NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – KRATKA KRITIKA EVOLUCIONOG MODELA

5. Sukob između hrišćanske Istine i evolucione filosofije

Sad se moramo osvrnuti na ono što Pravoslavlje kaže o pitanju evolucije, u slučajevima gde se ona prepliće sa filosofijom i teologijom.
Saglasno teoriji evolucije, čovek je ponikao u divljini i zbog toga u knjigama kromanjonac ili neandertalac izgledaju veoma divlje, spremni da nekoga udare po glavi i da ga prožderu. Očigledno da je to nečija uobrazilja; to nije utemeljeno niti na fosilnim oblicima niti na bilo čemu drugom.
Ukoliko verujete da je čovek ponikao u divljini, onda ćete na taj način tumačiti i celokupnu proteklu istoriju. Međutim, prema pravoslavnom stanovištu, čovek je otpao od raja. U evolucionoj filosofiji nema mesta za Adamovo natprirodno stanje. Oni, koji žele da se pridržavaju i hrišćanstva i evolucionizma primorani su da majmunoliko biće nalepe na izveštačeni Raj. To su očigledno dva različita sistema koja se ne mogu mešati.
Ljudima koji to čine (uključujući i mnoge katolike tokom proteklih decenija) na kraju se dešava da shvate da su zbunjeni, zbog čega prihvataju da evolucija mora biti istinita a da je hrišćanstvo mit. Oni počinju da govore kako je čovekov pad zapravo samo pad iz kosmičke nezrelosti, da su majmunolika bića, budući u stanju naivnosti, evoluirala u ljudska bića i da su zadobila kompleks krivice – i da je to bio pad. Osim toga, oni počinju da veruju da u početku nije postojao samo jedan par ljudskih bića nego mnogo takvih parova. To se naziva poligenizam – ideja da je čovek potekao od mnogih različitih parova.
Kad se jednom prepustite ideji da se Knjiga Postanja i čovekovo poreklo moraju racionalno preispitati – na osnovu naturalističke filosofije modernih mislilaca – hrišćanstvo se mora odbaciti. Naturalistička filosofija je sfera relativnih istina. S druge strane, u učenju Svetih Otaca imamo otkrivene istine koje su nam date posredstvom bogonadahnutih ljudi.
U svetootačkim spisima postoji obiman materijal koji se tiče evolucije, iako možda ne smatrate da je tako. Ukoliko čovek razmisli šta evolucija predstavlja u filosofskom i bogoslovskom smislu a zatim ta pitanja potraži kod Svetih Otaca, može pronaći veliki broj informacija. Sada ne možemo iscrpno zalaziti u to pitanje, ali ćemo razmotriti nekoliko tačaka, da bismo evoluciju okarakterisali sa tačke gledišta svetootačkog učenja.
Kao prvo, naglasićemo da je, saglasno Svetim Ocima, postanje bilo nešto sasvim drugačije od sveta kakav danas poznajemo; u njemu se sadrži sasvim drugačije načelo. Ono se suprotstavlja mišljenju modernih „hrišćanskih evolucionista“. Jedan takav evolucionista, grčki „bogoslov“ Panajotis Trembelas kaže „da je slavnije, božanstvenije i usklađenije sa redovnim metodima Božijim, koje svakodnevno vidimo izražene u prirodi, da su različite forme stvorene evolucionim metodima.“[1]
(Ovde ćemo primetiti da su ovakvi „bogoslovi“ često sasvim „iza“ vremena. Da bi odbranili naučnu dogmu, oni često istupaju sa stvarima koje su naučnici već ostavili iza sebe, jer naučnici prate literaturu. „Bogoslovi“ često strahuju da će biti zastareli ili da će reći nešto što nije u skladu s naučnim mišljenjem. Prema tome, oni se često sasvim nesvesno prepuštaju evolucionoj ideji ne razmislivši o čitavoj toj stvari, nemajući beskompromisnu filosofiju i budući nesvesni naučnih dokaza i naučnih pitanja.)
Ideja koju iznosi Panajotis Trembelas – pretpostavka da se stvaranje odvijalo saglasno metodima koje Bog sve vreme koristi – u sebi nema ništa svetootačko, jer Postanje je ono što se dogodilo kad je svet prizvan u bitije. Svaki sveti Otac koji piše o tome kaže da su tih Šest dana Stvaranja nešto sasvim drugačije od svega što se kasnije dogodilo u istoriji sveta.
Čak i blaženi Avgustin kaže da je Stvaranje bilo nešto tajinstveno. On kaže da o tome ne možemo čak ni da govorimo, jer je sasvim različito od našeg vlastitog iskustva; ono nas prevazilazi. Mi jednostavno ne možemo da projektujemo sadašnje zakone prirode na prošlost i da istupimo sa razumevanjem Postanja. Postanje je nešto sasvim drugačije: ono je početak svega toga, a ne način na koji to danas postoji.
Neki, prilično naivni bogoslovi, tvrde da Šest dana Postanja predstavljaju beskonačno duge periode koji bi mogli odgovarati geološkim slojevima. To je, naravno, sasvim besmisleno, jer u geološkim slojevima ne postoji niti šest, niti pet, niti četiri naslage koje bi se lako mogle raspoznati, niti bilo šta slično. Postoji mnogo, mnogo naslaga i one ni najmanje nisu u skladu sa Šest dana Postanja. Prema tome, ovo je veoma neubedljivo prilagođavanje.
U suštini – iako bi ovakva izjava mogla zvučati „fundamentalistički“ – Sveti Oci kažu da je svaki od tih Šest dana trajao dvadeset četiri časa. Sveti Jefrem Sirijski ih čak deli u dva perioda, od kojih svaki traje dvanaest časova. Sveti Vasilije Veliki kaže da se u Knjizi Postanja „dan prvi“ ne naziva tako nego „dan jedan“, jer je to dan kojim je Bog odmerio sve preostalo stvaranje. Drugim rečima, on kaže da je Prvi dan, koji je, prema njegovom mišljenju, trajao dvadeset četiri sata, upravo onaj isti dan koji se ponavljao u ostatku stvaranja.
Ako razmislite o tome, videćete da u toj ideji nema nikakvih posebnih teškoća, budući da je stvaranje Božije nešto što je potpuno izvan našeg sadašnjeg znanja. Prilagođavanje dana epohama nema nikakvog smisla; vi ne možete da ih uklopite jedne s drugima. Prema tome, zbog čega vam je potreban dan koji bi trajao hiljadama ili milionima godina?
Sveti Oci opet jednoglasno kažu da su stvaralački činovi Božiji momentalni. Sveti Vasilije Veliki, sveti Amvrosije Mediolanski, sveti Jesrrem i mnogi drugi kažu da, kada Bog stvara, On izgovara reč i to jeste, brže nego misao.
Postoji mnogo svetootačkih navoda o tome, ali sada nećemo zalaziti u to pitanje. Nijedan od Svetih Otaca ne kaže da je Stvaranje bilo sporo. Postoji Šest dana Stvaranja i oni ih ne opisuju kao dugotrajan proces. Ideja da je čovek evoluirao iz nekog nižeg bića potpuno je strana bilo kojem od Svetih Otaca. Naprotiv, oni kažu da se najpre pojavila niža tvorevina, kako bi bilo pripremljeno obitavalište za više biće, odnosno za čoveka, čije je carstvo moralo biti pripremljeno pre nego što on dođe. Sveti Grigorije Bogoslov kaže da je Bog čoveka stvorio Šestog dana i uveo ga u novostvorenu zemlju.
Postoji čitavo svetootačko učenje koje se bavi stanjem sveta i čoveka pre Adamovog pada. Adam je potencijalno bio besmrtan. Kako kaže blaženi Avgustin, on je stvoren sa mogućnošću da telom bude ili smrtan ili besmrtan i da je svojim padom izabrao da telom bude smrtan.
Pre Adamovog pada, vascela tvorevina bila je u drugačijem stanju, ali Sveti Oci ne govore mnogo o tome: to je uistinu van našeg domašaja. Međutim, izvesni Sveti Oci kao, na primer, sveti Grigorije Sinait, koji su u najvećoj meri bili posvećeni sozercanju, opisuju Raj. Sveti Grigorije kaže da Raj i sada postoji na onom istom mestu na kojem se i tada nalazio, ali da je za nas postao nevidljiv. On je postavljen između propadljivosti i nepropadljivosti tako da, kada drvo padne u Raju, ono ne truli kao što možemo da vidimo svuda oko nas, nego se pretvara u najmirisnije veštastvo. To je samo jedan nagoveštaj koji svedoči da je Raj van našeg domašaja i da tamo vladaju sasvim drugačiji zakoni.
Poznati su nam neki ljudi koji su bili u raju. Takav je sveti Efrosinije Kuvar, koji je odande doneo tri jabuke. Te jabuke su se neko vreme održale, i monasi su ih međusobno podelili i pojeli. Bile su veoma slatke. Povest kaže da su ih jeli kao sveti hleb, što znači da su imale neke veze sa veštastvom (materijom), ali da su istovremeno bile i nešto drugačije od veštastva. Savremeni ljudi spekulišu o materiji i antimateriji, o tome šta je koren ili izvor materije – i ne znaju ništa više. Zbog čega bismo onda bili iznenađeni ukoliko bi postojala druga vrsta materije (veštastva)?
Pored toga, znamo da će postojati drugačije, duhovno telo. Naša vaskrsla tela biće od veštastva drugačijeg od onog koje sada znamo. Sveti Grigorije kaže da će ono biti kao naše sadašnje telo, ali bez vlage i težine. Mi ne znamo šta je to, jer čovek, dok ne vidi angela, ne može to da zna.
Nije ni potrebno da spekulišemo kakvo je zapravo to veštastvo, jer će nam biti otkriveno onda, kad bude trebalo da to znamo, tj. u budućem životu. Dovoljno nam je da znamo da su i Raj i stanje vascele tvorevine pre Adamovog pada bili drugačiji od onoga što sada znamo.
Prirodni zakoni su zakoni koje je Bog dao nakon Adamovog pada, odnosno kad je rekao: Zemlja neka je prokleta zbog tebe (Post. 3,17) i s mukom ćeš rađati decu (Post.3,16). Adam je doneo smrt u svet i vrlo je verovatno da pre njegovog pada nije umrlo nijedno biće. Pre pada, Eva je bila devstvenica. Bog je stvorio muško i žensko znajući da će čovek pasti i da će biti neophodan taj način rađanja.
Postoji jedan veoma tajinstven element u stanju tvorevine pre Adamovog pada koji ne bi trebalo da istražujemo, jer nas ne interesuje „kako“ je stvarano. Mi znamo da je postojalo Šestodnevno stvaranje i da Sveti Oci kažu da su to bili dani od dvadeset četiri časa. Nema ničega iznenađujućeg u činjenici da su činovi stvaranja bili momentalni: Bog hoće i to je učinjeno, On govori i izvršeno je. Budući da mi verujemo u Boga Svedržitelja, u tome ne postoji nikakav problem. Međutim, kako je to izgledalo i koliko je vrsta stvorenja postojalo – na primer, da li su već tada postojale sve vrste mačaka koje danas znamo ili samo pet osnovnih tipova – ne znamo i nije neophodno ni da znamo.
Ni najmanje nam neće pomoći dodavanje ideje Boga teoriji evolucije, što pokušavaju da učine neki hrišćanski evolucionisti. Bolje rečeno, to nam obezbeđuje samo jednu vrstu pomoći: to vas izvodi iz problema traganja za onim odakle je sve poteklo. Umesto velike činije kosmičke prasupe imate Boga. To je mnogo jasnije. To je neposredna ideja. Ukoliko negde u prostoru imate prvobitnu prasupu, onda je to vrlo mistično i teško razumljivo. Ukoliko ste materijalista, onda to za vas ima smisla, ali je zasnovano samo na vašim predrasudama.
Međutim, nezavisno od toga, pitanju odakle je sve postalo neće pomoći dodavanje ideje Boga teoriji evolucije. Teškoće u toj teoriji i dalje će biti prisutne, nezavisno od toga da li je Bog iza nje ili ne.
Moderna teorija evolucije i pravoslavno učenje razlikuju se ne samo po svom shvatanju čovekove prošlosti nego i po shvatanju njegove budućnosti. Ukoliko je stvaranje jedna dugačka nit koja evoluira i prelazi u nove vrste, onda možemo očekivati evoluciju „natčoveka“, o čemu ćemo raspravljati kasnije. Međutim, ukoliko je tvorevina sačinjena od različitih stvorenja, onda možemo da očekujemo nešto drugo. Ne moramo očekivati da se živa bića promene ili da od nižih postanu viša.
Što se tiče promenljivosti raznih „vrsta“ živih bića, Sveti Oci imaju sasvim određeno mišljenje i reč „vrsta“ koriste u onom značenju koje ona ima u Knjizi Postanja. Ukratko ćemo navesti nekoliko svetootačkih razmišljanja o tom pitanju.
Sveti Grigorije Nisijski navodi reči koje je u vezi s tim izgovorila njegova sestra Makrina ležeći na samrtničkoj postelji i suprotstavljajući se ideji o preegzistenciji duša, o čemu je učio Origen. Ona, prema rečima svetog Grigorija, kaže:
„Čini mi se da oni koji tvrde da se duše sele u prirode koje su međusobno razdvojene poništavaju sve prirodne razlike, da na svaki mogući način mešaju i povezuju razumno i nerazumno, čulno i lišeno čula, odnosno tvrde da one prelaze jedna u drugu bez jasnog prirodnog poretka koji bi im onemogućio uzajamni prelazak. To bi, da tako kažemo, značilo da jedna te ista duša, kad je okružena telom, u jednom trenutku biva slovesna i umna a da nakon toga gmiže sa reptilima, biva u jatu ptica, biva tovarna životinja ili mesožder, ili pak roni u vodenim dubinama. I ne samo to, nego se spušta i do bezosećajnih stvorenja tako da pušta korenje pa čak postaje i drvo čije grane dobijaju pupoljke a iz tih pupoljaka cvetove, ili pak postaje trn, ili jestiv ili škodljiv plod. One, koji to kažu, ništa ne sprečava da tvrde da su sve stvari iste i da veruju da jedna jedina priroda prolazi kroz sva živa bića, da među njima postoji povezanost koja beznadežno zamagljuje i uklanja sva obeležja prema kojima bi se jedno moglo razlikovati od drugog.“[2]
Ovo veoma jasno pokazuje da su Sveti Oci verovali u pravilno ustrojstvo različitih bića. To nije, kako je tvrdio Erazmus Darvin, jedna nit koja se proteže kroz sva bića. Naprotiv, to su različite prirode.
Jedna od temeljnih knjiga pravoslavnog učenja je delo svetog Jovana Damaskina Istočnik znanja. Ovo veliko delo, napisano u osmom veku, podeljeno je u tri celine. Prva celina nosi naziv O filosofiji, druga O jeresima a treća Tačno izloženje pravoslavne vere, i ona predstavlja jednu od standardnih knjiga pravoslavnog bogoslovlja. Sveti Jovan započinje celinom koje postavlja sledeća pitanja: „šta je znanje“, „šta je filosofija“, „šta je biće“, „šta je suština“, „šta je projavnost“, „šta je vrsta“, „šta je rod“, „kakva je razlika među njima“, „šta su svojstva“, „šta je prirok“, itd. Celokupna pravoslavna filosofija koju on ovde izlaže zasniva se na ideji da je stvarnost sasvim jasno podeljena na različita bića, od kojih svako ima svoju suštinu i svoju sopstvenu prirodu, pri čemu se jedna ne meša sa drugom. Sveti Jovan smatra da se ovaj deo mora pročitati i da se ova filosofija mora razumeti pre nego što se pređe na čitanje celine o pravoslavnom bogoslovlju, Tačno izloženje pravoslavne vere.
Postoji jedan broj osnovnih knjiga pravoslavnih Otaca koje se bave vrstama živih bića. Te knjige se nazivaju Šestodnevi ili Heksaimeroni i predstavljaju tumačenja Šest dana Stvaranja. Na Istoku postoji Šestodnev svetog Vasilija Velikog, a na Zapadu Šestodnev svetog Amvrosija Mediolanskog (Milanskog), kao i jedan broj drugih, manjih knjiga na tu temu. Postoje zatim tumačenja Knjige Postanja koja su napisali sveti Jovan Zlatousti i sveti Jefrem Sirijski, kao i mnogi spisi na ovu temu razbacani po delima mnogih Svetih Otaca. U ne tako davnoj prošlosti Šestodnev je napisao i sveti Jovan Kronštatski.
Ovo su veoma nadahnjujuće knjige jer se u njima ne izlaže samo apstraktno znanje. Naprotiv, one su preispunjene praktičnom mudrošću. Sveti Oci koriste ljubav prema prirodi i raskoš tvorevine Božije da bi nama, ljudskim bićima, naveli razne primere. Postoje brojni zanimljivi primeri kojima se govori kako bi u ljubavi prema supružnicima trebalo da se upodobimo golubici, kako bi trebalo da se upodobimo mudrim a ne priglupim životinjama, i slično. U našem manastiru navodimo kao primer veverice. Ne bismo želeli da budemo pohlepni kao one nego da budemo blagorodni kao jeleni. Svuda oko nas nalaze se primeri slični ovima.
U svom Šestodnevu, sveti Vasilije Veliki navodi reči Božije iz Knjige Postanja: neka iznikne iz zemlje. „Ova kratka zapovest“, kaže sveti Vasilije, „postade smesta velika priroda i umetnička tvorevina, stvarajući, hitrije od naše misli, nebrojano mnoštvo vrsta rastinja.“[3] Na drugom mestu, u vezi sa zapovešću Božijom neka iznikne iz zemlje trava, bilje, sveti Vasilije kaže: „Na ove reči nagrnuše sve šikare zemaljske, i stade da buja svakovrsno drveće… i svo žbunje najednom postade bogato granjem i lišćem… sve to nastalo je u jednom vremenskom trenu…“[4]
U Devetoj omiliji svog Šestodneva, sveti Vasilije bavi se samim pitanjem uzajamnog prejemstva živih bića, jednog za drugim. On navodi tekst Knjige Postanja: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske (Post. 1,24). Sveti Vasilije o tome kaže: „Zamisli kako reč Božija proniče kroz tvar, pa kako je tada započela tako je i sada delatna i dospeva do svog krajnjeg cilja, sve dok se sazdavanje vaseljene ne okonča. Kao što lopta, ako je neko potisne te se ona, kako zbog svog oblika tako i zbog ravne podloge, niz kakvu strminu kotrlja i ne može da se zaustavi pre nego što dospe na ravnu površinu, tako i priroda bića, pokrenuta jedanput zapovešću Božijom, koja se ravnomerno rasprostire kroz postajanje i propadanje tvorevine, može da očuva životinjske vrste kroz neprekidno prejemstvo njihove uzajamne istovetnosti sve dok ne dospeju do svoga ispunjenja. Konj nastaje od konja, lav od lava, a orao od orla. I svaka životinja uzajamnim prejemstvom čuva neizmenjivost svoje vrste, sve do okončanja vaseljene. Nikakav vremenski period nije u stanju da izopači ili da izbledi svojstva koja svaka životinja ima, već njena uvek mlada priroda, kao da je ovog časa stvorena, napreduje zajedno sa vremenom.“[5]
To nije naučni nego filosofski iskaz. To je način na koji Bog stvara živa bića: svako od njih ima određeno seme i određenu prirodu koju prenosi i na svoje potomke. Tamo gde dođe do izuzetka dođe i do nakaznosti; to ne poništava načelo prirode stvari, od kojih je svaka sasvim različita od drugih. Ukoliko nismo u stanju da razumemo raznolikost tvorevine Božije, onda je to naša a ne Božija greška.
Kod svetog Amvrosija može se naći nekoliko sličnih citata. Njegov Šestodnev je po svom duhu veoma blizak Šestodnevu svetog Vasilija.
Još neki navodi iz svetootačkih spisa pokazaće nam da su se i oni, u drevna vremena, sukobljavali sa nečim što podseća na modernu teoriju evolucije. Bila je to jeretička ideja da je čovekova duša stvorena posle tela. Tu istu ideju danas zastupaju „hrišćanski evolucionisti“ iako, razume se, drevna jeres nije isto što i moderna teorija. Oni koji su zagovarali drevnu jeres zasnivali su svoju ideju na pogrešnom tumačenju stiha iz Knjige Postanja: A stvori Gospod Bog čoveka uzevši od praha zemaljskog, i dunu mu u lice (u nos) dah životni (Post.2,7). Čak i danas se hrišćanski evolucionisti pozivaju na ovaj stih i kažu: „To znači da je čovek najpre bio nešto drugo i da je zatim postao ljudsko biće.“
U drevna vremena, toj ideji (da je telo stvoreno pre duše) suprotstavljala se isto tako pogrešna ideja o preegzistenciji duša. Odbacujući oba ova gledišta, Sveti Oci su nedvosmisleno tvrdili da su čovekovi duša i telo stvoreni istovremeno. Tako sveti Jovan Damaskin piše: „Telo i duša stvoreni su istovremeno – ne jedno pre a drugo posle, kao što je Origen praznoslovio…“[6]
U odbacivanju ovih jeresi, sveti Grigorije Nisijski u većoj meri zalazi u pojedinosti. On najpre opisuje Origenovu ideju o preegzistenciji duša, odnosno o „padu“ duša u naš svet: „Neki od onih koji su se pre našeg vremena bavili pitanjem načala smatraju da je ispravno da kažu da su duše prethodno već postojale kao poseban narod i zajednica i da su među njima takođe postojala merila poroka i vrline, te da su one duše, koje su tamo prebivale u dobru, ostale nepovezane sa telom. Međutim, ukoliko su otpale od pričasnosti dobru, pale su dole, u ovaj niži život, i došle da budu u telu.“[7]
Nakon toga sveti Grigorije opisuje drugu jeres, koja odgovara idejama modernog „hrišćanskog evolucionizma“: „Drugi, naprotiv, izlažući poredak u stvaranju čoveka, o čemu svedoči Mojsej, kažu da je vremenski duša nastala posle tela, budući da je Bog najpre uzeo prah zemaljski, pa tek onda Svojim dahom oživeo biće koje je načinio: ovom tvrdnjom dokazuju da je telo plemenitije od duše i da je ono što je pre stvoreno plemenitije od onoga što je zatim uliveno u njega. Oni kažu da je duša stvorena radi tela kako ono što je stvoreno ne bi bilo bez daha i kretanja i da je sve, što je zbog nečega stvoreno, sigurno manje dragoceno od onoga, radi čega je stvoreno.“[8]
Iako se pojavilo u sasvim drugačijoj idejnoj klimi, ovo učenje je blisko modernoj evolucionističkoj ideji da je materija prvorazredna a da je duša sekundarna.
Sveti Grigorije pobija tu teoriju sledećim rečima: „Isto tako, nismo skloni da svoje učenje započnemo od stvaranja čoveka kao glinene figure i da kažemo da je duša nastala radi nje, jer bi se u tom slučaju sigurno pokazalo da je umna priroda manje dragocena od glinene figure. Međutim, kako je čovek jedinstven, biće koje se sastoji od duše i tela, mi pretpostavljamo da je i početak njihovog postojanja jedinstven, zajednički za oba dela, tako da on u sebi samom ne može da pronađe ono što je prethodilo i ono što je usledilo, kao da su vremenski najpre nastali telesni udovi a da je ostalo kasnije dodato… Budući da se, prema apostolskom učenju, naša priroda smatra dvojakom, načinjenom od vidljivog i skrivenog čoveka, u slučaju da je jedan prethodio a drugi sledio za njim, Njegova sila koja nas je stvorila pokazala bi se na neki način kao nesavršena i nedovoljna da odjednom izvrši celokupno delo i da je morala da ga podeli i da se najpre bavi jednom, a zatim drugom polovinom.“[9]
Razume se da celokupna osnova za ideju evolucije podrazumeva da ne verujete da je Bog dovoljno moćan da Svojom Rečju stvori ceo svet. Vi pokušavate da Mu pomognete, dopuštajući prirodi da izvrši veći deo stvaranja!
Sveti Oci govore i o značenju iskaza da je Adam stvoren od praha zemaljskog. Neki ljudi pozivaju se na činjenicu da je sveti Atanasije na jednom mestu zapisao: „Prvostvoreni čovek sazdan je od praha zemaljskog kao i svi ostali, i ruka koja je tada stvorila Adama stvorila je i sve one što su došli posle njega.“ Oni to komentarišu ovako: „To znači da je Adam potekao od nekog drugog bića. On nije morao da bude uzet od istinske prašine. Ne morate doslovno da tumačite ovaj deo Knjige Postanja!’ Međutim, dogodilo se da su o ovoj pojedinosti detaljno raspravljali mnogi Sveti Oci. Oni su je izražavali na mnogo različitih načina, ali je sasvim jasno da su Adam i Kain različite vrste ljudi. Kain je rođen od čoveka, dok Adam nije imao oca. Adam je stvoren od praha zemaljskog, neposredno rukom Hristovom. Mnogi Sveti Oci kažu ovo isto: sveti Kiril Jerusalimski, sveti Jovan Damaskin i dr.
Kad dođemo do pitanja o tome šta u Knjizi Postanja treba tumačiti doslovno a šta simvolično ili alegorijski, Sveti Oci nam predočavaju veoma jasno učenje. U svojim tumačenjima, sveti Jovan Zlatousti u izvesnim odlomcima čak i ističe šta je doslovno a šta figurativno rečeno. On kaže da oni, koji pokušavaju da (ceo tekst) tumače alegorijski, pokušavaju da unište našu veru.
Može se reći da su istine, izložene u Knjizi Postanja, većim delom date na dva nivoa: postoje doslovne istine ali isto tako, radi naše duhovne koristi, postoje i duhovne istine. U suštini, postoje sistemi od tri ili četiri nivoa značenja; međutim, nama je dovoljno da znamo da u Svetom Pismu postoje mnoga dublja značenja i da se doslovno značenje veoma retko zanemaruje. Postoji samo nekoliko mesta koja se u celini mogu tumačiti figurativno.
Uopšteno govoreći, evoluciju u njenom filosofskom aspektu možemo okarakterisati kao naturalističku „jeres“[10] koja je u najvećoj meri protivna drevnoj jeresi o preegzistenciji duša. Ideja o „preegzistenciji duša“ tvrdi da jedna priroda duše prolazi kroz materiju dok se idejom evolucije smatra da jedna vrsta materije prožima vascelu tvorevinu. I jedna i druga ideja poništavaju učenje o različitim prirodama stvorenih bića.
Ideja evolucije označava jeres kakva se nije pojavila u drevna vremena. Pravoslavlje obično predstavlja „srednju stazu“ između dve greške: između Arijevog iskorenjivanja božanske prirode i monofizitskog iskorenjivanja ljudske prirode. U ovom posebnom slučaju, druga jeres (evolucija) nije se ovaplotila u drevna vremena. Ona je „čekala“ moderno doba da bi se pojavila na svetlosti dana.


NAPOMENE:

  1. Orthodox Observer, 8. avgust 1973
  2. Sveti Grigorije Nisijski, O duši i vaskrsenju
  3. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 5
  4. Isto, 5
  5. Isto, 9
  6. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje Pravoslavne Vere
  7. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka
  8. Isto
  9. Isto
  10. Otac Serafim ovde figurativno upotrebljava ovu reč. Na drugom mestu on objašnjava da „evolucija nije jeres u strogom smislu te reči ali… da je to ideologija koja je duboko strana pravoslavnom učenju i da čoveka uvlači u mnoga pogrešna učenja i stavove, tako da bi bilo mnogo lakše kad bi jednostavno bila jeres koja se lako može prepoznati i sa kojom se možemo boriti.“
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *