NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – KRATKA KRITIKA EVOLUCIONOG MODELA

2. Istorijska pozadina

Tokom perioda prosvetiteljstva, pogled na svet bio je sasvim stabilan. Neposredno pre tog vremena, anglikanski arhiepiskop Ašer od Ermejga izračunao je sve godine koje su date u starozavetnim genealogijama i istupio sa idejom da je svet stvoren 4004. g. pre Hristovog rođenja[1]. Njutn je verovao u to i prosvetiteljski pogled na svet zastupao je ideju da je Bog stvorio svet za šest dana i zatim mu prepustio da se sam razvija, kao i da su sve vrste bile onakve kakvima ih danas poznajemo. Naučnici tog vremena prihvatali su ovu ideju.
Međutim, pred kraj perioda prosvetiteljstva, kada je počela da napreduje revolucionarna groznica, ovaj stabilni pogled na svet počeo je da se ruši i neki naučnici su već istupili s radikalnijim teorijama. Pred kraj 18, veka, Erazmus Darvin, deda Čarlsa Darvina, izneo je hipotezu da celokupan život potiče od jedne praiskonske klice – a to je upravo ono što se danas podrazumeva pod teorijom evolucije[2]. Njegova teorija nije se bavila samo jednom vrstom ili jednim rodom živih bića nego je izložio pretpostavku da se praiskonska kap ili klica transmutacijom (promenom, preobražajem) razvila u sve postojeće vrste živih bića. „Hoće li biti isuviše hrabro“, pitao se on, „da zamislimo da se tokom dugog vremenskog perioda, otkad je nastala zemlja, verovatno milionima godina pre istorije čovečanstva – hoće li biti isuviše hrabro da zamislimo da su sve toplokrvne životinje potekle od jedne klice?“
Ovo novo objašnjenje Erazmusa Darvina predstavljalo je pokušaj da se duh prosvetiteljstva nastavi kao krajnji racionalizam i jednostavnost. Kad racionalizam dublje prodre u um, postaje sve jednostavnije (mislio je on) da se život objasni kao pojava koja potiče od jedne žive klice umesto da se daje „komplikovano“ objašnjenje prema kojem je Bog odjednom stvorio sve različite vrste živih bića[3].
Postojao je još jedan naturalista, Ševalije de Lamark (pisac dela Philosophie zoologique, 1809) koji je neposredno nakon toga izneo određenu evolucionu teoriju, ali je smatrao da do promena neophodnih za objašnjenje evoluiranja jedne vrste u drugu mora doći nasleđivanjem stečenih osobina. To nikad ne bi moglo biti dokazano i, u suštini, u potpunosti je pobijeno. Zbog toga ideja evolucije nije bila prihvaćena.
Međutim, u tom periodu ranog 19. veka živeo je i jedan važan geolog koji je dao snažan podstrek prihvatanju ideje evolucije. Bio je to Čarls Lajel koji se 1830. g. pojavio s teorijom uniformizma, odnosno s tvrdnjom da sve ono što danas vidimo u zemlji ne potiče od katastrofe – kao što je iznenadni potop ili nešto slično – nego od činjenice da su procesi koji dejstvuju danas dejstvovali i u dubokoj prošlosti, od samog početka sveta, dokle god možemo da sagledamo. Prema tome, ako pogledamo Veliki kanjon, videćemo da ga je reka razjedala i moći ćemo da izračunamo – uzimajući u obzir brzinu kojom reka teče, količinu vode koja se sada u njemu nalazi, kvalitet tla, itd – koliko je vremena bilo potrebno da bi se formirao kanjon. Lajel misli da, uz pretpostavku da su se ti procesi uvek odvijali istom brzinom – što je veoma racionalno i podložno računanju – možemo istupiti sa uniformnim objašnjenjem stvari. U svojoj knjizi Načela geologije Lajel piše:
„Počev od najranijih vremena, dokle god možemo da sagledamo, pa sve do danas, nikada nisu dejstvovali uzroci drugačiji od onih koji i sada dejstvuju, niti su ikada dejstvovali sa stepenom energije koji je različit od onoga koji i sada ulažu.“
Za ovo, naravno, nema nikakvog dokaza. To je samo njegova hipoteza.[4]
Ta ideja, kao i ideja koja je sada zadobijala naklonost – da su vrste evoluirale iz jedne u drugu – vodile su ka novoj ideji. Ako spojite ove dve ideje, najverovatnije ćete i sami doći na ideju da svet nije star nekoliko hiljada godina kao što veruju hrišćani nego da mora biti star mnogo hiljada ili miliona godina, a možda čak i više. To pobuđuje ideju o sve većoj i većoj starosti zemlje. Međutim, opet ističemo da je ovo uverenje (da zemlja mora biti veoma stara) bilo samo pretpostavka i da nije dokazano.
Ova ideja je već bila nametnuta ljudima do 1859. godine, kada se Čarls Darvin pojavio sa svojom knjigom i izneo ideju prirodnog odabiranja (selekcije). Darvinova ideja suprotstavljala se ideji Lamarka, koji je rekao da je žirafa evoluirala zato što su životinje kratkog vrata istezale svoje vratove da bi dosegle visoko lišće. Njihovi potomci su imali vratove koji su bili za jedan inč (2, 54 cm) duži, da bi se u sledećem pokolenju vrat još malo izdužio i tako je postepeno nastalo ono što danas poznajemo kao žirafu. To je protivno svim prirodnim zakonima jer se takve stvari ne dešavaju. Stečena osobina se ne može naslediti. Na primer, u vreme kad su Kineskinje vezivale stopala (da ne bi rasla), njihove kćeri su se i dalje rađale s normalnim stopalima.
Darvin se, s druge strane, pojavio s idejom da su verovatno postojale dve životinje s dužim vratovima i da su preživele upravo zato što su imale duže vratove. One su se sparile jer su sve ostale uginule usled nepovoljnih okolnosti ili nesreće. Njihovo potomstvo je imalo duže vratove jer je u njima došlo do promene: to je ono što naučnici danas nazivaju „mutacija“. To se u početku moglo dogoditi slučajno, ali kad je već jednom došlo do reprodukovanja takve dve životinje, to se i nastavilo tokom dužih vremenskih perioda.
To je, naravno, samo nagađanje jer niko nije zapazio da se nešto takvo događa. Međutim, ovo nagađanje pogodilo je ljudsku svest. Oni su bili kao fitilj, već spreman za to, a ovo je bila iskra. Ova ideja je zvučala tako moguće i ideja evolucije se održala, premda ne zato što je bila i dokazana.
U suštini, Darvinove spekulacije su gotovo u potpunosti zasnovane na njegovim posmatranjima – ne na posmatranjima evolucije nego na posmatranjima varijacija. Tokom svog putovanja na Galapagos Darvin se pitao zašto postoji trinaest različitih varijeteta jedne vrste zeba i zaključio je da se to objašnjava time što je postojao jedan izvorni varijetet koji se razvijao u skladu sa životnom sredinom. To, međutim, nije evolucija nego varijacija. Odatle je naglo došao do zaključka da ćete, ukoliko nastavite sa malim promenama sličnim ovoj, na kraju dobiti potpuno novu vrstu živog bića. Problem u pokušaju da se ovo i naučno dokaže sadrži se u činjenici da niko nikada nije zapazio te krupnije promene: zapažene su jedino promene u okvirima jedne vrste[5].


NAPOMENE:

  1. Arhiepiskopovo otkriće objavljeno je 1650. godine i ubrzo je, kao marginalna beleška, priključeno Knjizi Postanja u odobrenoj verziji Biblije. Njegovo računanje zasnivalo se na masoretskom (jevrejskom) tekstu Starog Zaveta. Prema starozavetnoj hronologiji u tekstu Septuaginte (grčkog prevoda) koji koriste pravoslavni hrišćani, zemlja je približno starija za 1.500 godina nego što je to izračunao arhiepiskop Ašer.
  2. Knjiga Erazmusa Darvina Zoonomia, u kojoj je predložena ova teorija, izašla je 1794. godine. (Izd.)
  3. Izraz „darvinizam“ je prvi put primenjen na teoriju Erazmusa Darvina o evoluciji, koja je uključivala i prirodno odabiranje. Ove teorije su mnogo doprinele idejama njegovog unuka Čarlsa, iako to Čarls nikada nije priznao. (Izd.)
  4. Godine 1831, dakle godinu dana nakon što je objavljena Lajelova knjiga Načela geologije, Darvin ju je čitao tokom svog putovanja na „Biglu“. Nakon putovanja, Lajel je postao Darvinov mentor i iz Darvinovih kasnijih iskaza jasno je da su ga Lajelove ideje podstakle da razmišlja o primeni principa uniformnosti na prošlu istoriju živih bića. U svojim privatnim pismima, Lajel jasno nagoveštava da je rešen da poništi ono što je nazivao „mozaičkom geologijom“, odnosno tumačenje geoloških slojeva na osnovu biblijskog Potopa.
    Henri M. Moris piše: „Ni najmanje nije nevažna činjenica da ni Darvin na Lajel nisu bili obrazovani kao naučnici u današnjem smislu te reči. Darvin je bio propali student teologije i njegovo jedino naučno zvanje bilo je bogoslovsko. Čarls Lajel je školovan kao advokat a ne kao geolog. Vodeći geolozi njegovog vremena, kao što su, na primer, Kivije ili Baklend, verovali su u katastrofizam. Mnogi geolozi našeg doba vraćaju se ovom gledištu. Lajel je morao znati da stvarni geološki podaci nadmoćno govore u korist katastrofizma a ne uniformizma.
    I pored toga, on je odlučno insistirao na dugim razdobljima i uniformnosti, sarkastično odbijajući biblijsku hronologiju u tom procesu (Morris: Long War against God – Dugotrajni rat protiv Boga, s. 162).
    Stefan Džej Guld, jedan od vodećih savremenih evolucionista, u svom predstavljanju ovog sistema zapravo je optužio Lajela za prevaru: „Lajel se uistinu pouzdao u prevaru da bi svoj uniformizam ustanovio kao jedinu istinsku geologiju… Lajel je nametnuo svoju maštu nasuprot dokazima“ (Gould, Ever Since Darwin, c. 149-150). (Izd.)
  5. Kao što se sada pokazalo kroz genetička istraživanja, to se događa zato što su sposobnosti za varijacije u okvirima pojedinog organizma ograničene nasleđenom promenljivošću u genetskom materijalu tog organizma. „Drugim rečima“, piše Filip E. Džonson, „razlog zbog kojeg psi ne mogu dostići veličinu slonova i zbog kojeg još manje mogu da se pretvore u slonove nije samo taj što ih nismo dovoljno dugo odgajali (selektovali). Psi nemaju genetsku sposobnost za taj stepen promene i oni prestaju da se uvećavaju kad se dostigne genetska granica“ (Darwin op Trial, s. 18). (Izd.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *