Постање, стварање и рани човек

ДРУГИ ДЕО – КРАТКА КРИТИКА ЕВОЛУЦИОНОГ МОДЕЛА

2. Историјска позадина

Током периода просветитељства, поглед на свет био је сасвим стабилан. Непосредно пре тог времена, англикански архиепископ Ашер од Ермејга израчунао је све године које су дате у старозаветним генеалогијама и иступио са идејом да је свет створен 4004. г. пре Христовог рођења[1]. Њутн је веровао у то и просветитељски поглед на свет заступао је идеју да је Бог створио свет за шест дана и затим му препустио да се сам развија, као и да су све врсте биле онакве каквима их данас познајемо. Научници тог времена прихватали су ову идеју.
Међутим, пред крај периода просветитељства, када је почела да напредује револуционарна грозница, овај стабилни поглед на свет почео је да се руши и неки научници су већ иступили с радикалнијим теоријама. Пред крај 18, века, Еразмус Дарвин, деда Чарлса Дарвина, изнео је хипотезу да целокупан живот потиче од једне праисконске клице – а то је управо оно што се данас подразумева под теоријом еволуције[2]. Његова теорија није се бавила само једном врстом или једним родом живих бића него је изложио претпоставку да се праисконска кап или клица трансмутацијом (променом, преображајем) развила у све постојеће врсте живих бића. “Хоће ли бити исувише храбро”, питао се он, “да замислимо да се током дугог временског периода, откад је настала земља, вероватно милионима година пре историје човечанства – хоће ли бити исувише храбро да замислимо да су све топлокрвне животиње потекле од једне клице?”
Ово ново објашњење Еразмуса Дарвина представљало је покушај да се дух просветитељства настави као крајњи рационализам и једноставност. Кад рационализам дубље продре у ум, постаје све једноставније (мислио је он) да се живот објасни као појава која потиче од једне живе клице уместо да се даје “компликовано” објашњење према којем је Бог одједном створио све различите врсте живих бића[3].
Постојао је још један натуралиста, Шевалије де Ламарк (писац дела Philosophie zoologique, 1809) који је непосредно након тога изнео одређену еволуциону теорију, али је сматрао да до промена неопходних за објашњење еволуирања једне врсте у другу мора доћи наслеђивањем стечених особина. То никад не би могло бити доказано и, у суштини, у потпуности је побијено. Због тога идеја еволуције није била прихваћена.
Међутим, у том периоду раног 19. века живео је и један важан геолог који је дао снажан подстрек прихватању идеје еволуције. Био је то Чарлс Лајел који се 1830. г. појавио с теоријом униформизма, односно с тврдњом да све оно што данас видимо у земљи не потиче од катастрофе – као што је изненадни потоп или нешто слично – него од чињенице да су процеси који дејствују данас дејствовали и у дубокој прошлости, од самог почетка света, докле год можемо да сагледамо. Према томе, ако погледамо Велики кањон, видећемо да га је река разједала и моћи ћемо да израчунамо – узимајући у обзир брзину којом река тече, количину воде која се сада у њему налази, квалитет тла, итд – колико је времена било потребно да би се формирао кањон. Лајел мисли да, уз претпоставку да су се ти процеси увек одвијали истом брзином – што је веома рационално и подложно рачунању – можемо иступити са униформним објашњењем ствари. У својој књизи Начела геологије Лајел пише:
“Почев од најранијих времена, докле год можемо да сагледамо, па све до данас, никада нису дејствовали узроци другачији од оних који и сада дејствују, нити су икада дејствовали са степеном енергије који је различит од онога који и сада улажу.”
За ово, наравно, нема никаквог доказа. То је само његова хипотеза.[4]
Та идеја, као и идеја која је сада задобијала наклоност – да су врсте еволуирале из једне у другу – водиле су ка новој идеји. Ако спојите ове две идеје, највероватније ћете и сами доћи на идеју да свет није стар неколико хиљада година као што верују хришћани него да мора бити стар много хиљада или милиона година, а можда чак и више. То побуђује идеју о све већој и већој старости земље. Међутим, опет истичемо да је ово уверење (да земља мора бити веома стара) било само претпоставка и да није доказано.
Ова идеја је већ била наметнута људима до 1859. године, када се Чарлс Дарвин појавио са својом књигом и изнео идеју природног одабирања (селекције). Дарвинова идеја супротстављала се идеји Ламарка, који је рекао да је жирафа еволуирала зато што су животиње кратког врата истезале своје вратове да би досегле високо лишће. Њихови потомци су имали вратове који су били за један инч (2, 54 цм) дужи, да би се у следећем поколењу врат још мало издужио и тако је постепено настало оно што данас познајемо као жирафу. То је противно свим природним законима јер се такве ствари не дешавају. Стечена особина се не може наследити. На пример, у време кад су Кинескиње везивале стопала (да не би расла), њихове кћери су се и даље рађале с нормалним стопалима.
Дарвин се, с друге стране, појавио с идејом да су вероватно постојале две животиње с дужим вратовима и да су преживеле управо зато што су имале дуже вратове. Оне су се спариле јер су све остале угинуле услед неповољних околности или несреће. Њихово потомство је имало дуже вратове јер је у њима дошло до промене: то је оно што научници данас називају “мутација”. То се у почетку могло догодити случајно, али кад је већ једном дошло до репродуковања такве две животиње, то се и наставило током дужих временских периода.
То је, наравно, само нагађање јер нико није запазио да се нешто такво догађа. Међутим, ово нагађање погодило је људску свест. Они су били као фитиљ, већ спреман за то, а ово је била искра. Ова идеја је звучала тако могуће и идеја еволуције се одржала, премда не зато што је била и доказана.
У суштини, Дарвинове спекулације су готово у потпуности засноване на његовим посматрањима – не на посматрањима еволуције него на посматрањима варијација. Током свог путовања на Галапагос Дарвин се питао зашто постоји тринаест различитих варијетета једне врсте зеба и закључио је да се то објашњава тиме што је постојао један изворни варијетет који се развијао у складу са животном средином. То, међутим, није еволуција него варијација. Одатле је нагло дошао до закључка да ћете, уколико наставите са малим променама сличним овој, на крају добити потпуно нову врсту живог бића. Проблем у покушају да се ово и научно докаже садржи се у чињеници да нико никада није запазио те крупније промене: запажене су једино промене у оквирима једне врсте[5].


НАПОМЕНЕ:

[1] Архиепископово откриће објављено је 1650. године и убрзо је, као маргинална белешка, прикључено Књизи Постања у одобреној верзији Библије. Његово рачунање заснивало се на масоретском (јеврејском) тексту Старог Завета. Према старозаветној хронологији у тексту Септуагинте (грчког превода) који користе православни хришћани, земља је приближно старија за 1.500 година него што је то израчунао архиепископ Ашер.
[2] Књига Еразмуса Дарвина Zoonomia, у којој је предложена ова теорија, изашла је 1794. године. (Изд.)
[3] Израз “дарвинизам” је први пут примењен на теорију Еразмуса Дарвина о еволуцији, која је укључивала и природно одабирање. Ове теорије су много допринеле идејама његовог унука Чарлса, иако то Чарлс никада није признао. (Изд.)
[4] Године 1831, дакле годину дана након што је објављена Лајелова књига Начела геологије, Дарвин ју је читао током свог путовања на “Биглу”. Након путовања, Лајел је постао Дарвинов ментор и из Дарвинових каснијих исказа јасно је да су га Лајелове идеје подстакле да размишља о примени принципа униформности на прошлу историју живих бића. У својим приватним писмима, Лајел јасно наговештава да је решен да поништи оно што је називао “мозаичком геологијом”, односно тумачење геолошких слојева на основу библијског Потопа.
Хенри М. Морис пише: “Ни најмање није неважна чињеница да ни Дарвин на Лајел нису били образовани као научници у данашњем смислу те речи. Дарвин је био пропали студент теологије и његово једино научно звање било је богословско. Чарлс Лајел је школован као адвокат а не као геолог. Водећи геолози његовог времена, као што су, на пример, Кивије или Бакленд, веровали су у катастрофизам. Многи геолози нашег доба враћају се овом гледишту. Лајел је морао знати да стварни геолошки подаци надмоћно говоре у корист катастрофизма а не униформизма.
И поред тога, он је одлучно инсистирао на дугим раздобљима и униформности, саркастично одбијајући библијску хронологију у том процесу (Morris: Long War against God – Дуготрајни рат против Бога, с. 162).
Стефан Џеј Гулд, један од водећих савремених еволуциониста, у свом представљању овог система заправо је оптужио Лајела за превару: “Лајел се уистину поуздао у превару да би свој униформизам установио као једину истинску геологију… Лајел је наметнуо своју машту насупрот доказима” (Gould, Ever Since Darwin, c. 149-150). (Изд.)
[5] Као што се сада показало кроз генетичка истраживања, то се догађа зато што су способности за варијације у оквирима појединог организма ограничене наслеђеном променљивошћу у генетском материјалу тог организма. “Другим речима”, пише Филип Е. Џонсон, “разлог због којег пси не могу достићи величину слонова и због којег још мање могу да се претворе у слонове није само тај што их нисмо довољно дуго одгајали (селектовали). Пси немају генетску способност за тај степен промене и они престају да се увећавају кад се достигне генетска граница” (Darwin оп Trial, с. 18). (Изд.)

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.