NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

JEROMONAH DAMASKIN – PREDGOVOR IZDAVAČA

7. Naučna strana pitanja

Od tog vremena, prvobitna ideja o objavljivanju brošure o evolucionizmu nije se više ocu Serafimu činila dovoljnom. Sada su on i A. J. započeli da planiraju pisanje čitave knjige. Trebalo je da o. Serafim piše o svetootačkom učenju o stvaranju i prvom čoveku, kao i o filosofskim izvorima evolucionizma, dok bi A. J. pisao o evoluciji kao o „naučnoj teoriji“ i o „hrišćanskoj evoluciji“. „Trebalo je da naša studija“, pisao je o. Serafim, „stvori ‘potpunu’ sliku, obećavajući da će prosvetliti mnoge umove. Ona je, sasvim izvesno, prosvetlila moj sopstveni um, jer pre toga nisam detaljno razmišljao o mnogim vidovima tog pitanja.“
Posredstvom korespondencije sa dr Kalomirosom o. Serafim je shvatio koliko je važno da bude u toku sa naučnim raspravama na temu evolucije. Dr Kalomiros se ponosio što je u tim raspravama bio na višem nivou budući da su oni bili „zapadnjaci“ i samim tim „nepravoslavni“. Međutim, kao što je o. Serafim istakao:
„O pitanju evolucije ne može se raspravljati ukoliko neko ne poseduje osnovno razumevanje naučne strane tog pitanja (njegovih „naučnih dokaza“), isto kao i šire filosofije evolucije na kojoj je ona zasnovana (Tejar de Šarden, itd)… Pri tom ne mislim da neko mora biti naučnik-specijalista da bi raspravljao o naučnoj strani tog pitanja – naučna strana nije i najvažnija, a specijalisti se obično tu spotiču jer se suviše na nju usredsređuju; međutim, ukoliko neko nije svestan naučne strane, neće biti u stanju da razume pitanje u punom obimu. Čovek, na primer, ne može sa sigurnošću da kaže da li je čovek bio na zemlji nekih sedam ili osam hiljada godina ranije (manje ili više, rekli bi Sveti Oci) ukoliko je potpuno neupućen u principe radiometrijskog računanja, geoloških slojeva itd. koji „dokazuju“ da je čovek star „milione godina“. Takvo znanje ni najmanje nije ezoterijsko – osnovni principi radiometrijskog računanja (dovoljni da pokažu njegove jake i slabe strane) mogli bi se objasniti u jednom relativno kratkom članku… To je samo primer koji pokazuje da, ukoliko želimo da bilo gde stignemo u ovom pitanju, moramo imati osnovnu laičku svest o naučnim dokazima za i protiv evolucije. Ako je čovek razložno objektivan i ne zahteva da „po svaku cenu“ dokaže svoje mišljenje, takva pitanja ne bi trebalo da podstaknu ostrašćene rasprave. Kao osnovno načelo, naravno, moramo pretpostaviti da naučna istina (nasuprot različitim mišljenjima i predrasudama) ne može biti u suprotnosti sa otkrivenom istinom ukoliko i jednu i drugu pravilno shvatimo.“
Kao što smo videli, tokom prve polovine 20. veka naučnici nisu bili skloni da istražuju evolucioni model. Oni su proveravali svaku hipotezu osim te jedne, jer je na njoj počivalo sve ostalo, čitava njihova klasifikacija podataka. Onih nekoliko naučnika, uključujući i one veoma važne, koji su se usudili da potkopaju ovu dogmu, smatrani su „jereticima“ i stavljeni su na crnu listu. Tokom 50-tih godina, kada je dr Kalomiros pohađao školu, neverovanje u evoluciju ne samo da je bilo zastarelo nego je uistinu bilo i anatemisano i zato je, kao naučnik koji je izučavao Svete Oce, pokušavao da i drevni Oci poveruju u nju.
Nakon pedesetih godina, situacija je počela da se menja. „Nemi otpadnici“, spomenuti na proslavi Darvinove stogodišnjice, počeli su da, jedan po jedan, izlaze na površinu. Ugledni naučnici počeli su da iznose ozbiljne sumnje u pogledu evolucije i ovoga puta bilo ih je isuviše da bi se mogli ućutkati. Nova dostignuća u „teškim naukama“ kao što su molekularna biologija, embriologija itd. stvarala su naučnicima značajne teškoće kada bi pokušali da usklade svoja zapažanja sa neodarvinističkim modelom. Pojavile su se naučne knjige koje su bile veoma kritične prema Darvinovoj teoriji, kao što su Implikacije evolucije (1961) DŽ. A. Kerkata, profesora fiziologije i biohemije na Univerzitetu u Sauthemptonu (Engleska), i Evolucija živih oršnizama (L’Evolution du vivani) (1973) Pjera P. Grasea, jednog od najvećih živih svetskih biologa i nekadašnjeg predsednika francuske akademije nauka. Dr. Grase završava svoju knjigu iznoseći ovu pogubnu optužnicu protiv Darvinove evolucije:
„Posredstvom upotrebe i zloupotrebe skrivenih postulata, odvažnih i često neosnovanih ekstrapolacija, stvorena je psevdonauka. Ona se ukorenila u samu srž biologije i zavela mnoge biologe i biohemičare koji su iskreno verovali da je tačnost osnovnih pojmova dokazana, što ovde nije slučaj.“[1]
Uprkos ovakvim izjavama najistaknutijih naučnika, rasprava o tome da li je teorija evolucije psevdonauka uglavnom se odvijala iza zidina naučnog establišmenta. Što se tiče američke javnosti, evolucija je tokom 70tih godina još uvek bila neoboriva činjenica, kao i tokom 50tih. I otac Serafim Rouz i dr. Kalomiros pohađali su studije tokom 50tih godina. Ljudi koji su želeli da znaju šta se uistinu događa u svetu nauke morali su da se upoznaju sa specijalizovanim knjigama i časopisima.
U svojoj iskrenoj želji da sazna šta moderna nauka ima da kaže o evoluciji, o tome šta je uistinu dokazano a šta je samo spekulacija, o. Serafim je proučavao najvažniju naučnu literaturu, isto kao i popularnije obrade „dokaza“ za evoluciju i poreklo čoveka. On je takođe razgovarao i sa naučnicima koji su delali unutar vladajućeg establišmenta i koji su mu govorili da mnogi evolucionisti priznaju da nema istinskog dokaza za to, ali da to „ima više smisla“ ili da je „alternativa“, odnosno Božije stvaranje sveta, „nezamisliva“. Za pravog naučnika, ustanovili su oni, čista teorija evolucije predstavlja pogodan način klasifikovanja i drugi, podjednako naučni model, bio bi isto tako prihvatljiv.
Iako nije posedovao naučne titule, o. Serafim je kroz svoje studije i lične kontakte postao upućeniji u tekući status teorije evolucije nego dr Kalomiros. Uveravajući dr. Kalomirosa da on nije „protiv nauke“, on mu piše:
„Čini se da vi niste svesni da se poslednjih godina pojavila ogromna masa naučne literature koja se veoma kritički odnosi prema teoriji evolucije i govori da je, umesto nauci, treba prepustiti poeziji i metaforama (prof. Konstans, profesor botanike sa kalifornijskog Berkli univerziteta) ili joj pak poriče svaku vrednost.
Ako želite (iako je to sasvim besmisleno!), mogao bih da navedem listu od stotina (ako ne i hiljada) istaknutih naučnika koji sada ili uopšte ne veruju u evoluciju ili tvrde da je to veoma diskutabilna naučna teorija.“
U svojim studijama, o. Serafim je cenio rad naučnika kreacionista, grupe hrišćana – protestanata koji su, pored toga, bili i profesionalni naučnici. Pokret za nauku o postanju katalizovan je u Americi nakon objavljivanja plodonosnog udžbenika Biblijski Potop (Potop prema Knjizi Postanja), koju su 1960. godine napisali dr Henri Moris i dr Džon Vajtkomb (samo godinu dana nakon Darvinove stogodišnjice)[2]. Jačanje ovog pokreta upravo se podudara sa pojačanim izražavanjem sumnji vezanih za teoriju evolucije unutar naučnog establišmenta. Od samog njegovog početka, njegova strategija nije bila da naglasi koliko je evolucija u suprotnosti sa Biblijom nego koliko je u suprotnosti sa naučnim saznanjima. Njegov početni uspeh i uticaj podstakao je evolucioniste da pređu u ofanzivu, ismevajući kreacioniste i optužujući ih za religiozna predubeđenja, pri čemu nisu priznavali svoja sopstvena religiozna predubeđenja. Kao što je pisao dr Henri Moris:
„Odgovor koji je evolucioni establišment uputio kreacionistima nije bio naučnog nego emotivnog karaktera. A. S. L. U[3] pokreće ili preti da će pokrenuti sudski proces kad god se u oblasti školstva razmatra pristup i jednom i drugom obrascu (postanje / evolucija). Sa liberalnih medija potekao je istinski potok antikreacionističkih tirada, isto kao i iz časopisa i knjiga evolucionističkog /naučnog/ establišmenta. Evolucionisti su javno zluradi u pogledu najmanjeg nagoveštaja pogrešnog navoda ili pogrešnog tumačenja u obilno dokumentovanoj kreacionističkoj literaturi, dok su njihovi sopstveni tekstovi prepuni navoda otrgnutih iz konteksta i flagrantnih iskrivljavanja kreacionističkih argumenata.“[4]
Prema tome, u vreme ranih 70-tih, kada se o. Serafim bavio temeljnim izučavanjem ove teme, kreacionistički pokret je pred javnim mnenjem bio izvrgnut ruglu. I sam otac Serafim je u početku bio donekle sumnjičav u pogledu ovog pokreta, ne zbog toga što je na njega uticalo javno mnenje (u koje apsolutno nije imao poverenja) nego zato što je smatrao da se pokret zasniva na protestantskom, racionalističkom i „zdravorazumskom“ tumačenju Svetog Pisma a ne na božanski otkrivenom tumačenju pravoslavnih Svetih Otaca. Međutim, kada je stvarno proučio knjige vodećih naučnika – kreacionista, posebno Biblijski Potop i Naučni kreacionizam koje je napisao dr Henri Moris, bio je impresioniran njihovim brižljivim istraživanjem i trezvenim, dubokomislenim izlaganjem. „Njihovo izlaganje ‘obrasca Postanja“‘, pisao je on, „predstavlja pristup koji obećava objektivnije sagledavanje celokupnog pitanja.“
Otac Serafim se naučnom kreacionizmu nije obraćao zato da bi razrešio bogoslovska i filosofska pitanja (za takva pitanja on se, naravno, obraćao Svetim Ocima, kao i tradicionalno pravoslavnim filosofima kao što su Ivan V. Kirejevski, episkop Ignjatije Brjančaninov i Konstantin Leontijev). Bolje rečeno, on je delo naučnika kreacionista koristio isključivo zato da bi se izborio sa pitanjima koja je podstakla moderna nauka i da bi potkrepio učenja koja je već pronašao u svetootačkom bogoslovlju. Iako je ovim naučnicima uistinu nedostajalo svetootačko razumevanje čovekove prirode i prvostvorenog sveta (kao i celokupno svetootačko tumačenje Postanja), njihove knjige iznosile su činjenice koje su ukazivale na nepromenljivost životinjskih „vrsta“, na opšti Potop i na vremenski (relativno) blisko Stvaranje – sve što je o. Serafim našao kao nedvosmisleno utvrđeno u spisima Svetih Otaca. Prema tome, ovi protestantski naučnici su na mnogo načina poslužili kao aktivni branioci svetootačkog pravoslavlja, iako im to nije bila namera.
Poštovanje oca Serafima prema ovoj odvažnoj grupi naučnika samo se uvećalo kada je stupio u kontakt sa Institutom za istraživanje Postanja, smeštenom u njegovom rodnom gradu, San Dijegu. Pretplatio se na njihov časopis Dela i činjenice (Acts and Facts) i često je sa manastirskom sabraćom diskutovao o zanimljivim novim člancima. Često je svoju sabraću, pravoslavne hrišćane, upućivao na brojne knjige koje je objavio ovaj Institut, počev od uvodnog dela Naučni kreacionizam (Scientific Creationism).


NAPOMENE:

  1. Iz engleskog prevoda knjige Pjera Grasea „Evolucija živih organizama“, s. 202
  2. Godine 1932. sličan pokret pojavio se i u Engleskoj, nazvavši se Pokretom protesta protiv evolucije. Njegov prvi pokretač bio je biolog Daglas Djuar. Nastavljajući svoj rad sve do danas, sada je poznat pod nazivom Pokret za nauku o Postanju.
  3. American Civil Liberties Union (Američka unija građanskih sloboda) (prim. prev.)
  4. Henry M. Morris: Scientific Creationism, drugo izdanje, 1985, s. xiv
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *