NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU

POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU

 

POSVETOVNJAČENJE U CRKVI, BOGOSLOVLJU I PASTIRSKOM RADU – NAJVEĆA OPASNOST ZA CRKVU
 

 
SEKULARIZAM U BOGOSLOVLJU
 
Budući da teologija (bogoslovlje) jeste glas i izraz vere Crkve, sledi da ono što je rečeno o Crkvi takođe može da se primeni i na teologiju. Ovu temu posebno ćemo i podrobnije razmotriti u nastavku da bismo sagledali način na koji se pravoslavna teologija sekularizovala.
Teologija je „logos“, slovljenje o Bogu. Ona pretpostavlja da onaj ko o Bogu govori mora Boga i da poznaje. U Pravoslavnoj Crkvi govorimo da poznanje Boga nije intelektualno nego duhovno, tj. da je povezano sa čovekovim zajedničenjem sa Bogom. U učenju svetoga Grigorija Palame, viđenje nestvorene svetlosti tesno je povezano sa čovekovim oboženjem, sa čovekovim zajedničenjem sa Bogom i bogopoznanjem. I upravo se zbog toga bogoslovlje (teologija) poistovećuje sa viđenjem Boga i bogoslov (teolog) sa bogovidcem. Onaj ko o Bogu govori i onaj ko razmišlja može se nazvati teologom i Oci naziv „teolog“ često pripisuju – filosofima. Ipak, sa pravoslavne tačke gledišta bogoslov (teolog) jeste onaj ko svedoči slavu Božiju ili, bar, prihvata opit (iskustvo) onih koji su oboženje već dostigli.
U tom smislu teolozi (bogoslovi) jesu oni koji su dostigli oboženje i primili otkrivenje Božije. Sveti apostol Pavle je upravo takav teolog. On je bio uznesen „na treće nebo“ i u više navrata opisuje i otkriva svoja otkrivenjska iskustva. On to čini u tolikoj meri da sveti Jovan Zlatousti, govoreći o svetom apostolu Pavlu i o činjenici da su u njegovim poslanicama otvoreno izložene veće tajne nego li u Evanđelju, tvrdi da je „Hristos izgovorio značajnije i neiskazanije stvari preko svetog apostola Pavla, no kroz Samoga Sebe“.
Sveti apostol Pavle, kako on sam o sebi kazuje, govoreći u trećem licu, bio je uznesen „na treće nebo“ (2. Kor. 12, 2). Podsetio bih sve nas na tumačenje svetog Maksima Ispovednika, prema kome su tri Neba o kojima je reč ustvari – tri stepena duhovnog života. Prvo Nebo je praktička „filosofija „ izagnanje svih pomisli iz srca i očišćenje srca. Drugo Nebo je prirodia „teorija“ (sazrcanje), tj. sagledanje unutarnjih logosa bića, kada se čovek Božijom Blagodaću udostojava poznanja unutarnje logosa svega – neprestane unutarnje molitve. Tpeće Nebo jeste „teorija“, bogoslovlje kao sagledanje kojim, Blagodaću Božijom i plenjenjem uma (nusa), čovek dostiže, koliko je moguće, poznanje Božijih tajni i poznaje tajne Carstva i Neba. To je „neznanje više od znanja“, prema karakterističnom izrazu svetog Isaaka Sirijskog, jer istinito bogopoznanje, prema merilima ljudskog znanja gledano, i jeste neznanje. Zbog toga teologija (bogoslovlje) jeste treće Nebo, koje je plod, posledica očišćenja srca i prosvetljenja uma.
Sve to sveti Maksim Ispovednik dovodi u vezu sa jednim drugim učenjem. Prema tome učenju, sve što se vidi treba da bude razapeto i sve pomisli pokopane, da se uzvisi logos u nama samima i čovek uziđe do „teorije“ (sagledanja) i postane istinski teolog (bogoslov). To znači da je pravoslavna teologija tesno povezana sa pravoslavnim podvižništvom, ona se ne može pojmiti mimo podvižništva.
Raspravljajući o istinskom bogoslovlju, mislim da je porebno da se podsetimo tumačenja Raja po svetom Nikiti Stitatu. Urastao u Pravoslavno Predanje, sveti Nikita iscrpno razmatra kako raj stvoren Bogom u Edemu jeste – „veliko polje praktičke filosofije“. Drvo poznanja dobra i zla jeste prirodna „teorija“ (sagledanje), dok Drvo Života jeste mističko bogoslovlje. Kada je čovekov um očišćen, on može da pristupa Drvetu poznanja dobra i zla, a potom i Drvetu Života i da sa njega prima dar bogoslovlja (teologije). To je put koji su sledili svi Sveti Oci i to je razlog zbog koga su oni provereno bili istiniti teolozi Crkve i istinski pastiri Naroda Božijeg.
Nasuprot tome, jeretici su pokušavali i još pokušavaju da stvaraju teologiju na druge načine, neočišćenim srcem i promišljanjem, dakle, ne kroz praktičku filosofiju, prirodnu „teoriju“ (sagledanje) i mističko bogoslovlje. Sa toga razloga oni su propali i bili izopšteni iz Crkve Hristove.
Kada bogoslovlje ne proističe iz ovakvog poretka stvari, kakav je predočen kod svih Svetih Otaca, onda ono nije pravoslavno nego – sekularno.
Tipičan primer sekularne teologije, koji funkcioniše izvan predanjskog svetootačkog okvira jeste takozvana sholastička teologija, koja se razvijala na Zapadu između jedanaestog i petnaestog veka. Sholastičkom je nazvana po različitim školama[1] koje su je negovale. Glavna crta ove teologije jeste to da se strogo vezala za filosofiju, naročito za Aristotelovu, i da je pokušala da racionalno objasni sve što se odnosi na Boga.
Sholastička teologija pokušavala je da racionalno shvati Božije Otkrivenje i da uskladi teologiju i filosofiju. Karakteristično je da Anselmo Kenterberijski veli: „Verujem da bih shvatio“. Sholastičari su polazili od apriornog prihvatanja Boga i zatim pokušavali da dokažu Njegovo postojanje racionalnim argumentima i logičkim kategorijama. U Pravoslavnoj Crkvi, kako su to izrazili Sveti Oci, tvrdimo da je Vera – Otkrivenje Božije čoveku. Prihvatamo Veru slušanjem ne da bismo je kasnije shvatili, nego da bismo očistili srce, da bismo, potom, Veru dostigli i „teorijom“ (sagledanjem), i opitovali Otkrivenje. Sholastička teologija je, sa druge strane, prihvatala veru apriorno i onda nastojala da je shvati pomoću racionalnih argumenata.
Sholastička teologija dostigla je svoj vrhunac u Tomi Akvinskom, koga Latinska crkva smatra svetiteljem. On je tvrdio da se hrišćanske istine dele na prirodne i natprirodne.
Prirodne istine, kakva je istina o Božijem postojanju, mogu da se dokazuju filosofski, dok natprirodne istine, kao što su Trojičnost Boga, Vaploćenje Logosa i vaskrsenje tela ne mogu da se dokazuju filosofski, ali mogu da se pokazuju kao nešto što nije iracionalno. Sholasticizam je čvrsto povezao teologiju sa filosofijom i, naročito, sa metafizikom. Rezultat toga jeste da je vera bila iskrivotvorena, a sama teologija potpuno diskreditovana, kada je model metafizike, koji je dominirao na Zapadu, bio srušen. Sholasticizam ne bi smeo da bude oslobođen optužbe za tragediju Zapada u pogledu današnjeg stanja vere na Zapadu. Sveti Oci uče da ne postoji razlikovanje između prirodnog i metafizičkog nego samo između stvorenog i nestvorenog. Sveti Oci nisu prihvatili Aristotelovu metafiziku, ali to već izlazi izvan okvira naše sadašnje teme.
Sholastički teolozi Srednjeg Veka smatrali su sholastičku teologiju razvojem koji „prevazilazi“ bogoslovlje Svetih Otaca. Otuda i prozilazi učenje o superiornosti sholastičke nad svetootačkom teologijom. Tako su sholastičari, koji su delali razumom, smatrali sebe superiornijim od Svetih Otaca Crkve, a ljudsko znanje, koje je proizvod čovekovog razuma, višim od Otkrivenja i opita.
U ovoj perspektivi bi trebalo da posmatramo i sukob između svetoga Grigorija Palame i Varlaama. Varlaam je, u suštini, bio sholastički teolog, koji je sholastiku pokušavao da prenese na Pravoslavni Istok. Njegovo sholastičko bogoslovlje u stvarnosti je predstavljalo sekularnu teologiju. Varlaam je smatrao da mi ne možemo tačno znati ko Sveti Duh jeste, završavajući tako u agnosticizmu. Verovao je da su stari jelinski filosofi bili iznad Proroka i Apostola, zato što je razum viši od „teorije“ (sagledanja), verovao je da je Svetlost Preobraženja nešto što je stvoreno, da isihastički način života, tj. očišćenje srca i neprestana umna molitva nisu neophodni (za spasenje), itd. Sveti Grigorije Palama prozreo je ovu opasnost za Pravoslavlje te se – silom i energijom Svetoga Duha, nastavljajući se na opit koji je sam stekao kao nosilac i prenosilac Predanja Svetih Otaca – suprotstavio toj ozbiljnoj opasnosti, i Pravoslavnu Veru i Predanje sačuvao neokrnjenima.
Na nesreću, varlaamitstvo, koje odražava sholastičku teologiju Zapada i konstituiše sekularnu teologiju, prodrlo je na Pravoslavni Istok drugim načmima. Mi zapažamo da sholasticizam, varlaamitstvo, prožimaju projave modernog Crkvenog i teološkog života.
Poslednjih godina učinjen je napor da se naše bogoslovlje očisti od nanosa njegovog vavilonskog robovanja zapadnoj sholastici. Postoji jedan veliki napor da se raskinu lanci zatočeništva Pravoslavnog Bogoslovlja u tamnici sholastičke teologije. Ali, mi bismo pritom morali da se krenemo napred ka opitovanju Pravoslavnog Bogoslovlja. Pravoslavno bogoslovlje nije intelektualno znanje nego pre – opit, život, i tesno je povezano sa takozvanim isihazmom.
Sekularna teologija, koja je delo sholasticizma, projavljuje se danas na više načina. Jedan način jeste zasnivanje svecelog bogoslovlja na razumu i mišljenju. Mi Pravoslavnu Veru promišljamo, racionalistički objašnjavamo istine Vere ili prosto sastavljamo istorijat teologije. Gotovo smo dospeli dotle da na bogoslovlje gledamo kao na filosofiju o Bogu, koja prenebregava svekoliki terapeutski (izlečiteljski) metod naše Crkve.
Drugi način na koji pokazujemo da patimo od varlaamitstva i sholasticizma jeste činjenica da smo bogoslovlje ograničili na estetiku. Napravili smo od njega estetiku. Umeli smo da napišemo mnogo knjiga i latimo se dugačkih analiza pravoslavne umetnosti, a da se istovremeno sa prezrenjem i nipodaštavanjem odnosimo prema podvižništvu, isihastičkom metodu, koji je osnova svecele pravoslavne umetnosti. Očišćenje, prosvetljenje i oboženje polazišta su svih pravoslavnih Crkvenih umetnosti, činova i Tajni.
Još jedan način na koji projavljujemo sekularnu teologiju jeste činjenica da tražimo obnovu Crkvenog liturgijskog života bez istovremenog ponovnog otkrivanja i življenja podvižničkog života Crkve. Mi raspravljamo o neprestanom učešću u Svetim Tajnama bez istovremenog dovođenja u vezu ovoga napora sa stepenima duhovnog usavršavanja, a to su očišćenje, prosvetljenje i oboženje. Mi činimo ogroman napor da vernicima omogućimo da logički shvate Božanstvenu Liturgiju, a da pritom ne činimo i naporedan trud da ih uvedemo u opitovanje duha Pravoslavnog Bogopoštovanja i Bogosluženja.
Mi tražimo uklanjanje ikonostasa po crkvama, da bi laik (pripadnik vernog naroda) mogao da gleda u oltar, a da se pritom ne pitamo za razlog zbog koga je Crkva ustanovila ikonostas i „tajno“ (nečujno) izgovaranje molitava. Ako proučimo učenje svetog Simeona Novog Bogoslova o tome ko su katihumeni, bićemo kadri da razumemo zašto je Crkva ustanovila ikonostas i nečujno čitanje molitava.
Uopšte uzev, kada naša teologija nije povezana sa takozvanim isihastičkim žitovom, kada nije podvižnička, kada nije povezana sa podvigom, ona onda jeste sekularna, sholasticizirajuća teologija, teologija varlaamitska, čak i onda kada nam se čini da se bori protiv teologije zapadne i da se trudi da bude Pravoslavna.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na latinskom jeziku: schola, ae f. = škola, te otuda i naziv „sholastika“ kao naziv za školsku, akademsku, apstraktizovanu teologiju {prim. prev.}.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *