NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » Potrebno vam je malo svetosti da biste prepoznali Svetog – Neverovatne priče monaha Nikona iz Novog skita Svete Gore Atonske. Deo 2.

Potrebno vam je malo svetosti da biste prepoznali Svetog – Neverovatne priče monaha Nikona iz Novog skita Svete Gore Atonske. Deo 2.

Monah NIKON Novoskitski

 

Monah Nikon je iguman (geronda) kelije Svetog Spiridona, pridruženoj Novom skitu Svete Gore Atonske, i učenik starca Jefrema Arizonskog.

 

Smelost neprimetnog mirjanina

Navešću još jedan primer. Jedan duhovnik je objavio knjigu. Govori o tome kako je neki sveštenik u velikom provincijskom gradu razvio vrlo aktivnu društvenu delatnost i pogordio se zbog plodova svog rada. Ispunjen gordošću, govorio je:
„Ko je otac Amfilohije (Makris)? Da li on radi više od mene? Ko je otac Filotej (Zervakos)? Da li on radi više od mene?“
Jedne noći, dok je sveštenik spavao, iznenada se probudio bez ikakvog razloga. Nešto ga je probudilo. Sveštenik je ustao, obukao se ne shvatajući šta radi, stavio je kamilavku i pogledao na sat. Bilo je pola tri noću. Izašao je napolje i, ne shvatajući zašto to čini, ušao u hram na pomoćna vrata. Vreme je bilo oblačno, sevale su munje i padala je kiša. Udivljen, sveštenik je gledao hram. Odjednom je sevnula munja i osvetlila sve okolo. U tih nekoliko trenutaka uspeo je da vidi kako se u priprati jedan mirjanin prekrstio, otvorio vrata hrama i ušao unutra. Sveštenik je požurio za njim, tiho otvorivši vrata hrama da se ne čuje. Kandila su gorela, i sveštenik je video mirjanina kako se moli na kolenima ispred ikonostasa i ikone Isusa Hrista. I odjednom je svetlost počela da izbija iz ikone Spasitelja. Sveštenik je opisao svetlost koja se uzdigla iznad poda i osvetlila ne samo mirjanina koji se molio na kolenima već i celu crkvu. Sveštenik je ukočeno stajao na mestu pored crkvenih vrata. Posle dugo vremena, svetlost je počela da se prigušuje. Mirjanin je ustao s kolena i rekao:
„Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin!“
I posle reči „Amin!“ začula se jaka grmljavina. Celo nebo je bilo osvetljeno. Sveštenik je brzo izašao napolje; posle izvesnog vremena izašao je i mirjanin, zatvorivši za sobom vrata crkve. Sveštenik ga je pratio sve dok mirjanin nije ušao u svoju kuću. Zapamtio je adresu kuće i vratio se svojoj kući. Bilo je pola šest ujutru. Nekoliko ljudi šetalo je ulicom. Sveštenik se vratio kući, ali nije mogao da zaspi. Nemirno se okretao u krevetu. „Šta se desilo? Ko je taj čovek?“, pitao se.
Sutradan je sveštenik došao u kuću tog neverovatnog mirjanina i počeo da je obilazi. Svakog dana je iznova i iznova dolazio u tu kuću, pokušavajući da nađe nekoga kod koga bi se raspitao o vlasniku kuće. I konačno je pronašao takvu osobu.
„Molim Vas, recite mi ko živi ovde.“
„Zašto pitate, oče?“
„Recite mi ko živi u ovoj kući, molim vas!“
Osoba mu je rekla. Sveštenik nije poznavao tog čoveka.
„Da li je dobar čovek?“
„Da, jeste.“
„Ide li u crkvu?“
„Naravno: i on i njegova žena i njegova deca.“
„Ah, ima li ženu i decu?“
„Da, ima.“
„Koliko dece ima?“
„Mislim, osmoro dece.“
Posle mnogo dolazaka u kuću mirjanina, sveštenik je uspeo da se sretne s njenim vlasnikom. Bio je običan čovek, ali vedrog lica, bistrih očiju i nežnog osmeha; smiren, krotak i ljubazan čovek. Pobrinuo se o svešteniku, gostoljubivo ga primajući u svoj dom i pitajući ga o određenim stvarima. Mirjanin je redovno odlazio da ispoveda svoje grehe poznatom duhovnom ocu u regionalnom gradu. Cela njegova porodica se često pričešćivala i vodili su jednostavan i miran život uz post, bdenije, molitvu i uzdržanje. Ovaj čovek bio je siromašan otac sa mnogo dece i bankarski službenik. Izdržavao je ženu, njihovo osmoro dece, ostarelog oca i brata.
Nešto je sveštenika mučilo iznutra: „Kakav je unutrašnji život ovog mirjanina? Kakav život živi ako njegova noćna molitva ima tako veliku blagodat?“ Ali, on to nikada nije saznao. Tokom nedelje sveštenik nije izlazio napolje, nije komunicirao ni sa kim i bio je zamišljen. Ceo mesec sveštenik je bio nespokojan. Tako je naučio svoju duhovnu lekciju.
Dobra i velika dela nemaju vrednost u Božjim očima bez smirenja. Običan, ali skroman čovek, glava porodice, imao je neuporedivo veću smelost pred Bogom od sveštenika za koga se smatralo da je pobožniji, aktivniji i svetiji od svojih parohijana.
„Zaista, kakva tragična ironija!“, rekao mi je duhovnik u vezi ovoga.
Lekciju je dobro naučio. Bog se protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak. 4, 6). Saznao je da su blaženi siromašni duhom, smireni i čisti srcem, jer će Boga videti, i njihovo će biti Carstvo Nebesko.
„Pre trideset godina“, reče duhovnik koji je napisao ovu knjigu, „pričestio sam tog sveštenika u onkološkoj bolnici „Metaksa“, malo pre nego što je umro od tumora na mozgu.“

Kostina nova koža

Žena je napisala pismo igumaniji manastira Svetog Rafaila:
„Draga Mati! Moj sinčić Kosta, učenik gimnazije, dobio je opekotine od eksplozije parnog kotla zajedno sa još dvoje dece. Na njemu nije bilo mesta koje nije izgorelo – telo mu je bilo prekriveno opekotinama od glave do pete. Odmah je prebačen u bolnicu. Lekari su rekli da će umreti, ili će, čak i ako preživi, ostati paralizovan. Kada sam to čula, izgovorila sam reči koje su došle iz dubine moje duše:
„Sveti Rafailo (najverovatnije novomučenik Rafailo sa Lezbosa, koji je stradao sa Svetima Nikolajem i Irinom u petnaestom veku od Turaka, prim. prev.), smiluj se mom detetu i spasi ga da ne umre i da mu se ne dogodi ništa loše! U suprotnom, neka ga Gospod odvede već ove noći, da se ne muči ni on, ni mi!“
Noću, dok sam bila u polusnu, sanjala sam da sam u Mitileni i videla Svetog Rafaila u beloj rizi, koji mi je prišao i rekao:
„Magdalena, Kosta će se oporaviti! Vratiće se kući. Na njegovom telu uskoro neće ostati ni jedan ožiljak!“
Iste noći moj sin video je kako je Sveti Rafailo uklonio njegovu crnu kožu i rekao mu:
„Potpuno ćeš se oporaviti.“
Od tog trenutka njegovo stanje se brzo popravljalo. Petnaest dana kasnije vratio se kući i svi ožiljci na njegovom telu su nestali.
Lekar mi je rekao da je to veliko čudo.“
Na kraju pisma bilo je naznačeno ime, prezime, datum i država – Australija.
Vi koji me slušate možda sumnjate, ali može li majka reći da se čudo nije dogodilo? Može li njen sin, koji je ovo preživeo, reći da se čudo nije dogodilo?
Možete mi reći:
„Da, priča nam dobre bajke!“
Čuo sam da lekar i njegova žena imaju decu. I ja mogu sumnjati i reći:
„Kako mogu biti siguran da se to zaista dogodilo?“
Ali, sada ovi roditelji gledaju kako njihovi blizanci rastu. Mogu li oni reći: „Naša deca nisu rođena?“ Mogu li sumnjati u rođenje sopstvene dece?

Posednuti kod starca Pajsija

Upoznao sam posednutog čoveka. Opisao mi je scenu. Na putu od manastira Iviron do Kareje, levo je bila staza koja je vodila do kelije Svetog Pajsija. Posednuti je verovao da ima „šesto čulo“.
„Starca Pajsija vidim izvan njegove kelije. Sedi na kamenoj ploči ispod masline i bavi se ručnim radom”, rekao je sebi dok je bio na velikoj udaljenosti od starčeve kelije.
Krenuo je stazom i stigao do kelije starca Pajsija. I zaista, sve je odgovaralo njegovom opisu… osim jedne stvari: starca Pajsija tamo nije bilo. Posednuti je bio iznenađen. Pitao se:
„Šta se desilo?“
Nije znao da đavo ne može predvideti budućnost. A đavo nije mogao da zamisli šta mu je starac Pajsije pripremio. Posednuti je video kako starac Pajsije izlazi iz kelije i dovikuje mu:
„Prevareni ste! Ušao sam u keliju da me ne biste videli ispred kelije i shvatili da je onaj koji Vam je ovo pokazao bio đavo!“
Pitao sam ga:
„Da li razumete da đavo ne može da predvidi budućnost i da nije mogao da zna da će starac Pajsije ući u svoju keliju?“
On je odgovorio:
„Ali video sam starca Pajsija – a on nije bio u keliji!“
Nije se mogao razuveriti.
Bio sam zapanjen činjenicom da je starac Pajsije – smešten stotinama metara dalje – znao šta je na umu posednutom koji je bio na putu za Kareju.
A bilo je ljudi koji su hulili na starca Pajsija, smejali mu se i ironično govorili: „On je „vizionar“ koji je sebi iskopao grob na planini Atos, verujući da će tamo biti sahranjen, a sahranjen je u Solunu.“ Ovi ljudi ne razumeju da je sebi iskopao grob kako bi podsetio sebe i nas, monahe, na neizbežnu smrt. Ko je rekao da je verovao da će tamo biti sahranjen? Koliko je ljudi činilo slične stvari! Jedan monah je u keliji držao lobanju kako bi sebe podsećao na smrt i da je smrtan.
Šta nas zaslepljuje i zašto ne vidimo svetost Svetih?
Ne možete da zamislite kroz kakve je muke prolazio Sveti Nektarije Eginski za svog života, kao što je to slučaj sa svima Svetima. Živi svetac koji živi u inostranstvu (najverovatnije je reč o starcu Jefremu Arizonskom, sa kojim je otac Nikon bio u bliskim duhovnim odnosima, prim. prev.) prolazi kroz iste i još veće muke. Šta nas ometa i zašto ovo ne vidimo? Naši životi se razlikuju od njihovih života u tome što oni se trude da održe Hristove zapovesti! Hrišćanin se bori sa svojim strastima i, zahvaljujući tome, biće spasen. Da li će pobediti strast ili ne, ne zavisi od njega već od blagodati Božije – ako mu Gospod pošalje blagodat, pobediće strast; ako je ne pošalje, hrišćanin će nastaviti da se bori protiv nje. Biće krunisan borbom koju vodi, pa ne zaboravimo da u ovom ratu padamo i ponovo se dižemo i da ćemo ovaj rat voditi dok ne umremo. Strastven čovek, koju robuje strastima, mrzeće monaha koji se bori, jer mu svojom borbom pokazuje šta on sam mora da učini, ali ne želi to da učini jer je rob strasti.
Stoga, ako počnete sa bludnikom da razgovarate o Hristu, on će reći:
„Ko je Hristos? Više volimo sve grčko: imamo svoje bogove, na Olimpu ih je dvanaest. Nijedan od njih nije uvezen!“
Da li će ikada reći: „Ne prihvatam Hristovo učenje jer želim da vodim raskalašen život?“
Ne može to da kaže i pretvara se da je grčki patriota. Ovo se odnosi i na prevarante i lopove. Nikada vam neće reći:
„Ne želim da prihvatim učenje o Hristu i Crkvi, jer mi zabranjuje krađu i prevaru.“
Umesto toga, oni će se podsmevati i mrzeti Svete. A ovaj stav i stanje uma postojali su i pre Hristovog rođenja.
U Starom Zavetu je napisano – zavežimo pravednika, osudimo ga na strašnu smrt i strašnom smrću ga ubijmo. Zašto? Jer nam je teško da ga gledamo. Ne možemo ga ni pogledati!
Jer se njegov put razlikuje od našeg. Zbog toga grešnici žele da ubiju Svete. Ružni ljudi ne vole da se gledaju u ogledalo ili da ih fotografišu. Tim više, duhovno unakaženi ljudi mrze da gledaju u Svete. Ako mogu, ubiće ih fizički; a ako ne mogu, uništiće ih moralno i duhovno. Pokušavaju da ih karikiraju i ponize. Kao što je rekla jedna grčka pesnikinja: „Uvek se podsmevamo onima kojima zavidimo, a Atos mi je svedok.“ Zato što ne želimo da podražavamo Svetom i promenimo svoj život, i zbog toga započinje sva ova zavist.
Svete prepoznaju samo oni koji učestvuju u svetosti. I niko drugi. Potrebno je da imate malo svetosti da biste prepoznali Svetog.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ključne reči:

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *