NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU

POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU

 

POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU
 

 
SEKULARIZAM U PASTIRSKOM RADU
 
Pastirski rad (staranje) je tesno povezan i zavisan od Crkve i teologije. Pastirski rad (staranje) predstavlja delovanje Crkve, čiji je cilj da učini čoveka delom svoga Tela, tvoreći ga Svojim istinskim udom. To je Crkveni metod rukovođenja čoveka ka oboženju, koje je dublji cilj Crkve. Dalje, pastirski rad (staranje) stoji u najužoj vezi sa teologijom, jer su istinski teolozi (bogoslovi) – istinski pastiri i oni koji pastirstvuju na pravoslavni način, čine to teološki (bogoslovski). Zato, ono što smo rekli o Crkvi i teologiji može da bude primenjeno isto tako na pastirski rad (staranje). Istinski pastiri Crkve jesu oboženi, tj. Hrišćani koji u različitim stepenima udeluju u obožujućoj Energiji Božijoj ili oni koji, bar, prihvataju obožene ljude i slede njihovo učenje. Prema tome, pastiri, bilo da već jesu oboženi ili da sleduju onima koji to jesu (Svetima), sprovode svoj pastirski rad (staranje) uz pomoć Svetih.
Mojsej je dostigao oboženje Blagodaću Božijom, video je Boga u Njegovoj slavi i onda je preuzeo težak zadatak pastirskog rukovođenja naroda. Kao što kaže sveti Grigorije iz Nise, pre no što je ugledao Boga Mojsije je bio nemoćan da razdvoji dva jevrejska tabora koja su se međusobno borila. Posle bogoviđenja, Mojsej je bio kadar da rukovodi svojim teškim i tvrdovratim narodom. Indikativno je da Mojsej prenosi iskustvo oboženja na narod posredstvom svoga rukovođenja njime, kao i putem zakona.
Isto se može uočiti u celokupnom životu Crkve. Sveti Grigorije Bogoslov gleda na pastirski rad kao na najtežu nauku, i sasvim određeno povezuje ga sa čovekovim oboženjem. Iz tog razloga on je tražio da pastiri prethodno sami budu oboženi da bi bili sposobni da vode svoju duhovnu decu ka ozdravljenju i oboženju.
Svešteni kanoni Crkve predstavljaju pastirsku metodologiju. Ako na kanone gledamo kao na zakonske sheme i strukture, mi promašujemo da shvatimo njihovu istinsku ulogu u Crkvi. Kao što smo na drugom mestu rekli, svešteni kanoni su lekarstvo koje leči čoveka. Pažljivo proučavanje kanona dovešće nas do zaključka da su oni sastavljani sa svešću o postojanju čovekove duhovne obolelosti, koja se ogleda u pomračenju uma, kao i o neophodnosti očišćenja, prosvetljenja i oboženja.
Prema Svetom Vasiliju Velikom, postoji pet stepena pokajanja za one koji se kaju. Tu su oni koji stoje ispred hrama, plačući i moleći ostale Hrišćane za oproštaj; oni koji iščekuju i slušaju Reč Božiju, ali napuštaju hram, kada to čine i oglašeni (katihumeni); oni koji stoje u priprati i tu, klečeći, učestvuju u Božanstvenoj Liturgiju; oni koji stoje u brodu Crkve, ostaju tu (do kraja Liturgije) i mole se sa ostalim vernima, ali, ipak, ne pristupaju Svetom Pričešću, i, na kraju, oni koji pristupaju Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Ovi stepeni predočavaju nam, da svaki greh koji predstavlja pomračenje uma, jeste ponavljanje Adamovog greha i otpadanje od istinskog života, kojim čovek prestaje da bude živi ud Crkve Hristove. Ovi stepeni takođe pokazuju da pokajanje jeste čovekova borba da postane član Crkve.
Kao što je ranije rečeno, postojanje ikonostasa trebalo bi da se posmatra upravo u toj perspektivi. U starim vremenima, ikonostasa nije bilo i svako je vizualno uzimao udela u onome što se događalo (u oltarskom prostoru), zato što je čitav sveti hram bio prostor za verne, za istinske članove Crkve. Postojala je, pak, suštinska odvojenost priprate i glavnog hrama (broda Crkve). Kada bi neko sagrešio, on nije mogao da ulazi u hram niti da se moli sa vernima. Tako, dakle, postojao je „red“ pokajnika koji su se, u suštini, nalazili u položaju katihumena. Kasnije, ipak, kao posledica sekularizovanja vere, oni koji prebivaju u pokajanju bivali su puštani u hram, ali su bili podignuti ikonostasi.
Naravno, mi ne bi trebalo da obraćamo suviše pažnje na spoljašnje manifestacije kao što je ikonostas. Voleo bih da naglasim da se pastirsko staranje Crkve ne sastoji u spoljašnjim aktivnostima, u psihičkom rasterećivanju i opuštanju vernih, već, pre svega, u naporu da se pomogne vernima da očišćuju svoje srce i prosvetljuju svoj um.
Na nesreću, mi danas možemo govoriti i o sekularizmu u pastirskom radu. Postoje pokušaji da se u pastirskom vođenju ljudi, između ostalih metoda, koristi i moderna psihologija. Ima onih pastira koji se, da bi pomogli ljudima, koriste metodima i rezultatima psihologije. To i ne mora da bude tako loša stvar ukoliko pastir poznaje metode psihologije. Ipak, onaj ko Božijom blagodaću poznaje samog sebe i zna način na koji deluju strasti u njegovoj unutarnjosti, ko proučava Sveto Pismo i Svete Oci, ko biva rukovođen duhovnim ocem, i ko je, na taj način, dostigao oboženje, stiče stvarno znanje o drugim ljudima, jer su, u suštini, problemi svih ljudi isti. Korišćenje moderne psihologije u rukovođenju ljudi predstavlja sekularizovano gledanje na pastirski rad (staranje) i štetno je iz sledećih razloga.
Štetno je, pošto se, istovremeno, ignoriše svekoliki podvižnički i isihastički metod naše Crkve. Mi ignorišemo isihastičko predanje kakvo je izraženo u podvižničkim spisima, kakav je, na primer, „Lestvica“ Sv. Jovana Sinajskog. Velika je šteta za nas, što ignorišemo lekovito Predanje koje poseduje naša Crkva, a koje je usmereno ne na psihoanalizu nego na psihosintezu psihe koja, rasparčana (fragmentirana) dejstvom strasti, strada od shizofrenije.
Takođe je štetno kada se držimo antropocentričnog stanovišta i verujemo da se čovekovo zdravlje može vaspostaviti metodom slušanja i razgovaranja. Čovekova duša, stvorena Bogom da bi dostigla oboženje, ne nalazi svoj spokoj u moralističkom savetu i spoljašnjoj ljudskoj podršci. Kao što smo rekli bolest leži mnogo dublje, u umu (nusu). Ona ne potiče od izvesnih potisnutih i traumatičnih iskustava iz prošlosti, nego od pomračenja i umrtvljenja uma (nusa). Lečenje i prosvetljenje uma ne može da se savrši antropocentričnim metodima, savetima i psihoanalizom. Uz to, primena moderne psihologije stvara probleme u tolikom obimu da se na Zapadu već smatra promašajem. Mnogi su već shvatili da psihologija ne može delotvorno da izleči čoveka. To može da se vidi iz dve stvari. Prvo jeste razvoj tzv. „anti-psihijatrije“, koja predstavlja reakciju na psihijatriju, podstaknutu saznanjem da psihijatrija ide u pogrešnom pravcu, jer se zasniva na pogrešnim pretpostavkama o nastanku (psihičkih) bolesti. Antipsihijatrija objavljuje da je klasična psihijatrija svojevrsno nasilje koje društvo čini nad čovekom. Drugo jeste narastajuća svest psihijatara o neuspehu psihijatrije i psihologije u lečenju duše, te njihovo napuštanje psihijatrije i okretanje neurologiji, budući da su shvatili da mnogi psihički problemi potiču od problema u funkcionisanju neurološkog sistema, čije je središte u mozgu. Dokazano je da više psiholoških abnormalnosti, kao što su iluzije, halucinacije, itd. jesu posledica oboljenja moždanih centara. Na nesreću, sva ova nova naučna otkrića dolaze u Jeladu sa zakašnjenjem od 3050 godina.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *