NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŠEST DANA STVARANJA

4. Dan četvrti (Post. 1; 14-19)

1: 14-19 Potom reče Bog: neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama. I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako. I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom i videlo manje da upravlja noću, i zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju. I da upravljaju danom u noću, u da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro. I bi veče, u bi jutro, dan četvrti.

Četvrti dan Stvaranja predstavlja izvor velike pometnje za one koji bi želeli da Šest dana Stvaranja uklope u evolucioni okvir. To se ni na koji način ne može učiniti ukoliko je sunce uistinu stvoreno Četvrtog dana.
Iz tog razloga, apologeti evolucionog tumačenja moraju da veruju kako je sunce, u stvari, stvoreno Prvog dana, zajedno sa nebesima, ali da se pojavilo tek Četvrtog dana – nakon što se podigao oblak koji je prekrivao zemlju tokom prethodna tri dana.[1]
Moramo se još jednom podsetiti da prva poglavlja Knjige Postanja nisu izveštaj o prirodnom razvoju zemlje, saglasnom zakonima koji sada upravljaju tim razvojem, nego izveštaj o čudesnom početku svih stvari. Mi ne smemo sebi dati tu slobodu da preinačujemo Dane Postanja kako bismo ih uklopili u svoje teorije. Naprotiv, moramo se smiriti u svom umovanju, kako bismo shvatili šta nam sveti tekst uistinu kaže. I ovde su, kao i u svemu ostalom, Sveti Oci ključ za naše razumevanje. Kako su oni shvatali Četvrti dan?
Sveti Oci su jednoglasni u tvrdnji da su sunce i nebeska svetila stvoreni Četvrtog dana i da nije istina da su se oni tog dana samo pojavili. Ukoliko bi to dopuštao tekst Knjige Postanja, ne bi bilo razloga da Sveti Oci ne prihvate prividno „prirodnije“ objašnjenje prema kojem su sunčevi zraci sijali i tokom prva tri dana Stvaranja, ali da je sunčev krug na zemlji postao vidljiv tek Četvrtog dana. Njihovo sveopšte odbijanje ovog objašnjenja znači samo to, da njega ne dopušta sam tekst Knjige Postanja.
Sveti Jovan Zlatousti piše: „Zato On Sunce i stvori u četvrti dan da ti ne bi pomislio da ono čini dan.“[2]
Sveti Vasilije poučava: „Najpre su nastali nebo i zemlja. Posle njih stvorena je svetlost i rastavljen je dan od noći. Onda je nastao svod i pojavilo se kopno; voda je sakupljena u zajednička i odvojena zborišta a zemlja se ispunila porodom, pustivši iz sebe nebrojeno mnoštvo raznorodnih trava i obogativši se svakojakom vrstom rastinja. Tada još ne beše ni sunca ni meseca, a ovo velimo kako oni, koji ne znaju za Boga, ne bi sunce nazivali načalnikom i ocem svetlosti, i da ga ne bi smatrali tvorcem svega što niče iz zemlje… Ako je nastanak svetlosti prethodio ostalim stvarima, kako se onda iznova kaže da je sunce nastalo da obasjava zemlju? …U početku je stvorena sama priroda svetlosti, a sada je sazdano to sunčevo telo da bude nosilac one prvostvorene svetlosti… Niko neka ne smatra da je neverovatno ovo što sam govorio, odnosno da je jedno sjaj svetlosti, a da je nešto drugo telo koje tu svetlost nosi… I nemoj mi reći da je ove stvari nemoguće odvojiti jednu od druge, jer ni ja ne velim da ti i ja možemo odvojiti svetlost od sunčanog tela, već da ono što mi svojim umom posmatramo, to Tvorac njihovih priroda samom Svojom energijom može rastaviti… I neka budu, veli, znaci… danima; nije rečeno da tvore dane, već da gospodare danima jer, po svom postanku, dan i noć su stariji od svetila.“[3]
Sveti Amvrosije posebno naglašava ovo mesto: „Pogledaj najpre na svod nebeski koji je stvoren pre sunca. Pogledaj najpre zemlju koja je postala vidljiva i pre nego što se pojavilo sunce. Pogledaj biljke zemaljske čija je pojava prethodila suncu. Kupina je prethodila suncu; vlati trave starije su od meseca… Protekla su tri dana. Niko, međutim, nije ni očekivao sunce, jer se svuda mogla primetiti blistava svetlost, jer je i dan posedovao svetlost koja je i sama prethodila suncu.“[4]
Ideja da je život na zemlji od samog početka zavisio od sunca, pa čak i da je sama zemlja potekla od sunca jeste skorašnja ideja i obična pretpostavka. Ona čak nije neposredno povezana ni sa tačnošću ili netačnošću takozvane evolucije života na zemlji. Budući da je čovek u nedavnoj prošlosti počeo da traga za „novim“ i „prirodnim“ objašnjenjem porekla sveta, odbijajući pri tom objašnjenje koje potiče od božanskog otkrovenja, izgledalo je sasvim verovatno da bi sunce, kao mnogo veće i astronomski mnogo značajnije od zemlje, kao središte zemljine orbite, trebalo da prethodi zemlji, umesto da bude obrnuto.
Međutim, božansko otkrovenje, kako ga tumače Sveti Oci, saopštava nam nešto sasvim drugačije: ono kaže da zemlji pripada prvenstvo, kako po vremenu nastanka tako i po značaju, i da je sunce nastalo kasnije. Ukoliko naši umovi nisu u toj meri prikovani za intelektualno pomodarstvo našeg doba, ukoliko se ne plašimo da bi o nama mogli misliti da smo „zaostali“, ne bi trebalo da nam bude teško da otvorimo svoje umove za ovo, alternativno objašnjenje početaka sveta.
Prema biblijsko – svetootačkom stanovištu, zemlja je dom čoveka, vrhunca tvorevine Božije, i ona je stoga središte vaseljene. Sve ostalo – bez obzira na naučno objašnjenje njegovog današnjeg stanja ili kretanja ili na njegovu fizičku beskonačnost u odnosu na zemlju – ima drugorazredni značaj i stvoreno je zbog zemlje, odnosno zbog čoveka. Naš Bog poseduje takvu silu i veličinu da ne bi trebalo da sumnjamo da bi On u jednom jedinom trenutku ispoljavanja Njegove stvaralačke moći mogao da stvori čitavu zemlju – veliku za nas, ali samo česticu u svemiru – a da drugim pokretanjem Svoje volje stvori svu beskonačnost zvezda nebeskih. On bi mogao da učini i mnogo više od toga ukoliko bi to hteo: u bogonadahnutom tekstu Knjige Postanja ostavio nam je samo najbleđe obrise onoga što je učinio, i taj izveštaj ne mora nužno biti u skladu s našim ljudskim spekulacijama i pretpostavkama.
U naše doba postalo je moderno i lako da se poveruje kako sve „evoluira“ prema apsolutno uniformnim zakonima koje sada možemo da posmatramo, počev od prvobitne kapljice energije ili materije; ukoliko je čoveku potreban Bog da bi nešto objasnio, On može da bude samo „tvorac“ te prvobitne kapljice ili inicijator „velikog praska“ koji je, navodno, stvorio sve što postoji. Da bi se započelo sa sagledavanjem neizmerne veličine stvaralačkih dela Božijih opisanih u Knjizi Postanja, danas se zahteva širi um, neprivezan za „javno mnjenje“. Sveti Oci, koji su bili najistančaniji i najučeniji mislioci svoga doba, mogli bi da skinu okove sa naših zarobljenih umova.
Sasvim je sigurno da stvaranje Božije mora imati smisla i sa „prirodne“ tačke gledišta. Zašto je, dakle, Bog stvarao tako velika nebeska tela kao što je sunce da bi služili onim manjim, odnosno zemlji? Zar On nije mogao da konzervira ovu energiju i da učini da sunce bude usklađenije sa opsegom zemlje?
Mi bismo, naravno, mogli da zamislimo sunce koje bi bilo manje od ovog koje poznajemo i koje bi bilo bliže zemlji, a da pri tom zadrži onu prividnu veličinu koju ima ako se posmatra sa zemlje. Međutim, takvo sunce bi svoju energiju trošilo nekoliko puta brže nego što to čini sunce koje znamo. Očigledno da je Bog stvorio sunce koje ima onu veličinu i onu razdaljinu koja je neophodna da bi zemlji davalo onu količinu svetlosti i toplote koja joj je neophodna da bi se na njoj održao život do kraja vremena, kad će sunce pomračiti (Mt. 24,29).
Mi možemo otkriti još jedan, tajinstveni razlog za činjenicu da je, prema danima Stvaranja, svetlost prethodila suncu. Moramo priznati da ovde ne možemo navesti nijedan svetootački citat i da je mišljenje koje ovde iznosimo naše sopstveno.
Kasnije ćemo videti da razdvajanje čoveka na muško i žensko nije bilo deo prvobitnog „obraza“ prema kojem ga je Bog stvorio. Pored toga, znamo da to (razdvajanje na muško i žensko) neće biti deo čovekove prirode u večnom Carstvu Nebeskom, jer o vaskrsenju niti se žene niti se udaju, nego su kao angeli Božiji na nebu (Mt. 22,30). Drugim rečima, Bog je načinio podelu na muško i žensko proviđajući čovekov pad, kao i to i da će uvećanje čovečanstva zahtevati ostrašćeni način rađanja.
Prema tome, zar se nije moglo dogoditi da sunce i mesec nisu bili deo prvobitne Božije zamisli o Njegovoj tvorevini i da su stvoreni samo zato da bi označili dane, mesece i godine čovekovog palog stanja? Prvobitnoj svetlosti, koja je stvorena Prvog dana, nije bilo potrebno nebesko telo koje bi je sadržalo. Budući da će na kraju sveta sunce pomračiti i mesec svoju svetlost izgubiti, i zvezde s neba pasti (Mt. 24,29) u Carstvu Nebeskom će se, kao i tokom Prvog dana Stvaranja, pojaviti svetlost koja neće biti sunčeva ili mesečeva, jer Grad ne potrebuje sunca ni meseca da mu svetle jer ga slava Božija osvetli (Otk. 21,23).
To su, međutim, tajinstva o kojima možemo samo da nagađamo.


NAPOMENE:

  1. Takvo objašnjenje nude mnogo kreacionisti, zagovornici duboke starosti zemlje, kao i hrišćanski evolucionisti. (Izd.)
  2. Sveti Jovan Zlatousti, Tumačenje Knj. Postanja, 6; 4
  3. Sveti Vasilije Veliki, Šestodnev, 6; 23, 8
  4. Sveti Amvrosije Mediolanski, Šestodnev, 4; 1
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *