NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

DRUGI DEO – NAUKA I SVETI OCI

1. Istinsko bogoslovlje i svetovno znanje

Napad moderne ateističke misli na hrišćanstvo bio je toliko upečatljiv da se mnogi pravoslavni hrišćani povlače i osećaju podređeno zbog svoje sopstvene pravoslavne mudrosti. Osim toga, oni bivaju veoma spremni da priznaju postojanje istine i mudrosti koja se može naći u modernom svetovnom znanju a o kojem Pravoslavlje „nema svoje mišljenje“. Oni na taj način obezvređuju neizmerno bogato predanje Svetih Otaca koje hrišćaninu daje mudrost i ona sigurno nije ograničena na usko crkvene i bogoslovske teme, nego obuhvata i mnogo toga drugog. Svetootačka mudrost obuhvata celokupnu filosofiju života jednog pravoslavnog hrišćanina, uključujući i stav prema modernim udobnostima, naučno znanje i druge stvari koje u svom modernom obliku nisu postojale u vreme kad su živeli Sveti Oci iz prošlosti.
Rimokatoličko bogoslovlje je već odavno odustalo od pokušaja da postavi merilo mudrosti za savremenike, što je za posledicu imalo da je sada „opšteprihvaćeno“ da se odgovori na mnoga moderna pitanja mogu pronaći kod savremenih mudraca – naučnika pa čak i filosofa.
Pravoslavni hrišćani znaju nešto bolje od toga i moraju biti sasvim oprezni kada odlučuju o tome koliko će verovati ovim „mudracima“.
Jedna od oblasti u kojima obično dolazi do pometnje jeste i tumačenje Knjige Postanja, posebno sa stanovišta „naučne“ teorije evolucije. Neće biti preterano da se kaže da mnogi, čak i među pravoslavnim hrišćanima, pretpostavljaju da nauka ima mnogo toga da kaže čime će pomoći hrišćanima da „protumače“ tekst Postanja. Ovde ćemo ispitati ovu pretpostavku – ne tako što ćemo najpre neposredno ispitati teoriju evolucije o kojoj Sveti Oci, naravno, nigde ne govore direktno, budući da je ona tvorevina „prosvetiteljske“ misli 18, i 19. veka, za koju se nije ni čulo u prvim vekovima – nego uglavnom tako što ćemo, s jedne strane, ispitati stav Svetih Otaca prema svetovnom znanju, a sa druge načela za razumevanje i tumačenje knjige Postanja (a takođe i njihovo tumačenje same Knjige Postanja).
Niko se neće odvažiti da kaže da su Sveti Oci, kao i pravoslavni hrišćani uopšte, „protivnici nauke“, odnosno da se protive naučnom znanju sve dotle dok ono uistinu predstavlja znanje o prirodi. Budući da je Bog tvorac i otkrovenja i prirode, ne može biti nikakvog sukoba između bogoslovlja i nauke sve dotle dok je svaka od njih istinita i dok ostaje u sferi koja joj prirodno pripada. Osim toga, oni Sveti Oci koji su pisali komentare na Knjigu Postanja, nisu oklevali da upotrebe naučna saznanja o prirodi koja su im u to vreme bila dostupna, ali u onoj meri u kojoj su se mogla primeniti na tu temu. U pronicljivom članku u kojem poredi Heksaimeron (Šestodnev) svetog Vasilija Velikog sa Omilijama na Dane stvaranja svetog Jovana Kronštatskog, o. Mihail Pomazanski[1] primećuje da je „Šestodnev svetog Vasilija Velikog u izvesnom stepenu enciklopedija znanja o prirodnim naukama njegovog vremena, u njihovim pozitivnim dostignućima“ i da je njegova namera da pokaže veličinu Božiju koja se može sagledati u vidljivim stvorenjima. Zahvaljujući novim otkrićima do kojih se dolazi posmatranjem i eksperimentima, znanje o prirodnim naukama je, sasvim sigurno, jedna od oblasti koje su stalno otvorene za preispitivanja. Iz tog razloga se čak i u spisima svetog Vasilija i ostalih Svetih Otaca mogu otkriti greške, kao što se mogu otkriti i u bilo čijim spisima, ukoliko se tiču naučnih činjenica. Te greške ni u kom slučaju ne umanjuju izvanrednu vrednost takvih dela kakav je Šestodnev, budući da su naučne činjenice korišćene isključivo kao ilustracija onih načela koja nisu izvedena iz znanja o prirodi nego iz otkrovenja. Što se tiče poznavanja prirodnih činjenica, razumljivo je da moderna naučna dela daleko prevazilaze „naučni“ deo Šestodneva i sličnih svetootačkih dela, budući da su zasnovana na preciznijem posmatranju prirode. To je jedan i jedini vid za koji se može reći da je nauka nadmoćnija ili da „prevazilazi“ spise Svetih Otaca. Međutim, to je oblast koja je sasvim sporedna u odnosu na njihova ostala, moralna i bogoslovska učenja.
Trebalo bi, međutim, da brižljivo napravimo razliku između stvarnih naučnih činjenica i nečega sasvim drugačijeg što se danas, kad se obično događa da se ne uočava razlika između različitih vrsta znanja, često izjednačuje sa „činjenicama“. Otac Mihail Pomazanski nastavlja:
„Sv. Vasilije priznaje sve naučne činjenice vezane za prirodne nauke. On, međutim, ne prihvata filosofske ideje ili tumačenja onih činjenica čiji je savremenik bio: mehanicističke teorije o nastanku sveta, učenja o večnosti i bespočetnosti prirodnog sveta i sl. Sveti Vasilije zna kako da se uzdigne iznad njemu savremenih teorija vezanih za osnovna načela o svetu, i njegov Šestodnev se izdvaja kao blistav, uzvišen sistem koji otkriva značenje Knjige Postanja i dominira nad prethodnim (teorijama) kao što ptica lebdi nad onim stvorenjima koja su sposobna da se kreću jedino po zemlji.“[2]
Ideje i teorije današnje nauke (kao što je „teorija evolucije“) jasno pripadaju istoj onoj vrsti kojoj je pripadao i onaj deo njemu savremene „nauke“ koju sveti Vasilije nije prihvatao u onoj meri u kojoj je on bio protivan hrišćanskom otkrovenju. U onome što sledi videćemo da li je – ili nije – teorija evolucije izuzetak od onog opšteg pravila da nezavisne filosofske spekulacije nehrišćana (koje uvek, u većoj ili manjoj meri, prividno raspolažu „naučnim činjenicama“) nemaju udela u pravoslavnom hrišćanskom pogledu na svet, utemeljenom na božanskom otkrovenju koje su nam protumačili i predali Sveti Oci.
Još jednu stvar bi trebalo reći vezano za razliku u samoj prirodi i kvalitetu bogoslovskog i naučnog znanja. Bogoslovsko znanje potiče od Božijeg otkrovenja i o njemu se sudi na osnovu vernosti tom otkrovenju. Ono dušu uznosi do njenog Izvora. Naučno znanje potiče od činjenica fizičkog sveta i ono nema drugog cilja osim da bude verno činjenicama. Čoveku je potrebno samo da pročita komentare na Knjigu Postanja koje su napisali sveti Vasilije Veliki, sveti Jovan Zlatousti, sveti Jovan Kronštatski ili bilo koji od Svetih Otaca i da uvidi kako ovi Sveti Oci neprestano koriste znanje koje im je dostupno – bilo da je to bogoslovsko znanje o delima Božijim ili samo naučno znanje o stvorenjima Božijim – i da se čitaočev duhovni pogled podigne ka Tvorcu, da mu ponudi moralnu pouku i sl, ali mu nikada neće ostaviti puko zadovoljstvo zbog apstraktnog poznavanja stvari…[3]
Kasnije ćemo imati priliku da se setimo razlike između svetovnog i bogoslovskog znanja. Zasad će biti dovoljno da znamo da nas svetovno znanje ne može naučiti ničemu o Božijem otkrovenju što u njemu samom (otkrovenju) već nije sadržano. Ukoliko pokušava da to učini, ono pokušava da ljudskim umovanjem izmeri božansko. Posebno se oni koji misle da će delove Knjige Postanja „protumačiti“ pomoću teorije evolucije moraju pripremiti da otkriju jasno, bogoslovsko svedočanstvo o toj teoriji u Božijem otkrovenju.


NAPOMENE:

  1. Otac Mihail Pomazanski (1888-1989) bio je jedan od poslednjih živih diplomaca prerevolucionarne Bogoslovske akademije i bogoslovski pisac prema kojem je o. Serafim Rouz gajio veliko poštovanje. Otac Serafim je preveo i napisao primedbe za englesko izdanje njegovog kapitalnog dela Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje (Prim. izd.)
  2. O. Mihailo Pomazanski, Besede o Šestodnevu svetog Vasilija Velikog i besede o Šestodnevu svetog Jovana Kronštatskog, godišnjak Pravoslavni put, 1958.
  3. Ovde o. Serafim citira reči sv. Grigorija Palame o razlici između istinskog bogoslovlja i svetovnog znanja. (Izd.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *