Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА

5. Сукоб између хришћанске Истине и еволуционе философије

Сад се морамо осврнути на оно што Православље каже о питању еволуције, у случајевима где се она преплиће са философијом и теологијом.
Сагласно теорији еволуције, човек је поникао у дивљини и због тога у књигама кромањонац или неандерталац изгледају веома дивље, спремни да некога ударе по глави и да га прождеру. Очигледно да је то нечија уобразиља; то није утемељено нити на фосилним облицима нити на било чему другом.
Уколико верујете да је човек поникао у дивљини, онда ћете на тај начин тумачити и целокупну протеклу историју. Међутим, према православном становишту, човек је отпао од раја. У еволуционој философији нема места за Адамово натприродно стање. Они, који желе да се придржавају и хришћанства и еволуционизма приморани су да мајмунолико биће налепе на извештачени Рај. То су очигледно два различита система која се не могу мешати.
Људима који то чине (укључујући и многе католике током протеклих деценија) на крају се дешава да схвате да су збуњени, због чега прихватају да еволуција мора бити истинита а да је хришћанство мит. Они почињу да говоре како је човеков пад заправо само пад из космичке незрелости, да су мајмунолика бића, будући у стању наивности, еволуирала у људска бића и да су задобила комплекс кривице – и да је то био пад. Осим тога, они почињу да верују да у почетку није постојао само један пар људских бића него много таквих парова. То се назива полигенизам – идеја да је човек потекао од многих различитих парова.
Кад се једном препустите идеји да се Књига Постања и човеково порекло морају рационално преиспитати – на основу натуралистичке философије модерних мислилаца – хришћанство се мора одбацити. Натуралистичка философија је сфера релативних истина. С друге стране, у учењу Светих Отаца имамо откривене истине које су нам дате посредством богонадахнутих људи.
У светоотачким списима постоји обиман материјал који се тиче еволуције, иако можда не сматрате да је тако. Уколико човек размисли шта еволуција представља у философском и богословском смислу а затим та питања потражи код Светих Отаца, може пронаћи велики број информација. Сада не можемо исцрпно залазити у то питање, али ћемо размотрити неколико тачака, да бисмо еволуцију окарактерисали са тачке гледишта светоотачког учења.
Као прво, нагласићемо да је, сагласно Светим Оцима, постање било нешто сасвим другачије од света какав данас познајемо; у њему се садржи сасвим другачије начело. Оно се супротставља мишљењу модерних “хришћанских еволуциониста”. Један такав еволуциониста, грчки “богослов” Панајотис Трембелас каже “да је славније, божанственије и усклађеније са редовним методима Божијим, које свакодневно видимо изражене у природи, да су различите форме створене еволуционим методима.”[1]
(Овде ћемо приметити да су овакви “богослови” често сасвим “иза” времена. Да би одбранили научну догму, они често иступају са стварима које су научници већ оставили иза себе, јер научници прате литературу. “Богослови” често страхују да ће бити застарели или да ће рећи нешто што није у складу с научним мишљењем. Према томе, они се често сасвим несвесно препуштају еволуционој идеји не размисливши о читавој тој ствари, немајући бескомпромисну философију и будући несвесни научних доказа и научних питања.)
Идеја коју износи Панајотис Трембелас – претпоставка да се стварање одвијало сагласно методима које Бог све време користи – у себи нема ништа светоотачко, јер Постање је оно што се догодило кад је свет призван у битије. Сваки свети Отац који пише о томе каже да су тих Шест дана Стварања нешто сасвим другачије од свега што се касније догодило у историји света.
Чак и блажени Августин каже да је Стварање било нешто тајинствено. Он каже да о томе не можемо чак ни да говоримо, јер је сасвим различито од нашег властитог искуства; оно нас превазилази. Ми једноставно не можемо да пројектујемо садашње законе природе на прошлост и да иступимо са разумевањем Постања. Постање је нешто сасвим другачије: оно је почетак свега тога, а не начин на који то данас постоји.
Неки, прилично наивни богослови, тврде да Шест дана Постања представљају бесконачно дуге периоде који би могли одговарати геолошким слојевима. То је, наравно, сасвим бесмислено, јер у геолошким слојевима не постоји нити шест, нити пет, нити четири наслаге које би се лако могле распознати, нити било шта слично. Постоји много, много наслага и оне ни најмање нису у складу са Шест дана Постања. Према томе, ово је веома неубедљиво прилагођавање.
У суштини – иако би оваква изјава могла звучати “фундаменталистички” – Свети Оци кажу да је сваки од тих Шест дана трајао двадесет четири часа. Свети Јефрем Сиријски их чак дели у два периода, од којих сваки траје дванаест часова. Свети Василије Велики каже да се у Књизи Постања “дан први” не назива тако него “дан један”, јер је то дан којим је Бог одмерио све преостало стварање. Другим речима, он каже да је Први дан, који је, према његовом мишљењу, трајао двадесет четири сата, управо онај исти дан који се понављао у остатку стварања.
Ако размислите о томе, видећете да у тој идеји нема никаквих посебних тешкоћа, будући да је стварање Божије нешто што је потпуно изван нашег садашњег знања. Прилагођавање дана епохама нема никаквог смисла; ви не можете да их уклопите једне с другима. Према томе, због чега вам је потребан дан који би трајао хиљадама или милионима година?
Свети Оци опет једногласно кажу да су стваралачки чинови Божији моментални. Свети Василије Велики, свети Амвросије Медиолански, свети Јесррем и многи други кажу да, када Бог ствара, Он изговара реч и то јесте, брже него мисао.
Постоји много светоотачких навода о томе, али сада нећемо залазити у то питање. Ниједан од Светих Отаца не каже да је Стварање било споро. Постоји Шест дана Стварања и они их не описују као дуготрајан процес. Идеја да је човек еволуирао из неког нижег бића потпуно је страна било којем од Светих Отаца. Напротив, они кажу да се најпре појавила нижа творевина, како би било припремљено обитавалиште за више биће, односно за човека, чије је царство морало бити припремљено пре него што он дође. Свети Григорије Богослов каже да је Бог човека створио Шестог дана и увео га у новостворену земљу.
Постоји читаво светоотачко учење које се бави стањем света и човека пре Адамовог пада. Адам је потенцијално био бесмртан. Како каже блажени Августин, он је створен са могућношћу да телом буде или смртан или бесмртан и да је својим падом изабрао да телом буде смртан.
Пре Адамовог пада, васцела творевина била је у другачијем стању, али Свети Оци не говоре много о томе: то је уистину ван нашег домашаја. Међутим, извесни Свети Оци као, на пример, свети Григорије Синаит, који су у највећој мери били посвећени созерцању, описују Рај. Свети Григорије каже да Рај и сада постоји на оном истом месту на којем се и тада налазио, али да је за нас постао невидљив. Он је постављен између пропадљивости и непропадљивости тако да, када дрво падне у Рају, оно не трули као што можемо да видимо свуда око нас, него се претвара у најмирисније вештаство. То је само један наговештај који сведочи да је Рај ван нашег домашаја и да тамо владају сасвим другачији закони.
Познати су нам неки људи који су били у рају. Такав је свети Ефросиније Кувар, који је оданде донео три јабуке. Те јабуке су се неко време одржале, и монаси су их међусобно поделили и појели. Биле су веома слатке. Повест каже да су их јели као свети хлеб, што значи да су имале неке везе са вештаством (материјом), али да су истовремено биле и нешто другачије од вештаства. Савремени људи спекулишу о материји и антиматерији, о томе шта је корен или извор материје – и не знају ништа више. Због чега бисмо онда били изненађени уколико би постојала друга врста материје (вештаства)?
Поред тога, знамо да ће постојати другачије, духовно тело. Наша васкрсла тела биће од вештаства другачијег од оног које сада знамо. Свети Григорије каже да ће оно бити као наше садашње тело, али без влаге и тежине. Ми не знамо шта је то, јер човек, док не види ангела, не може то да зна.
Није ни потребно да спекулишемо какво је заправо то вештаство, јер ће нам бити откривено онда, кад буде требало да то знамо, тј. у будућем животу. Довољно нам је да знамо да су и Рај и стање васцеле творевине пре Адамовог пада били другачији од онога што сада знамо.
Природни закони су закони које је Бог дао након Адамовог пада, односно кад је рекао: Земља нека је проклета због тебе (Пост. 3,17) и с муком ћеш рађати децу (Пост.3,16). Адам је донео смрт у свет и врло је вероватно да пре његовог пада није умрло ниједно биће. Пре пада, Ева је била девственица. Бог је створио мушко и женско знајући да ће човек пасти и да ће бити неопходан тај начин рађања.
Постоји један веома тајинствен елемент у стању творевине пре Адамовог пада који не би требало да истражујемо, јер нас не интересује “како” је стварано. Ми знамо да је постојало Шестодневно стварање и да Свети Оци кажу да су то били дани од двадесет четири часа. Нема ничега изненађујућег у чињеници да су чинови стварања били моментални: Бог хоће и то је учињено, Он говори и извршено је. Будући да ми верујемо у Бога Сведржитеља, у томе не постоји никакав проблем. Међутим, како је то изгледало и колико је врста створења постојало – на пример, да ли су већ тада постојале све врсте мачака које данас знамо или само пет основних типова – не знамо и није неопходно ни да знамо.
Ни најмање нам неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције, што покушавају да учине неки хришћански еволуционисти. Боље речено, то нам обезбеђује само једну врсту помоћи: то вас изводи из проблема трагања за оним одакле је све потекло. Уместо велике чиније космичке прасупе имате Бога. То је много јасније. То је непосредна идеја. Уколико негде у простору имате првобитну прасупу, онда је то врло мистично и тешко разумљиво. Уколико сте материјалиста, онда то за вас има смисла, али је засновано само на вашим предрасудама.
Међутим, независно од тога, питању одакле је све постало неће помоћи додавање идеје Бога теорији еволуције. Тешкоће у тој теорији и даље ће бити присутне, независно од тога да ли је Бог иза ње или не.
Модерна теорија еволуције и православно учење разликују се не само по свом схватању човекове прошлости него и по схватању његове будућности. Уколико је стварање једна дугачка нит која еволуира и прелази у нове врсте, онда можемо очекивати еволуцију “натчовека”, о чему ћемо расправљати касније. Међутим, уколико је творевина сачињена од различитих створења, онда можемо да очекујемо нешто друго. Не морамо очекивати да се жива бића промене или да од нижих постану виша.
Што се тиче променљивости разних “врста” живих бића, Свети Оци имају сасвим одређено мишљење и реч “врста” користе у оном значењу које она има у Књизи Постања. Укратко ћемо навести неколико светоотачких размишљања о том питању.
Свети Григорије Нисијски наводи речи које је у вези с тим изговорила његова сестра Макрина лежећи на самртничкој постељи и супротстављајући се идеји о преегзистенцији душа, о чему је учио Ориген. Она, према речима светог Григорија, каже:
“Чини ми се да они који тврде да се душе селе у природе које су међусобно раздвојене поништавају све природне разлике, да на сваки могући начин мешају и повезују разумно и неразумно, чулно и лишено чула, односно тврде да оне прелазе једна у другу без јасног природног поретка који би им онемогућио узајамни прелазак. То би, да тако кажемо, значило да једна те иста душа, кад је окружена телом, у једном тренутку бива словесна и умна а да након тога гмиже са рептилима, бива у јату птица, бива товарна животиња или месождер, или пак рони у воденим дубинама. И не само то, него се спушта и до безосећајних створења тако да пушта корење па чак постаје и дрво чије гране добијају пупољке а из тих пупољака цветове, или пак постаје трн, или јестив или шкодљив плод. Оне, који то кажу, ништа не спречава да тврде да су све ствари исте и да верују да једна једина природа пролази кроз сва жива бића, да међу њима постоји повезаност која безнадежно замагљује и уклања сва обележја према којима би се једно могло разликовати од другог.”[2]
Ово веома јасно показује да су Свети Оци веровали у правилно устројство различитих бића. То није, како је тврдио Еразмус Дарвин, једна нит која се протеже кроз сва бића. Напротив, то су различите природе.
Једна од темељних књига православног учења је дело светог Јована Дамаскина Источник знања. Ово велико дело, написано у осмом веку, подељено је у три целине. Прва целина носи назив О философији, друга О јересима а трећа Тачно изложење православне вере, и она представља једну од стандардних књига православног богословља. Свети Јован започиње целином које поставља следећа питања: “шта је знање”, “шта је философија”, “шта је биће”, “шта је суштина”, “шта је пројавност”, “шта је врста”, “шта је род”, “каква је разлика међу њима”, “шта су својства”, “шта је прирок”, итд. Целокупна православна философија коју он овде излаже заснива се на идеји да је стварност сасвим јасно подељена на различита бића, од којих свако има своју суштину и своју сопствену природу, при чему се једна не меша са другом. Свети Јован сматра да се овај део мора прочитати и да се ова философија мора разумети пре него што се пређе на читање целине о православном богословљу, Тачно изложење православне вере.
Постоји један број основних књига православних Отаца које се баве врстама живих бића. Те књиге се називају Шестодневи или Хексаимерони и представљају тумачења Шест дана Стварања. На Истоку постоји Шестоднев светог Василија Великог, а на Западу Шестоднев светог Амвросија Медиоланског (Миланског), као и један број других, мањих књига на ту тему. Постоје затим тумачења Књиге Постања која су написали свети Јован Златоусти и свети Јефрем Сиријски, као и многи списи на ову тему разбацани по делима многих Светих Отаца. У не тако давној прошлости Шестоднев је написао и свети Јован Кронштатски.
Ово су веома надахњујуће књиге јер се у њима не излаже само апстрактно знање. Напротив, оне су преиспуњене практичном мудрошћу. Свети Оци користе љубав према природи и раскош творевине Божије да би нама, људским бићима, навели разне примере. Постоје бројни занимљиви примери којима се говори како би у љубави према супружницима требало да се уподобимо голубици, како би требало да се уподобимо мудрим а не приглупим животињама, и слично. У нашем манастиру наводимо као пример веверице. Не бисмо желели да будемо похлепни као оне него да будемо благородни као јелени. Свуда око нас налазе се примери слични овима.
У свом Шестодневу, свети Василије Велики наводи речи Божије из Књиге Постања: нека изникне из земље. “Ова кратка заповест”, каже свети Василије, “постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројано мноштво врста растиња.”[3] На другом месту, у вези са заповешћу Божијом нека изникне из земље трава, биље, свети Василије каже: “На ове речи нагрнуше све шикаре земаљске, и стаде да буја сваковрсно дрвеће… и сво жбуње наједном постаде богато грањем и лишћем… све то настало је у једном временском трену…”[4]
У Деветој омилији свог Шестоднева, свети Василије бави се самим питањем узајамног прејемства живих бића, једног за другим. Он наводи текст Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душе живе, стоку и ситне животиње и звери земаљске (Пост. 1,24). Свети Василије о томе каже: “Замисли како реч Божија прониче кроз твар, па како је тада започела тако је и сада делатна и доспева до свог крајњег циља, све док се саздавање васељене не оконча. Као што лопта, ако је неко потисне те се она, како због свог облика тако и због равне подлоге, низ какву стрмину котрља и не може да се заустави пре него што доспе на равну површину, тако и природа бића, покренута једанпут заповешћу Божијом, која се равномерно распростире кроз постајање и пропадање творевине, може да очува животињске врсте кроз непрекидно прејемство њихове узајамне истоветности све док не доспеју до свога испуњења. Коњ настаје од коња, лав од лава, а орао од орла. И свака животиња узајамним прејемством чува неизмењивост своје врсте, све до окончања васељене. Никакав временски период није у стању да изопачи или да избледи својства која свака животиња има, већ њена увек млада природа, као да је овог часа створена, напредује заједно са временом.”[5]
То није научни него философски исказ. То је начин на који Бог ствара жива бића: свако од њих има одређено семе и одређену природу коју преноси и на своје потомке. Тамо где дође до изузетка дође и до наказности; то не поништава начело природе ствари, од којих је свака сасвим различита од других. Уколико нисмо у стању да разумемо разноликост творевине Божије, онда је то наша а не Божија грешка.
Код светог Амвросија може се наћи неколико сличних цитата. Његов Шестоднев је по свом духу веома близак Шестодневу светог Василија.
Још неки наводи из светоотачких списа показаће нам да су се и они, у древна времена, сукобљавали са нечим што подсећа на модерну теорију еволуције. Била је то јеретичка идеја да је човекова душа створена после тела. Ту исту идеју данас заступају “хришћански еволуционисти” иако, разуме се, древна јерес није исто што и модерна теорија. Они који су заговарали древну јерес заснивали су своју идеју на погрешном тумачењу стиха из Књиге Постања: А створи Господ Бог човека узевши од праха земаљског, и дуну му у лице (у нос) дах животни (Пост.2,7). Чак и данас се хришћански еволуционисти позивају на овај стих и кажу: “То значи да је човек најпре био нешто друго и да је затим постао људско биће.”
У древна времена, тој идеји (да је тело створено пре душе) супротстављала се исто тако погрешна идеја о преегзистенцији душа. Одбацујући оба ова гледишта, Свети Оци су недвосмислено тврдили да су човекови душа и тело створени истовремено. Тако свети Јован Дамаскин пише: “Тело и душа створени су истовремено – не једно пре а друго после, као што је Ориген празнословио…”[6]
У одбацивању ових јереси, свети Григорије Нисијски у већој мери залази у појединости. Он најпре описује Оригенову идеју о преегзистенцији душа, односно о “паду” душа у наш свет: “Неки од оних који су се пре нашег времена бавили питањем начала сматрају да је исправно да кажу да су душе претходно већ постојале као посебан народ и заједница и да су међу њима такође постојала мерила порока и врлине, те да су оне душе, које су тамо пребивале у добру, остале неповезане са телом. Међутим, уколико су отпале од причасности добру, пале су доле, у овај нижи живот, и дошле да буду у телу.”[7]
Након тога свети Григорије описује другу јерес, која одговара идејама модерног “хришћанског еволуционизма”: “Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега. Они кажу да је душа створена ради тела како оно што је створено не би било без даха и кретања и да је све, што је због нечега створено, сигурно мање драгоцено од онога, ради чега је створено.”[8]
Иако се појавило у сасвим другачијој идејној клими, ово учење је блиско модерној еволуционистичкој идеји да је материја прворазредна а да је душа секундарна.
Свети Григорије побија ту теорију следећим речима: “Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато… Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином.”[9]
Разуме се да целокупна основа за идеју еволуције подразумева да не верујете да је Бог довољно моћан да Својом Речју створи цео свет. Ви покушавате да Му помогнете, допуштајући природи да изврши већи део стварања!
Свети Оци говоре и о значењу исказа да је Адам створен од праха земаљског. Неки људи позивају се на чињеницу да је свети Атанасије на једном месту записао: “Првостворени човек саздан је од праха земаљског као и сви остали, и рука која је тада створила Адама створила је и све оне што су дошли после њега.” Они то коментаришу овако: “То значи да је Адам потекао од неког другог бића. Он није морао да буде узет од истинске прашине. Не морате дословно да тумачите овај део Књиге Постања!’ Међутим, догодило се да су о овој појединости детаљно расправљали многи Свети Оци. Они су је изражавали на много различитих начина, али је сасвим јасно да су Адам и Каин различите врсте људи. Каин је рођен од човека, док Адам није имао оца. Адам је створен од праха земаљског, непосредно руком Христовом. Многи Свети Оци кажу ово исто: свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Дамаскин и др.
Кад дођемо до питања о томе шта у Књизи Постања треба тумачити дословно а шта символично или алегоријски, Свети Оци нам предочавају веома јасно учење. У својим тумачењима, свети Јован Златоусти у извесним одломцима чак и истиче шта је дословно а шта фигуративно речено. Он каже да они, који покушавају да (цео текст) тумаче алегоријски, покушавају да униште нашу веру.
Може се рећи да су истине, изложене у Књизи Постања, већим делом дате на два нивоа: постоје дословне истине али исто тако, ради наше духовне користи, постоје и духовне истине. У суштини, постоје системи од три или четири нивоа значења; међутим, нама је довољно да знамо да у Светом Писму постоје многа дубља значења и да се дословно значење веома ретко занемарује. Постоји само неколико места која се у целини могу тумачити фигуративно.
Уопштено говорећи, еволуцију у њеном философском аспекту можемо окарактерисати као натуралистичку “јерес”[10] која је у највећој мери противна древној јереси о преегзистенцији душа. Идеја о “преегзистенцији душа” тврди да једна природа душе пролази кроз материју док се идејом еволуције сматра да једна врста материје прожима васцелу творевину. И једна и друга идеја поништавају учење о различитим природама створених бића.
Идеја еволуције означава јерес каква се није појавила у древна времена. Православље обично представља “средњу стазу” између две грешке: између Аријевог искорењивања божанске природе и монофизитског искорењивања људске природе. У овом посебном случају, друга јерес (еволуција) није се оваплотила у древна времена. Она је “чекала” модерно доба да би се појавила на светлости дана.

НАПОМЕНЕ:

[1] Orthodox Observer, 8. август 1973
[2] Свети Григорије Нисијски, О души и васкрсењу
[3] Свети Василије Велики, Шестоднев, 5
[4] Исто, 5
[5] Исто, 9
[6] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне Вере
[7] Свети Григорије Нисијски, О стварању човека
[8] Исто
[9] Исто
[10] Отац Серафим овде фигуративно употребљава ову реч. На другом месту он објашњава да “еволуција није јерес у строгом смислу те речи али… да је то идеологија која је дубоко страна православном учењу и да човека увлачи у многа погрешна учења и ставове, тако да би било много лакше кад би једноставно била јерес која се лако може препознати и са којом се можемо борити.”