se u tuđinu ka narodu idolopoklonika, gde nije bilo ni traga od bogopoštovanja. I pored [svega] toga morao je da podnese i strašno iskušenje žrtvovanja sina. I posle svega toga, On mu je rekao: sada poznah da se bojiš Boga. Očigledno je da je On ovde govorio o savršenom strahu svetih. Oni već volju Božiju ne ispunjavaju zbog straha od mučenja ili zbog sticanja nagrada, nego iz ljubavi prema Bogu, kao što smo već više puta rekli, bojeći se da ne učine bilo šta protiv protiv volje Ljubljenog. Zbog toga [apostol] govori: ljubav izgoni strah napolje. Oni već ne delaju po strahu, nego se boje zato što vole.
3. U tome se sastoji savršeni strah. Međutim, kao što smo kazali, nije moguće da dođe savršeni strah, ako se pre toga ne stekne uvodni. Jer, rečeno je: početak mudrosti je strah Božiji (Prič.1,7), i još: „Strah Božiji je početak i kraj“. Početkom je nazvan uvodni strah za kojim sledi savršeni [strah] svetih. Početni strah je naše stanje. On slično kalaisanju[1] čuva dušu od svakoga zla, jer je rečeno: strahom Božijim se svako uklanja od zla (Prič.Sol.15,27). I tako, ko se uklanja od zla zbog straha od muka, kao rob koji se boji gospodara, postepeno dolazi do toga da čini dobro. Čineći dobro, malo po malo, on počinje da se nada i na nagradu za činjenje dobra, kao što je [slučaj] kod najamnika. Postojano izbegavajući zlo iz straha, kao što smo rekli, slično robu, i čineći dobro radi nade, slično najamniku, prebivajući uz pomoć Božiju u dobru, i srazmerno [tome] se sjedinjujući sa Bogom, on će steći ukus [dobra] i doći do nekog osećanja suštinskog dobra, već nikako ne želeći da se odvoji od njega. Jer, ko takvoga može rastaviti od ljubavi Hristove, kako je rekao apostol (up.Rim. 8,35)? Tada on dostiže do mere sina i voli radi samog dobra, i boji se zato što voli. To je onaj veliki i savršeni strah.
4. Učeći nas da razlikujemo jedan strah od drugog, i prorok [David] govori: priđite čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas (Ps.33,12). Obratite pažnju na svaku reč proroka, jer svako njegovo slovo ima silu. On prvo govori: priđite mi, prizivajući nas ka vrlini, [a zatim] dodaje: čeda. Sveti čedima nazivaju one koji se pomoću njihovih reči preobražavaju od zla ka vrlini, kao što i apostol govori: dečice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal.4,19). Zatim, prizvavši nas i pripremivši za taj preobražaj, [prorok] govori: strahu Gospodnjem naučiću vas. Vidite li smelost svetoga? Kada hoćemo da kažemo bilo šta dobro, mi uvek govorimo: „Hoćete li da porazgovaramo malo i da se oprobamo u strahu Božijem, ili u bilo kojoj drugoj vrlini?“ No, sveti prorok ne govori tako, nego sa smelošću kaže: priđite čeda, počujte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas. Ko je čovek koji želi život, voli da vidi dobre dane? I zatim, kao da je čuo od nekoga odgovor: „Ja želim. Nauči me kako da živim i da vidim dobre dane“, on uči govoreći: uzdrži jezik svoj od zla i usta tvoja neka ne govore lukavstvo. I tako, on najpre odseca strahom Božijim dejstvo zla. Uzdrži jezik svoj od zla znači: ne povređuj bilo čime savest bližnjega, ne razdražuj. A usta tvoja neka ne govore lukavstvo znači: ne varaj bližnjega.
5. Zatim (prorok) dodaje: ukloni se od zla. Prvo je govorio o nekim gresima – o ogovaranju, o lukavstvu, a zatim dodaje uopšte o svakom zlu: ukloni se od zla, tj. beži jednostavno od svakog zla, uklanjaj se od svake stvari koja može dovesti do greha. Rekavši to, on nije zaćutao, nego je dodao: i učini dobro. Jer, dešava se da neko i ne čini zlo, ali ne čini ni dobro; drugi opet ne čini nepravdu, ali ne čini ni milost; drugi opet ne mrzi, ali i ne voli. I tako je dobro rekao prorok: ukloni se od zla i čini dobro.
6. Tako nam on pokazuje sled ona tri stanja koja smo više pominjali, tj. kako se strahom Božijim rukovodimo u uklanjanju od zla, a zatim nas pobuđuje da se vinemo do dobra. Jer, ko se udostoji da prekine sa zlom i pobegne od njega, već će, vođen svetima, sasvim prirodno činiti dobro. Rekavši o tome tako dobro i dosledno, on produžuje: potraži mir i stremi ka njemu. Nije rekao samo: potraži, nego i uporno stremi ka njemu, da bi ga dostigao.
7. Dobro pratite umom svojim ovu reč i primetite tačnost svetog. Na onog ko se udostoji da se udalji od zla i postara se da, zajedno sa Bogom, dela dobro, odmah se podiže rat od [strane] neprijatelja. [Tada] se on podvizava, trudi, skrušava, ne samo bojeći se da se opet ne vrati na zlo, kao što smo rekli o robu, nego i, slično najamniku, nadajući se nagradi za dobro. Takvim načinom, trpeći napade od vraga, boreći se sa njim i suprotstavljajući mu se, on čini dobro sa mnogom žalošću i uz mnogu skrušenost. Kada, pak, dobije pomoć od Boga i počne da stiče naviku u dobru, on vidi pokoj, postepeno okušava mir i oseća šta znači žalost borbe, a šta radost i veselje mira. [Tada] traži [mir], trudi se i teži ka njemu kako bi ga dostigao, kako bi ga savršeno stekao i uselio ga u sebe. Šta može biti blaženije od duše koja se udostojila da postigne takvu meru? Takav se, kao što smo više puta rekli, nalazi u meri [visini] sina. I zaista su blaženi mirotvorci jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9). Ko tada može pobuditi takvu dušu da čini dobro radi bilo čega drugog osim radi sladosti samog dobra? Ko može znati za takvu radost osim onoga koji ju je sam iskusio? Tada on, kao što smo već mnogo puta rekli, poznaje savršeni strah.
8. Eto, čuli smo šta je savršeni strah svetih i šta je uvodni strah koji je [svojstven] našem stanju, i opet, od čega se beži i gde se dolazi strahom Božijim. A sada želimo da naučimo kako dolazi strah Božiji. Reći ćemo i šta je to što nas odvaja od straha Božijeg.
9. Oci su reli da čovek stiče strah Božiji ako ima sećanje na smrt i na muke, ako svako veče ispituje sebe kako je proveo dan, i svako jutro kako je prošla noć, ako nije drzak, i najzad, ako se prilepljuje [tj. prisno vezuje] uz čoveka koji se boji Boga. Jer, govore da je jedan brat upitao nekog starca: „Šta treba, oče, da radim kako bih se bojao Boga?“ Starac mu je odgovorio: „Idi, pribij se uz čoveka koji se boji Boga i njegov strah Božiji će i tebe naučiti da se bojiš Boga“[2].
10. Strah Božiji, pak, odgonimo od sebe time što činimo suprotno: ako nemamo sećanje na smrt i na muke; kada ne pazimo na sebe i ne ispitujemo kako smo prošli [u toku dana]; ako živimo ravnodušno i krećemo se među onima koji žive [ravnodušno]; i ako smo drski. I ovo [poslednje] je gore od svega. Ono je savršena pogibao. Jer, ništa tako ne odgoni od duše strah Božiji kao drskost. Na pitanje o drskosti, ava Agaton je rekao da je slična velikoj jari pred kojom svi beže i koja kvari sve plodove na drveću. Vidiš li, gospodine, silu te strasti, vidiš li gnev? I kada su ga opet upitali: „Zar je toliko štetna drskost?“, on je odgovorio: „Nema štetnije strasti od drskosti. Ona je roditeljka svih strasti“. Vrlo je dobro i razumno rekao da je ona roditeljka svih strasti, jer odgoni strah Božiji od duše. Tamo gde nema straha Božijeg, nalaziće se svaka strast, [s obzirom] da se strahom Gospodnjim svako uklanja od zla (up.Prič.Sol.15,27). Neka bi Bog izbavio duše naše od svepogubne strasti drskosti.
11. Može se biti drzak na mnogo načina. [Čovek] je drzak ili rečju, ili dodirom, ili pogledom. Iz drskosti jedan pada u praznoslovlje, govori o svetskom, pravi šale i pobuđuje na nepristojan smeh. Drskost je u [pitanju] i kad neko dirne drugog bez potrebe, kada podigne ruku prema nekome iz šale, kad gura nekog, otima od nekoga nešto, bestidno gleda u drugoga. Sve to čini drskost. Sve to proizilazi od toga što u duši nema straha Božijeg. Zbog toga čovek malo po malo dolazi do potpune zapuštenosti. Zbog toga je, dajući zapovest zakona, Bog rekao: učinite pobožnim sinove Izrailjeve (Knj.Lev.15,31). Jer, bez straha Božijeg i stida čovek ne poštuje ni samog Boga, i ne obraća pažnju ni na jednu zapovest. Zbog toga nema ništa štetnije od drskosti. Jer, ona je roditeljka svih strasti, ona odbacuje pobožnost, ona izgoni strah Božiji, ona rađa prenebregavanje [zapovesti].
12. Zbog toga što smo drski jedani s drugima i ne stidimo se jedni drugih, dešava se da govorimo zlo i povređujemo jedni druge. [Dešava se, tako] da neko od vas, videći nešto nekorisno, odlazi i brblja o tome, polažući [otrov] u srce drugom bratu. I ne samo da sam sebi šteti, već šteti i bratu svome, ulivajući u njegovo srce zli otrov. I često je um toga [brata] bio [zauzet] molitvom ili nekom drugom dobrom stvari, a onaj prilazi i daje mu o čemu da naklapa. Tako on ne samo da smeta njegovoj koristi, nego mu i iskušenje donosi. Nema ničeg težeg, ničega pogubnijeg nego štetiti ne samo sebi, nego i bližnjem.
13. Zbog toga treba da imamo pobožnost, bratijo, treba da se bojimo da škodimo bilo sebi bilo drugima, [treba] da poštujemo jedni druge i da se trudimo da čak i ne gledamo u lice jedni drugima, jer je i to, kao što je rekao neki od otaca, vid drskosti.
14. I ako se desi da neko vidi da je neki brat sagrešio, ne treba da ga prezre i da ćuti o tome, puštajući ga da gine. Ne treba, pak, ni da ga grdi, niti ogovara, već treba sa saosećanjem i strahom Božijim o tome da kaže onome koji ga može ispraviti. Ili, pak, neka mu sam sa ljubavlju i smirenjem kaže: „Oprosti, brate moj, što kao rasejan vidim da ovu stvar možda ne radimo dobro“. Ako te ne posluša, kaži drugome, prema kome on ima poverenje, ili kaži upravi, ili avi, s obzirom na važnost sagrešenja, kako bi ga ispravili, i zatim budi bez brige. Ali, govori, kao što sam rekao, sa ciljem da se ispravi brat tvoj, a ne radi brbljanja ili ogovaranja, ne radi njegovog poniženja, ne iz želje da ga [takvog] istakneš i ne radi osuđivanja. [Pazi] da se ne pretvaraš da hoćeš da ga ispraviš, dok u sebi [u stvari] imaš nešto od pomenutog. Jer, zaista, ako ko kaže i samom svom avi, ali ne radi ispravljanja bližnjeg, ili radi izbegavanja sopstvene štete, [u pitanju] je greh ogovaranja.
15. Neka zato svako najpre ispita svoje srce. Ukoliko vidi da ima nekakav pristrasni pokret [u sebi], ne treba da govori. A ako, ispitavši se tačno, uvidi da namerava reći iz saosećanja i radi koristi, ali se u sebi uznemirava nekom strasnom pomisli, neka kaže avi sa smirenjem i o sebi i o bližnjem, govoreći ovako: „Savest mi svedoči da to hoću reći radi ispravljanja [brata], ali osećam da imam u sebi neku pomešanu pomisao, i ne znam da li je to od toga što sam nekada imao nešto sa tim bratom, ili je [u pitanju] kleveta [tj. lukava pomisao] koja hoće da mi zasmeta da kažem kako ne bi došlo do ispravljenja [brata]. Zaista ne znam“. I tada će mu ava reći treba li da kaže ili ne.
16. Dešava se i to da neko govori ne radi koristi brata, ne iz straha zbog sopstvene štete, i ne iz zlopamćenja, nego prosto tako, iz praznoslovlja. No, kakva je potreba za takvim brbljanjem? Često i sam brat sazna da su o njemu govorili, smućuje se, i dolazi do ogorčenja, i druge dodatne štete. A kada neko govori, kao što sam rekao, jedinstveno radi same koristi, Bog ne dopušta da proiziđe smućenje, i ne dopušta da posleduje ogorčenje i šteta.
17. I tako, postarajte se, kao što smo rekli, da uzdržavate jezik svoj od rđavog govora o bližnjem, kako nikad nikoga ne biste povredili ni rečju, ni delom, ni izrazom, niti na neki drugi način. Ne budite uvredljivi kako se ne biste, čuvši od svoga brata [neprijatnu] reč, odmah vređali i zlo mu odgovarali, ostajući ogorčeni na njega. To nije za one koji žele da se spasu, nije za podvižnike. Stičite strah Božiji, ali sa pobožnošću, da biste sretali jedni druge savijajući svoju glavu, kao što smo rekli, smiravajući se pred Bogom i bratom svojim, i odsecajući svoju volju. Zaista je dobro kada neko, vršeći neku stvar, ustupa svome bratu, i ukazuje mu prednost. Takav stiče veću korist od onoga kome je ustupio. Ne znam da li sam bilo kad učinio šta dobro. Ali, da sam uopšte bio pokriven [blagodaću] Božijom, znam [na osnovu toga] što nikada sebe nisam pretpostavio svome bratu i što sam ga svagda stavljao ispred sebe.
18. Dok sam još bio u manastiru ave Serida, razboleo se pomoćnik ave Jovana, [učenika] ave Varsanufija. Ava [Serid] je naredio da ja poslužim starcu. A ja sam i vrata njegove kelije celivao spolja onako kako su drugi celivali časni Krst. Utoliko više sam bio rad da mu poslužim. Ta, i ko ne bi poželeo da se udostoji [da posluži] takvome svetome? Reči njegove su bile čudesne. Svaki dan kada sam, ispunivši službu, vršio poklon pred njim da bih dobio blagoslov i otišao, on bi mi govorio po nešto. Starac je imao četiri izreke. Kada je uveče trebalo da idem, on bi mi govorio jednu od njih. A govorio bi ovako: „Rečeno je jednom, brate, [jer starac je imao običaj da uz svaku reč dodaje: „Rečeno je jednom, brate“], Bog da sačuva ljubav. Oci su rekli – od čuvanja [nepovređivanja] savesti bližnjega rađa se smirenoumlje“. Opet, druge večeri bi mi govorio: „Rečeno je jednom, brate, Bog da sačuva ljubav. Oci su rekli: – nikada nisam stavljao svoju volju ispred [volje] brata svoga“. Drugi put je opet govorio: „Rečeno je jednom, brate, Bog da sačuva ljubav. Oci su rekli: – beži od [svega] ljudskog i spašćeš se“. I opet je govorio: „Rečeno je jednom, brate, Bog neka bi sačuvao ljubav. Oci su rekli: – nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal.6,2).
19. Svako veče kada sam odlazio starac mi je davao jednu od te četiri pouke kao što se nekom daje opskrba [za put]. One su služile kao zaštita celog mog života. Ipak, bez obzira na to što sam toliko uverenje [poštovanje i poverenje] imao prema svetome, i što sam bio toliko raspoložen da ga uslužim, čim sam samo osetio da jedan brat žali što ne može da mu posluži, odmah sam pošao avi i zamolio ga rekavši: „Tome bratu više priliči [da posluži svetome], ako se složiš gospodine“. Ali ni ava, ni sam starac se nisu saglasili. No, do sada ja sam po svojim moćima radio [sve] da ukažem prednost svome bratu. I provevši tamo deset godina, ja ne znam da li sam bilo kome rekao pokvarenu reč, iako sam imao poslušanje – da ne kaže neko da ga nisam imao.
20. I verujte mi, dobro se sećam kada me je vređao jedan brat, idući za mnom od bolnice do same crkve. Ja sam [išao] ispred njega, ne puštajući ni glasa. Kada je ava saznao za to, [a ne znam ko mu je rekao o tome], i kada je hteo da mu da epitimiju, ja sam ubio uporan, držeći mu noge i govoreći: „Gospoda radi, ne [kažnjavaj ga]. Ja sam sagrešio. Šta brat ima sa time“. Tako je i drugi, da li po iskušenju, da li iz prostote, Bog zna zašto, neko vreme noću prolivao svoju vodu nad mojom glavom, tako da je i sama moja postelja bila njome namočena. Tako su i neki drugi od bratije dolazili danju i istresali svoju posteljinu pred mojom kelijom te sam mogao da vidim mnoštvo stenica kako ulaze u moju sobu. Ja nisam bio u stanju da ih sve potamanim. Usled žege, one su bile [još] brojnije. Kada sam zatim legao da spavam, one bi se sve skupljale na mene. Zaspao bih [samo] od silnog umora. Kada sam ustajao od sna, nalazio sam da mi je telo svo izujedano. Pa ipak, nikada nikome od njih nisam rekao: „Ne čini to“, ili, „Zašto to radiš?“ I ne znam, kao što sam rekao, da li sam ikada izrekao reč koja bi mogla da povredi ili rastuži brata.
21. Naučite se i vi da nosite bremena jedni drugih, naučite se da poštujete jedni druge. Ako neko od vas čuje od nekoga neprijatnu reč, ili ako pretrpi nešto protiv volje, ne treba odmah da upada u negodovanje, ili da se odmah vređa, kako se u vreme podviga i sabiranja koristi ne bi pokajao kao onaj koji ima raslabljeno, nepripremljeno i slabo srce koje ne može da podnese nikakvu uvredu. [U protivnom] on biva sličan dinji: ako je se i mali kamenčić dotakne, odmah se povređuje i truli. Naprotiv, imajte tvrdo srce, kako bi vaša ljubav jednih prema drugima uvek pobeđivala sve što se desi.
22. I ako neko od vas ima poslušanje ili bilo kakvu potrebu kod baštovana, ili ekonoma, ili kuvara, ili uopšte kod bilo koga od onih koji služe sa vama, neka se postara i onaj koji traži, i onaj koji udovoljava, da iznad svih stvari očuva svoje sopstveno stanje [tj. duhovni unutrašnji mir] i neka nikada ne dozvoli sebi da upadne u smućenje [duhovni nemir] ili u netrpeljivost, ili u pristrasnost ili u [traženje svoga] prava[3], budući da [sve to] udaljava od zapovesti Božijih. Tada treba zapostaviti i zanemariti samu stvar, pa bila mala ili velika. Naravno, ravnodušnost je zlo, ali ne treba pretpostavljati ispunjenje posla svome stanju [spokojstvu] i štetiti duši zbog dovršavanja stvari. Pri bilo kom poslu koji se ukaže, makar on bio i krajnje nužan i važan, neću da vi radite iz pobedoljubivosti [samoljublja] ili sa smućivanjem. Budite uvereni da je svako delo koje obavljate, bilo veliko, kao što smo kazali, bilo malo, samo jedna osmina onog što se traži, dok očuvati svoje ustrojstvo, pa makar se i ne ispunilo poslušanje, predstavlja polovinu ili četiri osmine. Vidite li kolika je razlika?
23. I tako, kada radite bilo koju stvar i hoćete da je savršeno i u potpunosti ispunite, postarajte se da izvršite i samu stvar (što je, kao što sam rekao, jedna osmina trženog), i ujedno da sačuvate svoje stanje nepovređenim (što predstavlja polovinu ili četiri osmine). Ukoliko je radi toga da bi se izvršilo poslušanje neophodno skrenuti ili udaljiti se od zapovesti i povrediti sebe ili drugoga, nije dobro da gubimo polovinu ili četiri osmine da bismo sačuvali jednu osminu. Zbog toga, znajte da onaj ko tako postupa, nerazumno ispunjava svoje poslušanje. Takav se ili iz sujete ili iz čovekougađanja preganja i muči i sebe i bližnjega, kako bi kasnije čuo kako ga niko nije mogao pobediti[4]. Da, velike li hrabrosti! Ali, to nije pobeda, već pogibao. Kažem vam, čak ako i ja pošaljem nekoga zbog bilo kakve potrebe, i on uvidi da nastaje smućenje ili neka druga šteta, neka prekine [sa poslom]. Nikada nemojte da štetite sami sebi i jedni drugima. Neka sama potreba ostane po strani, neka se ne ostvari, samo vi nemojte smućivati jedni druge. Jer, time biste, kao što sam rekao, gubili polovinu ili četiri osmine radi sticanja jedne osmine, što je očigledna nerazumnost.
24. Ne govorim vam to da biste se odmah predavali malodušnosti i ostavljali delo, ili bili ravnodušni i brzo bacali alat [iz ruke], te gazili svoju savest, iz želje da izbegnete brige; niti opet radi toga da biste upali u neposlušnost i da bi svako od vas mogao da govori: „Ja to ne mogu da učinim, jer mi šteti, i onespokojava me“. Jer, na taj način vi nikada nećete moći da izvršite poslušanje niti da ispunite zapovesti Božije. Starajte se, pak, svim svojim silama da sa ljubavlju ispunjavate svako vaše poslušanje, sa smirenjem i poštovanjem se pokoravajući jedni drugima i umoljavajući jedni druge. Jer, nema ničega jačeg od smirenja. Međutim, ako ko uvidi da se on sam ili drugi ogorčava, neka prekine posao, neka učini ustupak drugome i neka ne ostane na svome da ne bi posledovala šteta. Jer, bolje je, kao što sam već hiljadu puta rekao, ne učiniti po potrebi onako kako biste to hteli. Neka bude onako kao što zahteva nužda, samo da se vi, usled vaše upornosti i [zahtevanja svoga] prava [makar oni izgledali i opravdani], ne smućujete i ne ožalošćujete jedni druge, gubeći polovinu ili četiri osmine. Jer, razlika u šteti je velika. A često se dešava da neko gubi i [onu] jednu osminu i ništa ne čini. Jer, takav je [udeo] onih koji vole [prazno] nadmetanje. Razlog zbog koga vršimo sva dela jeste sticanje koristi. No, kakva je korist ako se ne smiravamo jedni pred drugima, nego se, naprotiv, međusobno smućujemo i ožalošćujemo? A vi znate da je u Otečniku rečeno: „Od bližnjega dolazi i život i smrt“[5].
25. Poučavajte se uvek među sobom u ovome, bratijo, da biste se naučili rečima svetih staraca i da biste se starali da sa ljubavlju i strahom Božijim tražite korist za sebe i za druge. Na takav način ćete od svega što se dešava sa vama imati koristi i napredovati uz pomoć Božiju. Sam Bog naš Čovekoljubac neka bi vas obdario strahom Svojim, jer je rečeno: boj se Boga i zapovesti Njegove ispunjavaj, jer je to sve čoveku (Knj. prop.12,13).
Njemu pripada slava u vekove. Amin
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. kao što kalaisanje čuva posudu od rđe. – prim. prev.
  2. Izreke Otaca, Pimen PG 65, 337 B
  3. Tj. kad neko po svaku cenu (pa i svađe i smućenja) traži ono što mu pripada po nekom pravu, premda je rečeno da niko ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1.Kor.11,24) – Prim. prev.
  4. Uzrečica takvih ljudi je: „Ne dam da me neko vuče za nos“ – Prim. prev.
  5. Izreke otaca Antonije 9, RG65, 77 V.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *