NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

TREĆI DEO – PITANJA I ODGOVORI – Sa kursa o Postanju

9. Ljudska evolucija

Slušalac: „Šta mislite o fosilnim ostacima ljudi koji su dosad otkriveni?

O. Serafim: Poslednjih godina pojavilo se mnoštvo teorija. Likijevi[1] u Africi svake godine proglase neko novo otkriće. Razume se da svako ko dođe do takvog otkrića želi da upravo „njegov“ čovek bude predak celokupnog ljudskog roda, da odbaci sve prethodne ideje i da istupi sa novima, proglašavajući da je pronašao „kariku koja nedostaje“. Prema tome, uvek moramo biti sumnjičavi u pogledu onoga šta ti ljudi govore.
Luis i Meri Liki su 1959. godine otkrili lobanju izumrlog majmuna australopitekusa („južnog majmuna“) za kojeg se uopšteno pretpostavljalo da je majmunski predak svih onih ljudi čiji su fosilni ostaci pronađeni – homo erectusa, itd. Pet godina kasnije, oni su objavili da su u istom sloju, u kojem su otkrili fosilne ostatke australopitekusa, otkrili i ljudske fosilne ostatke[2]. Budući da su tamo otkrivena i kamena oruđa, oni su svoje novo otkriće nazvali homo habilis („spretan čovek“)[3]. Ovo je celokupan scenario evolucije odbacilo unazad, jer se evolucioni predak ne može nalaziti u istom sloju u kojem je i njegov potomak. Homo erectus[4] je takođe izbačen iz niza i postavljen je posle homo habilisa. Sad se govori da su ljudska bića, koja su koristila kameno oruđe, živela pre dva miliona godina.
Sve su to, naravno, samo nagađanja. Postoji mnogo praznina i teškoća u različitim teorijama i postoji mnogo toga što svaki evolucionista pokušava da nametne kao svoju tvrdnju.
Postoje čak i direktne prevare. Kada sam tokom 50-tih godina na koledžu izučavao zoologiju, jedan od dokaza za ljudsku evoluciju bio je i „piltdaunski čovek“. Počev od 1890. godine postojalo je usaglašeno traganje za otkrićem karike koja nedostaje i za koju se očekivalo da će biti polumajmun, polučovek. Tako je 1911. g. jedan vrlo bistar čovek u Engleskoj, po imenu Čarls Doson, uzeo ljudsku lobanju i kombinovao je sa čeljusti majmuna, ispunjenom majmunskim zubima. Godinu dana kasnije, Tejar de Šarden je otkrio očnjak koji je nedostajao. Uz ovako primitivnu čeljust i veoma razvijenu lobanju, „piltdaunski čovek“ je smatran čovekovim evolucionim pretkom. Neki naučnici su to doveli u pitanje i razvila se velika rasprava, ali je ogromna većina ovo prihvatila[5]. Najzad su tokom 50tih godina neki naučnici testirali ovu lobanju pomoću datovanja ugljenikom 14, koji daje sasvim pouzdane rezultate za 2000-3000 godina unazad. Otkrili su da je jedan deo nešto stariji dok je drugi deo noviji i da ti delovi, očigledno, pripadaju različitim bićima[6]. Na taj način je čitava stvar bila odbačena.

Slušalac: Šta je sa otkrivenim lobanjama neandertalskog čoveka?

O. Serafim: Neandertalac je danas prihvaćen kao homo sapiens. On, dakle, pripada istoj vrsti kojoj i čovek, ali kao različit varijetet i od čoveka se ne razlikuje više nego što se, na primer, Englezi razlikuju od Kineza[7].
U suštini, pronađena je samo nekolicina ljudskih fosilnih ostataka[8]. Sve se, naravno, zasniva na vašem tumačenju: da li je to čovek ili majmun? Nije jednostavno da se otkrije nešto što bi bilo između jednog i drugog. Bez obzira koji fosil da ugledate, bilo da se radi o „primitivnom čoveku“ ili o „naprednom majmunu“, on vam neće reći: „Ja sam predak današnjih ljudi.“ Prema tome, ne možete reći da li je to predak, rođak ili neko ko s tim ni na koji način nije povezan. To je vaše tumačenje. Do sada u suštini nije pronađen nijedan „ubedljiv“ drevni čovek koji uistinu izgleda kao da se nalazi na polovini puta od čoveka ka majmunu. Postoje različite vrste fosilnih ostataka ljudi: neki su „primitivni“, neki imaju veće a neki manje lobanje, ali se oni međusobno ne razlikuju više nego što se razlikuju današnji ljudi. Smatram da je u ovom pitanju „breme dokaza“ na onima koji žele da dokažu da jedno proističe iz drugog.
Razume se da celokupno pitanje o tome da li jedno proishodi od drugog pokreće čitavo mnoštvo pitanja u tekstu Knjige Postanja – o genealogijama, na primer. Ukoliko je čovek star milionima godina, vi morate načiniti velike epicikle da biste objasnili genealogije patrijaraha. U stvari, neki kažu da patrijarsi nisu ljudi nego nazivi za velika razdoblja.


NAPOMENE:

  1. Liki, Luis, Meri i Ričard – porodica arheologa koja je radila na iskopavanju ljudskih fosilnih ostataka u Africi, posebno u Tanzaniji. (Prim. prev.)
  2. Status australopitekusa kao izumrlog majmuna ustanovio je 1954. g. zoolog Soli Cukerman, koji se bavio komparativnim anatomskim istraživanjima. Činjenica da su istinski ljudi živeli u isto vreme kad i australopitekus ukazuje da ovaj majmun nema ništa zajedničko sa ljudskim poreklom. Sledeći otkrića Luisa i Meri Liki, njihov sin Ričard Liki je takođe pronašao ostatke australopitekusa i homo erectusa u istom sloju. – Izd.
  3. „Od 1964. godine“, piše Ričard Milton, „homo habilis je ponovo procenjen i tada je nagovešteno da je jedna od kostiju njegove ruke deo kičmenog stuba, da bi još dve njegove kosti mogle pripadati majmunu koji živi na drvetu i da još šest njegovih kostiju potiče od nekog neodređenog nečovekolikog bića. Međutim, ma kakve da su zasluge prvobitnog opisa, ostaje činjenica da je „spretan čovek“ ljudsko biće, a ne karika koja nedostaje. Kalkulisalo se i sa činjenicom da je homohabilis imao malu moždanu masu, koja je težila približno koliko i polovina moždane mase prosečnih modernih ljudi. Međutim, kako je zapazio dr A. J. Vajt,homo habilis je bio prilično niskog rasta, tako da njegov mozak i nije bio maliu odnosu na telo, što je slučaj i kod modernih Pigmeja.
    Uistinu, jedan od ironičnih vidova otkrića homo habilisa sadrži se u podatku da su darvinisti, usredsredivši svoju pažnju na tumačenje kostiju šake i kičmenog stuba u Olduvai Gorgeu (gde su otkriveni fosilni ostaci homo habilisa) i pokušavajući da ovo biće akredituju kao kariku koja nedostaje, prevideli činjenicu da samo nekoliko stotina milja zapadno od tog mesta, u šumama Zaira, žive Mbuti ljudi čija je prosečna visina oko 140 cm i koji se po rastu, moždanom kapacitetu, pa čak i po načinu života mogu uporediti sa homo habilis-om. I pored toga, Mbuti su moderni ljudi u svakom smislu te reči, osim što ne gledaju televizijski dokumentarni program i ne dobijaju dotacije od fondova za razvoj nauke“ (Rušenje darvinističkih mitova, s. 206207. V. takođe Ljubenov, Bones of Contention (Kosturi razdora), s. 157166. (Izd.)
  4. Iscrpnu raspravu o homo erectusy v. kod Ljubenova, s. 120-157. (Izd.)
  5. O „piltdaunskom čoveku“ napisano je preko 500 doktorskih disertacija! (Izd.)
  6. Tokom 1982. godine, neposredno nakon upokojenja o. Serafima, nepobitno je utvrđeno da je ova čeljust pripadala orangutanu. (Izd.)
  7. U periodu poznih 80-tih, neki evolucionisti su napominjali da bi neandertalcu ponovo trebalo dati njegovu raniju oznaku, homo neanderthalensis. Međutim, čak i oni priznaju da su neandertalci bili savremenici modernih ljudi i da su se mogli ukrštati s njima. V. Ljubenov, Kosturi razdora, s. 68. (izd.)
  8. Ričard Liki je naveo reči svog sunarodnika, paleontologa Dejvida Pilbima, koji kaže: „Ako uvedete pronicljivog naučnika koji se bavi drugom disciplinom i pokažete mu oskudne dokaze, budite sigurni da će reći; ‘Zaboravite na to; to nije dovoljno da bi se išlo dalje.’ Ni Dejvid ni drugi koji su uključeni u traganje za čovečanstvom ne mogu prihvatiti ovaj savet, ali mi ostajemo potpuno svesni opasnosti od izvođenja zaključaka na osnovu dokaza koji su tako nepotpuni.“ (Ričard E. Liki, Stvaranje čovečanstva – Making the Mankind), 1981.) (Izd.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *