NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – RAJ

Raj
(Post. 2,8-24)

2:8 I zasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku, i onde uvede čoveka kojeg stvori.

U rajskom vrtu (grčki παραβεισος), gde je Adam obitavao pre pada, pristupamo temi koja je delikatna i tajinstvena i koja, istovremeno, predstavlja neophodan ključ za razumevanje celokupnog hrišćanskog učenja. Kao što ćemo videti, ovaj Raj nije tek nešto što je postojalo pre pada. On postoji i sada, i neki su u njemu bili još dok su živeli na zemlji. Osim toga, on je (u nešto drugačijem obliku) cilj celokupnog našeg života na zemlji – to je blaženo stanje kojem težimo da se vratimo i kojim ćemo se u celosti naslađivati na svršetku ovog palog sveta (ukoliko budemo među spasenima).
Prema tome, naše znanje o Raju je, u izvesnom smislu, potpunije od znanja o svetu kakav je bio u vreme šestodnevnog Stvaranja. Međutim, budući da je priroda Raja istovremeno i tajinstvena, veoma je teško da se o njemu daju bilo kakva „precizna“ saopštenja.
Pogledajmo šta o njemu kažu Sveti Oci.
U prvom poglavlju svoje rasprave „O Raju“ sveti Amvrosije Mediolanski podseća nas da moramo biti veoma oprezni raspravljajući o „mestu“ Raja i o njegovoj prirodi: „Pristupajući ovoj temi, čini se da sam obuzet neobičnom revnošću u svom pokušaju da onima, koji žude za ovakvim znanjem, razjasnim činjenice vezane za Raj, za njegovo mesto i prirodu. To još više pobuđuje pažnju s obzirom da apostol nije znao da li je bio u telu ili izvan njega, iako kaže da je bio odnesen do trećega neba (2. Kor. 12,2) a zatim ponavlja: I znam da taj čovek – da l? u telu, ne znam, da li izvan tela, ne znam, Bog zna – bi odnesen u Raj i ču neiskazane reči koje čoveku nije dopušteno govoriti (2. Kor. 12,35)… Ukoliko je Raj takve prirode da je samo Pavle, ili neko kao Pavle, za života jedva mogao da ga vidi i pri tom nije mogao da se seti da li ga je video u telu ili izvan njega, kao i da, osim toga, čuje reči koje nije smeo da ponovi, koliko je onda nama moguće da utvrdimo položaj Raja koji nismo u stanju da vidimo? Pored toga, čak i kad bismo uspeli da ga vidimo, bilo bi nam zabranjeno da ta saopštenja podelimo sa drugima. I, opet, budući da je Pavle bio oprezan da ne veliča sebe zbog uzvišenosti otkrovenja, mi utoliko više moramo težiti da ne žudimo isuviše za razotkrivanjem onoga što vodi u opasnost i samim svojim otkrovenjem! Prema tome, pitanju Raja ne sme se olako pristupati.“[1]
I pored toga, uprkos teškoći da se o njemu govori, na osnovu tumačenja Svetih Otaca postoje izvesne stvari koje znamo o Raju.
Kao prvo, Raj nije čisto duhovni fenomen koji se sada može posmatrati u viđenju, kao što ga je posmatrao apostol Pavle (o tome ćemo govoriti kasnije). Raj je, isto tako, deo istorije zemlje. Sveto Pismo i Sveti Oci uče da se na početku, pre čovekovog pada, Raj nalazio upravo ovde na zemlji. Sveti Amvrosije piše:
„Imajte na umu da Bog čoveka nije nastanio (u Raju) zbog obraza Božijeg nego zbog čovekovog tela. Bestelesni ne obitavaju na jednom određenom mestu. On je čoveka postavio u Raj kao što je sunce postavio na nebesa.“[2]
Isto tako, sveti Jovan Zlatousti uči: „Blaženi Mojsej zabeležio je čak i ime ovog mesta (Edem), tako da oni, koji su skloni praznoslovlju, ne mogu da obmanu neuke slušaoce govoreći da Raj nije bio na zemlji nego na nebesima, niti da buncaju slične bajke… Kao što ste čuli da zasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku, reč zasadi razumite o Bogu na bogodoličan način, odnosno da je On zapovedio; međutim, što se tiče sledećih reči, verujte da je Raj uistinu bio stvoren i to upravo na onom mestu koje je Pismo naznačilo… Reč uvede razumimo onako kako je i rečeno: On je zapovedio čoveku da živi tamo, kako bi mu pogled na Raj i obitavanje u njemu doneli veliku nasladu i podstakli osećanje blagodarnosti.“[3]

2: 9 I učini Gospod Bog te poniče iz zemlje svakojako drveće, lepo za gledanje i dobro za jelo, i drvo života usred Raja, i drvo poznanja dobra i zla.

Sveti Jefrem Sirijski je vezu Raja sa zemljom shvatio toliko doslovno da u svom Tumačenju Knjige Postanja izričito napominje da je Raj, kao mesto drveća, nastao tokom Trećeg dana, kad su stvorene i ostale biljke.[4]
Međutim, kakva veza može postojati između ovog zemaljskog Raja, u kojem je raslo drveće, i očigledno duhovnog Raja koji je sozercavao sveti Pavle? Odgovor na ovo pitanje možemo pronaći u opisu Raja koji je ostavio sveti Otac najuzvišenijeg duhovnog života, sveti Grigorije Sinait, koji je u Raju obitavao u onom istom stanju božanskog viđenja u kojem je u njemu boravio i apostol Pavle:
„Edem je mesto u kojem je Bog zasadio sve moguće vrste miomirisnog bilja. On nije potpuno nepropadljiv, ali nije ni propadljiv. Nalazeći se između propadljivosti i nepropadljivosti, on uvek obiluje voćem i rascvetalim cvećem, i zrelim i nezrelim. Zrelo drveće i voće preobražava se u miomirisnu zemlju koja ne širi nikakav zadah truležnosti (propadljivosti), kao što je slučaj sa drvećem u ovome svetu. To potiče od obilja blagodati osvećenja koja neprestano tamo izvire.“[5]
Iz žitija svetih i pravednika poznato je nekoliko slučajeva da su oni, koji su bili uzneti do Raja, otuda doneli istinsko voće – takve su, na primer, jabuke koje je doneo sveti Evfrosinije Kuvar i koje su pobožni ljudi jeli kao neku svetu stvar čija je priroda sasvim drugačija od prirode ovozemaljskog voća (Žitija svetih, 11. septembar).
Upečatljiv doživljaj Raja nalazimo i u žitiju svetog Andreja Hrista radi jurodivog (9. vek). Njegov opit zabeležio je svetiteljev prijatelj Nikifor na osnovu reči samog svetog Andreja: „Jednom prilikom, tokom strašne zime, kada je sveti Andrej ukočen od mraza i gotovo mrtav ležao na gradskoj ulici, iznenada je u sebi osetio toplinu i ugledao prekrasnog mladića čije je lice blistalo kao sunce. On je svetoga sproveo do Raja i do trećeg neba. ‘Božijom voljom ostao sam dve nedelje u slatkom viđenju… Našao sam se u prekrasnom i blistavom Raju. Moji um i srce bili su zadivljeni neopisivom krasotom Raja Božijeg i ja sam se naslađivao koračajući po njemu. Tamo sam video mnoštvo vrtova punih visokog drveća koje je njihanjem svojih vrhova radovalo moje oči. Sa njegovih grana rasprostirao se snažan miomiris… To drveće se po svojoj lepoti ne može uporediti ni sa jednim ovozemaljskim drvetom. U tim vrtovima bilo je mnogo zlatokrilih ptica, snežnobelih ili najrazličitijih boja. Sedele su na granama rajskog drveća i pevale tako čudesno da sam od lepote njihovog pojanja bio u istupljenju…“‘[6]
Slično prirodi sveta pre čovekovog pada, Raj, koji je prvobitno bio stvarnost ove zemlje, bio je sazdan od „veštastva“ koje se razlikuje od veštastva sveta kakav danas poznajemo i koje se nalazilo između propadljivosti i nepropadljivosti. To u potpunosti odgovara čovekovoj prirodi pre pada: kao što ćemo videti, „kožne odežde“ u koje je čovek obučen nakon izgona iz Raja simvolično predstavljaju grublju plot, kakvu je tada dobio. Od tog doba, čovek u tom ogrubelom stanju nije više sposoban čak ni da vidi Raj dok se ne otvore njegove duhovne oči i dok ne bude „uznesen“ kao sveti Pavle. Sadašnja „lokacija“ Raja, koji je po svojoj prirodi ostao nepromenjen, nalazi se u višoj sferi i čini se da ona doslovno odgovara „uznošenju“ sa zemlje. I zaista, neki Sveti Oci tvrde da se Raj i pre pada nalazio na nekom uzvišenom mestu, budući „na visini većoj od cele zemlje“ (v. Sv. Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2,11 i sv. Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 2).
O dva rajska drveta – drvetu života i drvetu poznanja dobra i zla – govorićemo kasnije.

2: 10-14 A reka isticaše iz Edema natapajući Raj, i odande se razlučivaše na četiri ogranka[7]. Prvom je ime Fison, i on okružuje svu zemlju Evilsku. Tamo ima zlata i zlato ove zemlje je dobro. Onde ima i bdela i dragog kamena oniksa. Drugoj reci je ime Geon, i ona okružuje svu zemlju Etiopsku (Husku). Treća je reka Tugap (Hidekel), i ona teče oko zemlje Asirske. Četvrta je reka Eufrat.

Ovaj odlomak naglašava da se Raj pre pada nalazio na sasvim određenom mestu na zemlji. Sveti Oci zabranjuju da se ove četiri reke tumače alegorijski. Tako sveti Jovan Zlatousti kaže:
„Možda oni koji vole da govore po svom sopstvenom umovanju ovde neće dopustiti da su reke uistinu reke ili da su vode uistinu vode, nego će onima, koji odluče da ih slušaju, ulivati da imena reka i voda predstavljaju nešto drugo. Međutim, ja vas preklinjem da ne obraćate pažnju na ove ljude. Zatvorimo svoj sluh za njih i verujmo božanstvenom Pismu.“[8]
Uopšteno posmatrano, Sveti Oci ove četiri reke shvataju kao Tigar, Eufrat, Nil i Dunav (prema nekima Gang). Oblast ovozemaljskog Raja nalazila se, dakle, u kolevci drevne civilizacije. U drugoj raspravi, sveti Jovan Zlatousti o ovom odlomku kaže: „Otuda treba da znaš da Raj nije bio baštica koja je zauzimala neko beznačajno mesto. Njega je navodnjavala takva reka da su iz njenog izobilja istekle četiri reke.“[9]
Bilo bi besplodno spekulisati o tome kako je moguće da se jedna rajska reka delila na četiri reke koje, kakve su nam danas poznate, imaju četiri različita izvora. Današnji svet se toliko razlikuje od sveta pre pada, pa čak i od sveta pre Potopa iz Nojevog vremena, da se takva geografska pitanja ne mogu istraživati.
Za naš moderni mentalitet, uobličen na osnovama bukvalističke nauke, mnogo je teže da odgonetne kako Oci mogu da govore ne praveći razliku između Raja kao geografske lokacije (pre pada) i Raja kao mesta duhovnog obitavanja pravednika (u sadašnjem vremenu). Tako sveti Jovan Zlatousti u već pomenutoj besedi, kaže da je jedna od rajskih reka bila tako obilna zbog kasnijih patrijaraha, proroka i ostalih svetitelja (počev od razbojnika na krstu – v. Lk. 23,43) koji će se tu nastaniti.[10] Očigledno da su naše moderne ideje postale isuviše dualističke: mi olako delimo stvari na „duh protiv materije“, dok je u stvarnosti Raja učestvovalo i jedno i drugo.

2: 15 I uze Gospod Bog čoveka kojega sazda, u uvede ga u Raj edemski, da ga obrađuje i da ga čuva.

Prema tumačenju Svetih Otaca, u ovom odlomku možemo da vidimo nešto od Adamovih duhovnih zanimanja u Raju. Pre pada nije bilo potrebe za fizičkim obrađivanjem Raja i ovo se odnosi na Adamovo duhovno stanje. Sveti Jovan Zlatousti piše (u učenju koje je istovetno sa Tumačenjem Knjige Postanja svetog Jefrema Sirijskog, 2):
„Da ga obrađuje. Šta je nedostajalo u Raju? Čak i da je zemljodelac bio neophodan, gde je plug? Gde su bila ostala zemljodelačka oruđa? Obrađivanje (ili delanje) u Bogu sastojalo se u očuvanju zapovesti Božijih, u vernosti zapovestima Božijim… Kao što je verovanje u Boga delo Božije (v.Jn. 6,29), delo vere bila je i zapovest prema kojoj će umreti ukoliko dotakne zabranjeno drvo i da će živeti ukoliko ga ne dodirne. Delanje je bilo očuvanje duhovnih reči… Da ga obrađuje i da ga čuva, rečeno je. Od koga da ga čuva? Nije bilo niti lopova niti prolaznika, niti rđavih namera. Od koga da ga čuva? Da ga čuva za samoga sebe, kako ga prestupanjem zapovesti ne bi izgubio; da nadzirući zapovest čuva Raj za sebe samoga.“[11]
Sveti Grigorije Bogoslov otkriva dublje značenje ovog „obrađivanja“ Raja: „Ovo biće nastanio je u Raju… da obrađuje besmrtne biljke, pod kojima se verovatno podrazumevaju božanstvene misli, kako one jednostavne, tako i one savršenije.“[12]
Uopšteno govoreći, oci – podvižnici vezuju „obrađivanje“ i „čuvanje“ za duhovno delo molitve. Tako, na primer, sveti Nil Sorski, komentarišući tumačenje ovog mesta koje je dao drevni otac, sveti Nil Sinajski, piše:
„Ovaj svetitelj nam sada iz drevnih vremena poručuje šta treba obrađivati i čuvati. Pismo kaže da je Bog stvorio Adama i nastanio ga u Raju, da ga čuva i da ga obrađuje. Sveti Nil Sinajski na ovom mestu naziva molitvu obrađivanjem Raja, dok pod čuvanjem podrazumeva straženje nad rđavim pomislima nakon molitve.“
Sveti Pajsije Veličkovski, komentarišući sa svoje strane dela ove dvojice Svetih Otaca, piše: „Iz ovih svedočenja jasno je da je Bog čoveka, kojeg je stvorio po Svom obrazu i podobiju, uveo u Raj naslade da bi, prema svetom Grigoriju Bogoslovu, obrađivao besmrtne vrtove, odnosno, najčistije, uzvišene i savršene božanske pomisli. To nije značilo ništa drugo nego da čiste duše i srca ostane u sozercateljnoj, oblagodaćenoj molitvi, baveći se osveštanim delanjem uma, odnosno, najslađim bogoviđenjem. Da je to odlučno čuvao, kao zenicu svoga oka, to bi bilo rajsko delanje, i on nikada ne bi oslabio u duši i srcu. Velika je slava osveštane i božanstvene umne molitve, čiju je granicu i vrh, odnosno početak i savršenstvo, Bog dao čoveku u Raju, tako da ona upravo ovde ima svoj početak.“[13]

2: 16-17 I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: jedi slobodno od svakoga drveta u vrtu; ali sa drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš od njega, smrću ćeš umreti.

Ukoliko se prilikom tumačenja Stvaranja i Raja čovek nađe u iskušenju da ih tumači alegorijski, na ovom mestu, zbog kazivanja o dva drveta, iskušenje biva još jače. Jedno je „drvo života“, a drugo „drvo poznanja dobra i zla“. Međutim, celokupni „realizam“ svetootačkog tumačenja Knjige Postanja, isto kao i činjenica da je Raj bio (i da zapravo i jeste) „vrt“ sa veštastvenim (ili poluveštastvenim) drvećem, ukazuje na činjenicu da je i ovo drveće bilo drveće u istinskom smislu te reči. Kao što smo već videli, tu činjenicu naglašava i sveti Grigorije Palama, govoreći u ime svetog Grigorija Bogoslova i ostalih Otaca.
Prema tome, izveštaj o iskušenju u Raju nije alegorija ili duhovna lekcija odevena u bajku o vrtu; to je istorijski izveštaj o onome što se uistinu dogodilo našim praroditeljima. Razume se da je ono što se dogodilo prevashodno bilo duhovni događaj, kao što je i Adamovo obitavanje u Raju prevashodno bilo duhovno obitavanje (što ćemo jasnije videti u nastavku). Međutim, način na koji se zbio ovaj duhovni događaj predstavljao je istinsko okušanje voća sa „zabranjenog drveta“. Sveti Jovan Damaskin izvrsno opisuje dvojaki vid, veštastveni i neveštastveni („čuvstveni i umstveni“), Adamovog obitavanja u Raju:
„Neki su Raj zamišljali čuvstvenim (veštastvenim) a drugi, opet, umstvenim (duhovnim). Meni se, međutim, čini da, kao što je čovek stvoren istovremeno i čuvstvenim i umstvenim, tako je i njegov najsvetiji sasud stvoren istovremeno i čuvstven i umstven, te ima dvostruko obličje: jer čovek je, kao što smo već kazali, telom bio nastanjen u najbožanstvenijem i prekrasnom prostoru, dok je dušom prebivao na uzvišenijem i još krasnijem mestu, prebivajući u Božijem staništu i imajući Njega kao sveslavnu odeždu. Odeven je bio u Njegovu blagodat i naslađivao se jedinstvenim prekrasnim plodom, gledanjem u Njega, kao neki drugi angeo, i time se hranio, tako da je ono dostojno nazvano drvetom života, jer sladost božanskog zajedničenja onima koji se Njime pričešćuju predaje život koji se ne prekida smrću.“[14]
I opet, sveti Damaskin kaže da Adam u Raju „iako je živeo telesno u čulnom i zemaljskom Raju, dušom je opštio sa angelima, uzgajajući božanske pomisli i hraneći se njima, bivajući nag zbog svoje prostodušnosti i neizveštačenog života i samo se ka Tvorcu uzvisivao kroz tvorevinu, i gledajući u Njega naslađivao se i veselio.“[15] Svrha čovekovog obitavanja u Raju i njegovo jedenje „od svakog drveta“ očigledno nije bila puko naslađivanje krasotama ovog čudesnog mesta, nego gledanje i stremljenje ka nečemu uzvišenijem. Samo prisustvo drveta poznanja dobra i zla i zapovest da ne jede od njega predstavljali su izazov i probu kroz koju čovek mora da prođe pre nego što se uznese na veću visinu. Sveti Damaskin govori o usponu ka savršenstvu koje je postavljeno pred Adama u Raju:
„Bog je rekao: jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu misleći, kako ja smatram, sledeće: kroz svaku tvorevinu uzdigni se do Mene, Tvorca, i od svih plodova uzberi jedan, to jest Mene, istinski život. Neka ti sve plodonosi život, i da se pričešćuješ Mnome, Koji sam sastavni deo tvoga bića, jer tako ćeš biti besmrtan… stvorio ga je kao živu dušu ovde, odnosno u ovom životu, i koja prelazi negde drugde, odnosno u budući vek, a vrhunac tajne je u tome što se čovek obožuje priklanjajući se Bogu; obožuje se, naime, učestvujući u božanskoj svetlosti, a ne zajedničareći sa božanskom suštinom.“[16]
Na taj način je Raj, a zapravo i čovekov celokupan ovozemaljski život stvorio Bog, i to, prema rečima svetog Vasilija Velikog, „najpre kao školu i učilište umstvenih duša.“[17] Čoveku je u početku data staza ushođenja iz slave u slavu, od Raja do čina duhovnog žitelja Nebesa, kroz učilište i iskušenja koja bi mu Bog poslao, počev od zapovesti da ne okuša sa drveta poznanja dobra i zla. Čovek je postavljen u Raj kao mesto između Nebesa, gde mogu da obitavaju samo duhovna bića, i propadljive zemlje koja je, kao što ćemo kasnije videti, takva postala zbog čovekovog pada.
Šta je, dakle, predstavljalo drvo poznanja dobra i zla i zbog čega je ono bilo zabranjeno za Adama? Prema klasičnom tumačenju svetog Grigorija Bogoslova, Bog je Adamu u Raju dao „Zakon kao pravilo prema kojem će se vladati. Ovaj zakon bio je zapovest u pogledu voća koje može da uzima a koje ne sme da dodirne. Ovo drugo bilo je drvo poznanja dobra i zla, ali ne zato što je ono bilo zlo od samog početka, tj. kad je zasađeno, niti zato što nam Bog nije bio naklonjen – neka neprijatelji Božiji ne pokreću svoje jezike u tom pravcu i neka ne podražavaju zmiju. I ovo drvo bilo je dobro, ali samo ukoliko se okusi u pravo vreme, jer je, kako ja smatram, ovo drvo bilo Sozercanje: ono je bezbedno samo za one koji su stekli zrelu naviku u uznošenju, ali nije dobro za one koji su još uvek prosti i lakomi, kao što ni čvrsta hrana nije dobra za one koji su još nežni i kojima je potrebna mlečna hrana.“[18]
Sveti Jovan Damaskin piše: „Drvo poznanja dobra i zla predstavlja raspoznavanje mnogoobraznog znanja, a to znanje je spoznavanje sopstvene prirode koje je, naravno, dobro za one koji su savršeni i koji su dospeli do božanskog sozercanja (duhovnog viđenja), jer to znanje iz sebe objavljuje veličanstveno delo Stvoriteljevo onima koji se ne boje pada. Oni su vremenom dospeli do takvog stupnja sozercanja, ali to znanje nije dobro za mlade i one čije su želje lakome, za one koje staranje za sopstveno telo privlači k sebi, odvraćajući njihovu pažnju. To biva zbog nestalnosti njihovog prebivanja u dobru i zbog toga što se nisu čvrsto utvrdili u privrženosti jedinome dobru.“[19]
Sumirajući pravoslavno učenje o dva rajska drveta, sveti Jovan Zlatousti piše: „Drvo života nalazilo se usred Raja kao nagrada, a drvo poznanja kao predmet podviga i borbe. Ako očuvaš zapovest koja se odnosila na ova dva drveta, primićeš nagradu. Pogledaj ovu čudesnu stvar: svuda u Raju nalazi se najraznovrsnije rascvetalo drveće, svuda su stabla koja obiluju plodovima, a samo se u njegovoj sredini nalaze dva drveta koja su predmet borbe i podviga.“[20]
Ovo je duboka tema, koja je mnogostruko povezana sa našom ljudskom prirodom.[21] U suštini, danas u ljudskim životima zapažamo ono isto iskušenje koje je imao i Adam. Iako Adam tad još ne beše pao – tako da se u tom pogledu njegovo tadašnje stanje razlikovalo od onoga u kojem se mi nalazimo – njegov položaj podsećao je na položaj mlade osobe od šesnaest, sedamnaest ili osamnaest godina koja je odrasla u dobru i koja sada dolazi u uzrast kada sama mora da izabere hoće li ili neće biti dobra. Tako se dešava zato što imamo slobodu pa, prema tome, mora postojati i izbor. Čovek mora svesno hteti da čini dobro. Vi ne možete da budete dobri jednostavno zato što vam je neko rekao da budete takvi. Pre ili kasnije vi ćete, zahvaljujući svojoj slobodi, morati delatno da izaberete dobro. Ukoliko ne bude tako, ono neće postati deo vas. To je istinito u svakom slučaju osim, naravno, u slučaju deteta koje umre vrlo mlado.
Prema tome, kada neko dođe do uzrasta u kojem treba da postane čovek, on onda mora da načini isti izbor koji je načinio i Adam – ili da svesno izabere da čini dobro ili pak da načini grešku i da stupi u zlo, u život u grehu.
Sveti Oci kažu da je drvo poznanja dobra i zla nešto što je namenjeno samo zrelim ljudima. Budući da posedujemo slobodu, ne može se desiti da nemamo i znanje o zlu. Jedini izbor sastoji se u tome hoćemo li to znanje steći posredstvom grešaka drugih ljudi ili tako što ćemo sami nadjačati zlo.
Da bi postao dobar hrišćanin i da bi se utvrdio na putu tvorenja dobra, svako mora imati znanje o zlu. Čovek mora znati šta je zlo da bi izabrao da ga ne čini. To znanje se može zadobiti i bez padanja u teže grehove – ukoliko želite da prihvatite primere drugih. Ukoliko ste u stanju da posmatrate kad neko čini strašan greh, gotovo kao da se radi o vašem vlastitom iskustvu, i ukoliko ste u stanju da sagledate posledice tog greha, onda možete da ga učinite delom svog ličnog iskustva a da pri tom vi sami ne padnete u greh.
Očigledno da je Adam mogao to da učini. Da se usprotivio tom iskušenju, video bi da postoji iskušenje, odnosno, da nije sve savršeno i da postoji neko ko želi da ga zgrabi. Onda bi, kad se pojavi drugo iskušenje, video da zmija (ili nešto drugo što bi đavo upotrebio) želi da on padne. Tu stvar bi počeo da shvata kao zlo: kao zlu volju koja će učiniti da on poželi da izgubi svoj Raj. Na taj način bi zadobio znanje o zlu i, na kraju krajeva, okusio od tog drveta.
Samo to drvo predstavlja poznanje zla, jer je okušanje njegovog ploda značilo neposlušanje zapovesti. Adam je posredstvom svog neposlušanja stekao znanje o zlu. On je izabrao put greha i tako svojim gorkim iskustvom naučio šta znači biti zao, pokajati se zbog tog zla i vratiti se dobru.
Takav je put koji je izabrao Adam. Zbog toga se promenila celokupna naša priroda. Svaka ličnost je slobodna – isto kao i Adam – s tim što smo mi već rođeni u grehu. Čak su i mala deca ispunjena svim vrstama grehova. I pored toga, stvarno zlo ne nastupa sve dok neko svesno ne izabere da bude zao. To je izbor zrelog doba.
Svi, dakle, u izvesnom smislu okušaju od ovog drveta ili se uzdržavaju da okuse od njega i da koračaju putem dobra. Na žalost, okolnosti su vrlo često protivne čovekovom življenju bez pada u ta zla, iako nema razloga da pada u njih. Sada vidimo da je zlo svuda oko nas, ali za svoje rukovoditelje imamo Svete Oce, kako bismo nastavili da koračamo putem dobra. Čovek može biti vašitan u hrišćanskom okruženju – kao sveti Sergije Radonješki ili drugi svetitelji koji su još od detinjstva živeli u manastirima – i može biti okružen dobrim primerima. On posledice zla može da vidi u drugima, i da odluči da on sam to ne čini. Teoretski, to je sasvim moguće. U gorkoj praksi, međutim, obično se dešava da lično okušamo drvo sagrešenja.

2:18-20 I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam; da mu načinimo pomoćnika prema njemu. Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede ih Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju dušu živu, onako da joj bude ime. I Adam nadenu ime svakoj životinji i svakoj ptici nebeskoj, i svakoj zveri poljskoj, ali se Adamu ne nađe pomoćnik koji bi mu bio podoban.

Ni u ovom odlomku nećemo tragati za „protivurečnostima“ za koje neki racionalistički usmereni naučnici smatraju da su ih ovde pronašli, budući da tekst opisuje stvaranje životinja nakon stvaranja čoveka, protivurečeći poretku stvaranja u prvom poglavlju. Tema ovog odlomka je Adamovo davanje imena svim životinjama. Tekst samo uzgredno pominje da Bog već beše stvorio te životinje i da se među njima nije našao pomoćnik za Adama, što je mogao da bude samo neko ko je iste prirode kao i on (to je žena, o čemu se govori u sledećem odlomku).
Životinje su „dovedene“ Adamu stoga što njihovo mesto nije bilo u Raju nego na zemlji izvan njega. Raj je zamišljen tako da u njemu boravi jedino čovek – predznak da je među svim zemaljskim stvorenjima jedino čovek predviđen za Carstvo Nebesko u koje će se, očuvanjem zapovesti Božijih, uzneti iz Raja. Sveti Jovan Damaskin piše da je Raj „bio istinski božansko mesto i dostojno prebivalište onoga koji je stvoren po obrazu Božijem; u njemu nijedna od beslovesnih životinja nije prebivala, nego samo čovek, stvorenje ruku Božijih.“[22]
Sveti Jovan Zlatousti uči: „Adamu je data čitava zemlja, ali je njegovo izabrano prebivalište bio Raj. On je mogao da izađe iz Raja, ali zemlja izvan Raja nije bila određena za čovekovo prebivanje nego za prebivanje beslovesnih životinja, četvoronožaca, divljih zveri i gmizavaca. Čovekovo carsko i vladarsko obitavalište bio je Raj. Zbog toga je Bog životinje doveo Adamu, jer su one bile odvojene od njega. Robovi ne stoje uvek pred svojim gospodarom, nego samo onda kad su mu potrebni. Životinje su dobile imena i istog trenutka bile udaljene iz Raja. U Raju je ostao jedino Adam.“[23]
Adamovo davanje imena svim životinjama Sveti Oci tumače doslovno i u tome vide znak čovekove vlasti nad njima, nepomućene harmonije kakva je postojala između njih, kao i mudrosti i umnosti prvog čoveka koje daleko prevazilaze sve što se do sada saznalo o čoveku. Sveti Jefrem Sirijski piše o tome sledeće:
„Reči dovede ih k Adamu ukazuju na Adamovu mudrost i na mir koji je postojao između njega i životinja sve dok čovek nije prekršio zapovest. One su čoveku pristupale kao pastiru ispunjenom ljubavlju; sve vrste i rodovi pristupali su mu u stadima, ne plašeći ga se, niti strepeći jedna od druge… Nije nemoguće da čovek izmisli nekolicinu imena i da ih zapamti. Međutim, izmišljanje hiljada imena, pri čemu se ne dešava da se imena prvih daju poslednjima, prevazilazi moć čovečije prirode i predstavlja veliku teškoću za čoveka… To je delo Božije, a ako je čovek to i učinio, onda mu je to dato od Boga.“[24]
Drugim rečima, bio je to znak uistinu božanske mudrosti u Adamu. Sveti Jovan Zlatousti piše: „Bog to čini da bi nam pokazao veliku mudrost Adamovu… a isto tako i da bi se u davanju imena video znak vlasti… Pomisli samo kolika je mudrost bila potrebna da bi se dala imena tolikim vrstama ptica, gmizavaca, divljih i domaćih životinja i drugih beslovesnih bića… da bi se svima njima dala imena, imena koja im pripadaju i koja odgovaraju svakoj vrsti… Samo pomisli kako su lavovi i leopardi, otrovnice, škorpioni i zmije, pa čak i okrutnije zveri prilazile Adamu kao gospodaru, sa svom pokornošću, da bi od njega dobile imena, dok se Adam nije plašio nijedne od tih divljih zveri… Imena koja im je dao Adam ostala su im do dana današnjeg: Bog ih je potvrdio kako bismo se stalno sećali časti koju je čovek dobio od Svegospodara kada je pod svoju vlast dobio životinje, i razloge za gubitak (te časti) možemo pripisati samo čoveku koji je kroz greh izgubio svoju vlast.“[25]
Budući da čovek, kao što smo videli, poseduje nešto od životinjske prirode i da je ta priroda usled pada preovladala u njemu, Adamovo imenovanje životinja ukazuje i na prvobitnu prevlast čovekovog uma nad ovom nižom, strasnom prirodom. Sveti Amvrosije piše:
„Zveri poljske i ptice vazdušne koje su dovedene jesu naša beslovesna čuvstva, jer zveri i životinje predstavljaju raznolike telesne strasti, bilo da su snažnije ili umerenije… Bog ti je podario silu da korišćenjem zdravog razuma razlikuješ svaku pojedinu stvar, da bi te podstakao da stvoriš sud o svima njima. Bog ti je na svaku od njih skrenuo pažnju, kako bi shvatio da je tvoj um nadmoćniji od svih njih.“[26]

2: 21-22 I Gospod Bog pusti tvrd san[27] na Adama te ovaj zaspa, i uze jedno od rebara njegovih i mesto popuni mesom. I Gospod Bog stvopu ženu od rebra koje uze Adamu, u dovede je k Adamu.

Verovatno da nijedan odlomak iz Knjige Postanja ne predstavlja u toj meri kamen – temeljac za naše tumačenje celokupne knjige kao ovaj kratki odlomak o stvaranju Eve od Adamovog rebra. Ukoliko to shvatimo „kao što je napisano“ i kako su to i Oci činili, nećemo imati teškoća da i ostatak knjige razumemo na isti način. Međutim, ukoliko nam je teško da to shvatimo na jednostavan način, onda ćemo u Knjizi Postanja naići na još mnogo toga što ćemo teško razumeti onako, kako su to razumeli Sveti Oci.
Isto tako, ovaj odlomak predstavlja i kamen spoticanja za one koji bi hteli da uzveličaju evolucioni pogled na poreklo života i ljudskog roda. Prema ovom stanovištu, čovek (ili bar njegovo telo) predstavlja potomka nižih životinjskih vrsta. Otuda sledi da bi „otac“ prvog čoveka moralo biti neko ne – ljudsko stvorenje, veoma blisko višim majmunima. Glavna tačka evolucionog stanovišta sadrži se u tome da su se i čovek i svako živo biće razvili iz primitivnijih organizama delovanjem prirodnih zakona koji su sada poznati nauci ili se pak iznose kao hipoteze. Prihvatiti da je prvi čovek evoluirao iz nižih životinjskih vrsta, a zatim tvrditi da je žena za njega čudesno stvorena uzimanjem jednog od njegovih rebara sigurno je nešto sa čim se nijedan evolucionista neće složiti. Ukoliko je Adam „prirodno evoluirao“ iz životinjske vrste, onda se isto moralo desiti i sa Evom. Međutim, ukoliko prihvatite čudesan izveštaj o Evinom postanju onako, kako je on opisan u Knjizi Postanja, otvarate se za razumevanje svih Šest dana Stvaranja na svetootački a ne na naturalistički način.
Šta Sveti Oci kažu o stvaranju Eve? Sveti Amvrosije piše: „Žena je načinjena od Adamovog rebra. Ona nije načinjena od one iste zemlje od koje je načinjen on, kako bismo shvatili da je telesna priroda muškarca i žene istovetna i da je postojao jedan izvor za umnožavanje ljudskog roda. Iz tog razloga, u početku čovek i žena nisu stvoreni istovremeno, kao što nisu stvorena ni dva muškarca i dve žene, nego je najpre stvoren čovek a zatim žena. Bog je blagovoleo da ljudska priroda bude utvrđena kao jedinstvena. Tako je On od samog začetka ljudske vrste uklonio mogućnost da se pojave mnoge suštinski različite prirode… Razmisli o činjenici da Bog nije uzeo deo Adamove duše nego rebro od njegovog tela, drugačije rečeno, ova žena neće biti nazvana ‘dušom od moje duše’, nego kost od mojih kostiju i telo od mojega tela’.[28]
Nastojeći da hrišćani – početnici shvate devstveno rođenje Hristovo, sveti Kiril Jerusalimski piše: „Od koga je u početku rođena Eva? Koja je majka začela nju, rođenu bez majke? Pismo, međutim, kaže da je ona rođena od Adama. Da li je Eva mogla biti rođena od čoveka, bez majke, a da dete ne može biti rođeno bez oca, iz devičanske utrobe? Taj dug blagodarnosti ženski rod duguje muškarcima, jer je Eva bila rođena od Adama i nije bila začeta u majčinoj utrobi nego je, da tako kažemo, rođena jedino od muškarca.“[29]
(Kasnije ćemo videti kako Crkva nalazi paralelu između Eve i Presvete Bogorodice i između čuda prvog stvaranja i čuda vaspostavljanja – ponovnog stvaranja – kroz Hrista.)
Upozoravajući nas da reč „uze“ moramo razumeti na način kakav dolikuje Bogu Koji nema „ruke“, sveti Jovan Zlatousti jasno ukazuje na doslovno tumačenje ovog odlomka: „Velike su ove reči i one prevazilaze svaki ljudski um. Njihova veličina može se razumeti jedino ako se posmatraju očima vere… I Gospod Bog pusti tvrd san (prema Septuaginti: istupljenje) na Adama te ovaj zaspa. To nije bilo obično istupljenje niti uobičajen san, jer je najmudriji i najumešniji Stvoritelj naše prirode blagovoleo da uzme jedno od Adamovih rebara, ali da ovaj ne bi osetio bol i zbog toga bio neprijateljski raspoložen prema onoj koja je stvorena od njegovog rebra i da ne bi, sećajući se bola, omrznuo stvoreno biće, Bog je pogruzio Adama u dubok san i, da tako kažemo, zapovedio mu da bude obuzet nekom vrstom obamrlosti, pustivši na njega takav san da ovaj uopšte nije osetio šta se dogodilo… Uzimajući izvesni delić od već pripremljene tvorevine, On je od tog delića stvorio vascelo živo biće. Kakvu je silu morao imati Najuzvišeniji Umetnik Bog kad je od ovog delića stvorio biće složeno od toliko udova, kad je ustrojio toliko čuvstvenih organa i uobličio celinu, savršeno i potpuno biće koje je sposobno da govori i da, usled jedinstvenosti njihovih priroda, ponudi čoveku veliku utehu!“[30]
U drugoj raspravi, isti sveti Otac piše: „Kako to da Adam nije osetio bol? Kako to da nije patio? Iščupajmo jednu dlaku iz tela i osetićemo bol, pa čak i ako je čovek pogružen u dubok san, bol će ga probuditi. Štaviše, iščupan je tako veliki deo, iščupano je rebro, a usnuli se nije probudio? Bog nije nasilno uklonio rebro da se Adam ne bi probudio, On ga nije istrgao. Želeći da pokaže brzinu kojom je Tvorac dejstvovao Pismo kaže: Uze.“[31]
Sveti Jefrem piše: „Sve dotle budan, čovek se naslađivao blistanjem svetlosti i ne znajući šta je počinak, a sada se obnažen spustio na zemlju i prepustio snu. Verovatno da je Adam u tom snu video sve što se s njim tada dešavalo. Kad mu je u jednom trenutku izvučeno rebro i kad je njegovo mesto zauzelo meso, ogoljena kost je primila potpun izgled i svu lepotu žene; tada ju je Bog priveo i predstavio Adamu.“[32]
Sve se to dešavalo na sami dan čovekovog stvaranja, odnosno tokom Šestog dana. Za naše ograničene umove stvaranje muškarca i žene je upravo toliko neshvatljivo, toliko čudesno i toliko „spektakularno“ kao i stvaranje svih ostalih tvorevina Božijih, koje su sazdane „u početku“.

2: 23-24 A Adam reče: sada eto kost od mojih kostiju, i telo od mog tela. Neka joj ime bude žena, jer je uzeta od muža cvojega. Za to će ostaviti čovek oca cvoga i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.[33]

Ovde Adam imenuje prvu ženu baš kao što je i životinjama dao imena. Adam istovremeno ukazuje da je ona istovetne prirode kao i on jer je doslovno postala od njegovog tela, kao što ukazuje i na ustanovljenje braka, budući da je u proročkom viđenju prozreo da će, usled pada, bračno jedinstvo postati neophodno.
Tumačeći ovaj odlomak, sveti Jefrem piše: ‘“Ona, koja mi je prišla posle životinja, nije kao one: one su sazdane od zemlje, a ovo je kost od mojih kostiju i telo od moga tela’. Adam je ovo izrekao ili proročki ili na osnovu viđenja u snu, kao što smo ranije spomenuli. I kako su sve životinje toga dana od Adama dobile svoja imena, tako i kost, uobličenu u ženu, nije nazvao njenim ličnim imenom, Evom, nego imenom žene, koje pripada čitavom rodu.“[34]
O istom odlomku sveti Jovan Zlatousti kaže: „Kako mu je došlo na um da to izgovori? Kako je znao budućnost i činjenicu da će se ljudski rod umnožavati? Kako mu je bilo poznato da će između muškarca i žene doći do (polnog) opštenja? Najzad, to se dogodilo nakon pada; pre toga, međutim, živeli su u Raju kao angeli i nisu bili podsticani telom, kao što nisu bili rasplamsavani ni drugim strastima.
Nisu ih obremenjivale telesne potrebe tako da, budući stvoreni kao nepropadljivi i besmrtni, nisu imali potrebu čak ni da se pokriju odećom… Reci mi, onda, odakle mu je došla misao da to kaže? Zar nije jasno da je pre prestupa bio pričastan blagodati proroštva i da je sve to prozreo duhovnim očima?“[35]
Otuda zaključujemo da Adam nije bio samo veoma uman i veliki vidilac stvarnosti ovoga sveta, kojem je bila data sposobnost da imenuje životinje. On je istovremeno bio i prorok koji je video budućnost.

2: 24 I behu oboje nagi, u Adam u njegova žena, u ne beše ux sramota.

Kao i sva ostala tvorevina, i Adam i Eva bili su stvoreni u cvetu mladosti i lepote. Iako je među njima već postojala polna razlika koja će biti neophodna u njihovom palom stanju, između njih nisu postojale ni čežnja ni strasne pomisli. Prema svetootačkom stanovištu, u tome se najjasnije ogledaju njihovo bestrašće pre pada i činjenica da su njihovi umovi prevashodno bili usmereni prema slavi višnjeg nebeskog sveta. Sveti Jefrem piše: „Oni se nisu stideli stoga, što su bili obučeni u slavu.“[36]
Sveti Jovan Zlatousti kazuje to isto: „Pre nego što su se pojavili greh i prestup, bili su odeveni u višnju slavu i nisu se stideli. Međutim, kad su prekršili zapovest, oni su se i zastideli i postali svesni svoje nagosti.“[37]
Sveti Jovan Damaskin piše: „Bog je, dakle, hteo da budemo toliko bestrasni, jer je to znak krajnjeg bestrašća.“[38]
Sumirajmo stanje u kakvom su Adam i Eva živeli u Raju rečima jednog od Otaca koji su živeli u ne tako davnoj prošlosti, tj. svetog Serafima Sarovskog:
‘Adam je bio otporan na dejstvovanje stihija (prirodnih elemenata): niti ga je voda mogla potopiti, niti ga je vatra mogla spaliti, niti ga je zemlja mogla progutati u svojim bezdanima, niti mu je vazduh mogao naškoditi bilo kakvim dejstvovanjem. Kao vozljubljenom od Boga, kao caru i gospodaru vascele tvorevine, sve mu je bilo potčinjeno i sve je gledalo u njega kao u savršenu krunu stvorenja Božijih. Adama je toliko mudrim učinio onaj dah života koji su u njegovo lice udahnula stvaralačka usta Boga, Tvorca i Svedržitelja, tako da na zemlji nikada nije bilo mudrijeg i umnijeg čoveka od njega, a verovatno da ga neće ni biti. Kad mu je Gospod zapovedio da da imena svim stvorenjima, on je svakom stvorenju dao ime koje u potpunosti izražava sva njegova svojstva, sile i osobine koje mu je Bog dao prilikom stvaranja. Blagodareći samom tom daru natprirodne blagodati koja je u njega ulivena dahom života, Adam je mogao da vidi i da prepozna Gospoda dok korača po vrtu, da pojmi Njegove reči, da razume besedovanje svetih angela i jezik svih zveri, ptica i gmizavaca, kao i sve ono što je sada skriveno od nas, palih i grešnih stvorenja, ali što je bilo sasvim jasno Adamu pre pada. Gospod Bog je i Evi podario istu takvu mudrost, silu i bezgraničnu snagu, kao i sve ostale dobre i svete Osobine.“[39]
U izvesnoj meri, čovek čak i danas blagodaću Božijom može da zadobije nešto od tog rajskog stanja, što se može videti iz žitija mnogih svetitelja, čija čuda svetovnim ljudima izgledaju neverovatno. Žitije svetog Georgija, na primer (23. april), kojem nisu naškodili ni najsurovija mučenja ni smrtonosni udarci, podseća nas na Adamovu neranjivost u Raju.
I pored toga, čovek u svom palom stanju može da dostigne samo odblesak Adamovog stanja; tek će u budućem veku Raj biti vaspostavljen u svoj svojoj punoti i tada ćemo (ali samo ukoliko budemo među spasenima) videti šta je angelsko stanje (i šta je bilo). Sveti Grigorije Nisijski piše:
„Vaskrsenje ne obećava ništa drugo nego vaspostavljanje palih u njihovo negdašnje stanje, jer je blagodat za kojom tragamo izvesni povratak prvom životu, ponovni povratak u Raj onoga, koji je iz njega prognan. Ako je, dakle, život tih vaspostavljenih tesno povezan sa životom angela, onda je jasno da je život pre prestupa bio jedna vrsta angelskog života i zato se naš povratak negdašnjim uslovima života poredi s angelima.“[40]
U pravoslavnoj podvižničkoj književnosti, gde je cilj koji se stalno ima na umu naše vaspostavljanje u raju, kao obrazac i svrha naše podvižničke borbe postavlja se Adamova neiskvarena i bestrasna priroda pre pada. Na samom početku svojih „Duhovnih pouka“ avva Dorotej piše:
„U početku, kad je stvorio čoveka, Bog ga je postavio u Raj i ukrasio svakom vrlinom, ali mu je dao zapovest da ne okuša od drveta koje se nalazilo usred Raja. Tako je ostao tamo u rajskim nasladama: u molitvi, u viđenjima, u svakoj časti i slavi, imajući zdrava čuvstva i budući u onom istom prirodnom stanju u kojem je i stvoren, jer je Bog stvorio čoveka po Svom sopstvenom obrazu, odnosno kao besmrtnog, kao gospodara nad sobom i ukrašenog svakom vrlinom. Međutim, kada je prekršio zapovest i okusio plod sa onog drveta sa kojeg mu je Bog zapovedio da ne okuša, bio je prognan iz Raja i otpao je od svog prirodnog stanja. Pao je u protivprirodno stanje i počeo da obitava u grehu, slavoljublju, ljubavi prema nasladama ovoga veka i ostalim strastima. One su zagospodarile nad njim i on je, prekršivši zapovest, postao njihov rob.“[41]
Svest da je Adamovo stanje u Raju prirodno čovekovo stanje i da možemo da se nadamo da ćemo se, uz pomoć blagodati Božije, vratiti u njega, predstavlja jedan od glavnih podsticaja za podvižničku borbu. Na taj način, ova svest je od najveće praktične koristi za hrišćane koji se nadaju da će naslediti Carstvo Božije. Sa čovekovim padom, Raj je prestao da bude stvarnost ove zemlje i postavljen je van našeg domašaja. Međutim, blagodaću Božijom, hrišćanima je ponovo postao dostupan kroz Drugog Adama, Gospoda Isusa Hrista, i mi možemo da se nadamo da ćemo ga zadobiti. Mi, u stvari, kroz Hrista ne samo da možemo da se vratimo u stanje u kojem je Adam bio pre pada nego možemo da se uznesemo i do stanja uzvišenijeg od toga, odnosno do stanja koje bi Adam zadobio da nije bilo pada.
Zar priroda što nas okružuje ne može da nas, čak i u našem palom stanju, podseti na Raj od kojeg smo otpali? Zar se u životinjama ne vide strasti kojima je trebalo da zagospodarimo, ali koje su nas u velikoj meri obuzele; zar u mirnom romorenju šuma (u koje je uteklo toliko podvižnika) ne vidimo podsećanje na Raj biljaka, prvobitno namenjen da u njemu obitavamo i da se hranimo, i koji još postoji za one koji mogu da se uznesu i da ga sozercavaju zajedno sa sveti apostolom Pavlom?


NAPOMENE:

  1. Sveti Amvrosije Mediolanski, Raj, 1
  2. Isto
  3. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 13; 34
  4. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 2
  5. Sveti Grigorije Sinajski, Poglavlja o zapovestima i dogmama, 10
  6. cit. po knjizi o. Serafima Rouza, Duša posle smrti
  7. Crkvenoslovenski: „na četiri načala“, što je mnogo bliže tekstu Septuaginte „εις τεοσαρας αρχας“. (prim. prev.)
  8. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 13; 4
  9. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 5; 5
  10. Isto
  11. Isto
  12. Sveti Grigorije Bogoslov, Druga Vaskršnja beseda
  13. Blaženi Pajsije Veličkovski, Svitak – šest poglavlja o umnoj molitvi, The Orthodox World, br. 48,1973, str. 1819 (u Malom ruskom Dobrotoljublju,tom 4, ovaj odlomak nalazi se na 31. strani)
  14. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2; 11
  15. Isto, 2; 30
  16. Isto, 2; 11-12
  17. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 1; 5
  18. Sveti Grigorije Bogoslov, Druga Vaskršnja beseda
  19. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2; 11
  20. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 5; 7
  21. Sledeća rasprava preuzeta je iz usmenog izlaganja oca Serafima. Mnogi od onih koji su ga slušali bili su ili tinejdžeri ili u ranim dvadesetim godinama i on je ovu temu primenio neposredno na njihovu situaciju.
  22. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2; 11
  23. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 6; 1
  24. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 2
  25. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 14; 5
  26. Sveti Amvrosije, Raj, gl. 11
  27. Prema tekstu Septuaginte „εκοτασις“, čemu odgovara i crkvenoslovenski prevod – „istupljenje“. (prim. prev.)
  28. Isto, gl. 1011
  29. Sveti Kiril Jerusalimski, Katihetske pouke, 12; 29
  30. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 15; 23
  31. Sveti Jovan Zlatousti, O stvaranju sveta, 5; 8
  32. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 2
  33. Sam Hristos navodi ove stihove iz Knjige Postanja (v. Mt. 19; 5 i Mk. 10; 78 dodajući i reči: Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.
  34. Isto
  35. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 15; 4
  36. Sveti Jefrem, Tumačenje Knjige Postanja, 2
  37. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 15; 4
  38. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2; 11
  39. Sveti Serafim Sarovski, Malo rusko Dobrotoljublje, tom 1, str. 81-82
  40. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, 17
  41. Sveti avva Dorotej, Duhovne pouke, 1
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *