NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – POTOP

Potop

(Post. 6,5 – 8,22)

6: 6-8 I videvši Gospod Bop da se umnožila zloba ljudska na zemlji i da svaki u svom srcu revnosno pomišlja na zlo u sve dane, pomisli Bog (ili: pokaja se Bog) što stvori čoveka na zemlji i duboko se ražalosti.[1] I reče Bog: istrebiću čoveka kojeg stvorih sa lica zemlje, od čoveka do životinje, i od šizavaca do ptica nebeskih, jer se ražalostih što sam ih stvorio.

Povest ovde naglašava sveopštost zla na zemlji, koje je pogodilo i stare i mlade (slično kao i u naše vreme).
Bog se, naravno, ne kaje što je stvorio čoveka – to je samo jedan vid prilagođavanja našem ovozemaljskom umovanju. On jednostavno odlučuje da kazni čoveka i da postavi novi početak sa pravednim čovekom, Nojem, koji je trebalo da postane novi Adam.
Kao što je vascela tvorevina sazdana radi čoveka i kao što će se zajedno s njim vaspostaviti pred svršetak vremena, kad će se pojaviti novo nebo i nova zemlja, isto tako je tvorevina propala sa nepravednim ljudima Nojevog vremena.

6: 9-11 Ali Noje nađe milost pred Gospodom. Ovo je življenje Nojevo: Noje beše čovek pravedan i savršen u svome naraštaju, i Noje ygodu Bogu. I rodi Noje tri sina, Sima, Hama i Jafeta.

Sveti Oci naglašavaju kolika je bila vrlina Nojeva i da je bio savršen, iako je živeo u tako iskvarenom naraštaju; to znači da je i nama moguće da budemo vrlinski ljudi, bez obzira što živimo u tako iskvarena vremena kao što su ova naša.
Beležeći da je Noje imao samo troje dece (dok su ih Adam i ostali patrijarsi verovatno imali na stotine) Sveti Oci ukazuju na Nojevu celomudrenost, budući da se uzdržavao čak i od zakonite bračne postelje.

6: 12-14 A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja. I pogleda Bog na zemlju, u ona beše pokvarena, jer svako telo pokvari svoj put na zemlji. I reče Bog Noju: kraj svakome čoveku dođe pred Mene, jer napuniše zemlju bezakonjem i evo hoću da ih zatrem na zemlji.

Sveti Jovan Zlatousti naglašava da Bog ovde govori s Nojem „licem u lice“ o Svojim namerama za čovečanstvo. On kao da kaže Noju: „Ljudi su počinili toliko zla da se njihovo bezbožništvo izlilo i prekrilo čitavu zemlju. Zbog toga ću uništiti i njih i zemlju. Budući da su oni svojim bezakonjima već uništili sami sebe, Ja ću poslati potpunu propast i istrebiću ih sa zemlje, kako bi se zemlja očistila i izbavila od skverni tolikih grehova.“[2]
Bog sada zapoveda Noju da načini kovčeg:

6: 15-17 Načini sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregrade u kovčegu, i zatopi ga smolom iznutra i spolja. I načini ga ovako: u dužinu neka bude trista lakata, u širinu pedeset lakata, a u visinu trideset lakata. Pusti dosta svetlosti u kovčeg, i krov mu svedi odozgo od lakta; i postavi kovčegu vrata sa strane, i načini ia na tri sprata: donji, srednji i gornji.

Na osnovu ovih podataka, kovčeg je bio dugačak oko 450 stopa (oko 150 m), širok 75 (25 m) a visok 45 stopa (15 m).
Izgled i dimenzije Nojevog kovčega kažu da se radilo o prilično neobičnoj konstrukciji, sličnoj velikom čamcu – trodimenzionalnom, pravougaonom čamcu – čija je jedina namena bila da Noja, njegovu decu i životinje održi na površini tokom potopa. Osnovna ideja je da će nastupiti potop koji će sve zatrti i da će se izbaviti samo oni koji budu ostali u kovčegu,
Mi, naravno, možemo da zamislimo koliko je vremena trebalo Noju da načini ovaj kovčeg, živeći usred tako iskvarenog naraštaja. Svi ljudi su bili nastanjeni u prilično bliskoj oblasti, tako da je verovatno ceo tadašnji svet znao za to. Možemo da zamislimo i njihov odgovor kad je Noje počeo da gradi čamac dugačak 150 metara, govoreći: „Pazite, dolazi potop!“ Oni su verovatno ponižavali svoje susede, pokazivali na te „bezumnike“ i smejali se; verovatno je da su njihova deca dolazila i gađala ih kamenjem. Pravednici su bili pokorni volji Božijoj, a ljudi su im se smejali.
Dakle, bila je to vrlo čudna zapovest za pravednika koji ju je primio. To pokazuje da je bio u vrlo bliskom opštenju sa Bogom. Kao što se kasnije Avraam pripremao čak i da žrtvuje svog sina jer je znao da je Bog govorio s njim, tako je i Noje, koji je bio pravedan, govorio neposredno sa Bogom i potčinio se zapovesti koja mu je data. Sama izgradnja tako ogromne konstrukcije morala je zahtevati dobar deo tih sto dvadeset godina koje su ljudima date da bi se pokajali. Pored toga, trebalo je da ona ljudima posluži kao vidljivo upozorenje na nesreću koja se približavala.

6:18-19 Evo, pustiću potop na zemlju da istrebim svako telo pod nebom u kojem je dah života, i što je god na zemlji poginuće. Ali ću s tobom načiniti zavet moj i ti ćeš ući u kovčeg, i sinovi tvoji i žena tvoja, i žene sinova tvojih s tobom.

Bog otkriva šta će učiniti sa čovečanstvom i uspostavlja zavet sa Nojem. To je tema koja se stalno ponavlja kroz sveštenu istoriju: Bog uspostavlja zavet sa Svojim izabranicima. Bog Svoju volju na zemlji ne izvršava Svojim fiat („neka bude“) niti jednostavnim govorenjem da će tako biti, nego pronalaženjem pravednika koji će Mu se povinovati. Bog ustrojava tako da dela Njegova na zemlji izvršavaju ljudi.
Prema rečima svetog Jovana Zlatoustog, Nojevi sinovi nisu bili uvedeni u kovčeg zbog svojih vrlina (iako su izbegli zlo svoga doba) nego radi Noja, kao što su se i pratioci apostola Pavla spasli zajedno s njim prilikom brodoloma (v. Dela ap. 27,22-24).

6: 20-23 I od svega živog, od svakog tela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, muško i žensko neka bude. Od ptica po vrstama njihovim, od stoke po vrstama njenim, i od svega što se miče na zemlji po vrstama njegovim, od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih sačuvaš u životu. I uzmi sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da bude hrane i tebi i njima. I Noje učini kako mu zapovedi Bog, sve onako učini.

Ovde Noje u kovčeg unosi hranu, biljnu hranu kojom će se hraniti i životinje. Trebalo je da ona bude uskladištena u velike pregrade u kovčegu.
I opet, možemo da zamislimo porugu kojoj su ga savremenici morali izložiti zbog tog prividno bezumnog posla. Noje je, međutim, i dalje bio bespogovorno poslušan Bogu: istinski pravednik kojem su stvari Božije na prvom, a ljudsko mišljenje na poslednjem mestu. To je nadahnjujući primer za nas u ova izopačena vremena.

7: 13 I reče Gospod Bog Noju: Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj, jer te videh pravednog pred Sobom u ovom naraštaju. Uzmi sa sobom od svih životinja čistih po sedmoro, sve mužjaka i ženku njegovu, a od životinja nečistih po dvoje, mužjaka i ženku njegovu. Takođe i od ptica nebeskih po sedam, mužjaka i ženku njegovu, da im se sačuva seme na zemlji.

Sveti Jovan Zlatousti se pita kako je Noje znao za razliku između čistih i nečistih životinja pre Mojsejevog zakona, kad je ta razlika načinjena, a zatim odgovara: mudrošću svoje sopstvene prirode koju mu je usadio Bog.[3]
Zbog čega je rečeno da uzme sedam parova čistih životinja, a samo dva para od svih ostalih? Sveti Jovan Zlatousti daje očigledan odgovor: da bi nakon potopa mogao da prinese žrtvu a da ne uništi parove. On je upravo to i učinio (Post. 8,20). On je uzeo i životinje koje će jesti, jer mu je neposredno nakon potopa Bog zapovedio da jede meso.
Verovatno da razlog za jedenje mesa treba potražiti u tome što su nakon potopa, kad su se ustave nebeske otvorile, zavladale nove atmosferske prilike. Osim toga, Sveti Oci kažu da je čovek tada postao niži i da je još više pao.

7: 49 Kad prođe sedam dana, pustiću dažd na zemlju šokom četrdeset dana i noći i istrebiću sa zemlje svako telo živo koje sam stvorio. I Noje učini sve što mu zapovedi Gospod. A Noju beše šest stotina godina kad dođe potop na zemlju. I uđe Noje u kovčeg u sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim radi potopa. Od životinja čistih i od životinja nečistih, i od ptica i od svega što se miče po zemlji uđe k Noju u kovčeg po dvoje, muško i žensko, kao što beše Bog zapovedio Noju.

Razume se da moderna racionalistička kritika ima velike probleme sa celokupnom pričom o Noju i kovčegu. Da li je zaista mogla postojati lađa koja bi bila dovoljno velika da primi par od svake životinjske vrste (isključujući ribe, insekte i druga živa bića koja su sposobna da sama prežive), i kako su se sve te životinje mogle okupiti, budući da su rasejane po celom svetu?
Što se tiče veličine kovčega, jedna moderna procena otkrila je da bi takva lađa, podeljena na nekoliko spratova, lako mogla da primi par od svake životinjske vrste, pa čak i da preostane slobodnog prostora.[4]
Neki racionalisti prigovaraju da životinje sa drugih kontinenata, na primer iz Amerike, nisu mogle da dođu do kovčega. Međutim, ukoliko je potop uistinu bio katastrofa svetskih razmera, kao što Knjiga Postanja i opisuje u stihovima koji slede, mi nemamo načina da saznamo kako je zemlja izgledala pre toga: kontinenti koje poznajemo formirani su samim potopom i geološkim procesima koji su od tada počeli da deluju. Možda je tada postojao samo jedan kontinent? Mi to ne znamo.
Kako su životinje došle? Razume se da ih je Bog poslao. Tekst ne opisuje da ih Noje zarobljava i prisiljava da se ukrcaju u kovčeg: one su jednostavno „ušle“.[5] Oci to razumeju sasvim jednostavno i realistično. Sveti Jefrem piše:
„Na sam taj dan s istoka su počeli da pristižu slonovi, s juga majmuni i paunovi, druge životinje okupljale su se sa zapada, dok su neke žurile sa severa. Lavovi su napustili svoje čestare, divlje zveri izašle su iz svojih jazbina, jeleni i divlji magarci napustili su svoju divljinu, planinske životinje sabrale su se sišavši s planina. Nojevi savremenici okupljali su se u gomilama pred tim novim prizorom, ali ne da bi se pokajali nego da bi njihove oči uživale posmatrajući kako u kovčeg ulaze lavovi a neposredno za njima i bez straha hita stoka, zajedno s njima tražeći utočište, kako zajedno ulaze vukovi i ovce, sokolovi i vrapci, orlovi i golubice.“[6]
Drugim rečima, to je morao biti spektakularan događaj! Ljudi su ga posmatrali i kao da su se pitali: šta se događa? Nisu ni pomislili da se dešava nešto natprirodno, što bi ih moglo podstaći na pokajanje.
Razume se da će racionalistički usmereni naučnici odbiti ovaj izveštaj kao prepun čuda; međutim, zašto ne bi bilo čuda ovde, kao i svugde gde se Bog bavi pravednim čovekom? Noje je sličan drugom Adamu, u čijem su prisustvu divlje životinje postajale krotke i poslušne.
Iz istog razloga, životinje nisu napadale jedna drugu. Kao što je Adam bio pravedan, zbog čega su i životinje oko njega bile u miru jedna s drugom, slično se dogodilo i sa Nojem. U Pravoslavlju postoji pojam prepodobnog, tj, svetitelja koji se upodobio prvostvorenom Adamu. U prisustvu tako pravedne osobe životinje koje su po prirodi jedna drugoj neprijatelji postaju miroljubive. To vidimo u žitijima mnogih svetaca, sve do najnovijih vremena. Sveti Serafim Sarovski i sveti Pavle Obnorski u Rusiji, kao i sveti German u Americi, samo su neki od takvih primera.[7] Sveti Oci kažu da se upravo tako dogodilo i sa Nojem. Lav nije prožderao jagnje zato što je Noje bio pravedan čovek. Uz pravednog čoveka menjaju se zakoni prirode.
Veliki prigovor racionalista predstavlja sveopštost potopa. Mnogi ljudi kažu: „Postoje izveštaji o vavilonskom potopu oko 3200. godine. To je morala biti lokalna poplava u vavilonskoj oblasti. Nije moglo biti potopa koji bi zahvatio čitavu zemlju.“ Zašto ga ne bi moglo biti? Bog je stvorio čitavu zemlju: Bog može i da uništi čitavu zemlju. Zašto nije moglo biti potopa koji bi zahvatio čitavu zemlju? Iz načina na koji je potop opisan u Pismu, jasno je da se ovde mislilo upravo ono što je rečeno. Potop opisan rečima da se „razvališe svi izvori velikog bezdana i da se otvoriše ustave nebeske“ (a mi smo o lomljenju svoda i oslobađanju vode nad njim raspravljali u trećem poglavlju) predstavlja kosmičku katastrofu enormnih razmera. Istovremeno je, nesumnjivo, započela vulkanska aktivnost i potekle su podzemne vode. Započeo je čitav niz neobičnih događaja koji bi mogli objasniti činjenicu da sada postoje visoke planine. Ne mora nužno da znači da su vode potopa bile tri stotine stopa iznad Mont Everesta: Mont Everest je mogao da se uzvisi tek nakon toga. Moguće je da su do potopa planine bile prilično niske, visoke otprilike pet-šest hiljada a ne trideset hiljada stopa.
Pismo kaže da su vode potopa bile dvadeset dve i po stope iznad najviših planina. Da je to bila samo lokalna poplava, kako bi onda u oblasti Vavilona vode potopa mogle da budu toliko visoke a da pri tom ne prekriju i čitavu zemlju? Osim toga, da je to bila samo lokalna poplava, zašto onda Bog ne bi rekao Noju da jednostavno napusti tu oblast pre njenog početka? Zašto mu je rekao da sagradi kovčeg? Noje je mogao da pobegne iz oblasti zahvaćene potopom kao što je Lot pobegao iz Sodoma.
Pored ovoga, Bog je po okončanju potopa obećao da On više nikad neće dopustiti takvu kosmičku katastrofu (Post.9,11). Razume se da je nakon toga bilo još mnogo lokalnih poplava, ali nikada više nije bilo sveopšteg potopa.[8]
U rimokatoličkim knjigama, neki moderni naučnici kažu: „Mora da je u drugim delovima sveta bilo i drugih ljudi koji su preživeli. Noje je samo simbol ovog stupnja čovečanstva.“ Međutim, ukoliko potop nije bio sveopšti ili ukoliko je bilo još ljudi koji su ga preživeli nezavisno od Noja i njegove porodice, onda biblijski izveštaj o njemu nema nikakvog značaja i smisla. Suština je u tome da se s njim pojavljuje potpuno nov početak za čovečanstvo.
Tokom nekoliko proteklih godina, naučnici – kreacionisti izvršili su plodna geološka istraživanja koja ukazuju da se pre otprilike pet hiljada godina dogodio sveopšti potop (v. Džon S. Vajtkomb – Henri Moris: „Biblijski Potop“).

7:10 A kad je prošlo sedam dana, dođe potop na zemlju.

Tokom tih sedam dana, svi su ušli u kovčeg, pronašli svoje prostorije, zadužili ljude za podelu hrane i bavili se ostalim praktičnim pitanjima.
Sveti Jovan Zlatousti opisuje to kao zastrašujuće iskustvo: zadah svih životinja, bez prozora koji bi gledali napolje. Noje je u to vreme verovatno morao da hranu, koja je odgovarala i njemu samom, daje životinjama. Nema sumnje da je to bilo vreme posta, molitve i truda i sasvim je verovatno da nisu uzimali potpune obroke.
Nakon toga sledi opis potopa:

7:11-17 Kad je Noju bilo šest stotina godina, te godine drugoga meseca sedamnaestog dana toga meseca, taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana i otvoriše se ustave nebeske. I udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći. Taj dan uđe u kovčeg Noje i Sim i Ham i Jafet, sinovi Nojevi, i žena Nojeva, i tri žene sinova njegovih s njima. Oni, i svakojake zveri po vrstama svojim, i svakojaka stoka po vrstama svojim, i što se god miče na zemlji po vrstama svojim, i ptice sve po vrstama svojim, i sve što god leti i ima krila. Dođe k Noju u kovčeg po dvoje od svakog tela u kojem je dax života, muško i žensko od svakog tela uđoše, kao što beše Bod zapovedio Noju, pa Gospod zatvori kovčeg za Nojem. I 6u potop na zemlji za četrdeset dana…

Kao što smo rekli, to nije bila obična kiša. Sve se spuštalo sa svoda i sve se uzdizalo iz preispodnje, vraćajući zemlju u stanje u kojem se nalazila tokom prvog dana Stvaranja – u haos.

7: 17-24 …I voda se umnoži i uze kovčeg i podiže da od zemlje. I navali voda, i umnoži se veoma na zemlji, i kovčeg stade ploviti vodom. I navaljivaše voda sve većma po zemlji, i pokri sva najviša brda što su pod celim nebom. Petnaest lakata nadođe voda iznad brda pošto ih pokri. Tada izgibe svako telo što se micaše na zemlji, ptice i stoka, i zveri i sve što gmiže po zemlji, i svi ljudi, i sve što imaše dah života, i sve što beše na kopnu umre. I istrebi se svako telo živo na zemlji, i ljudi i stoka što gmiže i ptice nebeske, sve, velim, istrebi se sa zemlje; samo Noje osta i ono što bi s njim u kovčegu. I stajaše voda povrh zemlje sto pedeset dana.

Noje je u vreme potopa imao šest stotina godina, što znači, da je Bog čovečanstvu dao samo stotinu godina i sedam dana za pokajanje, a ne sto dvadeset godina kao što beše odlučio. To je stoga, kaže sveti Jovan Zlatousti, što su ljudi bili nedostojni da dobiju još vremena, ostajući ravnodušni čak i dok su posmatrali kovčeg i životinje koje su se čudesno sabrale u njemu.[9] Tada je već bilo sasvim jasno da se ljudi neće pokajati.
Čak su se i najviše planine nalazile na petnaest lakata (22. i po stope ili oko 7 m) ispod vode. Sveti Jovan Zlatousti o ovome kaže: „Voda se nad planinama uzdizala u visini od petnaest lakata. Pismo nam je to s razlogom otkrilo, kako bismo mogli da znamo da oni, što su istrebljeni, nisu bili samo ljudi, stoka, četvoronožne životinje i gmizavci, nego i ptice nebeske, kao i sve zveri i beslovesna stvorenja koja obitavaju u planinama.“[10]
I opet on kaže: „Pogledaj kako nam Pismo jednom, dvaput i više puta govori da je došlo do sveopšteg uništenja, da se nije spaslo nijedno živo biće i da su se svi podavili u vodi, i ljudi i životinje.“[11] Ako su ljudi tada bili toliko poročni, da li su svi oni duhovno propali u potopu? Da li su svi oni bili večno kažnjeni za svoje grehove ili nisu?
U Pismu se posebno govori o onima koji su živeli u Nojevo vreme. U 1. Petr. 3; 1820 apostol (Petar) opisuje kako je Hristos sišao u ad i koga je tamo video: Zato i Hristos jedanput za gpexe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen telom a oživevši duhom kojim i siđe i propoveda duhovima u tamnici. Ovi nekada bijahu neposlušni kad ih očekivaše Božije dugotrpljenje u dane Nojeve, kada se građaše kovčeg u kome se malo, to jest osam duša, spaslo vodom. Ovo „spasavanje vodom“, kaže sv. apostol Petar, predstavlja praobraz krštenja. Kovčeg (barka, lađa) je praobraz Crkve i spasenja od poročnog sveta.
Ovaj navod iz Poslanice Petrove sasvim određeno kaže da je Hristos otišao da propoveda onima koji su izginuli u Nojevo vreme. Prema tome, data im je prilika da se pokaju, iako su fizički svi oni pomrli. Nakon smrti imali su opravdanje da Noje nije Hristos niti Sam Bog, i sada im je data prilika da prihvate Hrista. To je, međutim, zavisilo od svake pojedine duše. Nema sumnje da su neki od onih, što su pomrli za vreme potopa, prihvatili Hrista, a da neki nisu. Kad ljudsko srce jednom otvrdne, čovek ne prihvata Hrista čak i kada zna da treba da se pokaje i da mu je to poslednja prilika. Gordost ga ometa u tome.

8:13 A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da suzbije vodu. I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade. I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana…

„Bog se opomenu Noja“ ne znači da ga je On u međuvremenu zaboravio. To znači da je On imao na umu da ga spase. Takvi izrazi su antropomorfni da bismo mi mogli da razumemo.
Potop je trajao sto pedeset dana – gotovo pola godine! Za sve to vreme Noje je bio u kovčegu, bez provetravanja i sunca. Vascelo nebo bilo je pokriveno tamom. Tada je voda počela da se povlači sto pedeset dana. I pored toga, zemlja je čitavih godinu dana bila prekrivena vodom. U to vreme počelo je da se pojavljuje kopno, ogromni podzemni rezervoari bili su napunjeni i uobličena je celokupna geografija kakvu danas poznajemo.

8: 3… te se zaustavi kovčeg sedmoga meseca dvadeset sedmo!dana na planini Araratu.

Kovčeg se najzad zaustavio na planini Araratu, odnosno u oblasti Ararata. Tamo postoji više vrhova, ali se izdvajaju dva glavna vrha ove planine. Zaustavio se sedmog meseca, dvadeset sedmog dana, tačno pet meseci pošto je počela da pada kiša.

8: 45 I voda je sve više opadala do desetoga meseca, i prvoga dana desetoga meseca pokazaše se vrhovi brda.

Drugim rečima, kovčeg se već beše zaustavio na visokom vrhu, a tada su počeli da se pokazuju i ostali vrhovi.

8: 6-7 A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu koji beše načinio i pusti gavrana koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.

To ne znači da se tada vratio; to znači da se nikad nije vratio.

8: 8-14 A zatim pusti i golubicu da bi video da li je opala voda sa zemlje. A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg. I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega. I pred veče vrati se njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula. Tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje. Ali počeka još sedam dana pa opet ispusti golubicu, ali ona mu se više ne vrati. Šest stotina prve godine Nojevog veka prvi dan prvoga meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu. A drugoga meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.

Tako je Noje čitavu godinu proveo u kovčegu.
Noje je slao ptice da izvide okolinu. Kad je prvi put pustio golubicu, ona nije našla ni drveće ni biljke kojima bi se hranila. Drugi put je pronašla grančicu, što je značilo da je drveće sada bilo izvan vode i da je počelo da raste, ali da to još nije dovoljno da bi opstala. Treći put golubica se nije vratila, što je značilo da je pronašla okolnosti povoljne za život. Prema tome, Noje je znao da je došlo vreme da izađe.

8:15-19 Tada reče Bog Noju govoreći: Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom; sve zveri što su s tobom od svakoga tela, ptice i stoku i sve što gmiže po zemlji izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji. I iziđe Noje i sinovi njegovi, i žena njegova i žene sinova njegovih s njim. Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama i izađoše iz kovčega.

Ovde vidimo Noja u obličju Adamovom. Preostao je samo on, zajedno sa svojom porodicom, i on će započeti ponovno stvaranje ljudskog roda. Njemu je data ista ona zapovest koja je data i Adamu: rađajte se i množite. On je postao otac svih ljudi posle potopa.
Zapazite kako Noje čeka dok Bog ne progovori, iako je verovatno znao da je bezbedno da izađe, budući da se golubica nije vratila. On je za sve to vreme strpljivo iščekivao Boga.

8: 20-22 I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu Svome: neću više proklinjati zemlju zbog ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena, niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.

Vidimo da je Noje pre svega ostalog prineo žrtvu jer je, kao i Avelj, znao da dolikuje da izrazi blagodarnost nakon što je izbavljen. On prinosi čiste životinje – kako ptice tako i četvoronožne životinje, odnosno golubice i ovce.
Videli smo, dakle, kako se ispoljilo milosrđe Božije. Bog vidi da će ljudi i dalje biti zli, zbog čega dopušta da jedu meso, saglasno nižem stanju poslepotopskog ljudskog roda. On, međutim, obećava da više neće kažnjavati zemlju zbog ljudi (kako je učinio u Adamovom slučaju), niti da će istrebljivati ljudski rod. Uobičajeni život ove pale zemlje nastaviće se sve do njenog svršetka.
U potopu je sve bilo ubijeno. Međutim, pred svršetak sveta doći će do obnavljanja zemlje. U suštini, ljudi koji onda budu živeli neće ni umreti. Ono što mi nazivamo „svršetkom sveta“ neće biti isto što i njegovo uništavanje. Biće to preobražaj vascelog sveta.


NAPOMENE:

  1. Ovako glasi tekst Septuaginte i crkvenoslovenskog prevoda; u većini ostalih verzija (Vulgata, Biblija kralja Džejmsa, ruski i novogrčki prevod, kao i prevod Đ. Daničića) u ovom stihu se kaže: „Pokaja se Bog što stvori čoveka na zemlji i ražalosti se u srcu Svome.“ (Prim. prev.)
  2. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 24; 3
  3. Isto, 24; 5
  4. V. John Woodmorappe: Noah’s Ark: A Feasibility story, 1996 (Nojeva barka: studija o verovatnoći)
  5. Kod Grka postoji tradicija klepala, odnosno običaj da lupate u drvo kad pozivate ljude na jutrenje, slično kao što je Noje izašao i pozvao životinje da uđu u kovčeg.
  6. Sveti Jefrem: Tumačenje Knjige Postanja, 7
  7. V. Dr. Joanne Stefanatos: Animals and Man: A State of Blessedness (1992).
  8. Kao što je dobro poznato iz zbornika koje su sastavili svetovni istoričari R. Andre, X. Juzener i DŽ. G. Frejzer, izveštaji o velikom potopu mogu se naći u drevnim kulturama širom sveta i na svim kontinentima. U većini njih se tvrdi da je do potopa došlo zbog grehova palog čovečanstva. Stari svet je bio pogružen u vodu i spasla se samo nekolicina ljudi i životinja. Tako je nastao novi svet (v. Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, tom 1). Među najinteresantnijim pričama o potopu je predanje australijskih Aboridžina koje je prepuno upadljivih paralela sa izveštajem Knjige Postanja (v. Howard Coates, Australian Aborigines Flood Stories i Aboriginal Flood Legend, Creation Eh Nihilo, vol. 4, nos. 1 i 3). Kao što Džon Mekej piše u Stvaranju ni iz čega, gotovo univerzalno rasprostiranje paralelnih priča o Potopu „predstavlja zadivljujuće iscrpno svedočanstvo da je Noje zajednički predak Aboridžina, Jevreja i uistinu svih modernih ljudskih rasa.“
  9. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 25; 2
  10. Isto, 25; 6
  11. Isto, 25; 6
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *