NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – HRIŠĆANSKI EVOLUCIONIZAM

7. Tejar de Šarden

Osvrnućemo se sada na velikog „proroka“ evolucije našeg doba: na Tejara de Šardena. On je nesumnjivo najistaknutiji „hrišćanski evolucionista“ 20. veka, za kojeg neki „pravoslavni bogoslovi“ smatraju da je na istom nivou na kojem i pravoslavni Sveti Oci!
Pjer Tejar de Šarden (1881-1955) bio je francuski jezuita, „bogoslov“ i paleontolog, koji je bio prisutan prilikom iskopavanja mnogih fosilnih ostataka čoveka u 20. veku. Zajedno sa još dvojicom ljudi, učestvovao je u tobožnjem „otkriću“ Piltdaunskog čoveka. On je otkrio zub koji je bio obojen. Ne zna se da li je i on učestvovao u tome. Kasnije je jedan od one dvojice ljudi optužen da je „stvorio“ Piltdaunskog čoveka, i tada se zataškalo da Tejar de Šarden ima bilo kakve veze s tim. Međutim, iz ranijih knjiga već se uveliko znalo da je upravo on otkrio zub!
Tejar je bio prisutan kod iskopavanja ostataka „javanskog čoveka“ koji su zatim nestali negde u Holandiji i nije bilo dozvoljeno da budu ispitani. Bio je prisutan i kod mnogih iskopavanja ostataka „pekinškog čoveka“, iako ne od samog početka. Bio je prisutan i kad su ostaci „pekinškog čoveka“ iščezli. Prema tome, od „pekinškog čoveka“ nisu sačuvani fosilni ostaci, i poznat je samo na osnovu modela i skica.
Iznad svega, Tejar de Šarden je odgovoran za tumačenje ovih otkrića. Kako on sam kaže: „imao sam sreću, neobičnu u naučnoj karijeri, da budem na mestima gde su na svetlost dana izašli kardinalni fosilni ostaci čoveka.“
Međutim, jedan od vodećih evolucionih pisaca, F. Klark Hauel, pisac dela Rani čovek, kaže: „Jedna od najvećih teškoća sadrži se u činjenici da su istinski značajni fosili ljudskih lobanja izuzetno retki; veći deo onoga što je nađeno može se položiti u kovčeg, dok bi se ono ostalo moglo odnositi i na nešto drugo.“
Tejar de Šarden bio je i naučnik i „mistik“. Ne iznenađuje toliko činjenica da je bio spoj jednog i drugog (najzad, bio je jezuita), koliko činjenica da ga podjednako poštuju i bogoslovi – ne samo rimokatolički nego i mnogi pravoslavni takozvani bogoslovi – i naučnici.
U jednom članku objavljenom u tromesečniku Akademije Svetog Vladimira, Teodosije Dobžanjski sumira ono što Tejar de Šarden pokušava da izloži u svojim knjigama. On kaže da Tejar opisuje tri stadijuma kroz koje mora proći evolucioni razvoj: „Prvi je kosmogeneza, evolucija nežive prirode; drugi je biogeneza, biološka evolucija, a treći noogeneza, evolucija ljudske misli.“
Tejar takođe govori o „sferama“: „biosferi“, sferi života, i „noosferi, sferi uma. On kaže da je čitava zemljina kugla sada prožeta mrežom misli, koju on naziva „noosfera“. Međutim, Tejarove sopstvene reči ne ostavljaju nikakvu sumnju da je strastveno voleo svet i zemlju: „Svet (njegove vrednosti, njegova nepogrešivost i njegova dobra) je prva, poslednja i jedina stvar u koju sam verovao.“
Kako saopštava jedan od njegovih biografa, smatrao je da „spasenje više ne treba tražiti u udaljavanju od sveta, nego u aktivnom učešću u njegovoj izgradnji.“ On je svesno napustio „stare“ oblike hrišćanske duhovnosti radi onih novih, svetovnih. Verovao je da nam „u većoj ili manjoj meri, u ovom trenutku nedostaje nova definicija svetosti“ i zapisao:
„Moderni svet je svet u evoluciji; prema tome, statične ideje o duhovnom životu moraju se preispitati a klasično Hristovo učenje mora se ponovo protumačiti.“
Tejar nije bio samo zaljubljenik u svet, u celokupan „moderni progres“ i u razvoj nauke. Za njega je karakteristično da je tim stvarima dao religiozno značenje. Evolucija za njega ne predstavlja ideju koja uništava religiju, nego je upravo ona sama po sebi religiozna ideja: „Hrišćanstvo i evolucija nisu dva nepomirljiva viđenja nego dve perspektive predodređene da se uklope jedna u drugu i da jedna drugu dopune.“
Kao i Lekont di Nuj i uistinu svi mislioci koji su imali „religiozni“ pogled na evoluciju, Tejar poistovećuje „natčovečanstvo“ koje evoluira sa Hristom i, obrnuto, tumači Hrista pomoću „natčovečanstva“.
Evoluciona filosofija Tejar de Šardena je, strogo govoreći, spoj moderne filosofije i rimokatolicizma. U tejardizmu je rimokatolicizam uistinu došao do krajnje granice svoje hule na istinsko učenje Crkve Hristove. Ono, što se u ovoj filosofiji naziva Hristom je upravo ono što Pravoslavlje imenuje kao antihrista: lažni hristos koji čovečanstvu obećava „duhovno“ carstvo ovoga sveta. U toj filosofiji je ideja i predukus drugog sveta, kojim se pravoslavni hrišćani razlikuju od drugih ljudi, potpuno poništena.
Iako nedovoljno poznati većini pravoslavnih hrišćana, Sveti Oci Pravoslavne crkve izložili su jasno učenje o prirodi sveta, o Božijem stvaranju i o prvostvorenom čoveku, kojim odgovaraju na sva pitanja koja bi moderni pravoslavni „bogoslovi“, ne znajući za pravoslavno svetootačko učenje, mogli smatrati neizvesnim i teškim.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *