NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŽIVLJENJE IZVAN RAJA

4. Kvarenje ljudskog roda

6: 24 A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše. Videvši sinovi Božiji kćeri čovečije kako su lepe uzimaše ih za žene koje hteše. A Gospod reče: neće se duh moj do veka preti s ljudima, jer su telo. Neka im još sto i dvadeset godina.

Prema svetootačkom shvatanju, „sinovi Božiji“ su potomci Sitovi, izabrani ljudi koji je trebalo da se sačuvaju u vrlini. Oni su živeli na uzvišenijem mestu, neposredno uz granice Raja. Oni su nazivani „sinovima Božijim“, jer je trebalo da se od njih rodi Hristos.
„Kćeri ljudske“ su Kainovi potomci. Oni su bili prezreni ljudi i izgnanici. Trebalo je da sinovi Božiji očuvaju sebe čistima, a ne da se žene Kainovim potomcima (kasnije će se ovaj zavet čistote vezati za Jevreje, jer je predviđeno da se oni izdvoje od ostalih naroda). Tako je trebalo da se sinovi Božiji izdvoje od ostalih, kako bi mogli da postanu praroditelji Spasiteljevi.
Sveti Jefrem tvrdi da su među Kainovim potomcima preovladavale kćeri, ukazujući na izumiranje Kainove rase, ali da su one čeznule da se udaju za Sitove sinove, kako bi očuvale svoju rasu. Podstaknuti plotskom žudnjom, „sinovi Božiji“ su napustili zapovest Božiju da se izdvoje od svih koji su bili Kainovo potomstvo. Oni su pali u zamku i tako se iskvarilo celokupno čovečanstvo – postali su „telo“ ili „telesni“.[1] Sveti apostol Pavle kaže: Koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,8).
„Sto dvadeset godina“ ne odnosi se na ljudski vek nego na vreme pre potopa, koje je ljudima dato da se pokaju, što ponovo ukazuje na milosrđe[2] Božije.
Neki su spekulisali da se pod „sinovima Božijim“ podrazumevaju nebeska bića ili angeli. Sveti Oci su bili svesni ovog tumačenja i odlučno su ga odbili, govoreći da angeli ne mogu da rađaju ljude.[3] I drevne spekulacije o braku angela sa ljudima, kao i moderne spekulacije o vanzemaljcima, predstavljaju, naravno, prazne priče zasnovane na beskorisnim maštarijama.

6: 5 A beše tada divova na zemlji, a i posle, kad se sinovi Božiji sastajahu sa kćerima čovečijim pa im one rađahu sinove; to bejahu silni ljudi, od starine na glasu.

Ne bi trebalo da pod divovima podrazumevamo ljude neobičnog rasta. Prema svetom Jefremu, potomci Sitovi, izabrana rasa, bili su visoki i stasiti, dok su potomci Kainovi, prokletnici, bili niski.[4] Kad su se ove dve rase pomešale, preovladala je stasitost Sitovih potomaka. Izgleda da je divovski rast ljudi, Sitovih potomaka pre potopa, jedna od onih osobina ljudskog roda koje će se izgubiti u novim klimatskim uslovima poslepotopskog sveta.
Verovatno je da se u podvizima ovih „divova“ (možda izvršenih u ratovima s Kainovim potomcima) može naći poreklo „bogova“ iz mitova stare Grčke i ostalih zemalja.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jefrem Sirijski u nastavku objašnjava da su se „kćeri Kainove ulepšavale i postale zamka za oči sinova Sitovih… koji su pomahnitali za njima… Pošto su sinovi Sitovi počeli dolaziti kćerima Kainovim, odvratiše se od svojih žena koje najpre behu uzeli. Tada su i te žene prezrele svoju uzdržanost i sada, zbog svojih muževa, brzo počele da napuštaju svoju skromnost, koju su zbog njih (muževa) čuvale. Zbog te raskalašnosti koja je obuzela i muškarce i žene svako telo oskrnavi cvoj put (Post. 6; 13), kako kaže Pismo.“ (Komentari na Knjigu Postanja, engleska verzija, s. 135)
  2. Sveti Jefrem piše: „Da su se tokom tog vremena pokajali bili bi spaseni od gneva koji je trebalo da ih sustigne. Međutim, kako se nisu pokajali, svojim delima prizivali su taj gnev da se spusti na njih. Milost (Božija) podarila je sto dvadeset godina za pokajanje naraštaju koji, saglasno Pravdi, nije bio dostojan pokajanja.“ (Tumačenje Knjige Postanja, engleska verzija, s. 136)
  3. Identifikovanje „sinova Božijih“ kao angela ili nebeskih bića delimično se zasniva na apokrifnoj Knjizi Enohovoj. To su uobičajena rabinska tumačenja iz 1. i 2. veka i mogu se naći kod jevrejskih pisaca Josifa Flavija (Judejske starine, 1; 3) i Filona Aleksandrijskog (Divovi), kao i u nekim gnostičkim spisima (npr. kod Valentinijana). Neki od ranih hrišćanskih pisaca pogrešno su prihvatili ovo tumačenje (v. Vander Kam and Adler, Jewish Apocalyptic Heritage in Early Christianity, c. 61-88). Najstarije sačuvano hrišćansko tumačenje „sinova Božijih“ kao potomaka Sitovih može se naći u spisu Pet knjiga o hronologiji ranohrišćanskog pisca Julijana Afrikanca (200-245). Ovo tumačenje postalo je opšteprihvaćeno u Crkvi, da bi mu bogoslovske osnove dali sveti Jovan Zlatousti (Tumačenje Knjige Postanja, 22; 67), sveti Jefrem Sirijski (Tumačenje Knjige Postanja, 6; 3, Božićne himne, 1; 48. Himne o veri, 46; 9, Himne protiv jeresi 19; 18 i Himne o Raju, 1; 11), sveti Jovan Kasijan, blaženi Avgustin (O državi Božijoj, 15; 23), sveti Grigorije Palama (Teme iz prirodne i bogoslovske nauke), sveti Atanasije Veliki (Četiri rasprave protiv arijanaca, 4; 22), sveti Kiril Aleksandrijski i drugi.
  4. Sveti Jefrem Sirijski objašnjava kako je došlo do toga: „Budući da je zemlja zbog njega bila prokleta, da mu nije davala svoju silu i da je davala slabu žetvu, dom Kainov bio je lišen svoje snage, kao što i danas neka semena, plodovi i trave daju snagu a druga ne. Kako su u to vreme bili prokleti i sinovi prokletog, obitavali su na prokletoj zemlji i skupljali su i jeli plodove koji nisu bili hranljivi, tako da su i oni, što su ih jeli, bili lišeni snage kao i plodovi koje su sabirali. S druge strane, što se tiče Sitovih potomaka, oni su bili potomci blagoslovenoga (Sita) i obitavali su u zemlji koja se prostirala pored granica Raja, tako da su njihovi plodovi bili obilni i preispunjeni snagom, zbog čega su i tela onih što su ih jeli bila silna i moćna.“ (Tumačenje Knjige Postanja, engleska verzija, s. 136).
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *