NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ČOVEKOV PAD

Čovekov pad

(Post. 3,1-24)

Pripremljeni svetootačkim učenjem o Šest dana Stvaranja, stvaranju prvog čoveka i njegovom obitavanju u Raju, sada smo spremni da razumemo izveštaj o čovekovom padu koji je izložen u trećem poglavlju Knjige Postanja. Jasno je da je ovde, kao i u ostalim delovima ove bogonadahnute knjige, reč o istorijskom izveštaju, ali koji se prevashodno i pre svega mora shvatiti u duhovnom smislu.

3:1 A zmija beše najmudrija (najlukavija) među svim zverima zemaljskim koje stvori Gospod Bog.

Kad se govori o zmiji, ponovo se susrećemo sa slikom koju bi naš moderni racionalistički duh želeo da shvati alegorijski. Međutim, Sveti Oci su i na ovom mestu beskompromisno realistični u svom tumačenju. Sveti Jovan Zlatousti uči:
„Ne pomišljaj na sadašnju zmiju; ne pomišljaj na to kako bežimo od nje i osećamo prema njoj odvratnost. U početku nije bilo tako. Zmija je bila čovekov prijatelj i njemu najbliža među onima koji su mu služili. Ko ju je učinio neprijateljem? Izreka Božija: Da si prokleta mimo svake životinje i mimo svake zveri poljske… postavljam neprijateljstvo između tebe i žene (Post. 3,14-15). Ovo neprijateljstvo razorilo je prijateljstvo. Ne mislim na razumno prijateljstvo nego na prijateljstvo za kakvo je sposobno beslovesno biće. Zmija je služila čoveku na sličan način kao što sada pas pokazuje svoje prijateljstvo, dakle, ne rečima nego prirodnim pokretima. Kao biće koje je uživalo veliku bliskost sa čovekom, đavolu se učinilo da će zmija biti prikladno oruđe (za prevaru)… Tako je đavo progovorio kroz zmiju i prevario Adama. Preklinjem vašu ljubav da moje reči ne sluša nemarno. Ovo nije lako pitanje. Mnogi će zapitati: kako je zmija govorila? Da li ljudskim glasom ili zmijskim siktanjem? Kako ju je Eva razumela? Pre svog prestupa, Adam je posedovao mudrost, razumevanje i dar proroštva… Đavo je zapazio i mudrost zmije i Adamovo mišljenje o njoj, budući da je (Adam) zmiju smatrao mudrom. Zbog toga je progovorio kroz nju, tako da je Adam mogao pomisliti da je zmija, budući mudra, u stanju da podražava i ljudski glas.“[1]
Da bismo razumeli zbog čega bi đavo poželeo da iskušava Adama, moramo najpre znati da se „rat“ na Nebesima (Otk. 12,7) već odigrao i da su đavo i angeli njegovi zbog svoje gordosti već bili zbačeni sa nebesa u zemaljsku preispodnju. Đavolov „motiv“ bila je zavist prema čoveku, prizvanom u čin koji je đavo izgubio. Sveti Amvrosije piše:
„Zavišću đavoljom smrt je ušla u svet (Prem.Sol.2,24). Razlog ove zavisti bila je čovekova sreća u Raju, budući da đavo nije mogao da podnese milost koju je zadobio čovek. Njegova zavist pobuđena je stoga što je čovek, iako uobličen od blata, izabran da bude žitelj Raja. Đavo je počeo da razmišlja o tome kako se čovek, iako slabije stvorenje, ipak nada večnom životu dok je on, stvorenje uzvišenije prirode, pao i postao deo ovozemaljskog bivstvovanja.“[2]

3: 16 Reče zmija ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu. Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: Nećete vi smrću umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite od njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i poznati šta je dobro a šta zlo. I žena, videći da je rod na drvetu dobar za jelo u da ga je milina gledati, i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra rod s njega i okusi, pa dade mužu svome, te i on okusi.

Naivnost ovog dijaloga i lakoća s kojom su naši praroditelji prestupili jedinu zapovest koja im je data ukazuju na neiskušanu prirodu njihove vrline: sve im je bilo dato Božijom blagodaću, ali oni još nisu bili opitni u „obrađivanju i čuvanju“ svog unutrašnjeg stanja.
Iskušenje koje je ponudio đavo sadrži one iste elemente koji su i nama, palim ljudima, poznati iz naše borbe protiv sagrešenja. On nam u početku ne nudi očigledno zlo nego nešto što nam se čini kao dobro i istinito. Ljudi su uistinu stvoreni da budu bogovi i sinovi Višnjega (Ps. 81,6) i bili su svesni da će se iz Raja uzneti u više stanje. Zbog toga je đavo, da tako kažemo, u sebi pomislio (prema rečima svetog Amvrosija):
„Ovo će, dakle, biti moj prvi pristup, odnosno, da ih prevarim dok još čeznu za uzvišenijim stanjem. Na taj način ću pokušati da podstaknem njihovo slavoljublje.“[3]
Učinivši da naši praroditelji na svoju želju da postanu kao bogovi gledaju kao na dobru, đavo se nadao da će ih navesti.da prekrše „malu“ zapovest, budući da je ona bila put koji je Bog ustrojio da bi došli do tog cilja.
I opet, đavo ne napada posredstvom čoveka nego posredstvom žene, ne zato što je žena bila slabija i podložnija strastima – i Adam i Eva su tada još uvek posedovali bestrašće svoje prvobitne prirode – nego iz jednostavnog razloga što je Adam sam čuo zapovest Božiju, dok je Eva za nju znala samo posredno, zbog čega je smatrao verovatnijim da će ona odreći poslušnost. Sveti Amvrosije o tome piše:
„Đavo je smerao da prevari Adama pomoću žene. On se nije obratio čoveku, koji je u njegovom prisustvu primio nebesku zapovest. On se obratio ženi, budući da je za nju doznala od svog muža, i nije od Boga dobila zapovest koje se mora pridržavati. Ne postoji svedočanstvo da je Bog govorio ženi. Mi znamo da je On govorio Adamu. Prema tome, moramo pretpostaviti da je zapovest posredstvom Adama preneta i ženi.“[4]
Najzad, đavolje iskušenje uspelo je i zbog toga što je on znao (ili je pretpostavljao) šta se nalazi u srcu samog čoveka. Adamov pad nije uzrokovao đavo, nego Adamova želja. Sveti Jefrem piše:
„Reč iskušenja ne bi odvela u greh one što su iskušavani da kušača nije rukovodila njihova sopstvena želja. Čak i da kušač nije došao, drvo bi svojom lepotom uvelo njihova srca u rat. Iako su praroditelji tražili opravdanje za sebe u nagovoru zmije, mnogo više im je naškodila njihova vlastita želja nego nagovor zmije.“[5]
Kao ishod iskušenja, kako ga opisuje sveti Jovan Zlatousti, „đavo je ženu zarobio, odvukao njen um i učinio da preceni samu sebe, tako da je, budući privučena ispraznim nadama, izgubila i ono što joj je već bilo dato.“[6],[7]

3; 7 Tada se i jednom i drugom otvoriše oči i videše da su naš, pa spletoše smokvino lišće i načiniše sebi pregače.

O ovom odlomku sveti Jovan Zlatousti kaže: „Nije njima okušanje ploda otvorilo oči, jer su oni i pre toga videli. Međutim, budući da je ovo okušanje poslužilo kao izraz neposlušnosti i kršenja zapovesti koju im je dao Bog, zbog čega su lišeni slave u koju su bili odeveni i postali nedostojni tako velike časti, Pismo kaže: Kad su okusili otvoriše im se oči i videše da su naš… Budući da su zbog prestupanja zapovesti lišeni višnje blagodati, videli su svoju telesnu obnaženost i obuzeo ih je takav stid da su mogli da razumeju u kakav su bezdan zbačeni zbog kršenja zapovesti Gospodnje… Kad čuješ da im se otvoriše oči, razumi da to znači da im je (Bog) dao da osete svoju golotinju i gubitak slave kojom su se naslađivali pre okušanja… Vidiš li da se reči otvoriše im se oči ne odnose na telesne oči nego na duhovno viđenje?“[8]
„Otvaranje očiju“ nakon kršenja zapovesti značilo je da su Adam i Eva već lišeni života u Raju, iako još nisu bili izgnani odatle; od tada će njihove oči biti otvorene samo za niže, ovozemaljske stvari i oni će samo uz velike napore moći da gledaju uzvišenije stvari Božije. Više nisu bili bestrasni i započeli su da žive ostrašćenim ovozemaljskim životom, kakvim i mi danas živimo.

3: 8 I začuše glas Gospoda Boga, Koju koračaše po vrtu kad zahladi; i sakriše se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveće u vrtu.

Sveti Jovan Zlatousti o ovome piše: „Šta kažeš? Bog korača? Da li ćeš da Mu pripišeš stopala i da u ovome ne vidiš ništa uzvišenije? Ne, Bog ne korača – to nikako ne može da bude! U samoj stvari, kako je moguće da On, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, Kojem je Nebo presto a zemlja podnožje nogama Njegovim, korača po vrtu? Koji bi razuman čovek mogao to da kaže? Šta onda znače reči: koračaše po vrtu kad zahladi! On je želeo da u njima probudi osećanje velike Božije blizine, što bi učinilo da se osete nelagodno, a to se uistinu i dogodilo. Oni su to osetili i pokušali su da se sklone od Boga Koji im je pristupao.“[9]
Sveti Amvrosije piše: „Prema mom mišljenju, gde god se u Pismu podrazumeva da je Bog prisutan, može se reći da On korača.“[10]
Iz dijaloga koji sledi vidimo da Bog ne pristupa Adamu da bi ga osudio ili da bi ga izgnao iz Raja, nego da bi ga osvestio. Sveti Jovan Zlatousti piše: „On ni najmanje nije oklevao: videvši šta se dogodilo i ozbiljnost rane, odmah je požurio s iscelenjem kako se rana ne bi upalila i postala neizlečiva… Obrati pažnju na Božiju ljubav prema čovečanstvu i na krajnje odsustvo zlovolje. Onoga, koji je počinio takav greh, On je mogao da preda kazni koju je unapred dodelio za ovakav prestup a da ga pri tom i ne udostoji mogućnosti da odgovori. On je, međutim, dugotrpeljiv, okleva, pita i sluša odgovore i ponovo pita, kao da podstiče krivca da se opravda kako bi mu, kad se stvar razotkrije, mogao pokazati Svoju ljubav prema čovečanstvu čak i nakon takvog prestupa.“[11]

3: 9 A Gospod Bog pozva Adama i reče mu: Gde si?

Sveti Amvrosije o ovome kaže: „Šta je dakle, On mislio rekavši: Adame, gde si? Zar time nije mislio: U kakvim se prilikama nalaziš! Ne, nego: Na kom si mestu! To, dakle, nije bilo pitanje nego prekor. Iz kakvog si stanja dobra, blaženstva i blagodati pao u ovako nesrećno stanje, želeo je On da kaže. Ti si napustio večni život i samog sebe sahranio u puteve greha i smrti.“[12]

3; 10-13 A on reče: čuh glas Tvoj u vrtu i uplaših se jer sam go, pa se sakrih. A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta, iako sam ti zabranio da ne jedeš od njega? A Adam reče: žena koju si mi dao da bude sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: zmija me prevari, te jedoh.

U ovom dijalogu Sveti Oci vide Božije prizivanje čoveka na pokajanje. Sveti Jovan Zlatousti piše: „Bog to nije pitao zato što nije znao: znao je, i to je savršeno znao. Međutim, da bi pokazao Svoju ljubav prema čovečanstvu, On snishodi do njihove slabosti i poziva ih da ispovede svoj greh.“[13]
Čovek, međutim, nije odgovorio pokajanjem nego samoopravdavanjem i tako na sebe prizvao kaznu. Sveti Jefrem tumači ovaj odlomak: „Umesto da prizna ono što je sam učinio, jer bi mu to priznanje koristilo, Adam prepričava šta mu se dogodilo, što je za njega bilo sasvim beskorisno… Adam ne ispoveda svoju krivicu, nego optužuje ženu. Kad Adam nije želeo da ispovedi svoju krivicu, Bog se obratio Evi i rekao: Zašto si to učinila? Umesto da ga sa suzama preklinje i da krivicu preuzme na sebe, ona, kao da nije želela oproštaj za sebe i svog muža, ne pominje obećanje koje joj je dala zmija i kako ju je ubedila… Kad su oboje ispitani i kad se utvrdilo da nijedno nema niti pokajanja niti istinskog opravdanja, Bog se okrenuo zmiji ali ne da bi je ispitivao nego da bi je konačno kaznio. Tamo gde je bilo mesta pokajanju bilo je i ispitivanja; međutim, onaj kome je tuđe pokajanje biva jednostavno predat kazni Sudije.“[14]
Isti sveti Otac dodaje: „Da su naši praroditelji nakon prestupanja zapovesti želeli da se pokaju, iako ne bi vaspostavili ono što su imali pre (prestupanja zapovesti), bili bi bar izbavljeni od prokletstva koje je izrečeno zemlji i njima samima.“[15]
Prema tome, ne možemo jednostavno da kažemo da su Adam i Eva sagrešili i da su zbog toga bili kažnjeni. Pre nego što su kažnjeni, njima je data prilika da se pokaju.
Sveti avva Dorotej uzima ovaj izveštaj iz Knjige Postanja kao klasičan primer čovekove nespremnosti da se pokaje, kao i njegove duboko ukorenjene želje da opravda vlastito ponašanje čak i onda, kad ga Sam Bog razobličuje kao grešnika:
„Nakon pada (Bog) je Adamu dao priliku da se pokaje i da bude opravdan, ali on nije povio svoj vrat. Bog je došao i rekao: Adame, gde si? Drugim rečima, iz kakve si slave pao u ovakvu sramotu? Kad ga je zatim upitao zašto je sagrešio i prestupio zapovest, posebno ga je pripremao da kaže: ‘Oprosti mi!’ Međutim, nije bilo smirenja! Gde je bila reč ‘oprosti’? Nije bilo pokajanja nego nečega sasvim protivnog, jer je on (Adam) protivurečio i prigovarao: Žena koju si mi dao prevarila me. On nije rekao: ‘Moja žena me prevarila’ nego žena koju si mi dao, kao da kaže: ‘ta nesreća koju si mi natovario na glavu’. Tako se to uvek dešava, braćo: kad čovek ne želi da prekori samoga sebe, on ne okleva da optuži Samoga Boga. Tad je Bog pristupio ženi i rekao joj: ‘Zašto ti nisi očuvala zapovest’, drugim rečima, On joj je posebno dao da nasluti: Ako kažeš oprosti, tvoja duša bi se mogla smiriti i ti bi mogla biti opravdana’. Bog, međutim, ni ovoga puta nije čuo ‘oprosti’, jer je i ona odgovorila: Zmija me prevari, te jedoh, kao da je rekla: ‘zmija je sagrešila, šta ja imam s tim?’ Šta to činite, nesrećnici? Pokajte se, priznajte svoj greh, smilujte se na svoju obnaženost. Nijedno od njih, međutim, nije htelo da optuži samo sebe, niti da pokaže makar i najmanje smirenje. Sad jasno vidite u kakvo stanje dospevamo i do kakve nesreće bivamo dovedeni usled činjenice da opravdavamo same sebe, da se držimo sopstvene volje i da sami sebe rukovodimo.“[16]

3:14-15 Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, neka si prokleta mimo svake životinje i mimo svake zveri poljske. Na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš u sve dane života tvoga. I još stavljam neprijateljstvo između tebe i žene, i između semena tvoga i semena njenog i ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.

Sveti Oci, sa realizmom karakterističnim za njihovo poimanje Knjige Postanja, tumače da je ova kazna najpre primenjena na životinju koja je bila oruđe čovekovog pada, a zatim i na đavola koji je iskoristio to stvorenje. Sveti Jovan Zlatousti piše:
„Možda će neko reći: ako je đavo dao savet, koristeći ovu životinju kao oruđe, zbog čega je onda ona bila tako kažnjena? To je takođe delo neizrecive ljubavi Božije prema čovečanstvu. Kao što čedoljubivi otac, kažnjavajući ubice svog sina, lomi i nož i mač kojima je ubistvo počinjeno, i to ih lomi na najsitnije komadiće, na sličan način je i sveblagi Bog ovu životinju, kad je, kao svojevrsni mač, poslužila kao oruđe đavolje zlobe, predao stalnoj kazni, kako bismo na osnovu te telesne i vidljive projave mogli da zaključimo u kakvom se beščašću nalazi on sam (tj. đavo). Ako je onaj, ko je poslužio samo kao oruđe, bio izložen takvom gnevu, kakvu će tek kaznu pretrpeti onaj drugi… njega čeka oganj večni (v.Mt.25, 41)“[17]
Sveti Jovan čak pretpostavlja da je zmija, pre ovog prokletstva, iako nije imala noge koračala uspravno, slično načinu na koji se sad uspravlja kad je spremna da napadne.[18]
Pre nego što je pao, Adam je bio nag i on to nije primećivao. Nakon pada, to je postalo nemoguće. Pre svog pada, Adam je bio prijatelj zmija kao što smo mi prijatelji sa psima, mačkama ili domaćim životinjama; nakon toga, mi se instinktivno plašimo zmija i to je verovatno iskusio svako od nas. To pokazuje da se naša priroda na neki način izmenila.
Razume se da je u našem palom životu mnogo veće neprijateljstvo između čoveka i đavola nego između čoveka i zmije; u jednom posebnom smislu „seme ženino“ je Hristos. Jedno pravoslavno tumačenje ovog odlomka, koje potiče iz devetnaestog veka, kaže sledeće:
„Prva žena na svetu bila je ujedno i prva koja je upala u đavolju mrežu i lako se predala njegovoj vlasti; međutim, ona će svojim pokajanjem zbaciti vlast koju on ima nad njom. Isto tako, u mnogim ženama ćemo naći snažan otpor njegovim lukavstvima, a posebno u ličnosti najblagoslovenije među ženama, Presvete Djeve Bogorodice… Pod semenom ženinim, koje je neprijateljsko prema semenu demonskom, moramo podrazumevati jednu posebnu ličnost među ženinim potomcima, odnosno Onog Koji je od večnosti predodređen za ljudsko spasenje i Koji je u vremenu rođen od Žene, ali bez muškog semena. On će se kasnije pojaviti u svetu da razori dela đavolja (l. Jn.3,8), odnosno carstvo đavolsko, preispunjeno njegovim slugama i njegovim semenom… Reči da će seme ženino gaziti zmijsku glavu znače da će Hristos potpuno poraziti đavola i oduzeti mu svu silu kojom je nanosio štetu ljudima… Do Drugog dolaska, đavo će imati priliku da naudi ljudima, uključujući i Samog Hrista; međutim, njegove pozlede će se lako isceljivati, kao pozlede na peti, koja je pokrivena tvrdom kožom i u kojoj ima malo krvi. Nemoćna zloba đavolska ujedala je u petu i Samoga Hrista, protiv Kojega je pobunio neverne Jevreje da Ga razapnu. Međutim, ta rana je poslužila samo za veću sramotu đavola i za iscelenje ljudskog roda.“[19]
Prema tome, „ujedanje u petu“ označava malu štetu koju đavo može da nam nanese nakon Hristovog dolaska.

3: 16 A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.

Čak i dok je proklinjao zmiju, Bog je očekivao pokajanje Adama i Eve. Sveti Jefrem piše: „Bog je počeo sa prezrenom (tj. sa zmijom), kako bi se Adam i Eva, dok je gnev pravednog suda upravljen samo prema njoj, prestrašili i pokajali i da bi im blagost Božija time dala priliku da se izbave prokletstva pravednog suda. Međutim, kad je zmija prokleta a Adam i Eva nisu požurili da se pokaju, Bog je i njima izrekao kaznu. Najpre ju je uputio Evi, jer je njenom rukom greh predat Adamu.“[20]
Sveti Jovan Zlatousti piše o kažnjavanju Eve: „Pogledaj Božiju dobrotu, i blagost koju On pokazuje čak i posle takvog prestupa. On kaže: ‘Želeo sam da živiš životom bez tuge i bola, slobodnim od svake patnje i gorčine i ispunjenim svakom sladošću; na taj način, iako odevena u telo, ne bi osećala ništa telesno. Međutim, budući da ti takvu sreću nisi upotrebila kako je dolikovalo i da te je toliko izobilje dobara dovelo do neblagodarnosti, stavljam ti uzdu da se ne bi predala još većoj samovolji i osuđujem te na patnju i uzdisanje. Ustrojiću tako da će ti rađanje dece, izvora tvoje velike utehe, početi sa patnjom, kako bi se u svakodnevnom bolu i patnji rađanja uvek sećala koliki je bio ovaj greh i neposlušanje… U početku sam te sazdao da budeš ravna po časti (muškarcu) i želeo sam da, budući istog dostojanstva kao i on, u svemu učestvuješ s njim. Poverio sam ti, kao i tvom mužu, vlast nad svim stvorenjima. Međutim, kako ti nisi dolično iskoristila jednakost u časti, potčinjavam te tvom mužu… potčinjavam te njemu i proglašavam ga za tvog gospodara, kako bi priznala njegovo starešinstvo. Kako nisi u stanju da rukovodiš, nauči da budeš dobar podanik“[21]
Sveti Jovan Zlatousti nudi i odgovor na pitanje „ženskog oslobađanja“: postanite svetiteljke i svi vaši problemi će nestati.

3:17-19 Pa onda reče Adamu: što si poslušao glas žene svoje[22] i okusio sa jedinog drveta za koje sam ti zabranio da jedeš od njega, zemlja neka je prokleta zbog tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti u sve dane života cvoga. Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko. U znoju lica cvoga ješćeš hleb dok se ne vratiš u zemlju od koje si uzet, jer si prah, i u prah ćeš se vratiti[23].

Adamu je ovde dato izobraženje iskušenja i nedaća življenja u palom svetu. Kao prvo, zemlja je prokleta zbog njega. Sveti Jovan Zlatousti piše: „Pogledaj podsetnike na prokletstvo! Trnje i korov će ti rađati, rekao je On (Bog). Ja ću to učiniti da bi ti trpeo težak rad i brige i da bi čitav život proveo u žalosti, kako bi te to obuzdalo i kako ne bi sanjario o nečemu višem od svog položaja, da bi se stalno sećao svoje prirode i da ubuduće ne bi bio prevaren na sličan način.
Ješćeš zelje poljsko; u znoju lica svog ješćeš hleb. Pogledaj kako posle Adamovog neposlušanja u njegovom životu ništa više nije bilo isto kao ranije! Ja sam, rekao je On, rađajući te na ovaj svet, želeo da živiš bez nevolja, bez truda, bez briga, bez žalosti, da budeš zadovoljan i da uzrastaš, da ne budeš potčinjen telesnim potrebama, nego da ti sve one budu strane i da budeš savršeno slobodan. Međutim, kako takva sloboda tebi nije bila od koristi, prokleo sam zemlju, tako da od sada neće biti kao ranije, i neće davati plodove bez sejanja i obrađivanja nego ćeš to ti činiti sa velikim trudom, naporom i brigom. Izložiću te stalnim nedaćama i žalostima i primoraću te da sve činiš s iscrpljujućim trudom, kako bi ti taj mučni posao bio neprestana pouka da budeš skrušen i da spoznaš svoju prirodu.“[24], [25]
Kao drugo, Adam je sada postao smrtan, zajedno sa svim ostalim stvorenjima. Sveti Jovan Zlatousti piše da su Adam i Eva, iako su živeli još dugo nakon pada, „u trenutku kad su čuli reči prah si i u prah ćeš se vratiti primili smrtnu presudu, postali smrtni i možemo tako reći, umrli. Ukazujući na to, Pismo kaže: U koji dan okusiš od drveta smrću ćeš umreti (Post.2,17), drugim rečima, dobićeš kaznu: od sada ste smrtni.“[26],[27]
U Knjizi premudrosti Solomonove kaže se da je Bog čoveka stvorio nepropadljivog (Prem. Sol.2,23). Međutim, Adamovom neposlušnošću su i on i ostala stvorenja postali smrtni i propadljivi.
U Poslanici apostola Pavla Rimljanima postoji učenje prema kojem vascela tvorevina „uzdiše“ jer je pokorena „taštini“, odnosno propadljivosti (truležnosti), koja se u svetu pojavila zbog čovekove gordosti. Tvorevina iščekuje čoveka da bi se izbavila, da bi i sama bila vaspostavljena u prvobitno stanje nepropadljivosti – tada će živa bića lutati šumama kao što to i danas čine, ali će biti nepropadljiva kao što su bila i u Adamovo vreme.

U Rimlj. 8; 19-22 čitamo: Žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji, jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje nego zbog onoga koji je pokori, sa padom. Da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije, jer znamo da sva tvar uzdiše i tuguje do sada.

Način na koji sveti Jovan Zlatousti tumači ovaj odlomak čini ovo učenje apsolutno jasnim: „Šta znače reči: tvar se pokori taštini? Ona je postala propadljiva. Zašto i iz kog razloga? Tvojom greškom, o, čoveče! Budući da si ti dobio telo koje je smrtno i podložno stradanju, zemlja je bila izložena prokletstvu i počela je da rađa trnje i korov.“
Nešto kasnije, u istom poglavlju kaže: „Kao što je tvorevina postala propadljiva onda, kad je tvoje telo postalo propadljivo, tako će ona, kad tvoje telo postane nepropadljivo, slediti za njim i s njim se usaglasiti.“[28]
Ovde treba primetiti da zamenica „ti“ označava Adama (slično kao što se u brojnim crkvenim bogosluženjima često koristi zamenica „ja“). Sveti Jovan to razjašnjava u sledećem odlomku: „Šta je naoružalo smrt protiv čitave vaseljene? Činjenica da je samo jedan čovek okusio sa drveta (Tumačenje Poslanice Rimljanima, 5; 1521).“[29],[30]
Sveti Makarije Veliki kaže to isto: „Adam je postavljen kao car i gospodar nad vascelom tvorevinom… Međutim, nakon njegovog padanja u ropstvo, zajedno sa njim zarobljena je i tvorevina koja mu je služila i koja mu je bila potčinjena, jer je kroz njega smrt ovladala svakom dušom.“[31]
Sveti Simeon Novi Bogoslov takođe je vrlo jasan u tvrdnji da je pre Adamovog pada vascela veštastvena tvorevina, a ne samo Raj, bila nepropadljiva i besmrtna.[32] Kao što smo ranije videli, on piše da je „Stvoritelj Bog postavio Adama kao besmrtnog cara nad nepropadljivim svetom, ne samo nad Rajem, nego nad vascelom tvorevinom koja je pod nebesima.“ U istoj Omiliji, on u nastavku kaže da, posle Adamovog prestupa, Gospod nije prokleo Raj… ali je prokleo svu ostalu zemlju jer netruležna beše kao i Raj i sve sama od sebe prinošaše…
Po pravdi je, dakle, trebalo da onaj koji je zbog prestupa svrgnut u truležnost i smrt nastanjuje nepostojanu i truležnu zemlju i po zasluzi da prima takvu hranu… Ni celokupna tvorevina, dakle… gledajući izgnanoga iz Raja, ne htede više da se potčini prestupniku… Bog, međutim, zadržava sve Svojom silom, blagoutrobijem i blagodaću, suspreže uzrujanost tvari i odmah mu je potčinjava tako da… posluži čoveku radi kojeg je stvorena, ona koja je truležnome postala truležna…
Jesi li video kako ne rekosmo bez razloga da je i sama celokupna tvar isprva Bogom stvorena netruležna i u činu Raja, a da je prokleta prevedena u truležnost i ropstvo i potčinjena ljudskoj taštini?“[33],[34]
Sveti Oci takođe pominju da smrtna kazna, koja je stupila u dejstvo nakon pada, nije bila samo kazna. Ona je bila i dobra, jer da je čovek nakon pada postao besmrtan, za njega ne bi bilo izlaza. Zamislite biće koje nije u stanju da se izbavi, koje nije u stanju da se vrati u Raj, i da živi, živi i živi, bez nade da će nekad izaći iz takvog stanja. Smrt je zaustavila greh. Činjenica da se plašimo smrti već nas pobuđuje da započnemo borbu. Čak i ako smo zaboravili na Raj, plašićemo se smrti i počećemo da se borimo kako bismo nadvladali svoju palu prirodu.
Sveti Kiril Aleksandrijski (+444) govori o značaju bolesti i smrti za palog čoveka: „Čovek koji je kao svoj udeo primio iscrpljujući post i žalost, bio je predat bolestima, patnjama i ostalim gorkim stvarima kao nekoj vrsti uzde. Budući da se nije uzdržao u onom životu koji je bio oslobođen truda i patnji, predat je nesrećama, kako bi stradanja u njemu iscelila bolest, koja je došla dok je boravio usred blaženstva.
Zakonodavac je smrću zaustavio rasprostiranje greha i u samoj toj kazni ogleda se Njegova ljubav prema čovečanstvu. Imajući u vidu da je On, dajući zapovest, njenom prestupanju pridružio smrt i imajući u vidu da je prestupnik na taj način bio predat kazni, On je ustrojio da i sama kazna posluži spasenju. Naime, smrt razlaže ovu našu životinjsku prirodu i, s jedne strane, zaustavlja dejstvovanje greha, a sa druge izbavlja čoveka od bolesti i oslobađa ga od truda, okončava njegove patnje i brige i prekida telesna stradanja. S takvom je ljubavlju prema čovečanstvu Sudija sjedinio kaznu!“[35]
Najzad, sveti Simeon Novi Bogoslov piše o tome da će Smrću i Vaskrsenjem Isusa Hrista smrtna kazna biti ukinuta: „Odluka Božija: Prah si i u prah ćeš se vratiti, kao i sve što je naloženo na čoveka nakon pada, dejstvovaće do svršetka veka. Međutim, milošću Božijom i posredstvom sile neuporedive žrtve Hristove, ona više neće imati nikakvo dejstvo u budućem veku, kad će se desiti sveopšte vaskrsenje. To vaskrsenje ne bi se moglo desiti da iz mrtvih nije ustao Sam Sin Božiji, Koji je umro radi ukidanja gorepomenute odluke i radi vaskrsavanja vascele ljudske prirode.“[36]
U sveopštem vaskrsenju, zajedno sa čovekom truležnosti će se osloboditi i celokupna tvorevina, zato što je zbog njega i ona postala propadljiva. Sveti Simeon piše: „Kad se on (čovek) preobnovi i postane duhovnim, netruležnim i besmrtnim, biće oslobođena ropstva i ona sama koja je buntovniku Bogom potčinjena da bi mu poslužila – sa njim se saobnovila i onetruležila i sva postala duhovnom…
Nije dolikovalo da tela ljudska vaskrsnu i onetruleže se pre nego što se tvar obnovi, nego kao što je ona sama prvo stvorena netruležnom, pa zatim i čovek, tako na kraju ponovo prvo tvar treba da se pretvori iz truležnosti u netruležnost, a onda da se tako izmene i obnove istovremeno s njom i istrulela tela ljudska, da bi čovek, opet postavši duhovnim i besmrtnim, živeo u obitavalištu koje je netruležno, večno i duhovno.'[37]

3: 20 I Adam nadenu svojoj ženi ime Eva, jer je ona maši svima živima.

Eva znači „Život“, i Adam joj daje posebno ime, kao dodatak nazivu „žena“.

3: 21 I načini Gospod Bog Adamu u ženi njegovoj odežde od kože i obuče ih u njih.

Sveti Grigorije Nisijski kaže da to znači da su doslovno bili odeveni u odeću od kože ali da to, figurativno rečeno, takođe označava i da su bili odeveni u drugačiju vrstu tela (ploti), odnosno, da se njihova priroda izmenila.

3: 22-23 I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro a šta zlo, ali da sada ne pruži ruke svoje i da ne uzbere i s drveta života i okusi, te doveka živi. I Gospod Bog izgna čoveka iz vrta Edemskoga da obrađuje zemlju od koje je uzet.

Gospod kaže „Kao jedan od nas“ govoreći o Sebi u množini, odnosno kao o Presvetoj Trojici. On je Adama izgnao iz Raja da Adam ne bi okusio i od drveta života, koje vidimo i u Otkrovenju Jovanovom: drvo života nalazi se usred Raja. Okušanje sa ovog drveta učinilo bi čoveka besmrtnim pre nego što postane dobar. Bog to ne želi i zato ga je izgnao iz Vrta.

3: 24 Izišavši čoveka, postavi pred vrtom Edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu života.

Kao što smo već rekli, sveti Makarije Egipatski tumači ovaj stih tajinstveno, govoreći da se to dešava svakoj duši za koju je Raj zatvoren. Međutim, on kaže da to znači i ono, što je rečeno: da tamo postoji heruvim sa plamenim mačem.

* * *

Ovim smo obuhvatili prva tri poglavlja Knjige Postanja, odakle je izvedeno osnovno bogoslovlje Crkve o poreklu čoveka, a samim tim i o njegovom cilju. Bogosluženja su preispunjena ovim bogoslovljem, posebno službe posvećene Krstu. U službi za dan 14. septembra, za praznik Vozdviženja Časnog Krsta, postoji nekoliko izvrsnih stihova koji pokazuju kako Crkva gleda na ono što se dogodilo u Raju i na ono što se dogodilo dolaskom Hristovim. Tim stihovima se drvo od kojeg je okusio Adam poredi sa drvetom Krsta. Jedan od stihova velike večernje službe kaže:
„Priđite, narodi, poklonimo se blaženom Drvetu kroz na kome je izvršena večna pravda. Onaj koji je drvetom prevario našeg praoca Adama sam je prevaren Krstom, i onaj, koji je tiranstvom zadobio vlast nad stvorenjem od Boga obdarenim carskim dostojanstvom, zbačen je strmoglavim padom. Krvlju Božijom opran je zmijski otrov i kletva pravedne osude ukinuta je nepravednom kaznom dosuđenom Pravednome. Dolikovalo je da drvo bude isceljeno drvetom i da se strastima (tj. stradanjima) Bestrasnoga prekrate sve patnje onoga koji je osuđen zbog drveta.“[38]
Stihovi kao ovi duboko će vas ganuti ukoliko poznajete bogoslovlje Raja i budućeg veka.
U jednoj od sedalena na jutrenje istog praznika kaže se sledeće:
„U drevnom Raju drvo me obnažilo jer mi je davanjem njegovog ploda da ga jedem neprijatelj doneo smrt. Sada je pak drvo Krsta koje odeva ljude odeždom života postavljeno usred zemlje i cela vaseljena ispunjena je bezgraničnom radošću.“[39]
Druga pesma kaže:
„O, trostruko blagosloveno Drvo, na kojem je Hristos, Car i Gospod, bio razapet! Kroz tebe je pao varalica koji je ljudski rod iskušavao drvetom. Uhvaćen je u zamku Boga Koji je u telu razapet na Drvo i darovao mir u dušama našim.“[40]
Deveta pesma, irmos, kaže:
„Danas je kroz Krst ukinuta smrt koja je došla u ljude okušanjem od drveta. Prokletstvo naše pramajke Eve što je palo na vascelo čovečanstvo poništeno je plodom Prečiste Majke Božije Koju veličaju sve sile nebeske.“[41]
U Kanonu na praznik Bogojavljenja koji je sastavio sveti Jovan Damaskin kaže se da je đavo uveo smrt u tvorevinu ali da ga je Hristos nadvladao:
„Onoga što je jednom uzeo obličje zlobne zmije i usadio smrt u tvorevinu, sada je Hristos, došavši u telu, zbacio u tamu.“[42]
Ovo bi bilo kratko izlaganje teologije početaka svih stvari, Raja, Prvostvorenog, tj. Adama, njegovog pada i stanja u koje moramo pokušati da se vratimo zastupništvom Drugog Adama, odnosno Hrista.
Ukoliko sve ove događaje vezane za ranu istoriju čovečanstva tumačite alegorijski, kao lepu priču koja govori o nečemu sasvim drugom, bićete lišeni istinskog poimanja Raja. Na primer, mnogi rimokatolički bogoslovi tvrde da se ideja Raja ne uklapa u otkrića moderne antropologije. Prema tome, moramo sve ponovo protumačiti polazeći od zaključka da je čovek evoluirao iz nižih životinjskih vrsta. Kako oni kažu, prvi greh se morao pojaviti kad je čovek bio dovoljno razvijen da postane svestan sebe, i kad je, prema tome, postao čovek, što znači da je ta svest bila nešto kao pad. Oni nisu u stanju da Raj uklope u ovu šemu, jer je u Raju čovek bio oboženo biće.
Za nas je vrlo važno da sagledamo ove dve, potpuno protivurečne koncepcije. Prema prvom stanovištu, Bog je neposredno stvorio čoveka kao biće natprirodnog razuma, sa onom prvozdanom prirodom od koje smo otpali i u koju smo prizvani da se vratimo. Prema drugom stanovištu, čovek je postao od nižih stvorenja. Ovo drugo gledište, naravno, vodi ka filosofiji moralnog relativizma jer, ako smo nekad bili nešto drugo, neka vrsta majmunolikih bića, onda ćemo i postati nešto drugo – mi stremimo natčoveku. Takvo gledište vodi ka religioznim idejama kakve su, na primer, ideje Tejar de Šardena koji kaže da ceo svet evoluira u više stanje, da je sam svet kao hleb koji se preobražava u drugi svet a zatim vasceo postaje Hristos. To je, razume se, slično panteizmu, slično nekoj zastrašujućoj jeresi, i upravo je to neophodno antihristu da bi zavladao. Ljudi će misliti da su bogovi dok će u stvarnosti slediti ovu animalističku filosofiju.
Kad se pridržavamo gledišta Svetih Otaca, shvatamo da je Hristos uistinu umro na Krstu. To je stvarni, fizički događaj a ne privid ili alegorija. To, istovremeno, ima i duhovne posledice, koje izazivaju promene u čovekovom stanju. To nam daje spasenje, ali ne figurativno, nego stvarno spasenje. Na isti način, Adam je okusio od drveta i otuda izgubio Raj. I to je takođe bio fizički događaj, sa duhovnim posledicama koje su izmenile čovekovo stanje.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 6; 2
  2. Sveti Amvrosije Mediolanski, Raj, 12
  3. Isto
  4. Isto
  5. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 3
  6. Sveti Jefrem dodaje da se deo Evinog greha sastoji i u tome što je pokušala da prigrabi Adamovo prvenstvo i „starešinstvo“: „Ona je požurila da jede pre svog muža, kako bi postala starešina nad svojim starešinom i da bi zapovedala onome koji je njoj zapovedao, te da bi u božanstvu bila starija od onoga koji je stariji od nje u čoveštvu.“ (Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, engleska verzija, s. 113).
  7. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 16; 4
  8. Isto, 16; 5
  9. Isto, 17; 1
  10. Sveti Amvrosije, Raj, 14
  11. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 23
  12. Sveti Amvrosije, Raj, 14
  13. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 5
  14. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 3
  15. Isto
  16. Sveti avva Dorotej, Duhovne pouke, 1
  17. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 6
  18. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 6; 7
  19. Episkop Visarion, Tumačenje parabola iz crkvenih bogosluženja, tom 1, s.56-57
  20. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 3
  21. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17; 7
  22. Sveti Jovan Zlatousti piše da jednakost koja je između Adama i Eve postojala pre pada nije isključivala izvesni poredak, prema kojem je Adam još tada bio starešina. On usled toga okrivljuje Adama što nije rukovodio i ispravljao Evu: „Najzad, ti si starešina svojoj ženi i ona je stvorena radi tebe. Ti si, međutim, izopačio pravi poredak: ne samo da si propustio da je zadržiš na pravom putu, nego si se i ti survao s njom i dok se obično svi ostali delovi tela pokoravaju glavi, ovde se dogodilo protivno od toga, budući da je glava sledila ostatak tela, postavljajući stvari naopako“ (Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 17, 7, engleska verzija, Oci Crkve, tom 74, s. 231).
  23. Ovde bi trebalo primetiti da su, posebno u modernom društvu, pokušaji muškaraca i žena da izbegnu kaznu Božiju prilikom pada naneli nečuvenu štetu, kako zemlji tako i ljudskim bićima. Pokušaji modernih ljudi da izbegnu rad u znoju lica cvog rezultirali su modernom tehnologijom koja je, sa svoje strane, dovela do masovnih zagađenja i uništenja tvorevine Božije. Moderne žene izbegle su „patnju i uzdisaje“ miliona porođaja ali su istovremeno (zajedno sa muškarcima) postale odgovorne za milione ubistava putem nasilnog pobačaja (abortusa). Odricanje modernih muškaraca od njihove uloge starešina u porodici osakatila je emocionalno i duhovno milione dece, da i ne pominjemo same muževe i žene.
  24. Isto, 17; 9
  25. Drugim rečima, da Adam shvati da je stvoreno biće a ne Bog, budući da je podlegao đavoljem iskušenju: bićete kao bogovi.
  26. Isto
  27. Sveti Grigorije Palama dodaje ovom učenju da su čovekova telesna propadljivost i smrtnost proistekle iz njegove duhovne smrti u vreme pada: „To je zapravo umrla Adamova duša, budući da se prestupanjem zapovesti razlučila od Boga, jer je on telesno nastavio da živi i nakon tog vremena, čak čitavih 930 godina. Međutim, smrt koja se desila njegovoj duši usled prestupa nije osakatila samo njegovu dušu i čoveka učinila prokletim; ona se prenela i na samo telo, izloživši ga zamoru, patnji i propadljivosti, da bi ga konačno predala umiranju (Dobrotoljublje, tom 4, str. 296 – prema navodu u originalnom tekstu). Sveti Oci uče da se fizička promena u čovekovoj prirodi prenela i na ostala stvorenja.
  28. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Poslanicu Rimljanima, Omilija 14; 5
  29. Isto, Omilija 10; 2
  30. Nešto ranije, u istoj Poslanici, sveti Pavle objašnjava da kroz jednoga čoveka uđe u svet gpex, i kroz gpex smrt (Rimlj. 5; 12). Na drugom mestu piše: Pošto je kroz čoveka smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih, jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti (1. Kor. 15; 21-22).
  31. Sveti Makarije Veliki, Pedeset duhovnih omilija, 11. omilija
  32. U svojim beleškama, otac Serafim pravi uvod u ovo učenje sledećim rečima o svetom Simeonu: „Pročitajmo sada i nadahnimo se učenjem koje je u savršenoj i nedvosmislenoj formi izložio jedan od najvećih svetitelja Pravoslavne crkve, tako božanstveno i jasno da je bio treći i poslednji, nakon svetog Jovana Evanđeliste i svetog Grigorija Nazijanskog kojeg je Crkva nazvala Bogoslovom.“
  33. Sveti Simeon Novi Bogoslov, Etičko slovo
  34. Sveti Maksim Ispovednik kaže: „U Adamu je smrtna kazna utisnuta u prirodu, budući da je čulna naslada postala za njega načalo rađanja.“
  35. Sveti Kiril Aleksandrijski, O ovaploćenju Gospodnjem
  36. Sveti Simeon Novi Bogoslov, Etičko slovo.
  37. Isto.
  38. Praznični Minej u prevodu (na engleski) mati Marije i arhimandrita Kalista Vera, s. 134.
  39. Isto, s. 146.
  40. Isto, s. 147.
  41. Isto, s. 151.
  42. Isto, s. 369.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *