NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŠEST DANA STVARANJA

5. Dan peti (Post. 1; 20-23)

1: 20-23 Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro. I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se, i napunite vodu po morima i ptice neka se množe zemlji. I bi veče u bi jutro, dan peti.

U svom komentaru na Peti dan Postanja sveti Jovan Zlatousti naglašava preciznost i tačnost u poretku kojim se opisuje Stvaranje; „Stoga nas upravo blaženi Mojsej toliko podrobno i obaveštava, poučavan Božanstvenim Duhom… da bismo tačno znali i sled stvaranja i pojedinačno kako je sve stvoreno. Da nije Bog tako vodio jezik prorokov iz brige prema našem spasenju, dovoljno bi bilo reći da Bog stvori nebo i zemlju, more i životinje, i ne staviti ni redosled dana, niti šta beše prvo, a šta posle… Mojsej, međutim, razgovetno razdvaja i poredak nastajanja i broj dana i o svemu nas obaveštava sa velikim snishođenjem, kako poznavši svu istinu ne bismo više obraćali pažnju na one koji, prelešćeni, sve govore po sopstvenom rasuđivanju, nego da bismo znali neizrecivu silu Tvorca.“[1]
Tako on o Petom danu Postanja piše: „Kao što za zemlju kaza samo: neka isklija, i dade se šarenilo cvetno i biljno i semenje i, rečju, sve stvoreno beše, tako i ovde reče: neka izvedu vode Gmizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom – i smesta se stvoriše tolike vrste gmizavaca i toliko šarenilo ptica da ih nije moguće nabrojati.“[2]
Sveti Vasilije piše: „Tako je svaka voda pohitala da izvrši stvaralačku zapovest. Velika i neizreciva sila Božija, koja je vodama, zajedno sa zapovešću, podarila i umeće rađanja, odmah je ustrojila i pokrenula život životinja, kojih se vrste ne mogu ni pobrojati.“[3]
Kod svetog Amvrosija nalazimo sledeće: „Na ovu zapovest, voda je odmah izlila svoje potomstvo. Reke su užurbano delale, jezera su davala svoj udeo u životu. I sama mora počela su da porađaju sve vrste gmizavaca… Mi nismo u stanju da nabrojimo svo mnoštvo imena onih vrsta koje su na zapovest Božiju došle u život u samo jednom jedinom trenutku. U istom času prizvani su u život i suštinski oblik i životno načelo… Kitovi su, kao i žabe, postali u isto vreme i istom stvaralačkom silom.“[4]
I ovde je, kao i prilikom stvaranja svih živih bića, Bog stvorio „prvinu“ od svake vrste: „Ovde zapovest Božija zapoveda da se pojave prvine svake vrste kao kakvo seme njenoga roda. Njihovo mnoštvo položeno je u jedinku, kako bi se kasnijim razmnožavanjem pokazalo, kad bude trebalo da se rađaju i množe.“[5]
Trebalo bi da na ovom mestu ispitamo značenje izraza koji se ponavljao tokom sva tri dana kad su stvarana živa bića, tj. izraza „svaki po svojoj vrsti“.
Ma šta da su Sveti Oci pod tim podrazumevali, ne može biti nikakve sumnje da su oni jasno i jednoglasno tvrdili da je Bog tokom ova tri dana stvorio sve vrste živih bića koje danas poznajemo. To se može videti i u njihovoj često ponavljanoj tvrdnji da je Bog stvarao trenutno i momentalno, da je sama Njegova reč stvarala živa bića i da stvaranje živih bića nije prirodno svojstvo vode ili zemlje. Na to ukazuje i sveti Vasilije (pišući o Šestom danu):
„Pošto je Bog rekao: Neka zemlja pusti iz sebe, nije ona sama proizvela iz sebe nešto što je u njoj počivalo odranije, već Onaj koji je tu zapovest izdao, On joj je podario i silu da može iz sebe pustiti duše žive. Jer, ni kad je zemlja čula zapovest: Neka iznikne iz zemlje trava, bilje i drvo rodno, nije ona pustila iz sebe travu koja je u njoj bila skrivena; niti je palmu ili hrast ili kiparis najpre držala skrivene negde dole u svojim lagumima, pa ih je potom izvela na površinu. No božanska reč se nalazi u prirodi svega što postaje. Rečeno je: Neka iznikne iz zemlje, ne da bi ona ispustila ono što u sebi ima, već da bi stekla ono čega nema, a Bog joj je podario silu da to ostvari“[6]
Sveti Oci nude veoma određeno učenje o „vrstama“ tvorevine. Mi, međutim, moramo imati na umu da ne postoji potreba da precizno definišemo granice tih „vrsta“. „Vrste“ s kojima se susrećemo u modernoj taksonomiji (nauka o klasifikaciji) ponekad su sasvim proizvoljne i ne moraju nužno odgovarati „vrstama“ koje se pominju u Knjizi Postanja. Uopšteno, moglo bi se reći da su Oci smatrali da „vrsta“ uključuje ona stvorenja koja su sposobna da rađaju plodno potomstvo, a što će se videti iz onoga što sledi.[7]
Sveti Vasilije uči da će „vrste“ iz Knjige Postanja (naravno, izuzev onih koje bi mogle izumreti) zadržati svoju prirodu do kraja vremena: „Otuda je veoma istinita tvrdnja da u svemu što niče postoji seme ili nekakva semena sila. To znače reči: po svojim vrstama. Izdanak trske ne stvara maslinu, već iz trske nastaje druga trska, a iz svakoga semena niču njemu srodne vrste. I tako, ono što je prilikom prvobitnog stvaranja izniklo iz zemlje sačuvano je dosad, jer se neprekidnim prejemstvom očuvava vrsta.“[8]
Sveti Vasilije u nastavku kaže: „… priroda bića, pokrenuta jedanput zapovešću Božijom, koja se ravnomerno rasprostire kroz postajanje i propadanje tvorevine, može da očuva životinjske vrste kroz neprekidno prejemstvo njihove uzajamne istovetnosti, sve dok ne dospeju do svog ispunjenja, jer, konj nastaje od konja, lav od lava, a orao od orla. Svaka životinja uzastopnim prejemstvom čuva neizmenjivost svoje vrste, sve do okončanja vaseljene. Nikakav vremenski period nije u stanju da izopači ili da izbledi svojstva koja svaka životinja ima, već njena uvek mlada priroda, koja kao da je ovog časa stvorena, napreduje zajedno s vremenom.“[9]
Nešto slično govori i sveti Amvrosije: „U prirodi borove šišarke je da izrazi svoje sopstveno obličje. Ona čuva svoja osobita svojstva koja je primila od one božanstvene i nebeske zapovesti, ponavljajući ih putem prejemstva (nasleđivanja) i tokom niza godina svog rađanja, sve dok se ne ispuni svršetak vremena.“[10]
Isti Sveti Otac govori još odlučnije: „Reč Božija je tokom ustrojavanja sveta prodrla u svako stvorenje. Prema tome, čim je to Bog naredio, zemlja je brzo porodila sve vrste živih bića. Saglasno ustanovljenom zakonu, one su iz pokolenja u pokolenje nasleđivale jedna drugu, u skladu sa svojim vidom i vrstom. Lav rađa lava, tigar rađa tigra, bik rađa bika, labud rađa labuda a orao rađa orla. Ono što je jednom zapoveđeno, u prirodi postaje uobičajeno za sva vremena… Od tog doba zemlja nije prestajala da verno izvršava svoje služenje. Posredstvom naraštaja koji u svojoj vrsti smenjuju jedan drugoga, prvobitne vrste živih bića umnožavaju se za buduća vremena.“[11]
Čak i kad bi uspeli, pokušaji uzgajivača (kako biljaka tako i životinja), da parenjem jedinki različitih vrsta stvore nove „vrste“, u svim vremenima su samo potvrđivali svetootačku maksimu o postojanosti vrsta: ovi „hibridi“ su neplodni i ne mogu da se reprodukuju. Sveti Amvrosije koristi ovaj primer da bi upozorio ljude na ovo „neprirodno sjedinjenje“, koje se protivi zakonima Božijim, ustanovljenim tokom Šest dana Postanja:
„Kako čisti i nepomućeni naraštaji proishode tamo, gde nema mešanja jednih sa drugima! Tako, na primer, morževi rađaju morževe, a foke rađaju foke… i morska škorpija čuva neoskrnavljenom svoju bračnu postelju… ribe ne znaju ništa o mešanju sa drugim vrstama. One ne stupaju u neprirodna ukrštanja, kao što se namerno čini sa životinjama dveju različitih vrsta kakvo je, na primer, ukrštanje magarca sa kobilom ili pak ukrštanje konja sa magaricom. I jedno i drugo predstavljaju primer neprirodnog sjedinjenja. Svakako da postoje slučajevi u kojima priroda više strada zbog ovakvog skrnavljenja nego što ono šteti jedinki. Za to je odgovoran čovek, kao podstrekač neplodnosti ovih mešanaca. On smatra da je ukrštena životinja vrednija od onih čiste vrste. Ti, dakle, mešaš različite vrste i na taj način mešaš različita semena.“[12]
Različitost i celovitost „semena“ svake od vrsta nastalih tokom Postanja u toj meri je deo biblijske i svetootačke misli da je ona u Evanđelju poslužila kao osnova za parabolu kojom je naš Gospod ukazao na različitost dobra i zla, vrline i greha. Sveti Amvrosije koristi ovu parabolu (v. Mt. 13,2430) da bi ilustrovao celovitost semena svake „vrste“:
„Ne postoji opasnost da zapovest Božija, na koju je priroda navikla, u budućnosti bude ukinuta zbog propusta u rasplođavanju, budući da je sve do danas celovitost jedne vrste očuvana u njenom semenu. Mi znamo da se korov i druga tuđa semena koja se često rasejavaju među plodovima zemaljskim u Evanđeljima nazivaju kukoljem. Ona, međutim, pripadaju posebnim vrstama i nisu se putem mutacije (izmene) žitnog semena degenerisala (izopačila) u nešto drugo. Gospod nam je rekao da je to tako govoreći: Carstvo Nebesko je kao čovek što poseja dobro seme na njivi svojoj. A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici (Mt. 13,2425). Otuda možemo da zaključimo da su kukolj i žito različiti i po vrsti i po imenu. Zbog toga su i sluge domaćinove rekle: Gospodaru, nisi li ti dobro seme sejao na njivi svojoj? Otkuda, dakle, kukolj? A on im reče: Neprijatelj čovek to učini (Mt. 13,27-28). Jedno je seme demonsko, a drugo seme Hristovo koje je zasejano u skladu sa pravdom. Prema tome, Sin Čovečiji seje jedno a đavo seje drugo. Zbog toga je i priroda ovih semena drugačija, budući da su sejači različiti. Hristos seje Carstvo Nebesko, dok đavo seje greh. Kako bi, dakle, ovo Carstvo moglo biti iste vrste kao i greh? Carstvo Nebesko je kao čovek što poseja dobro seme po njivi svojoj, rekao je On.“[13]
Kao što je razlikovanje vrsta povezano sa razlikovanjem dobra i zla, tako i pometnja među vrstama vodi ka moralnom relativizmu. Sigurno da je sasvim dobro poznato da oni, koji veruju u relativnost dobra i zla ili vrline i poroka, koriste kosmološku teoriju o sveopštoj evoluciji da bi odbranili svoja ubeđenja kao „naučna“ i „činjenična“: ukoliko je čovek nekad bio niža životinja i ako je zatim evoluirao u nešto drugo, kako se onda od njegove nepostojane prirode može zahtevati da bude poslušna zapovestima koje su date u samo jednom od stepena njegovog „razvoja“?[14] Marksistički ateizam vezao se od samih svojih početaka za teoriju evolucije i sve do dana današnjeg propoveda ga kao jednu od kardinalnih doktrina svoje relativističke filosofije.
Ideja o postojanosti prirode i celovitosti i razlikovanju „vrsta“ proteže se kroz celokupnu svetootačku književnost. Ona, na primer, služi kao uzor za vaskrsenje ljudskog tela. U svojoj raspravi o vaskrsenju sveti Amvrosije piše:
„Priroda ostaje postojana u svemu što stvara… seme jedne vrste ne može se promeniti u seme druge biljke, niti se plod može razlikovati od svog semena, kao što ni čovek ne može poteći od zmije niti plot od zuba. Utoliko se više, uistinu, mora verovati da se sve, što se poseje, ponovo rađa u svojoj sopstvenoj prirodi i da se plodovi ne razlikuju od svog semena, da meke stvari ne mogu proisteći iz tvrdih, niti da se otrov može pretvoriti u krv; plot se vaspostavlja iz ploti, kosti iz kostiju, krv iz krvi, telesni humor iz telesnog humora[15]. Možeš li sada, bezbožniče, da porekneš vaspostavljanje prirode?“[16]
Na sličan način piše i sveti Grigorije Nisijski: „Budući da smo iz Pisma na osnovu izveštaja o prvom Stvaranju saznali da je zemlja najpre porodila ‘zelene biljke’, i da se zatim u tim biljkama pojavilo seme koje, zasejano u zemlju, ponovo daje onu prvobitnu biljku, Apostol objavljuje da se to isto dešava i u vaskrsenju. Od njega nismo naučili samo činjenicu da će naša ljudska priroda biti preobražena u nešto plemenitije, nego i to da tamo ne možemo očekivati ništa drugačije od onoga što je bilo na početku.“[17]
Između moderne teorije sveopšte evolucije i drevnog paganskog učenja o seobi duša (reinkarnaciji) može se zapaziti jedna čudna paralela. Svetootačko odbacivanje ove ideje koja je opšte osuđena pokazuje koliko su se oni brinuli da očuvaju ustrojstvo tvorevine i razlikovanje stvorenih vrsta. Sveti Grigorije Nisijski piše:
„Čini mi se da oni koji tvrde da se duše sele u prirode koje su međusobno razdvojene poništavaju sve prirodne razlike, da na svaki mogući način mešaju i povezuju razumno i nerazumno, čuvstveno i nečuvstveno, odnosno, tvrde da one prelaze jedna u drugu, bez jasnog prirodnog poretka koji bi im onemogućio uzajamni prelazak. To bi, da tako kažemo, značilo da jedna te ista duša, kad je okružena telom, u jednom trenutku biva slovesna i umna a da nakon toga gmiže sa reptilima, biva u jatu ptica, biva tovarna životinja, mesožder ili pak roni u vodenim dubinama; i ne samo to, nego se spušta do bezosećajnih stvorenja, tako da pušta korenje, pa čak postaje i drvo čije grane dobijaju pupoljke, a iz tih pupoljaka i cvetove, ili pak postaje trn, ili jestiv ili škodljiv plod. One, koji to kažu, ništa ne sprečava da tvrde da su sve stvari iste i da veruju da jedna jedina priroda prolazi kroz sva bića, da među njima postoji povezanost koja beznadežno zamagljuje i uklanja sva obeležja prema kojima bi se jedno moglo razlikovati od drugog.“[18]
Ideja da „jedna jedina priroda prolazi kroz sva bića“ nalazi se, naravno, u korenu teorije o sveopštoj evoluciji. Erazmus Darvin (deda Čarlsa Darvina) je još krajem 18. veka usmerio naučne spekulacije u tom pravcu. Takva ideja je duboko tuđa biblijskoj i svetootačkoj misli.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Zlatousti, Tumačenje Knj. Postanja, 7; 3
  2. Isto
  3. Sveti Vasilije, Šestodnev, 7; 1
  4. Sveti Amvrosije, Šestodnev, 5; 12
  5. Sveti Vasilije, Šestodnev, 7; 2
  6. Isto, 8; 1
  7. Definicija „vrsta“ bila je predmet brojnih rasprava u naučnim krugovima. Tokom prve polovine dvadesetog veka, vrste su uopšteno bile definisane kao grupe biljaka ili životinja koje su sposobne da se ukrštaju i da daju plodno potomstvo. Počev od 1942. godine, biolog Ernst Majr predložio je definiciju koja je daleko manje ograničavala: vrsta je grupa koja je „reproduktivno izolovana“ od drugih takvih grupa (tj. uopšteno se ne pari sa drugom grupom, iako bi mogla biti u stanju da to učini). Mnogi današnji biolozi prihvatili su ovu novu definiciju vrsta. Budući da je ona tako neodređena, pomoću nje je daleko lakše dokazati da jedna „vrsta“ (u stvari, populacija koja se razmnožava) može „evoluirati“ u drugu. Tako su, na primer, u modernoj taksonomiji polarni (beli) medved i grizli klasifikovani kao dve različite vrste, iako mogu da se pare i da daju plodno ggotomstvo. Međutim, sa tačke gledišta svetootačkog učenja o „vrstama“ opisanim u Knjizi Postanja, čini se da ove dve različite „vrste“ medveda nisu ništa drugo nego varijeteti unutar jedne, prvobitno stvorene „vrste“. Opširniju raspravu o promeni definicije vrste u modernoj nauci v. Richard Milton, Shattering the Myths of Darwinism, c. 143-153
  8. Isto, 5; 2
  9. Isto, 9; 2
  10. Sveti Amvrosije, Šestodnev, 3; 16
  11. Isto, 6; 3
  12. Isto, 5; 9
  13. Isto, 3; 10
  14. Oldos Haksli (brat Džulijana Hakslija) ostavio je memoare u kojima saopštava kako ga je teorija sveopšte evolucije oslobodila okova „zastarelog morala“: „Za mene, a nesumnjivo i za većinu mojih savremenika, filosofija besmisla predstavljala je suštinski instrument oslobađanja. Oslobađanje za kojim smo čeznuli bilo je, istovremeno, oslobađanje od izvesnog političkog i ekonomskog sistema, i oslobađanje od izvesnog sistema moralnosti. Pobunili smo se protiv moralnosti jer je ona ometala našu seksualnu slobodu.“ (Oldos Haksli, Ispovest ubeđenog ateiste, Report, jun 1966, s. 19)
  15. Humor ovde označava tečnosti u telu, od kojih je, prema shvatanjima drevne medicine, zavisilo čovekovo zdravlje i njegovo raspoloženje. Tako se, na primer, verovalo da dominacija određene tečnosti u telu određuje čovekov temperament, zbog čega je izvršena podela na kolerike, sangvinike, melanholike i flegmatike. (Prim. prev.)
  16. Sveti Amvrosije Mediolanski, O veri u vaskrsenje, 2; 63
  17. Sveti Grigorije Nisijski, O duši i vaskrsenju
  18. Isto
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *