NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – STVARANJE ČOVEKA

Stvaranje čoveka
(Post. 1,2631 i 2,47)[1]

Potom reče Bog: Hajde da načinimo čoveka po svom obrazu i podobiju, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih, i od stoke, i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po Svom sopstvenom obrazu, po obrazu Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.

Videli smo da je šestodnevno Stvaranje bilo delo Presvete Trojice, posebno da je na Očevu zapovest: „Neka bude“ Sin stvarao. Međutim, stvaranju čoveka prethodilo je posebno savetovanje među Licima Presvete Trojice. Sveti Vasilije o tome kaže:
„Da načinimo čoveka… Ta reč ne beše upotrebljena ni za jedno od stvorenih bića; stvorena je svetlost, a beše data samo jednostavna zapovest – I reče Bog. neka bude svetlost. Stvorena su nebesa, a ne beše dogovaranja za njihovo stvaranje. Ovde, pak, čoveka još nema, ali postoji dogovor o čoveku. Bog nije rekao, kao za druga bića: Neka bude čovek! Prepoznaj dostojanstvo koje ti pripada. On nije uzrokovao tvoje postanje jednostavnom zapovešću nego je postojao dogovor u Bogu, da bi znao kako da to živo biće, dostojno časti, uvede u život…
Zašto Bog nije rekao: da načinim nego: hajde da načinimo! Da bi ti mogao da prepoznaš vrhovnu vlast. On želi da ti, obraćajući pažnju na Oca ne zanemariš Sina. On želi da znaš da je Otac stvarao kroz Sina i da je Sin stvarao po volji Očevoj i da bi trebalo da proslaviš Oca u Sinu i Sina u Duhu Svetome…
On, međutim, nije rekao: Oni su stvorili, da ti u tome ne bi našao izgovor za mnogoboštvo…“[2]
Nešto slično kaže i sv. Jovan Zlatousti: „Zašto, kad su stvarana nebesa, nije rečeno: hajde da načinimo nego: neka bude svetlost i tako dalje, u pogledu vascele tvorevine? Međutim, samo je tada dodao: hajde da načinimo, čime se izražava savetovanje, dogovor i opštenje s Nekim Ko je ravan po časti. Ko je taj, koji je trebalo da bude stvoren, kad mu je ukazana takva čast? To je čovek, veliko i čudesno živo biće, koje je Bogu dragocenije od sve ostale tvorevine… Postojao je savet, dogovor, opštenje, ali ne zato što je Bogu potreban savet – daleko od toga! – nego zato da bi se tim izrazom iskazalo dostojanstvo onoga koji je stvoren…
A Ko je Onaj, Kojem Bog kaže: Hajde da načinimo čoveka! To je divni Savetnik, Bog silni, Knez mira i Otac budućeg veka – Sam Jedinorodni Sin Božiji. Njemu On kaže: Hajde da načinimo čoveka po našem obrazu i podobiju. On nije rekao: po mom i tvom niti po mom i vašem, nego po našem obrazu i podobiju, nagoveštavajući time jedan obraz i jedno podobije.“[3]
Sveti Grigorije Nisijski govori veoma poetično o stvaranju čoveka kao o mešavini viših i nižih svetova, koje Bog već beše stvorio: „On je priveo u biće misleni svet (tj. svet logosnih, slovesnih bića, angela), koliko ja mogu da rasuđujem o tome i da velike stvari ocenim svojim oskudnim jezikom. Onda, kada je ovo prvo Stvaranje bilo dovedeno u dobar poredak, On je zamislio i drugi svet, veštastven i vidljiv: ustrojstvo ovog neba i zemlje i svega što je u njima, uistinu zadivljujuće tvorevine kada se zagledamo u prekrasne oblike svakog pojedinog dela, ali utoliko više zadivljujuće kada razmatramo harmoniju i sklad celine, i uklapanje svakog dela sa drugima u prekrasnom poretku… To je trebalo da pokaže da on nije prizvao u biće samo prirode koje su mu slične (tj. angelski, nevidljivi svet), nego i one koje su mu potpuno neslične. Božanstvu su podobne prirode koje su umne (slovesne, logosne) i koje se jedino umom mogu pojmiti: međutim, sve one (prirode) koje se mogu čuvstveno poznati potpuno su Mu strane, dok su među njima od Njega najudaljenije one koje su potpuno lišene duše i moći kretanja.
Prema tome, um i čuvstva, koji se toliko razlikuju jedno od drugog, ostali su unutar svojih sopstvenih granica i, kao nemi hvalitelji i likujući glasnici Njegovog silnog dela, u sebi nose veličanstvenost Tvorca – Logosa. Tada još ne beše nikakvog sjedinjavanja između ovo dvoje niti bilo kakvog mešanja ovih suprotnosti, znamenja veće mudrosti i plemenitosti u stvaranju priroda, kao što do tada nije bilo poznato ni svo obilje dobrote (Božije). Sada je Tvorac – Logos, odlučivši da to pokaže i da i od jednog i od drugog (mislim i od vidljive i od nevidljive tvorevine) stvori jedno živo biće, uobličio čoveka. Njegovo telo uzeo je od već sazdane tvari i u nju je udahnuo dah koji je uzeo od Samoga Sebe (jer je Logos znao da će to biti slovesno, razumno biće i obraz Božiji); stvorio ga je kao jednu vrstu drugog sveta, u malome velikog. Nastanio ga je na zemlji kao vidljivog angela, kao poklonika Bogu načinjenog sjedinjenjem dveju priroda, potpuno posvećenog u vidljivu, ali samo delimično u umnu (nevidivu) tvorevinu, kao cara nad zemljom ali potčinjenog Caru na nebesima. Stvorio ga je kao zemnog i nebeskog, kao privremenog a ipak večnog, kao vidljivog a ipak umstvenog, kao polovinu puta između veličine i malenkosti, sjedinjujući u jednoj ličnosti i duh i plot; duh zbog blagonaklonosti koju mu je podario, a plot zbog visine na koju ga je uzneo, duh da bi mogao da nastavi da živi i da proslavlja svog Dobročinitelja, a plot da bi mogla da strada i da zapamti to stradanje, kako bi se popravio ukoliko bi se pogordio zbog svoje veličine; stvorio je živo biće, uobličeno ovde da bi zatim moglo da pređe negde drugde i da izvršava tajinstva, oboženo svojom naklonošću prema Bogu.“[4]
Šta je zapravo taj „obraz“ Božiji? Različiti Sveti Oci naglašavali su različite vidove obraza Božijeg u čoveku. Neki su pominjali čovekovu vlast nad nižom tvorevinom (koja se posebno pominje u tekstu Knjige Postanja), neki njegov razum, a neki pak njegovu slobodu. Sveti Grigorije Nisijski je najsažetije sumirao značenja „obraza“ Božijeg:
„On čoveka nije stvorio ni zbog čega drugog nego zbog Svoje beskonačne dobrote. Budući takav i imajući to za razlog da pristupi stvaranju naše prirode, On silu te dobrote neće ispoljiti u nesavršenom obliku, dajući našoj prirodi neku od onih stvari koje su Njemu na raspolaganju i oklevajući da joj da udeo u drugoj. Međutim, savršeni oblik dobrote ovde se može videti kako i u Njegovom stvaranju čoveka ni iz čega, tako i u tome što ga je u potpunosti obdario svim dobrim darovima. Kako je niz svih tih dobrih darova veoma dugačak, ne dolazi u pitanje da se oni razumeju brojčano. Prema tome, jezik Svetog Pisma izražava to sažimanjem u razumljiv izraz, govoreći da je čovek stvoren po obrazu Božijem. To je isto kao da je rečeno da je On ljudsku prirodu načinio pričasnom svakom dobru, jer ako je Božanstvo punoća dobra, a čovek je njegov obraz, onda obraz, budući ispunjen svakim dobrom, nalazi svoju sličnost sa Prvoobrazom (Prvolikom, Arhetipom).“[5]
Kakva je razlika između „obraza“ i „podobija“? Sveti Oci objašnjavaju da nam je „obraz“ dat u celini i da se ne može izgubiti dok nam je „podobije“ u početku dato samo kao mogućnost i da čovek mora sam da se potrudi da bi ga zadobio u svom njegovom savršenstvu. Sveti Vasilije Veliki uči:
„Hajde da načinimo čoveka po svom obrazu i podobiju. Jedno smo zadobili samim stvaranjem, drugo zadobijamo slobodnom voljom. U prvom ustrojstvu dato nam je da budemo rođeni po obrazu Božijem, dok slobodnom voljom u sebi uobličavamo podobije Božije… Hajde da načinimo čoveka po svom obrazu: neka on samim stvaranjem poseduje ono što je obraz, ali neka postane saglasan i sa podobijem. Bog nam je dao silu za to: da ti je Bog dao i podobije, gde bi bila tvoja zasluga? Zbog čega bi ti bio krunisan? Da ti je Tvorac dao sve, kako bi ti se otvorilo Carstvo Nebesko? Dolikovalo je da ti jedan deo bude dat, a da drugi ostane nepotpun, kako bi ga ti upotpunio i udostojio se nagrade Božije.“[6]
U samom onom odlomku Knjige Postanja u kojem se opisuje stvaranje čoveka, kaže se da Bog stvori“muško i žensko“. Da li je ovo razlikovanje deo „obraza Božijeg“? Sveti Grigorije Nisijski objašnjava da se Pismo ovde poziva na dvojako stvaranje čoveka:
„Ono što je stvoreno ‘po obrazu’ je jedno, a ono što se sada projavljuje u iskvarenosti je drugo. I stvori BOG čoveka, kaže, po obrazu Božijem stvori ga. U tome što je stvoreno ‘po obrazu’ nalazi se kraj stvaranja, a zatim (Mojsej) sažeto izlaže stvaranje i kaže: muško i žensko stvori ih. Pretpostavljam da svi znaju da je to udaljavanje od Prvoobraza, jer u Hristu Isusu, kako kaže apostol, nema ni muškog ni ženskog. Dakle, ovaj izraz kazuje da je čovek time podeljen.
Na taj način je stvaranje naše prirode u nekom smislu dvojako: jedno je stvoreno na podobije Bogu, a drugo je podeljeno saglasno ovom razdvajanju, jer ovaj odlomak, govoreći o njenom ustrojstvu, zamagljeno izražava nešto slično ovome kada najpre kaže da stvori Bog čoveka, po obrazu Božijem stvori ga a zatim onome što je rečeno dodaje muško i žensko stvori ih – što je strano našem poimanju Boga.
Smatram da nam Pismo ovim iskazom prenosi veliko i uzvišeno učenje, a ono se sastoji u sledećem. Dok su dve prirode, odnosno božanstvena i bestelesna priroda i priroda beslovesna i zverska, razdvojene jedna od druge kao krajnosti, ljudska priroda predstavlja sredinu između njih dve (ovaj stav je sličan ideji svetog Grigorija Bogoslova koji smo već naveli). U složenoj čovekovoj prirodi možemo uočiti deo svake od priroda koje sam pomenuo – od one božanstvene, i to je slovesni i umni element, koja ne dopušta razlikovanje muškog i ženskog, kao i od one beslovesne, koja se ogleda u našem telesnom obliku i građi, podeljenima na muško i žensko, jer se svaki od tih elemenata sigurno može pronaći u onome što je pričasno ljudskom životu. Da je umni element prethodio ostalima doznajemo od onoga koji po redu saopštava o stvaranju čoveka, a takođe doznajemo i da je čovekovo zajedništvo i srodstvo sa beslovesnima predstavljalo njegovu pripremu za rađanje… Onaj Koji je sve stvari prizvao u biće i koji je po Svojoj volji uobličio čoveka da bude sazdan po Njegovom obrazu… Svojom svevidećom silom provideo je slabost njihove volje da se neposredno pridržavaju onoga što je dobro, što će ih zatim dovesti do otpadanja od angelskog života, i da mnoštvo ljudskih duša ne bi bilo grubo prekinuto zbog ovog pada… On je za našu prirodu uobličio način za umnožavanje kakav dolikuje onima što su pali u greh, usađujući u čovečanstvo, umesto angelskog veličanstva prirode, onaj životinjski i beslovesni način pomoću kojeg sada smenjuju (nasleđuju) jedni druge!'[7],[8]
Videli smo, dakle, da se, prema učenju Svetih Otaca, obraz Božiji nalazi u čovekovoj duši a ne u njegovom telu i da nema ništa zajedničko sa podelom na muško i žensko. Moglo bi se reći da u Božijoj ideji čoveka, onakvog kakav će se naći u Carstvu Nebeskom, nema ni muškog ni ženskog pola. Bog je, međutim, prozirući čovekov pad, načinio ovu razliku koja je nerazdvojni deo čovekovog zemaljskog postojanja.
I pored toga, stvarnost polnog života nije se desila pre čovekovog pada. Tumačeći odlomak Tada Adam pozna Evu, ženu svoju, i ona zatrudne (Post.4,1), što se desilo nakon pada, sveti Jovan Zlatousti kaže: „Bračni život je započeo nakon neposlušanja i nakon izgona iz Raja. Pre neposlušanja, prvi ljudi su živeli kao angeli i nije bilo ni govora o polnom opštenju. Kako bi do toga uopšte moglo i doći, kad su bili slobodni od telesnih potreba? Tako je u početku život bio devstven. Međutim, kad se usled nemarne neposlušnosti prvih ljudi pojavio greh i kad je stupio u svet, devstvenost ih je napustila jer su postali nedostojni takvog dobra, i umesto nje počeo je da dejstvuje zakon bračnog života.“[9]
Sveti Jovan Damaskin piše: „U rajskom vrtu živeli su u devstvenosti… a nakon prestupanja zapovesti… uveden je brak, da ne bi čovečiji rod smrću bio zatrt i istrebljen, te da bi se rađanjem dece sačuvao i spasao rod ljudski.
Možda će neko reći: šta su onda značile reči muško i žensko ili rađajte se i množite cel Na to ćemo ovako odgovoriti: reči rađajte se i množite se ne ukazuju na razmnožavanje ostvareno bračnim sjedinjenjem, jer mogao je Bog umnožiti ljudski rod i nekim drugim načinom, da su ljudi do kraja držali zapovest nepovređenom. Ali je Bog, Koji sve zna pre nego što se zbude, znajući svojim predznanjem da će oni da dopadnu prestupa i da budu osuđeni smrtnom kaznom, preduhitrio to i stvorio muško i žensko, i zapovedio im da se rađaju i da se množe.“[10]
Kao što ćemo videti kasnije, pre pada se čovek, kao i sva ostala tvorevina, u tom kao i u drugim pogledima nalazio u sasvim drugačijem stanju nego nakon pada, iako između ta dva stanja postoji neprekidnost koju je Bog provideo Svojim predznanjem o padu.
Ne treba, međutim, pomisliti da neki od Svetih Otaca brak posmatraju kao „nužno zlo“ ili da poriču da je to stanje koje je Bog blagoslovio. Oni smatraju da je brak dobar za naše sadašnje stanje, ali da je to dobro koje je drugorazredno u odnosu na uzvišenije stanje devstvenosti u kakvom su Adam i Eva živeli pre pada i kakvom su čak i sad pričasni oni koji slede savet apostola Pavla da budu kao što sam i ja (l.Kop. 7,78). Sveti Grigorije Nisijski je upravo onaj otac koji uči da se poreklo braka nalazi u našem srodstvu sa životinjama, iako sasvim jasno brani njegovo ustanovljenje (tj. ustanovljenje braka). Tako on u svojoj raspravi „O devstvenosti“ piše:
„Neka niko ne pomisli da mi osporavamo brak kao ustanovu. Svi smo mi svesni da njemu nije tuđ blagoslov Božiji… Međutim, naš pogled na brak je sledeći: dok bi zadobijanje nebeskih stvari trebalo da bude prva čovekova briga, on ipak ne bi trebalo da prezire ovaj vid služenja ukoliko preimućstva braka koristi razborito i umereno… Brak je poslednji stupanj naše razdvojenosti od života kakav je vođen u Raju; brak je prva stvar koja se mora napustiti i to je, da tako kažemo, prva postaja za naš odlazak Hristu.“[11]

1: 28 I blagoslovi ih Bog i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih, i od svega zverinja što se miče po zemlji.

„Rađajte se i množite se“ su iste one reči koje Bog već beše uputio vodenim stvorenjima i one ukazuju na čovekovo srodstvo sa nižom tvorevinom a, posredstvom njegovog pada, i s njihovim načinom polnog razmnožavanja. Postoji, međutim, i dublje značenje ovih reči. Sveti Vasilije piše:
„Postoje dve vrste rasta: rast tela i rast duše. Rast duše je uvećanje znanja s ciljem savršenstva, dok je rast tela razvoj od malog do normalnog uzrasta.
Beslovesnim životinjama je, dakle, rekao: ‘rastite’ saobrazno telesnom razvoju, u smislu upotpunjavanja prirode. Međutim, nama je rekao ‘rastite’ saobrazno unutrašnjem čoveku, u pravcu napredovanja koje vodi ka Bogu. Upravo to je učinio Pavle, stremeći onome što je pred njim, a zaboravljajući ono što je iza njega (v. Filiplj. 3,13). Takav je rast duhovnih stvari…
‘Množite se.’ Ovaj blagoslov se tiče Crkve. Neka božanstvena reč ne bude ograničena samo na pojedinca i neka se Evanđelje spasenja propoveda po čitavoj vaseljeni. ‘Množite se! Kome su upućene ove reči? Onima koji rađaju saglasno Evanđelju…
Prema tome, ove reči primenjuju se podjednako dobro na beslovesne životinje, ali one dobijaju sasvim posebno značenje kad se bavimo bićem koje je stvoreno ‘po obrazu’ kojim smo počastvovani.“[12]
Čoveku je takođe dato da vlada, i to ne samo nad spoljašnjom tvorevinom nego i nad zverolikim strastima koje vrebaju unutar njega. Sveti Vasilije piše: „Ti imaš vlast nad divljim zverima svake vrste. Međutim, reći ćeš ti, da li i u sebi samome imam divlju zver? Imaš, i to mnoge od njih. Ti u sebi nosiš čak neizmerno mnoštvo divljih zveri. Nemoj ovo shvatiti kao uvredu. Zar gnev, kada zalaje u tebi, nije divlja zverčica? Zar nije razjareniji od prvog psa kojeg ugledaš? Zar lukavstvo koje se pritajilo u podmukloj duši nije svirepije od medveda u pećinama?… Koju to divlju zver ne nosimo u sebi?… Stvoren si da bi imao vlast; ti si gospodar nad strastima, gospodar nad divljim zverima, gospodar nad zmijama, gospodar nad pticama… Budi gospodar nad pomislima koje su u tebi da bi zagospodario nad svim bićima. Prema tome, moć koja nam je data kroz živa bića priprema nas da pokažemo vlast nad samima sobom.“[13]
Zverolike strasti nalaze se u nama usled našeg srodstva sa divljim životinjama posredstvom pada. Sveti Grigorije Nisijski piše: „Kad je zverski život prvi put stupio u život i kad je čovek iz razloga koji su već pomenuti preuzeo nešto od njihove prirode (mislim na način rađanja), on je na taj način istovremeno uzeo učešće i u ostalim svojstvima koja sagledavamo u toj prirodi. Čovekovo podobije sa Bogom ne ogleda se u gnevu, kao što ni naslada nije znak uzvišene prirode; isto tako su i kukavičluk, drskost, čežnja za dobitkom i strah od gubitka daleko od onog znamenja koje ukazuje na Božanstvo. Ta svojstva je, dakle, ljudska priroda prisvojila od zveri.“[14]
Ovo je veoma duboko učenje. Ljudi koji veruju u evolucione ideje kažu: „Čovek potiče od majmuna, prema tome, mi smo zverolika bića.“ Međutim, Sveti Oci kažu da smo mi složena tvorevina, jednim delom nebeska a jednim delom zemaljska. U tom našem zemaljskom delu Bog je dopustio životinjski način razmnožavanja i zbog toga vidimo koliko zveroliki postajemo kad dopustimo da strasti zagospodare nad nama. Mi u sebi nosimo te „zveri“ ali isto tako posedujemo i onu nebesku stranu, kojoj težimo da se vratimo.

1; 29-30 I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu. A svemu zverinju zemaljskom i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako,

Ovde nam je rečeno da su se u početku, kada su zemlja i sva stvorenja u njoj još uvek bili novi i dok čovek još ne beše pao, čak i divlje zveri hranile biljkama. Nije zamišljeno da zveri budu mesožderi i one to u početku nisu ni bile. Sveti Vasilije o ovome kaže:
„Neka Crkva ništa ne zanemari: sve je zakon. Bog nije rekao: ‘Dao sam vam ribe za hranu, dao sam vam stoku, gmizavce i četvoronošce.’ On ih nije stvorio radi toga, kaže Pismo. U suštini, prvo zakonodavstvo dopuštalo je korišćenje plodova, jer se tada smatralo da smo dostojni Raja.
Kakvo se tajinstvo krije ispod ovoga?
Vama, divljim životinjama i pticama, dato je voće, biljke i trave, kaže Pismo… Mi, međutim, vidimo da se mnoge divlje životinje i ptice ne hrane biljnim plodovima. Koju će biljku prihvatiti panter da bi se nahranio? Kojim će se biljem zadovoljiti lav?
I pored toga, ova bića su se potčinila zakonima prirode i hranila su se biljnim plodovima. Međutim, kad je čovek promenio način života i prekoračio granicu koja mu je bila određena, Gospod je nakon Potopa, znajući da su ljudi proždrljivi, dopustio da koriste sve vrste hrane: Što se log miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu (Post. 9,3). Ovim dopuštenjem su i životinje dobile slobodu da budu mesožderi.
Od tada je lav mesožder, od tada i lešinari tragaju za strvinama. Do tada lešinari nisu nadgledali zemlju od samog trenutka kad se životinja rodi; u stvari, ništa od onoga što je primilo svoje određenje ili je postalo još ne beše umrlo da bi ga lešinari mogli pojesti. Priroda još ne beše razdvojena, i još je posedovala svu svoju svežinu. Lovci još nisu plenili, jer to ljudi još nisu činili. Zveri, sa svoje strane, još nisu trgale svoj plen, jer nisu bile mesožderi… svi su sledili put labudova i svi su pasli travu u dolinama…
Takva je bila prva tvorevina i takvo će biti njeno vaspostavljanje nakon ovoga veka. Čovek će se odbijanjem zla, života opterećenog brigama i robovanja duše svakodnevnim obavezama vratiti svom prvobitnom ustrojstvu. Kad se odrekne svega toga, vratiće se rajskom životu u kojem nije robovao telesnim strastima i koji je slobodan, životu u blizini Božijoj, i biće pričasnik angelskog življenja.“[15]
Trebalo bi napomenuti da život prvobitne tvorevine još uvek nije bio život u Raju, u koji čovek još ne beše uveden. To je život zemlje izvan Raja, koju Bog već beše blagoslovio kao čovekovo obitavalište nakon pada. Sveti Jefrem Sirijski piše o tome sledeće:
„Bog je blagoslovio naše praroditelje na zemlji jer im je, pre nego što su sagrešili, pripremio zemlju kao obitavalište, budući da je Bog, i pre nego što su sagrešili, znao da će sagrešiti… Bog je blagoslovio čoveka i pre nastanjivanja u Raju, na zemlji, da bi blagoslovom, kojem je prethodila dobrota, umanjio silu prokletstva kakvim će pravda uskoro pogoditi zemlju.“[16]
U početku, dakle, pre čovekovog pada, cela zemlja bila je jedna vrsta Raja. Sveti Simeon Novi Bogoslov uči: „Bog nije, kako su neki skloni da misle, prvosazdanima na samome početku samo Raj dao i nije samo njega stvorio netruležnim, nego je mnogo pre njega svu ovu zemlju koju mi sada naseljavamo i sve što je na njoj, ali i nebo i ono što je na njemu, priveo u postojanje u pet dana. U Šesti dan sazdao je Adama i postavio ga za gospodara i cara celokupne vidljive tvorevine. Tada ne behu stvoreni ni Eva ni Raj, nego ovaj svet Bog sazda kao kakav Raj – netruležan, doduše, ali ipak veštastven i čuvstven, te je njega, kako je rečeno, darovao Adamu i njegovim potomcima na uživanje (v. Post. 1,26-30)… Bog je u početku čoveku preda svet kao kakav Raj… Adam je, dakle, sazdan od netruležnog tela, ali svakako veštastvenog i još ne u celosti duhovnog, i Bog – Tvorac ga je postavio kao besmrtnog cara u netruležnom svetu, znači ne samo u Raju nego u svemu što je pod nebom… Tako je u početku vascelu tvorevinu Bog stvorio netruležnom i u činu Raja, a zatim je prokleta i predata truležnosti i ropstvu i potčinjena je ljudskoj taštini.“[17]
To je izvanredan uvid u prvobitnu tvorevinu.

1: 31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio i, gle, dobro beše veoma. I bi veče, u bi jutro, dan šesti.

Prvo poglavlje Knjige Postanja u potpunosti je posvećeno šestodnevnom Stvaranju. U drugom poglavlju je stvaranje čoveka opisano sa više pojedinosti. Moglo bi se reći da prvo poglavlje Knjige Postanja opisuje stvaranje ljudskog roda, kako u uzvišenom smislu obraza Božijeg, tako i u njegovom podeljenom, zemaljskom vidu, kao stvaranje muškarca i žene. U drugom poglavlju opisuje se osobitost stvaranja prvog čoveka Adama i prve žene Eve. U drugom poglavlju pominju se još neke tvorevine šestodnevnog Stvaranja, ali ne u onako preciznom hronološkom poretku kao u prvom poglavlju. Trebalo bi da to imamo na umu, kako bismo izbegli elementarne greške racionalističke kritike koja pronalazi „protivurečnosti“ između ova dva poglavlja i zbog toga pretpostavlja da su ih morala sastaviti dva različita autora.

2: 46 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo. I svaku biljku poljsku, dok je još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku dok još ne nicaše, jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju niti beše čoveka da obrađuje zemlju. Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.

Ovo je kratak opis stanja u kojem se nalazio svet pre nego što se pojavio čovek, i njime se naglašava da bez Boga ništa ne bi postojalo i da je On sve prizvao u biće „ni iz čega“. Sveti Jovan Zlatousti tumači ovaj odlomak:
„Kada Pismo govori o nebu i zemlji, ono misli na sve što je na nebesima i na zemlji. Prema tome, kao što u prikazu tvorevine (u prvom poglavlju) ne govori o svima njima po redu nego pominje samo one najvažnije, ne pripovedajući nam opširno o svakom od njih, tako se i čitava ova knjiga, iako u sebi sadrži još mnogo toga, naziva knjigom ‘postanja neba i zemlje’, dopuštajući nam da iz njihovog pominjanja zaključimo da u tu knjigu mora biti uključeno sve vidljivo što postoji na nebu i na zemlji… Duh Sveti ukazuje šta se najpre pojavilo a šta je usledilo nakon toga, kao i na činjenicu da je zemlja na reč i zapovest Božiju stvorila svoja semena i da je počela da rađa a da joj pri tom nije bila potrebna ni sunčeva pomoć ni vlažnost kiše, kao što joj ne beše potrebno ni da je obrađuje čovek koji, uostalom, još nije ni bio stvoren… Ovaj odlomak znači da je ono, što prethodno nije postojalo, prizvano u biće, i da se ono čega nije bilo, iznenada pojavilo na Njegovu reč i zapovest… To je rečeno stoga da bismo mi znali da zemlji za rađanje semena nije potrebno Sadejstvo ostalih stihija (elemenata) i da joj je za to dovoljna samo reč Božija.“[18]

2:1 A stvori Gospod Bog čoveka uzevši od praha zemaljskog, i dunu mu u lice dah životni, i posta čovek duša živa.

Ovde nam je rečeno sve što možemo da znamo o tome kako je stvoren čovek. Nema nikakve sumnje da su Sveti Oci pod „prahom zemaljskim“ podrazumevali istinski prah zemaljski. Međutim, kada govore o „rukama“ Božijim koje su uzele taj prah, oni naglašavaju veliku brigu Božiju i Njegovo neposredno dejstvovanje u ovom delu. Blaženi Teodorit[19] piše:
„Kada iz Mojsejevog kazivanja čujemo da je Bog sa zemlje uzeo prašinu i od nje uobličio čoveka i kada ispitamo značenje ovog iskaza, otkrivamo posebnu blagonaklonost Božiju prema ljudskom rodu. Veliki prorok je zabeležio da je Bog sva ostala stvorenja stvorio Svojom rečju, dok je čoveka stvorio Svojim rukama… Mi ne kažemo da Božanstvo ima ruke… ali potvrđujemo da svaki od tih izraza ukazuje na to da je Bog mnogo više brinuo o čoveku nego o ostalim stvorenjima.“[20]
Sveti Vasilije saopštava da ovaj stih naglašava koliko je čovek po svom poreklu različit od životinje: Tornji tekst kaže da je Bog stvorio, a ovaj kazuje i kako je stvorio. Da je stih jednostavno rekao da je Bog stvorio, onda bi ti mogao da poveruješ da ga je (čoveka) On stvorio kao što je stvorio zveri, životinje, biljke ili travu. Da bi te sprečila da ga svrstaš s divljim životinjama, Božanstvena reč te upoznala sa posebnim umećem koje je Bog iskoristio za tebe: Uze Bog od praha zemaljskog.[21]“
Isti sveti Otac ukazuje na razliku između čovekovog „stvaranja“ i „oblikovanja“:
„Bog je stvorio unutrašnjeg, a oblikovao spoljašnjeg čoveka. Oblikovanje je pogodno za glinu, a stvaranje za ono što je ‘po obrazu’. Prema tome, telo je bilo oblikovano, ali je duša stvorena.“[22]
Čovekovo stvaranje podjednako ukazuje i na njegovu veličinu i na njegovu ništavnost: „Bog je uzeo od praha zemaljskog i oblikovao čoveka. U ovom svetu otkrio sam dve potvrde da je čovek ništa i da je veliki. Ukoliko razmatraš samo prirodu, on je ništa i nema nikakvu vrednost. Međutim, ukoliko razmatraš čast koja mu je ukazana, čovek je nešto veliko. Kad sagledaš šta je Bog uzeo (da bi sazdao čoveka), šta je onda čovek? Međutim, kad razmišljaš o Onome Koji ga je uobličio, pomisliš da je čovek uistinu veliki! Tako je čovek istovremeno ništavan zbog veštastva i veliki zbog časti“ (sv. Vasilije).[23]
Prema uobičajenom tumačenju Svetih Otaca, ono što je Bog udahnuo u čoveka bila je duša. Sveti Jovan Zlatousti piše: „I Gospod Bog sazda čoveka od praha zemaljskog, u udahnu u njegove nozdrve (u njegovo lice) dah životni. Mojsej koristi ovaj grubi način izražavanja jer se obraća ljudima koji nisu bili u stanju da ga drugačije slušaju, kako smo mi u stanju da učinimo, ali i zato da bi nam pokazao da je ljubavi Božijoj prema čoveku bilo ugodno da to veštastvo, načinjeno od zemlje, postane pričasnik slovesne prirode duše, čijim se posredstvom ovo živo biće pokazalo kao izvanredno i savršeno. I udahnu u njegove nozdrve (u njegovo lice) dah životni, odnosno udahnuće je stvorenom od zemlje prenelo dah života i tako je sazdana priroda duše, tako da Mojsej dodaje: i posta čovek duša živa, to jest da je ono, što je stvoreno od praha, primivši udahnuće, dah života, postalo duša živa. Šta znači duša živa? Duša delatna, koja ima telesne udove kao oruđa svog delanja, potčinjena njegovoj volji.“[24]
U svom „Razgovoru sa Motovilovim“ sveti Serafim Sarovski daje nešto drugačije tumačenje ovog odlomka. On tvrdi da je ono, što je nastalo od zemlje, bila vascela čovekova priroda – telo, duša i duh („duh“ kao viši deo duše) i da je ono, što je udahnuto u ovu prirodu bila blagodat Duha Svetoga. Ovo je drugačiji pogled na stvaranje čoveka (kakav nalazimo i kod nekolicine drugih Otaca), ali on nije uistinu protivurečan uobičajenom tumačenju da je u čoveka udahnuta duša. Oni, koji se pridržavaju ovog gledišta, takođe veruju i da je čovek stvoren u blagodati Božijoj.
Sveti Grigorije Bogoslov govori o čovekovoj uzvišenoj prirodi, budući da najuzvišeniji deo te prirode ne potiče od zemlje nego od Boga: „Duša je dah Božiji i, budući da je nebeska, ona trpi zato što je pomešana sa prašinom. To je svetlost zatvorena u pećini, ali još uvek božanstvena i neugasiva… Reč (Logos) je progovorila, uzevši deo novostvorene zemlje, i Svojim besmrtnim rukama sazdala je moj obraz i dala mu Svoj život, jer je u nju poslao Duha, Koji je luča nevidljivog Božanstva.“[25]
Ovakvi izrazi, međutim, ne bi trebalo da nas vode ka pogrešnom zaključku da je duša sama po sebi božanstvena ili deo Boga. Sveti Jovan Zlatousti o tome piše: „Neki nerazumnici, zavedeni svojim sopstvenim umovanjem, ni o čemu ne razmišljajući na bogodoličan način i ne obraćajući pažnju na prilagođavanje izraza (Svetog Pisma), usuđuju se da kažu da je duša proistekla iz suštine Božije. O, mahnitosti! O, bezumlja! Koliko je samo puteva propasti đavo otvorio onima, koji hoće da mu služe! Prema tome, kad čuješ da Bog udahnu u njegovo lice dah životni, ti razumi da, kao što je stvorio besplotne sile, isto tako Mu je bilo ugodno da čovekovo telo, sazdano od praha, ima razumnu dušu, sposobnu da koristi telesne udove.“[26]
Danas postoje oni koji rado koriste redosled čovekovog stvaranja u ovom stihu kako bi „dokazali“ da je čovek postao od nižih životinja: da je kao prvo nastalo njegovo telo ili njegova zemaljska priroda, a da je kao drugo usledila njegova duša ili stanje obitavanja u Božijoj blagodati. Takvo tumačenje je apsolutno nemoguće ukoliko prihvatimo svetootačko poimanje čovekovog stvaranja.
Na početku smo videli da su, prema svetootačkom stanovištu, dani Stvaranja bili vrlo kratki vremenski periodi, ma koliko da je bila njihova tačna „dužina“; da su se dela Božija u svakom od tih dana izvršavala brzo i uistinu momentalno; da je na kraju Šestog dana svet još uvek bio „nov“ i da još uvek nije bio predat truležnosti i smrti.
Kao drugo, sami Sveti Oci insistiraju na tome da stvaranje čoveka ne treba shvatiti hronološki; bolje bi bilo reći da je to ontološki opis koji objašnjava čovekovu prirodu ali ne i hronološki poredak kojim je uobličena. Kada sveti Jovan Zlatousti kaže da je pre udisanja duha životnog u čoveka ovaj bio „beživotna lutka“[27] ili kada sveti Serafim kaže da on nije bio „beživotna lutka“ nego živo i delatno ljudsko biće, rečcu pre moramo shvatiti u ontološkom smislu, tj. kao bez. Međutim, stvaranje samog čoveka – duše i tela, zajedno sa blagodaću u kojoj je čovek stvoren – bilo je trenutno. Oci su smatrali da je nužno da ovo učenje izlože sasvim jasno, jer su u drevna vremena postojala dva suprotstavljena, ali podjednako pogrešna učenja o ovom pitanju. Jedno je učenje origenista koji su učili da su duše postojale i pre stvaranja tela i da su u svoja tela stupile usled „pada“ iz višeg stanja; drugo je učenje o tome da je telo postojalo pre duše i da je usled toga plemenitije prirode. Sveti Jovan Damaskin uči:
„Od zemlje je On oblikovao njegovo telo a Svojim sopstvenim dahom dao mu je slovesnu i umnu dušu, za koju smo rekli da je božanski obraz… telo i duša stvoreni su istovremeno – ne jedno pre a drugo posle, kao što je Origen praznoslovio!'[28]
Sveti Grigorije Nisijski iscrpnije se bavi ovom temom (kako u odnosu na prvobitno stvaranje čoveka, tako i na shvatanje današnjih pojedinačnih ljudi), nakon što pobija protivno Origenovo učenje:
„Drugi, naprotiv, izlažući poredak u stvaranju čoveka, o čemu svedoči Mojsej, kažu da je vremenski duša nastala posle tela, budući da je Bog najpre uzeo prah zemaljski, pa tek onda Svojim dahom oživeo biće koje je načinio: ovom tvrdnjom dokazuju da je telo plemenitije od duše i da je ono što je pre stvoreno plemenitije od onoga što je zatim uliveno u njega… Isto tako, nismo skloni da svoje učenje započnemo od stvaranja čoveka kao glinene figure i da kažemo da je duša nastala radi nje, jer bi se u tom slučaju sigurno pokazalo da je umna priroda manje dragocena od glinene figure. Međutim, kako je čovek jedinstven, biće koje se sastoji od duše i tela, mi pretpostavljamo da je i početak njihovog postojanja jedinstven, zajednički za oba dela, tako da on u sebi samom ne može da pronađe ono što je prethodilo i ono što je usledilo, kao da su vremenski najpre nastali telesni udovi a da je ostalo kasnije dodato… Budući da se, prema apostolskom učenju, naša priroda smatra dvojakom, načinjenom od vidljivog i skrivenog čoveka, u slučaju da je jedan prethodio a drugi sledio za njim, Njegova sila koja nas je stvorila pokazala bi se na neki način kao nesavršena i nedovoljna da odjednom izvrši celokupno delo i da je morala da ga podeli i da se najpre bavi jednom, a zatim drugom polovinom.“[29]
Ideja o čovekovom „evoluiranju“ iz nižih životinjskih vrsta ne može se uskladiti sa svetootačkim i biblijskim pogledom na stvaranje čoveka i zahteva da se među njima načini oštra razlika. Ako je čovek „evoluirao“ isključivo prema zakonima prirode, onda se njegova razumna priroda, njegova duša, obraz Božiji, od životinja ne razlikuje kvalitativno nego samo kvantitativno. On je u tom slučaju isključivo zemaljska figura i tu nema mesta za svetootačko tumačenje da je on „delom zemni a delom nebeski“ i mešavina dvaju svetova, da upotrebimo izraz svetog Grigorija Bogoslova. Da bi izbegao to zemaljsko umovanje, hrišćanski evolucionista priznaje božansko stvaranje čovekove duše – „kad je telo za nju bilo spremno“, kako neki kažu. Međutim, u tom slučaju on ne samo da se razdvaja od naučnih mislilaca koji u svom idejnom okviru neće dozvoliti postojanje božanskih činova, nego biva neusaglašen i sa hrišćanskim gledištem, budući da nasumce meša naučne spekulacije i „otkriveno“ znanje. Prema svetootačko – biblijskom stanovištu, celokupno šestodnevno Stvaranje predstavlja niz činova Božijih; prema uniformističkom naučnom gledištu, postanak svih stvari (onoliko koliko naučnici misle da se on može pratiti) nije ništa drugo do prirodni proces. Ova dva gledišta su onoliko protivna koliko to samo mogu biti dva suprotna stanovišta i svaki pokušaj njihovog mešanja mora biti sasvim proizvoljan i maštovit.


NAPOMENE:

  1. Ovi stihovi delimično su navedeni prema Septuaginti i prema crkvenoslovenskom prevodu Starog Zaveta. (Prim. prev.)
  2. Sveti Vasilije Veliki, O čovekovom poreklu, 1: 3
  3. Sveti Jovan Zlatousti, Osam omilija na Knjigu Postanja, 2:1
  4. Sveti Grigorije Bogoslov, Druga Vaskršnja beseda, 67
  5. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, 16:10
  6. Sveti Vasilije Veliki, O čovekovom poreklu, 1: 16-17
  7. Drugačije rečeno, smatra se da je celokupna čovekova seksualnost preuzeta iz životinjskog sveta. U početku nije zamišljeno da bude tako.
  8. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, 16-17
  9. Sveti Jovan Zlatousti, Osam omilija na Knjigu Postanja, 8: 4
  10. Sveti Jovan Damaskin: Tačno izloženje pravoslavne vere, 4: 24
  11. Sveti Grigorije Nisijski, O devstvenosti, 8:12
  12. Sveti Vasilije Veliki, O čovekovom poreklu, 2: 5
  13. Isto, 1:19
  14. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, 18
  15. Sveti Vasilije Veliki, O čovekovom poreklu, 2: 67
  16. Sveti Jefrem Sirijski, Tumačenje Knjige Postanja, 1
  17. Sveti Simeon Novi Bogoslov, Etičko slovo
  18. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 12: 2
  19. Blaženi Teodorit, episkop grada Kira nedaleko od Antiohije, pripada Ocima petog veka i, između ostalog, pisao je Tumačenja Svetog Pisma
  20. Blaženi Teodorit, navedeno u Dogmatskom bogoslovlju mitropolita Makarija,tom 1, str. 430-43
  21. Sveti Vasilije Veliki: O čovekovom poreklu, 2: 4
  22. Isto, 2: 3
  23. Isto, 2: 2
  24. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 12: 5
  25. Sveti Grigorije Bogoslov, Omilija 7, O duši
  26. Sveti Jovan Zlatousti, Omilije na Knjigu Postanja, 13: 2
  27. Isto, 12: 5
  28. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, 2: 12
  29. Sveti Grigorije Nisijski, O stvaranju čoveka, 28-29.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *