NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – HRIŠĆANSKI EVOLUCIONIZAM

Predgovor izdavača:

„Ovo poglavlje sačinjeno je na osnovu tri izvora:
1) rukopisa predavanja koje je otac Serafim održao tokom Pravoslavnog kursa opstanka 1975,
2) iz zapisa samog oca Serafima za nedovršeno poglavlje na kojem je radio zajedno sa A. I, školskim nastavnikom,
3) iz raznovrsnih beležaka oca Serafima o Tejar de Šardenu. Kao rezultat ovog spoja nastala je značajna rasprava o Hrišćanskom evolucionizmu, posebno o Tejar de Šardenu, kojega je otac Serafim nazivao „velikim evolucionističkim prorokom naših dana“.

1. Uvod

Postoje forme evolucione filosofije, posebno marksističke,[1] koje se gromoglasno proglašavaju za potpunu filosofiju života, zamenjujući „opovrgnutu“ filosofiju hrišćanstva. Argumenti tih ateističkih evolucionista su krajnje naivni i prepuni unutrašnjih protivurečnosti, tako da nema potrebe da se time bavimo. Čak su i mnogi savremeni ateisti (izvan sfere sovjetskog uticaja) shvatili da se verovanje u Boga ne može „dokazati“ ili „opovrgnuti“ nego da se do njega može doći – ili da ono može biti odbačeno – pomoću jedne vrste svedočanstava koja se u potpunosti razlikuju od naučnih dokaza.
Međutim, u evolucionom pogledu na svet ne postoji ništa što bi samo po sebi zahtevalo da čovek bude ateista i, u suštini, za normalno ljudsko rezonovanje evoluciona teorija ima mnogo više smisla ukoliko neko ima vere ili bar veruje u Boga Koji pokreće čitav proces, nadzire ga i sl. filosofija sveta kao „slučajne“ igre atoma koji su i sami postali „slučajno“ zadovoljava samo najograničenije i najnerazvijenije umove.
Prema tome, stav pravoslavnih hrišćana prema evoluciji nipošto nije jednostavan stav odbijanja filosofije koja je otvoreno antireligiozna ili antihrišćanska. Svi najistančaniji evolucionisti su u izvesnom stepenu „religiozni“, a postoje i mnogobrojni „hrišćanski evolucionisti“ od kojih neki uživaju reputaciju „pravoslavnih bogoslova“. Ovde ćemo ispitati gledišta nekih od tih „hrišćanskih evolucionista“ koji ili izjavljuju da su pravoslavni hrišćani ili pak svoje evolucionističke poglede predlažu pravoslavnim hrišćanima. Na taj način moći ćemo da sagledamo evolucionu filosofiju u njenom najboljem izdanju i, da tako kažemo, „pomirenu“ sa pravoslavnim bogoslovljem. Tako ćemo biti u stanju da uvidimo da li se filosofija evolucije uopšte može usaglasiti sa pravoslavnim hrišćanstvom. Gledišta tih „hrišćanskih evolucionista“ nećemo ovde izlagati iscrpnoj kritici i više ćemo razmotriti kakva su, u odnosu na pravoslavnu veru, pitanja koja podstiču ova gledišta.
Tokom poslednjih nekoliko godina u pravoslavnoj štampi pojavili su se kraći i duži članci posvećeni upravo pitanju evolucije. Zvanični časopis Grčke arhiepiskopije, Pravoslavni posmatrač, štampao je nekoliko članaka koji su sasvim neočekivani po tome koliko su daleko od Pravoslavlja. U jednom od njih, pod nazivom „Evolucija – jeres?“ navode reči dobro poznatog pravoslavnog bogoslova, Panajotisa Trembelasa:
„Izgleda da je slavnije, božanstvenije i usklađenije sa redovnim metodima Božijim, koje svakodnevno vidimo izražene u prirodi, da su različite forme stvorene evolucionim modelima, pri čemu On Sam ostaje prvi i najviši stvaralački Uzrok drugorazrednih i neposrednih uzroka kojima dugujemo razvoj različitih vrsta.“[2]
To je stanovište svih „hrišćanskih evolucionista“ i ono pokreće krajnje važno pitanje o tome da li je znanje o tvorevini Božijoj moguće zadobiti pomoću „redovnih metoda Božijih koje svakodnevno vidimo izražene u prirodi“. To nipošto nije tako jednostavno pitanje kakvim bi se moglo učiniti! Postoji jedno, ništa manje važno pitanje, koje pokreće ovo stanovište: šta je to onda Bog stvorio u početku (evolucija je po definiciji proces koji se odvija u vremenu i mora imati početak)? Da li je stvorio samo „kosmičku kapljicu“ na koju ateistički usmereni evolucionisti svode poreklo evolucionog procesa? Ili bi trebalo da budemo potpuni „agnostici“ u pogledu ovog „početka“, kakvi bismo prema rečima mnogih ateističkih evolucionista morali da budemo?
Članak u zaključku kaže: „Sve dotle dok hrišćani u procesu evolucije prepoznaju stvaralačku silu Božiju, bilo bi i drsko i brzopleto reći da je evolucija jeres.“
Ovaj zaključak dovoljno jasno razotkriva plitkouman pristup celokupnom pitanju filosofije evolucije koji preovlađuje kod „hrišćanskih evolucionista“, budući da nisu ozbiljno i kritički razmislili o stvarnim problemima koje ta filosofija predstavlja za pravoslavnu veru, Poenta ovog članka, za koji se čini da predstavlja gledište mnogih pravoslavnih sveštenika u Americi (tj. onih koji su odrasli u „evolucionoj“ atmosferi a da nisu mnogo razmišljali o tome) sadrži se u sledećem: ukoliko se Bog „doda“ teoriji evolucije, onda ona postaje prihvatljiva i za pravoslavne hrišćane: mi smo protiv evolucije samo ukoliko je ona ateistička. To je, međutim, veoma naivan odgovor na tako složeno pitanje! Šta da učinimo sa samom filosofijom evolucije? Da li se ona može usaglasiti sa hrišćanskom teologijom i filosofijom, čak i u slučaju da joj „dodamo“ Boga? Svi veliki jeretici u istoriji takođe su verovali u Boga. I zaista, i đavoli veruju, i drhte (Jak. 2,19). Pre nego što pravoslavni hrišćanin zaključi šta treba da misli o evoluciji, od njega se mora zahtevati da razmisli mnogo zrelije nego što je to ovde slučaj.
Članak u časopisu Grčke arhiepiskopije kaže da evolucija ne može biti istinska jeres s obzirom da u nju veruju mnogi hrišćani. Pored Trembelasa, on pominje još dvojicu „hrišćanskih evolucionista“: Lekonta di Nuja i Tejar de Šardena. Osvrnimo se nakratko na Lekonta di Nuja i na njegova stanovišta.


NAPOMENE:

  1. Karl Marks je bio predani darvinista, koji u svom Kapitalu naziva Darvinovu teoriju „epohalnom“. On je verovao da se njegove redukcione, materijalističke teorije evolucije društvene organizacije mogu izvesti iz Darvinovih otkrića i zbog toga je predlagao da svoj Kapital posveti Darvinu. Pogrebna beseda, koju je nad Marksovim telom održao Engels, naglašavala je evolucionu osnovu komunizma: „kao što je Darvin otkrio zakon evolucije u organskoj prirodi, tako je Marks otkrio zakon evolucije u ljudskoj istoriji.“.
  2. Panagiotis Trembelas, Evolution: A Heresy?
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *