Poštovanje kipova

Pitanje:
Poštovana redakcijo, Želeo bih više saznati o tome zašto se kod katolika praktikuje običaj pravljenja kipova i statua raznih svetaca pa i samog Isusa i Majke Božije. Nekada su to impozantne statue i po nekoliko metara visoke. Da li postoji kanonsko pravo naših Svetih Otaca koje govori protiv pravljenja kipova i zašto? Ja nisam previše utvrđen u našoj veri ali po nekom mom dubokom instinktu mislim da se i tu vidi razlika između naše pravoslavne vere i katoličke. Kada gledam naše ikone one mi daju osećaj smirenosti i jednostavnosti a kada vidim kipove kao nešto trodimenzionalno nemam isti osećaj. Koliko sam primetio katolici vole da predstavljaju Isusa uvek razapetog na krstu a i čitao sam da su se mnogim takozvanim velikim njihovim svetiteljima pojavljivale nekakve stigmate, rane na rukama koje bi krvarile na istom mestu kao i kod Isusa. Kod katolika kao da je dat prevelik naglasak na Isusovu ljudski u samo prirodu i na fizički bol. Da završim, nije mi jasno zašto katolici a naročito protestanti ne vole ikone jer koliko znam Sveti Luka je bio i prvi ikonopisac što je po meni dovoljan autoritet i razlog da se ikone poštuju S poštovanjem
Ljubiša


Odgovor:
Dragi Ljubiša, ne bih se složio da rimokatolici ne vole ikone, jednostavno više koriste kipove. U njihovim hramovima ima i ikona. Kada je hrišćanstvo postala slobodna, a zatim i državna religija, u Zapadnoj crkvi bilo je mnogo čega naslećeno od tog starog mnogobožačkog -teokratskog, kao i cezarskog, što je kasnije nju i dovelo do pogibelji. Svetitelji se prikazuju u obliku kipova koje je zaista najsiromašniji realizam, iz kojeg se potiskuje ontološka poruka o oboženom ili svetom čoveku – spasenom. Strogo pravoslavne ikone to savrše no uspevaju. U katoličkom svetu van Blakana, po njihovim hramovima možete da nađete dosta ikona. Ikone Bogomajke u Meksiku su sa posebnim blagoljepijem poštovane i ima ih mnogo.
Svešteno nasleće blagodatnog simvolizma u Crkvi je različito između rimokatolika i pravoslavnih, u tolikoj meri koliko im se i teologije razlikuju. Rimokatolici izobražavaju raspeće onako kako preživljavaju svoju veru. Često danas čujete o „latinskom bogoslovlju“ i njegovom uticaju i na Pravoslavno, i ono ima velike veze i sa raspećem koje pomenuste. Katolici veruju da je Bogu potrebno naše stradanje: bol, suze, samobičevanje, gladovanje, da su čak osnovani i određeni monaški redovi u tom duhu prinošenja strada? ? a na Božanski žrvenik. Zato se i u Hristu pokazuje žrtva, po iskustvu starozavetne, za otkupljenje čoveka koje je satisfakcija ili udovoljenje Boga. Iskupljenje je postojalo ali u sasvim drugačijoj vezi sa Bogom. I zato su postavili jak akcenat na fizičko stradanje na krstu, a slabo na misticizam i duševno stradanje, i veličinu dešavanja na krstu. Na tom krstu vidimo velikog Mučenika ali ne vidimo i ovaploćenog Bogočoveka. Na našem raspeću se sakriva ontolška tišina i nešto veliko što dolazi posle krsta. U ovome je naša velika razlika.
Biće da samo protestanti ne vole ikone, ali ako oslušnete njihovu teološku poruku biće vam jasni i zašto. Protestantizam postaje žrtva brutalnog realizma, a kao što rekosmo on se začeo u Rimokatoličkoj crkvi. Upravo u tim kipovima koji nose snažan utisak državne religije mnogobožačkog Rima. Protestujući protiv svega oni su došli do toga da su odbacili sve svetotainstveno i predanjsko, i oslonili se samo na Zapisanu reč Božiju – Bibliju. Vezu sveštenosimvolizma Kovčega zaveta, i izoba? ? ene umetnosti na njemu, kao direktnu Božiju ustanovu, izgubili su u tom sasvim drugom uticaju kipova, koji su do hristijanizacije Rima nosili dijametrano suprotnu poruku.
Po Svetom Predanju sv. ap. Luka je bio ikonopisac, takođe i da je sam Gospod Isus Hristos prineo ubrus njegovom svetom obrazu i ostavio svoj lik kao ikonu.
Nedavno je u Rimokatoličkoj crkvi kanonizaovam padre Pijo, za kojeg kažu da je iz njegovih dlanova kapljala krv. Za Pravoslavnu teologiju to je čudna pojava, i nama dolaze na um slični simboli „stradanja“ radi te pomenute „satisfakcije“ Boga.
U Crkvi Svetoj postoji samo jedna iskupljujuća Krv, i ona je samo u svetoj čaši i nigde više.
U Hristu Vaš
oLjubo

4 komentar(a)

  1. Poštovani, možete li mi dati odgovor da li su figure Isusa i Bogorodice koje su kupljene u antikvarnici pravoslavne. Slika je u linku: https://twitter.com/nevenka777/status/1206565316186247168?s=19

  2. Ovdje nemamo odgovor zašto Pravoslavna crkva (samim tim i SPC) nema praksu pravljenja i isticanja kipova Isusa Hrista i Bogorodice, kao i Svetitelja) u svojim bogomoljama? Nas Pravoslavce ne interesuje kakvi su običaji kod „zalutalih“, nego objašnenje: „zašto nema kipova kod nas“? Zašto je SPC, stim u vezi, dala blagoslov da se postavi onaj grozni kip Patrijarha Pavla u parku crkve „Svetog Marka“ u Beogradu?

  3. Postovani,
    Da li u Svetom pismu ima nekih zapisa o ikonama i kipovima? Na primer Mojsija, Avrama, Jakova… Ipak su oni bili zacetnici vere, Bog se Mojsiju licno obracao, Gospod Isus Hristos je stalno citirao Mojsija i Avrama. Bas je cudno da ucenici Hristovi nisu imali njihove ikone i kipove.

    • U Svetom Pismu pominju se vezene slike heruvima u šatoru od sastanka, a nakon toga rezbareni heruvimi u Solomonovom hramu, sve po uputstvima Gospodnjim.
      Što se tiče drugih pitanja ne osećam se kao neko ko bi ih mogao komentarisati.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *