NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Postoji li slučaj da se čovek pokaje, a da mu Bog ne oprosti?

Postoji li slučaj da se čovek pokaje, a da mu Bog ne oprosti?

Pitanje:
Pomaže Bog. Ako smem to ja sada uopšte i pomisliti. Osećam da sam učinio gori greh od svakoga drugoga, i imam osećaj i ako se kajem, da ne bih smeo više da živim istim životom, da ne smem više ni u Crkvu da ulazim. Osećam se gorim grešnikom od crnog paganina, on se svog mnogoboštva drži, a ja od istinite vere sam otpao. Slušao sam neke „filozofe“ i „naučnike“. Dozvolio sam da mi isperu mozak, pa da u svome srcu zadam Bogu najgoru uvredu koja se može učiniti: poverovao sam im da Bog ne postoji. Da sam „samo“ posumnjao u Boga, ne bi me grizla toliko savest. Toliko mi je srce plitko i bezosećajno, da sam im poverovao. Bio sam u toj bezumnoj zabludi skoro nedelju dana. Pokajao sam se za tu najpogubniju grozotu tek kad sam shvatio da mi je duša u opasnosti. Dugo nisam smeo da priznam sebi šta sam ja zaista uradio. Onda sam se upecao na teme oko „žiga zveri“ iz Otkrovenja, naišao na neke priče koje su mene neiskusnog u veri smrtno uplašile, prestravile i bacile u očaj. Onda sam se utešio pričama koje govore da nije bitan žig koliko svesno odricanje od Hrista. E, tu mi reče nešto u glavi: „Ček ček, zar ti upravo to nisi uradio?“ Tu sam se zaledio. Pročitao sam deo Poslanice Apostola Pavla (ja mislim) u kojoj apostol govori najgore o otpadnicima, naravno i neosporno sa punim pravom, i poredi ih sa svinjama, koje i kad izađu iz svog blata se u njega ponovo vraćaju. Nisam to veče osećao toplinu života u mom telu. Uhvatio sam mačku da je mazim, a njoj su ni krivoj ni dužnoj počele da se grče i trzaju noge. Plakao sam od tuge i očaja kada sam shvatio da sam sebe svojim grehom obezglavio, a nisam smeo isprva da priznam šta sam ja zaista uradio. Porekao sam Oca u svome srcu. To samo bezumnik može sebi da dopusti, iako sam maloletan, iako se ova grozota dugo vremena skriveno spremala u meni, iako sam mislio šta sam mislio, iako sam hteo barem neko dobro, a čega dobrog može biti bez Boga? Ničega! Možda hulim još više na Boga jer se kajem za svoj greh, a možda mi taj greh oduzima iskreno pokajanje, a da ja ništavan to i ne znam. Molim Vas, jer Vas Bog Voli, recite mi, šta mi sledi za ovo, bez obzira što se kajem i što plačem i tugujem i smrtno strahujem; znam da će mi Bog oprostiti, jer je Njegova milost večna i bezgranična, i on i tu jednu ovcu koja ode od stada, ide i traži je. Mene treba do kraja života da bude sramota jer sam pogazio ime Onoga Koji Je sve Stvorio i to u svome srcu. Hvala Bogu, barem nikome nisam govorio o tome da sam izgubio veru tih par dana bezumne zablude. Kajem se ceo, Molim Vas, objasnite mi.

Jovan

 


 

Odgovor:

Pomozi Bog.

Dragi Jovane, već sam pronašao (pročitao) pokajanje u ovom Vašem pitanju. I to je dobro. Pokajanje se i ostradava, trpi, boli, pokreće emocije, samoosudu. Sve to kod Vas vidim.

Nagrnulo je mnogo pitanja tako da ću morati da budem kraći i odgovorim suštinski. Samo hula na Duha Svetog (Mt. 3. 28 – 30; 12, 30 – 32) neoprostiv je greh. A posle pokreta srca u iskrenom pokajanju svaki drugi se oprašta. Pa i ovaj Vaš.

Dakle i nevera i sumnja u Boga sve se brže oprašta nego li usrdna energija pogrešnog tumačenja Domostroja našeg spasenja (prelest podviga, znanja Biblije i spisa hrišćanskih pisaca ali u krivom predstavljanju Hrista). E to se ne oprašta! Ni u ovom, a ni u onom veku.

Da, to je jeres. A kako to da Bog ne može da oprosti hulu?

Pa najprostije zato što je to jeres, a sve dok u slobodnoj volji i izboru ona održava i kontroliše um i srce sam taj proces po sebi je neoprostiv. Jer to neopraštanje nije volja Božija nego ljudska! Zato što se sve ovo zasniva na volji slobodnog čoveka i njegovog izbora a ne na Božijem dejstvu u odnosu na njegovu slobodu. Bog ne utiče na njegovu slobodu bez saglasnosti. Tako treba da razumemo da On može ili ne može nešto da uradi. On sve može osim da negira Sebe, to jest slobodu koju je On dao čoveku.  Zato se hula na Svetog Duha ne oprašta.

Drugo, kada grešimo mi kažemo da nam je „duša“ u opasnosti ali to znači da su oboje, i duša i telo, u opasnosti. Mi smo celi u opasnosti.

Vidim da se kajete i produžite da to činite i već ste na pravom putu.  Dobro je.

Vratite se Crkvi sa njom živite i dišite i sve će biti dobro.

o. Ljuba

 

2 komentar(a)

  1. Oče, hvala Vam mnogo na odgovoru! Ovo će sigurno još nekom čoveku biti korisno!

  2. Pomaže Bog! Ako bi neko od nadležnih mogao da mi odgovori. I unapred hvala. Malo je nesvakidašnja tema pa samim tim i moje pitanje. Da naglasim da nisam šizofreničar, išla sam kod neuropsihijatra, prvo jednog, drugog pa trećeg ne bih li potvrdila tu svoju sumnju. Dijagnoza je da nemam naznaku psihoze, šizofrenije, niti znak poremećaja ličnosti. Blaža depresija kao očekivano stanje osobe koja je svesna sveta u kom živi. to je dijagnoza. Ispričala sam i njima ovo što ću napisati i Vama sad. Niti mislim da sam neki mesija, predodređen za neku veliku stvar, niti da sam previše dobra pa da sad tu postoji neka borba za moju dušu, prosek proseka. Bilo je još iskustava čiji su svedoci i moji prijatelji, porodica tako da te neke situacije nisu produkt mog izmišljanja ili želje. Ovde ću opisati jedno koje me je nekako obeležilo. Nije mi jasno zašto mi se to dešava, budući da nisam šizofreničar. Da pređem na stvar. Kao dete sam živela kod babe i dede, u gradu, zgrada, 16 i sprat. U tom periodu, između svoje pete i šeste godine, između 3h, pola 4h bih videla svoje nepomično telo kako leži u krevetu i svoje providno koje hoda po sobi. Kroz prozor bi došla tri bića, dva bi čekala u ćošku i jedno glavno koje mi se obraćalo pokretom. Obično bi mi se poklonilo i pozivalo me na ples. Vrtelo me je. Izgledalo je jezivo. Nije bio jedan lik već zbir svih odvratnih gestikulacija od gneva, tuge, bezumnog smeha, mržnje, pakosnog osmeha. Užas ali se u tim momentima „izlaska iz sebe“ nisam plašila viđenog. Obično bih se probudila sa sećanjem šta se dešavalo. Nekad bi moja baka našla skinutu majicu na mestu na kom sam se „igrala“ sa tim bićem. Govorila sam joj a ona mi nije verovala. Na kraju sam rekla roditeljima. Oni nisu religiozni niti im je palo na pamet da ta dešavanja imaju veze sa duhovnošću, moja iskustva su pripisali dečijem maštanju. Godinu dana, skoro u svako svitanje bi se ponavljalo. U jednom momentu sam osvestila da to što vidim nije normalno, nije biće nego monstrum, zver i počela bih strašno da se plašim. Kada bi me majka ostavila samu da pričuvam sestru, vrištala bih od straha da ponovo ne vidim „biće“. U tom periodu obolevam od dijabetesa, tip 1. Kažu da nije genetika nego stres i osetljivost. Moj otac je tada reagovao na moje priče pa su me vodali kod hodža, vračara da bi mu na kraju prijatelj rekao da mora da se čita Psaltir. To je i urađeno i ubrzo sanaje za monaha koji ima dar i da može pomoći. Monah je opisao mom ocu šta sam videla, plakao zajedno sa mnom i rekao da ne bih ni dobila dijabetes da su mi poverovali. Od tada se više ne plašim. E sad, ja ne znam šta je uzrok tome, niko u kući nije bio kršten, otac ni dan danas ne želi da se krsti, u familiji je bilo krvnih osveta protiv Turaka, babe obe su imale prekide trudnoća mamina mama jednu, tatina majka više, ujak je još pre mog rođenja iz šale sa društvom kao prizivao duhove i svi su bili svedoci čudnih dešavanja u trenutku prizivanja, familija mamine mame je imala običaj da odlazi kod tih nekih vračara da im predskazuje ne znam ni ja šta. Možda je prokletstvo predaka. kažu svi da su bili dobri i pravedni ali Crkvu nisu priznavali. To su razlozi koje ja mogu da nađem a da su izvan mene. Ono što je do mene, možda imam neku grehovnu osobinu svojih predaka koje nisam ni svesna, možda sam neko teško đubre, ne znam jer da sam dobra videla bih anđela. Ne znam zaista. Mnogo me muči to i ništa od tih iskustava sumanutih ne želim. Ne znam kako to da rešim, za početak bar da znam zašto. Izvinjavam Vam se zbog opširnosti. Slava Bogu za sve i svako dobro.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *