NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

BOŽIJI UDAH U TELO ČOVEKOLIKOG MAJMUNA – DR ALEKSANDAR KALOMIROS

(Iz pisma o. Serafimu Rouzu o evoluciji čoveka)

Evolucijski uznapredovala životinja i razumno stvorenje

Adam je bio evolucijski uznapredovala životinja, koja je u svoje najunutarnjije bitije primila udah Božanski, pečat Božije ikone (obraza), i postala čovek. „I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah životni i posta čovek duša živa“ (1. Mojs.2,7). Pogledajmo kako je jedan od duhonosnih ljudi (Crkve) čitao Sveto Pismo.
U svedivnom otkrivenju sv. Serafima Sarovskog N. A. Motovilovu čitamo sledeće:
„U današnje vreme, zbog svoje gotovo sveopšte ravnodušnosti prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, zbog toga što nimalo ne obraćamo pažnju na ono što čini Njegov Božanski Promisao za nas, kao i zbog toga što ljudi zaboravljaju da opšte sa Bogom, došli smo dotle da smo se, može se reći, gotovo sasvim udaljili od istinskog hrišćanskog života. Nama sada izgledaju čudnim reči Svetoga Pisma…
I zato neki govore: „Ta mesta su neshvativa…“. Ali, tu nema ničega neshvativog. Do tog neshvatanja došlo je zbog toga što smo se udaljili od prostodušnosti duhovnoga znanja prvih Hrišćana i, pod izgovorom prosvećenosti, zapali u takvu tamu neznanja, da nam se već teško shvativim čini i ono što su naši stari jasno razumeli…
Postali smo već sasvim nepažljivi prema delu svoga spasenja, otkuda i dolazi da i mnoge druge reči Svetoga Pisma ne uzimamo u onom smislu u kome bi to trebalo. A sve je to došlo otuda što ne ištemo blagodati Božije, niti joj dopuštamo, po gordosti uma svoga, da se useli u duše naše, pa zato ni nemamo istinskoga prosvetljenja od Gospoda, koje se nispošilje u srca ljudima koji su svim srcem gladni i žedni pravde Božije. Eto, na primer, kada se u Bibliji kaže „duhnu Bog dah životni u lice Adamu prvozdanome, kojeg sazdade od praha zemaljskog“ – mnogi ovo tumače kao da to znači da do toga trenutka u Adamu nije bilo duše i duha čovečijeg, no da je postojalo samo telo, stvoreno od praha zemaljskog u onom sastavu, kako to baćuška sveti apostol Pavle potvrđuje: „Da bude svesavršen vaš duh, duša i telo, za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista!“ (1.Sol.5,93).
Sva tri ova dela našega bića, dakle, behu sazdana od praha zemaljskoga, tako da Adam nije stvoren kao mrtvo no kao delotvorno [dejstvujuće] živo biće, slično ostalim na zemlji živećim i oduševljenim Božijim stvorenjima. Ali, evo u čemu je suština čovekova: da Gospod Bog potom nije duhnuo u lice njegovo ovaj dah životni, tj. blagodat Gospoda Boga Svetoga Duha, Koji od Oca ishodi i u Sinu počiva i radi Sina se šalje u svet, Adam – ma kako da je bio savršeno sazdan, prevashodeći sva ostala Božija stvorenja, kao kruna tvorevine na zemlji – ostao bi, ipak, u unutarnjosti svojoj bez Duha Svetoga, Koji ga uzvodi do bogopodobnoga dostojanstva. I bio bi kao sva ostala stvorenja, jer, iako bi imao telo i dušu i duh, unutra u sebi ne bi imao Duha Svetoga. Kada je, pak, Gospod Bog duhnuo u lice Adamu dah životni, tek tada je, po rečima Mojsijevim, ‘Adam postao duša živa’ (l.Mojs. 2,7), tj. savršeno podoban Bogu, i, kao i On, besmrtan u vekove vekova“[1].
I upravo je ta, kako kaže sv. Serafim Sarovski, „natprirodna blagodat Božija, koja mu je bila nisposlata dahom životnim“[2] bila ono što je Adama učinilo kadrim „da vidi Gospoda kako hoda po Raju, i da Ga poziva i da razume Njegove reči“[3]. Upravo je tom natprirodnom blagodaću Adam, koji je do tada bio poput ostalih o-duše-vljenih[4] stvorenja Božijih, koja žive na zemlji, postao čovek. Kada je Gospod Bog duhnuo u lice Adamovo dah životni, tada je evolucijski uznapredovala životinja postala razumno stvorenje, preobražena iznutra i u svojim dubinama, ali ne anatomski već duhovno, blagodaću Duha Svetoga.
Sada jasno vidimo čemu nas uči Sveto Pismo:
1. Čovek je po svom sastavu poput ostalih životinja, ima istu prirodu sa svim ostalim stvorenjima. Po prirodi, čovek je „prah zemaljski“.
2. Čovek je različit od svih ostalih stvorenja zato što je jedini primio u svoje unutarnje bitije, u svoje srce – dah životni, to jest energiju Duha Svetoga, pečat obraza (ikone) Božijeg.
Eto zbog čega je čovek toliko nalik na životinje i, istovremeno, toliko različit od njih. Biološki, čovek je životinja; duhovno, čovek je ikona Božija.
Prvi Adam je primio dahom životnim ikonu Božiju, to jest ikonu Drugoga Adama (Gospoda Isusa Hrista), koju je kasnije izgubio svojim prestupom, tako da su u njemu ostali samo tragovi te ikone, u koju se čovek ponovo oblači na Svetom Krštenju. „Oni koji se u Hrista krstiše, u Hrista se obukoše“, peva Crkva.
Ovaj „dah životni“, ova osobena natprirodna Energija Božija data čoveku jeste ono što čoveka čini podobnim Bogu, ono što ga čini ikonom Božijom. Čovek nije po prirodi (prirodno) ikona Božija. Po prirodi (prirodno) on je životinja, evolucijski uznapredovala životinja, prah zemaljski. Čovek je ikona Božija natprirodno.
Isključivo dar Duha Svetoga jeste to što čoveka čini suštinski različitim od svih ostalih stvorenja. Bez tog dara, čovek ne bi bio ništa drugo do tvoračkom energijom Božijom sazdana životinja. Ovaj dar Duha Svetoga je čovek izgubio (Adamovim) prestupom i prima ga ponovo u Hristu, Svetim Tajnama Crkve i svojim ličnim asketskim trudom. Od vremena grehopada Adamovog pa sve do dolaska Hristovog, Njegovog Raspeća, Vaskrsenja i Pedesetnice, bogotvoračke energije Duha Svetoga nije bilo u srcu čovekovom i ona je delovala na čoveka isključivo od spolja. U Pedesetnici dar Duha Svetoga ponovo ulazi u srce čovekovo, u srce onoga čoveka koji verom i Svetim Tajnama učestvuje u Ikonomiji Logosa, vraćajući ga na izgubljeni put Božiji, od koga je ovaj otpao.
Ovo su osnove naše pravoslavne hrišćanske vere, od kojih su otpali svi zapadnjaci, sledeći racionalističko učenje Avgustinovo, koji ih je u toj meri opčinio da su počeli da ga smatraju svecem i najvećim „ocem“ svoje „crkve“. No zapadna propaganda je, nažalost, uhvatila korena i u umu mnogih pravoslavnih Hrišćana, te i među nama, pravoslavnima, vidimo iste fundamentalne (zapadne) zablude, u neverovatno „razrađenim“ varijantama. Borba protiv (činjenice) evolucije je u pravoslavnim zemljama, zapravo, bila plod zapadnog nadahnuća. Ljudi koji su se borili protiv evolucije su u svom mišljenju ponavljali mnoge zapadne greške.
Za zapadnjake, čovek jeste ono što jeste po prirodi. Za Pravoslavne čovek jeste ono što jeste po blagodati Božijoj. Eto zašto suština Grehopada jeste u otpadanju od životodavne energije Božije. Otpadanje od životodavne energije Božije jeste smrt. Bez Boga, čovekova priroda je ništa, zato što je njegova priroda – prah zemaljski, slična prirodi životinja. Ali, čak i taj prah, taj materijalni kozmos biva održavan u bitiju energijom Božijom. Ono što jesmo i što imamo dugujemo Bogu, Njegovoj životodavnoj Blagodati, Blagodati Duha Svetoga, koja kao dah životni uzvisuje čoveka, čineći ga podobnim Bogu.
Ovo je istina, čak i ako to vređa našu satansku gordost. Pagani su čoveka smatrali besmrtnim po prirodi, tj. onim koji po prirodi ima božansku substancu. Mi, Hrišćani, znamo da je čovek besmrtan isključivo zato što Bog hoće da je čovek besmrtan, isključivo zato što Njegova životodavna blagodat drži čoveka u bitiju zanavek. Čovek nije biće koje može da živi samo od sebe. Smatramo da je uvreda kada nam se kaže da imamo majmuna za pretka. Ali, Sveta Biblija nam govori ono što je za našu gordost mnogo teže: da smo poreklom od i da je naša substanca – prah zemaljski, da smo – prah: „I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljsko? i „Prah si i u prah ćeš se vratiti“. Prah smo poput svih životinja, poput većine nižih životinja, poput biljaka, poput kamenja, poput zvezdi iz dubina kozmosa. Mi smo jedno sa svim stvorenjima materijalne tvorevine.
U 11. omiliji na Šestodnev sv. Vasilija Velikog čitamo sledeće:
Razmišljao sam o tome kako je moguće da je čovek nešto veliko… (čovek) koji je truležan i pod dejstvom tolikih strasti od svog rođenja do svoje končine, o kome prorok-car (David) izreče sa omalovažavanjem: Gospode, šta je čovek te ga se sećaš?“. Ali, moju zbunjenost razveja povest o stvaranju čoveka, zato što ona kazuje da Bog uze prah zemaljski i stvori čoveka. Iz tih reči, razumeh da je čovek u isti mah i bezvredan i veliki. Jer, ako gledamo isključivo njegovu prirodu, čovek je bedan, bezvredan, ali ako mislimo na čast kojom ga počastvova Bog, čovek je veliki… Kada mislimo na prah, čovek je ništa; kada gledamo u Tvorca Boga, čovek je veliki; jer zbog praha je ništa, a zbog časti je veliki.“
Dakle, vidimo da je čovek po sebi – ništa, i zato nemojmo da se sablažnjavamo zbog njegovog prirodnog porekla. Čovekova vrednost ne dolazi od njega samog, već od energije Boga Koji je proslavio čoveka nad svim ostalim živim bićima i počastvovao ga Svojom ikonom (obrazom). Ono što je čoveka učinilo ikonom Božijom jeste Blagodat Duha Svetoga. Bez te blagodati čovek ostaje samo najsavršenija od svih životinja, najviši stepenik na evolucijskoj lestvici.
Božiji dah životni (udahnut Adamu) preobrazio je životinju u čoveka, a da pritom nije izmenio nijednu jedinu anatomsku odliku njegovoga tela, niti ijednu jedinu njegovu ćeliju. I ne bi se trebalo nimalo iznenaditi ako je Adamovo telo u svim svojim aspektima bilo telo jednog čovekolikog majmuna. Jer razlika između čoveka i životinje ne leži u telu kao takvom, već u dahu koji je Bog udahnuo u prah zemaljski, u dahu koji je učinio da ista životinja od nerazumne postane razumno i slobodno biće i gospodar svekolike tvorevine.
Sv. Serafim Sarovski vrlo jasno govori o ovoj istini. On veli: „Adam nije stvoren kao mrtvo, već kao delotvorno [dejstvujuće] živo biće, slično ostalim na zemlji živećim i o-duše-vljenim Božijim stvorenjima“. To jest, on nije bio kao kakav mrtvi kip načinjen od blata, kome je kasnije dat život i kretanje, već kao životinja poput svih ostalih životinja. Ono što ga je kasnije učinilo različitim od ostalih životinja jeste to što je „Bog duhnuo u lice njegovo dah životni (to jest, blagodat našeg Gospoda Boga Duha Svetoga)“. „Da Gospod Bog nije potom udahnuo u lice njegovo ovaj dah životni… Adam bi bio… u unutarnjosti svojoj bez Duha Svetoga, Koji ga uzvodi do bogopodobnoga dostojanstva… i ostao bi poput svih ostalih stvorenja“.
Ove reči, moji oci, nije izgovorio neki materijalistički nastrojeni nastavnik iz neke kalifornijske srednje škole, već duhonosni Svetitelj Crkve. Zato se ne smemo sablažnjavati kada takvi nastavnici uče da je čovek potomak majmuna ili nekog drugog primata ili čovekolike životinje. Čovek je životinjski potomak životinja, ali on u sebi ima moć da postane, ako to hoće, ili demon ili bog.


NAPOMENE:

  1. Razgovor Sv. Serafima sa N. A. Motovilovim, Holy Trinity, Jordanville, NY, 1962, r. 9-11
  2. Ibid. Str 11.
  3. Ibid. Str. 10-11.
  4. Tj. kojima je Bog da dušu, tj. život.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *