ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ
ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ (СЕКУЛАРИЗАМ) У ЖИВОТУ ЦРКВЕ
Требало би нагласити да, када говоримо о секуларизму у Цркви, у богословљу и у пастирском раду, ми не подразумевамо да Црква, богословље и пастирски рад постају секуларни и да тиме бивају уништени, јер би то значило да су истински живот и истинити пут човековог излечења – изгубљени. То, наравно, није тако, већ су чланови Цркве ти који се секуларизују, посветовљују и, отуда, Црква, богословље и пастирски рад постају другачији.
У досадашњем излагању имали смо прилику да анализирамо значење појма Црква. Суштина је у томе да је Црква Тело Христово. Она није људска организација, но – богочовечанско Тело Христово. Такође смо рекли да Црква јесте обожење, што значи да је циљ Цркве да своје чланове узведе до обожења, главне сврхе човековог постања.
Значајно место, где се правилно приказују пастири Цркве, може се наћи у Посланици Св. апостола Павла Хришћанима у Ефесу. Св. апостол Павле каже: ” И Он даде једне као апостоле, а друге као Пророке, једне као Еванђелисте, а друге као Пастире и Учитеље. За усавршавање Светих уделу служења, за сазидање Тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове” (Еф. 4, 1113). Према Светом Никодиму Светогорцу, у изразу “познање Божијег Сина”, Свети Апостол не мисли на “познање Бога које се достиже кроз посматрање створених ствари и разматрање Божанских Писама, јер и нечист човек може, такође, да поседује такво знање”.
Уместо тога, Св. Никодим Светогорац упућује на натприродно познање Сина Божијег, које се постиже Божанственим просветљењем и прослављењем, а које се подарује само савршенима, очишћенима од страсти тела и душе. То је познање коме стреме сви Хришћани. А светопавловско – “у човека савршена, у меру раста висине Христове” изражава, такође, и схватање обожења.
Истинитост Цркве показује се њеним успехом у лечењу човека. Ми знамо из учења Светих Отаца да је Црква духовни здравствени центар, духовна Болница која лечи човека. Када говоримо о болести и излечењу, мислимо на то да оно што оболева и што бива (из)лечено јесте ум (грч. νους) човеков. Излечење ума стоји у уској вези са очишћењем, просветљењем и обожењем. Циљ Цркве је да излечи ово познајно средиште тако да човек може да стекне богопознање, у чему и јесте човеково спасење. Због тога, истинску Цркву препознајемо по успешности и учинцима њене духовне терапије. Истинска, непосветовљена (несекуларизована) Црква јесте она која даје исправну дијагнозу болести, која познаје прави метод и начин терапије и која заиста лечи човека.
Постоје показатељи који откривају да управо ово наша Црква чува знање) и успешан начин духовнога лечења. Човекови исправни друштвени односи садрже један такав показатељ. Заиста, проблеми у међуљудским односима јесу плод и резултат обољелости његовог ума. Лечење ума, које се састоји у његовом очишћењу и просветљењу, има такође и своје друштвене последице. То је разлог због којег би оно што је важно за православну нустерапију (лечење ума) требало да проучи данашња тзв. социолошка “наука”. Ми православни посматрамо преображај друштва кроз једну такву перспективу, и то је разлог због којег у том погледу јесмо трезвени. Утопија је желети преобразити друштво, покушавајући да се нађе погодан друштвени систем. Оно што јесте важно није систем, већ начин живота. То не значи да не поздрављамо сваки напор уложен у циљу побољшавања извесних лоших услова у послепадним и болесним друштвима, која углавном не прихватају Реч Божију. Међутим, најделотворнији и најтрезвенији пут јесте православно лечење ума.
Други пример који потврђује меру успешности православне терапије јесте постојање и дејствовање светих моштију. Свете мошти су доказ човековог исцељења (излечености).
Када се ум очисти и просветли и када човек достигне обожење, онда он бива обожен у потпуности, јер се благодат Божија преноси са душе на тело. Мошти Светих, које су вечите, миомирисне и чудотворне, доказ су да је Црква сачувала метод и начин (духовнога излечења), да Црква узводи човека ка обожењу. Ето зашто се нарочито наглашава да циљ Цркве и јесте да ствара мошти, у смислу да она настоји да човека узводи ка обожењу. Она “црква” која не “производи” мошти показује да не узводи човека ка обожењу и, отуда, не поседује истински метод човековог духовног излечења[1].
Због тога се истинска Црква потврђује мером своје (духовно-терапијске) успешности. У медицини се говори да се исправна медицинска теорија разликује од неисправне мером свога терапевтског успеха. Томе слично, доброг лекара потврђује број излечених пацијената. Исто је тако и са Црквом. Права Црква је она која заиста лечи човека, и њена истинитост се показује кроз њену успешност у лечењу помраченог ума.
Секуларизам (посветовљеност) у Цркви стоји у непосредној вези са губитком истинског циља Цркве. Црква која се надахњује светом, о чему смо малопре већ говорили, више не лечи човека, већ се бави другим стварима: она је секуларизована Црква.
Сад ћемо се окренути неким случајевима који показују шта је то секуларизована Црква. Можемо рећи да се Црква секуларизује (посветовљује) када почне да се посматра као религијска организација. Постоји огромна разлика између Цркве и религије. Религија говори о безличном Богу који обитава на небесима и оданде управља светом. Човек, у религији, кроз различите ритуале треба да одобровољава Бога и тако успоставља са Њим однос. Међутим, Црква је Тело Христа Који је узео човечанску природу, чиме – у Личности Христовој – у Цркви постоји заједничење (општење) између човека и Бога. Наравно, не може се спречити да неки Хришћани унутар Цркве Бога доживљавају из религијске перспективе. Ово се, ?ак, догађа на нижим стадијумима духовног живота и представља духовну незрелост, док духовно зрео човек јасно поседује готовост и тежњу да духовним усавршавањем достигне општење и јединство са Богом. Посветовљена Црква, пак, просто задовољава тзв. верска осећања човекова и ништа више. Човек је цени због њених прекрасних обреда, а притом пренебрегава свеколики опит трезвеноумља који Црква притежава.
Даље, Црква се посветовљује када се на Њу гледа као на какав идеолошки систем или идеологију, без везе са животом. Идеолошки системи надахњују се апстрактним идејама и прожети су идеализмом, који карактерише све човекоцентричне системе, засноване на философији анти-материјализма. Идеје немају много везе са животом, са човековим духовним преображењем. Идеализам је плод људске рационалности и увек је представљен у облику аргумената и идеја.
Црква не функционише као идеологија. Она не поседује напросто неке идеје, ма биле оне и најбоље и најсавршеније, које јој служе да се супротставља другим идејама. Црква има живот, заиста истински живот, који је плод човековог заједничења са Богом. Свети Григорије Палама каже: “Сваки исказ супротставља се другом исказу”. Сваки аргумент – сучељава се са контра-аргументом. Ово се јасно може видети у мноштву философских идеја које су се досад развиле. Али, ко се може супротставити истинском животу, а, посебно, животу који побеђује смрт? Црква не поседује идеје. Она има живот који је – превазилажење смрти.
Погрешно је и секуларизованости (посветовљености) својствено Цркву стављати насупрот старим или модерним идеологијама и модерним идеолошким друштвенополитичким системима. Црква никада није опонашала методе и поступке било каквих друштвених и философских система. Наравно, када Црква лечи човека, то има значајне социолошке последице, али то је производ, резултат, а никада узрок или принцип.
Секуларизована (посветовљена) Црква заокупљена ј*е људским мишљењем и апстрактним идејама. Стварна и истинита Црква, пак, налж је истинској медицини, посебно хирургији. Хирург, док обавља хируршки захват, нити може да се бави философијом и културом, нити да медитира. Пред собом он има пацијента кога жели да излечи и да га врати у пређашње стање потпунога здравља. Тако и Црква, имајући пред собом пацијента никада не медитира нити философира. Само Црква опитује тајну Крста Христовог и помаже човеку у опитовању те тајне у његовом личном животу. Опит (искуство) тајне Крста јесте најдубље покајање кроз које се преображава ум, при чему он, од противприродног кретања задобија подвизање у складу са природом (природно) и изнад природе (натприродно).
Даље, Црква се секуларизује (посветовљује) када се деградира у друштвену организацију, налик на све остале организације једног друштва. Често се тврди да је Црква највиша установа једне нације. Али Црква се не може сматрати националном институцијом, чак ни оном највишом. Црква је супстанца – срж једне нације зато што је традиција те нације нераздвојно повезана са Предањем Црквеним, и припадници нације истовремено јесу и чланови Цркве. Црква, ипак, никада не може да постане (пука) институција. Када се неки историјски покрет заврши бирократијом, он губи своју вредност, што има за последицу његову пропаст. Исто важи и за Цркву. Будући да је духовна Болница која лечи човека, Црква се не може сматрати институцијом за подршку друштву у покоравању грађана.
На несрећу, многи данас гледају на Цркву као на једну нужну организацију, корисну за друштво, чија је улога утолико вреднија уколико је друштвено кориснија. Многи на Цркву гледају као на Прометеја, при чему полиција има улогу Епименеја, то јест Црква је, сматрају такви, добра као помоћник друштва, који друштву помаже да се избегне полицијска интервенција. Дакле, када Црква не успе, наступа полиција. Свакако да се не може не уважити чињеница благотворног учинка Цркве и у таквим стварима. Али на Цркву не би требало гледати искључиво у овој перспективи, јер то онда упућује на секуларизовану Цркву.
Има, на несрећу, и оних који су слепи за пророчку и освећујућу улогу Цркве, која се састоји у освештању човека и читавога света. Они Цркву прихватају као један чисто декоративни елемент друштва. Црква је таквима потребна да декорише различите церемоније и да их обасјава својим присуством. Они верују да је присуство Цркве потребно да би се њиме показао широк друштвени консензус. Али, као што је то неко тачно уочио, чак ни атеисти не одбацују такву Цркву. Ипак, таква секуларизована Црква доводи и атеисте до разочарања. Она им може бити потребна за пролазно битисање, јер им служи добро, али he се кад тад суочити са великим разочарењем када и њима самима устреба дејство истинске Цркве.
Данас постоји општа тенденција да се на секуларизовану Цркву гледа као на организацију која је за модерне друштвене потребе кориснија (од предањске Цркве). Постоји такође и растућа тенденција да се Црквено учење и проповед прилагоде модерним друштвеним потребама, потребама друштва које функционише на човекоцентрични начин, јер се Хришћани плаше одбацивања од стране друштва. Протестанти и, уопште западне “цркве” подлегле су том искушењу и то је разлог са којег су оне рашириле тако много очајања међу онима којима је неопходно духовно (из)лечење и који, ради тог (из)лечења, ишту истинску Цркву. Уопште узев, Црква која разапиње уместо да бива разапињана, која окуша славу овог света уместо славе Крста, која уместо да надилази три Христова искушења у пустињи пада у њих, јесте секуларизована (посветовљена) Црква. Таква Црква, опредељена да се прилагођава палом друштву и да га охрабрује да остаје у својој палости, шири разочарање и очајање међу онима који траже дубљи и садржајнији живот.
НАПОМЕНЕ:
- Те онда, логично, свака таква “црква” није истинита, јер постоји само једна и једина истинита и пуна Црква: Једна, Света, Саборва и Апостолска Црква, то јест – Православна Црква (прим. прев.).
