NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

JEROMONAH DAMASKIN – PREDGOVOR IZDAVAČA

2. Od evolucionog do pravoslavnog pogleda na svet

Budući da je posedovao briljantan um, o. Serafim je još od mladosti pokazivao goruću čežnju za znanjem i razumevanjem stvarnosti u najvišem smislu te reči. U srednjoj školi, vatreno je tragao za znanjem u nauci i matematici, biologiji, zoologiji i algebri. Maturirao je kao najbolji u svom razredu i, zahvaljujući oduševljenoj preporuci svog profesora matematike, nagrađen je stipendijom za Pomona Koledž u južnoj Kaliforniji.
Na Pomoni je nastavio sa izučavanjem nauke, što je sada kombinovao sa studijama filosofije. Pod uticajem humanista toga doba, pridružio se velikom poduhvatu mislilaca kakav je bio Džulijan Haksli: da objasni vasionu bez Boga. U brucoškim filosofskim beleškama (1952) izjavljuje:
„Celokupna nauka ukazuje na postojanje vasione, sveukupnosti svih stvari. Ništa u nauci ne ukazuje na postojanje Boga koji je izolovan od vasione. U ovom trenutku, kad još nisam razvio svoju sopstvenu teoriju poznanja, prihvatam, pogodnosti radi, da znanje (u onoj meri u kojoj se ono može steći) mogu zadobiti posredstvom nauke. Prema tome, verujem u naučna otkrića koja ukazuju na postojanje vasione; odbijam ideju nezavisnog Boga usled nedostatka dokaza.“
Ovakva izjava može nam se učiniti naivnom u sadašnje vreme, kada tiranija naučnog naturalizma sve više biva osporavana. Ona, međutim, mora biti razmatrana u kontekstu 50 – tih godina, odnosno decenije uspona humanizma i trijumfalnog proglašenja Darvinove stogodišnjice.
„U jednom periodu potpuno sam verovao u evoluciju“, sećao se kasnije o. Serafim. „Nisam verovao zbog toga što sam mnogo razmišljao o tom pitanju, nego jednostavno zbog toga što su ‘svi u to verovali’, ‘zato što je to činjenica’ i što ‘ne možete poreći činjenicu’, Još uvek se sećam da je moj profesor zoologije sa prve godine studija opširno izlagao ‘veliku čovekovu ideju’; za njega je najveća ideja do koje je čovek ikad došao bila ideja evolucije i ona je, prema njegovom uverenju, bila ‘mnogo veća od ideje Boga'“.
Razume se da težnja o. Serafima da razume stvarnost nije mogla biti zadovoljena niti modernom naukom, posvećenom materijalizmu, niti pak zapadnom filosofijom, zasnovanom na racionalizmu. „Bio sam apsolvent“, sećao se kasnije, „kad sam tragao za nekom istinom u filosofiji i nisam je nalazio. Dosadila mi je zapadna filosofija.“ Tokom druge godine svog studiranja počeo je da traga za uzvišenijom mudrošću u drevnokineskoj filosofiji, zbog čega je počeo da izučava i kineski jezik, kako stari, tako i moderni.
O. Serafim je 1956. diplomirao na Pomona koledžu i nastavio svoje izučavanje starokineskog jezika i filosofije na Akademiji za izučavanje Azije u San Francisku, a kasnije i na kalifornijskom Berkli univerzitetu. Dok je bio na Akademiji, otkrio je spise francuskog metafizičara 20. veka, Renea Genona, tradicionaliste koji je u drevnom, pravoslavnom izrazu svetske religije tražio odgovor na najveća pitanja. Genon je razjasnio i preobrazio religiozno stanovište o. Serafima. On je kasnije zapisao: Tenon je bio taj koji me je učio da tragam za istinom, da je ljubim više od svega ostalog i da budem nezadovoljan bilo čim drugim osim istinom.“
Obrazovanje je o. Serafima naučilo da sve stvari sagledava pomoću istorijskog progresa, saglasno evolucionom pogledu na svet, karakterističnom za moderno doba. Nakon što je otkrio Genona, počeo je da posmatra stvari sa stanovišta istorijske dezintegracije (razgradnje).
U svojoj knjizi Carstvo kvantiteta i znaci vremena, Genon objašnjava kako uklanjanje tradicionalnih duhovnih načela vodi ka drastičnoj degeneraciji (izrođivanju, izopačenju) ljudskog roda. On je pokazao kako je nauka 20. veka, sa svojom tendencijom da sve svede isključivo na kvantitativni nivo, iskvarila čovekov pojam o istinskom znanju i ograničila njegovu viziju na ono što je privremeno i materijalno.
Genon je svugde pisao da je „u pokušaju da sve svede na čovekovu meru koja je sama sebi cilj, moderna civilizacija korak po korak potonula do nivoa čovekovih najnižih elemenata i njena svrha je tek nešto malo više od zadovoljenja potreba svojstvenih materijalnoj strani njegove prirode.“[1] Pokušavajući da ispune ponor koji su u modernom dobu ostavili nauka i materijalizam, ponikle su razne „psevdoreligije“, ali su one, zahvaljujući mešanju psihičke i duhovne realnosti, samo još više zamaglile istinu.
Genon je pisao da „moderni svet, razmatran sam u sebi, jeste jedna anomalija (nepravilnost), pa čak i jedna vrsta monstruoznosti“; modernu naučnu teoriju evolucije, koja se razvila u pokušaju da se vasiona objasni čisto naturalistički, smatrao je izdankom te monstruoznosti. „U evolucionizmu“, pisao je on, „celokupna stvarnost je postavljena isključivo u ‘nastajanje’, što podrazumeva konačno odricanje svakog nepromenljivog načela, pa prema tome i celokupne metafizike.“[2]
Verovatno da je Genon podstakao o. Serafima da preispita evolucionizam čak i pre nego što je počelo njegovo preobraćanje u pravoslavno hrišćanstvo. „Počeo sam dublje da razmišljam o tom pitanju (o evolucionizmu)“, sećao se kasnije o. Serafim. „Počeo sam da uviđam da ono što samo sebe naziva ‘naukom’ uopšte nije činjenica nego filosofija i počeo sam vrlo oprezno da pravim razliku između naučnih činjenica i naučne filosofije“
Kao brucoš na Pomoni, o. Serafim je imao poverenja u moderno naučno gledište. Izučavajući Genona, on je modernu nauku još uvek posmatrao kao put do znanja, ali ga je ovoga puta video „kao znanje najniže, najgrublje vrste“.
Genon je o. Serafimu ukazao na ono što treba da ostavi iza sebe i uputio ga na stazu Istine. On mu, međutim, nije pokazao konačnu odrednicu. Otac Serafim je tu odrednicu pronašao onda, kada je nekim čudom otkrio da je Istina za kojom je tragao zapravo ličnost – Isus Hristos, čiji se lik neiskrivljeno sačuvao u pravoslavnom predanju onog istog hrišćanstva koje je ranije odbacivao.
U pravoslavnom hrišćanstvu, o. Serafim je otkrio istinski, drevni pogled na svet koji će zameniti onaj evolucioni, a ključ za taj pogled na svet pronašao je u spisima pravoslavnih Svetih Otaca. Bogoslovlje Svetih Otaca, shvatio je on, zasnovano je na živom, ličnom otkrovenju Boga čoveku i zbog toga je beskonačno višeg reda ne samo u odnosu na nauku nego i u odnosu na metafizičke uvide kakve je stekao posredstvom Genona. Nikada nije prestao da ceni odlučujući korak koji mu je Genon omogućio na putu ka Istini, ali je sada uviđao da je put metafizike, koji misao ljudskog duha postavlja iznad bogootkrivenog bogoslovlja, obremenjen opasnostima i da na taj način vodi jedva primetnim greškama, isprepletanim s najvišim istinama. Dok se ranije u dolaženju do Istine oslanjao na svoj um, sada je znao da svoj um mora smiriti (uniziti) pred Istinom kao Ličnošću, Isusom Hristom. Ubrzo nakon svog preobraćanja, o. Serafim je zapisao: „Kad sam postao hrišćanin, svojevoljno sam razapeo svoj um, i svi krstovi koje nosim za mene su izvor radosti. Ništa nisam izgubio, a sve sam dobio.“


NAPOMENE:

  1. Rene Guenon: Crisis of the Modern World, c. 8
  2. Rene Guenon: The Reign of Quantity and the Signs of Times, c. 265
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *