NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POSTOJE LI ADSKE MUKE? (iz knjige „SVETILNIK VASELJENE“)

POSTOJE LI ADSKE MUKE? (iz knjige „SVETILNIK VASELJENE“)

Mitropolit Venijamin (Fedčenkov)

POSTOJE LI ADSKE MUKE?
(svjedočenje N. A. Motovilova)

N. A. Motovilov, „sluga Serafimov“, kako je on sam sebe voleo da naziva, onaj koji se udostojio čudesnog isceljenja, a kasnije da i sopstvenim očima, licem u lice, vidi prosvetljenje prepodobnog Serafima Tavorskom svetlošđu blagodati Svetoga Duha, čovek gorućeg i iskrenog srca, da bi stvarno poslužio spomenu oca Serafima, rešio se da lično otputuje u postojbinu velikog starca, u Kursk, da sabere sećanja o detinjstvu i mladosti njegovoj, a takođe i da posjeti Kijevo-Florovski manastir.
To putovanje je imalo veoma teške posledice za Nikolaja Aleksandroviča: on se, po dopuštenju Božijem, razboleo od vraga, koji je izlio na njega svoju osvetu za trud koji je Motovilov uložio za proslavljenje ugodnika Božijeg, oca Serafima. Okolnosti koje su prethodile bolesti Motovilova i koje objašnjavaju njen nastanak su sledeće.
Jednom, u besedi sa prepodobnim Serafimom, pošao je razgovor o demonskim napadima na čovjeka. Svjetski obrazovani Motovilov nije, naravno, propustio da posumnja u realnost zle sile. Tada mu je prepodobni ispričao o svojoj strašnoj borbi sa besovima u toku hiljadu i jedne noći i hiljadu i jednog dana i silom svoje reči, autoritetom svoje svetosti, u kojoj nije moglo biti ni trunke laži i preuveličavanja, ubedio Motovilova u postojanje besova ne u viđenjima ili maštanjima, već u samoj istinitoj i gorkoj stvarnosti.
Vatreni Motovilov se tako oduševio povešću starca da je iz sve duše uskliknuo :
– Baćuška, kako bih ja želio da se borim sa besovima!
Baćuška Serafim ga je preplašeno prekinuo :
– Šta to pričate, šta to pričate, vaše Bogoljublje! Vi ne znate šta govorite. Kada biste znali da najmanji od njih svojom kandžom može prevrnuti svu zemlju, ne biste ih izazivali na borbu.
– A zar, Baćuška, bjesovi imaju kandže?
– Eh, vaše Bogoljublje, vaše Bogoljublje, a čemu vas samo na univerzitetu uče! Ne znate da besovi nemaju kandže?! Izobražavaju ih sa kopitama, rogovima, repovima – zato što je ljudskoj uobrazilji nemoguće da zamisli nešto gnusnije. Takvi u gnusobi svojoj oni i jesu, jer je samovoljno otpadništvo od Boga i njihovo dobrovoljno protivljenje Božijoj blagodati od svetlih anđela, kakvi su bili pre pada, načinilo anđelima takve tame i mrzosti, da se ne mogu opisati nikakvim ljudskim oblikom, a oblik je nužan, pa ih i izobražavaju crnim i bezličnim. Ali budući stvoreni sa silom i svojstvima anđela, oni poseduju takvu silu, za čovjeka i sve zemno neoborivu, da najmanji od njih, kako sam vam i rekao, može svojim noktom prevrnuti svu zemlju. Jedino Božanstvena blagodat Svesvetoga Duha, koja je nama pravoslavnim hrišćanima besplatno darovana za božanstvene zasluge Bogočovjeka Gospoda našega Isusa Hrista, jedino ona čini ništavnom sva lukavstva i podmuklosti vražije.
Strašno je tada postalo Motovilovu. Ranije, pod zaštitom prepodobnoga, on se nije bojao satanske zlobe. Ali, lakomisleno-drski izazov, po dopuštenju Božijem, nije ostao bez posledica, on je bio prihvaćen.
Kad je Motovilov poslije končine starca Serafima otputovao u Kursk, uspeo je da sabere samo malo svedočanstava o detinjstvu i mladosti prepodobnoga. Bliski rođaci, koji su mogli pamtiti oca Serafima u mladosti, ili su pomrli ili su sve zaboravili. Čak je i kuća u kojoj se rodio i bio vaspitan prepodobni, bila razrušena, a na njenom mestu su bile sagrađene nove zgrade. Našao se tek jedan starac, vršnjak baćuške, koji je i dao Motovilovu podatke koji su sada ušli u sva izdanja žitija prepodobnoga. Put u Kursk i boravak u njemu bili su sasvim mirni. Opasnost je čekala na povratnom putu za Voronjež. Na na jednoj od poštanskih stanica na putu iz Kurska, Motovilova je zatekla noć – morao je tu prenoćiti. Ostavši sasvim sam u sobi za putnike, on je iz torbe izvadio svoje rukopise i počeo da ih razvrstava pri slaboj svetlosti jedne jedine sveće, koja je jedva osvetljavala prostranu sobu. Među prvima mu je u ruke došao zapis o isceljenju đavoimane djevice Eropkine, dvorjanke, kod groba svetitelja Mitrofana Voronježskoga.
„Ja sam se zamislio“ – piše Motovilov – kako se to može desiti, da pravoslavna hrišćanka, koja se pričešćivala Prečistim i Životvornim Tajnama Gospodnjim, odjednom bude posednuta demonom, i pri tom tako dugo vreme, preko trideset godina. I pomislio sam: „Svašta. To ne može biti! Baš da vidim kako bi smeo da se useli u mene bes, s obzirom da ja često pribegavam Tajinstvu Svetog Pričešća“.
I u tom istom trenutku strašni, hladni, zlosmradni oblak ga je okružio i počeo polako ulaziti u njegova grčevito stisnuta usta. Koliko god da se borio nesrećni Motovilov, koliko god se trudio da zaštiti sebe od leda i smrada oblaka koji se uvlačio u njega, to je ušlo sve, usprkos njegovim nadčovečanskim naporima. Ruke su mu bile kao paralizovane, i nisu mogle satvoriti krsnoga znamenja. Obamrla od užasa misao nije se mogla setiti spasiteljnog imena Isusovog. Odvratni užas se svršio i za Nikolaja Aleksandroviča nastupio je period najtežeg mučenja. Njegovi svojeručni zapisi daju ovakvu sliku muka koje je iskusio :
„Gospod mi je dao da na samom sebi ispitam istinito, a ne u snu ili priviđenju, tri adske muke.
Prva – oganj nesvetleći i neugasivi ničim, osim jedino blagodaću Presvetoga Duha. Trajalo je to mučenje tri dana i tri noći tako, da sam ja osećao da gorim, ali da ne sagorevam. Sa čitavog mene su po 10 ili po 17 puta u toku jednog dana i noći skidali taj geenski čađ, što je bilo vidljivo svima. Te su muke prestale tek posle ispovesti i pričešća Svetim Tajnama Gospodnjim, molitvama arhiepiskopa Voronježskog Antonija i molebenima za zdravlje bolesnog bojarina, sluge Božijeg Nikolaja, koji su održani u svih 47 crkava Voronježskih i u svim manastirima.
Druga muka – u trajanju dva dana i dve noći, bio je tatar ljuti geenski, tako da ne samo da me vatra nije pekla, nego me čak ni ugrejati nije mogla. Po želji njegovog visokopreosveštenstva, arhiepiskopa Voronježskog Antonija, ja sam pola sata držao ruku nad svećom, i ona je sva sasvim začadila, ali se ni ugrejala nije. Ovaj jako uverljivi eksperiment ja sam opisao na celom listu, i tom opisu priložio otisak moje čađave ruke. Ali, pri svim tim mukama ipak sam, nakon Pričešća, mogao jesti i piti i po malo spavati. I vidljive su one bile za sve.
Ali je treća muka bila zaista – paklena, iako je za pola dana bila manja od prethodne, jer je trajala samo dan i po, ili možda malo duže, ali je zato veliki to bio užas i stradanje od nečega što se niti opisati niti pojmiti može. Kako sam samo živ ostao od nje! Iščezla je ona takođe od ispovesti i Pričešća Svetim Tajnama Gospodnjim. Tog puta me je sam arhiepiskom Antonije iz svojih ruku pričešćivao Njima. Ta je muka bila – crv neuspavljivi geenski, koji nikome osim meni i arhiepiskpu Antoniju nije bio vidljiv. Ali ja sam sav bio preispunjen tim najzlobnijim crvom, koji je puzao u meni svuda, i neiskazivo užasno grizao svu moju utrobu, a i ispuzavši kroz usta, uši i nos, opet se vraćao u moju unutrašnjost. Bog mi je bio dao silu na njega, te sam ga mogao uzimati u ruke i rastezati.
Po neophodnosti objavljujem sve ovo, jer mi nije uzalud predano sviše od Boga viđenje, da ne može pomisliti niko, da sam se drznuo uzalud ime Gospodnje prizivati. Ne! U dan Strašnoga Suda Gospodnjeg, Sam On – Bog, Pomoćnik i Pokrovitelj moj posvedočiće da nisam lagao o Njemu, Gospodu, i o delu Njegovog Božanstvenog Promisla koje se na meni savršilo.“
Uskoro poslije tog strašnog i za običnog čoveka nedostupnog ispita, Motovilov je imao viđenje svog pokrovitelja, prepodobnog Serafima, koji je utešio stradalnika obećanjem da će mu biti dano isceljenje pri otkrivanju moštiju svetitelja Tihona Zadonskog i da ga do tada bes, koji se uselio u njega, neće tako žestoko mučiti.
Stvarno, kroz trideset i nešto godina desio se taj slučaj, i Motovilov ga je dočekao, dočekao i iscelio se po velikoj veri svojoj.
U dan otkrivanja moštiju svetog Tihona Zadonskog (1861. god.) Motovilov je stajao u oltaru, molio se i gorko plakao zbog toga što mu Gospod ne šalje isceljenje, koje je po obećanju prepodobnog Serafima Sarovskog, čekala njegova izmučena duša. Za vreme pevanja Heruvimske pesme on je pogledao na gornje mesto i ugledao na njemu svetitelja Tihona. Svetitelj je blagoslovio uplakanog Motovilova i postao nevidljiv.
Motovilov se odmah osetio isceljenim.*
 
*“Pravoslavnaja Karpatskaja Rus“, 2.januar 1933.
 
(Iz knjige „Svetilnik Vaseljene“, Glava 9)
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *