NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – ŠEST DANA STVARANJA

3. Zašto Šest dana?

Već smo citirali sv. Jefrema Sirijskog koji kaže da „nije dozvoljeno da se tako govori kao da je ono, što je prema opisu stvoreno tokom Šest dana, stvoreno u jednom trenutku.“ Sveti Oci su sasvim nepokolebivi u svojoj odanosti tekstu Knjige Postanja: kad tekst kaže „dan“, oni smatraju nedozvoljenim da se pod tim podrazumeva beskonačno duga epoha, budući da su stvaralački činovi Božiji trenutni. Međutim, oni smatraju da nije dozvoljeno ni da se tih šest dana tumači kao puko književno sredstvo kojim će se izraziti trenutno stvaranje[1]. Iako je svaki stvaralački čin trenutan, celokupno stvaranje sastoji se od ustrojenog niza tih stvaralačkih činova.
Sveti Grigorije Bogoslov piše: „U danima Stvaranja postoji nešto što je prvo, drugo, treće, itd, do sedmog dana počinka od dela. Prema tim danima podeljeno je sve što je stvoreno, budući ustrojeno prema neizrecivim zakonima, ali ne i sazdano u jednom trenutku svemogućom Rečju Božijom, za koju već i mišljenje ili izgovaranje znači i izvršenje dela. Ako se čovek najkasnije pojavio u svetu, počastvovan rukodelanjem i obrazom Božijim, onda to ni najmanje ne iznenađuje, jer je za njega, kao za cara, moralo biti pripremljeno carsko obitavalište i car je tek tada uveden u njega, u pratnji svih stvorenja.“[2]
Sveti Jovan Zlatousti piše na sličan način: „Nije svemogućoj ruci Božijoj i beskonačnoj mudrosti bilo nemoguće i u jednom danu sve da stvori. I šta kažem: u jednom danu? Ma i u magnovenom trenu. Ali kako ništa od onoga što postoji nije stvorio radi sopstvene koristi, jer Sušti Nepotrebiti nema potrebu ni za čim nego sve sazda po čovekoljublju i dobroti, On zbog toga stvara deo po deo i jasno nas obaveštava, jezikom blaženoga proroka, o onome što nastade, kako nas ne bi, pošto saznasmo istinu, porazili oni koji se povode za ljudskim rasuđivanjima… I zašto je, pitaš se, ako je od svega časniji, čovek stvoren kasnije? S razlogom je to tako. Jer kao što je, kada se car nameri da uđe u grad, prirodno da kopljenosci i svi drugi idu napred, kako bi car stupio u svoje odaje tek kad budu bile valjano pripremljene, tako i sada /Gospod/, nameravajući da nad svim na zemlji postavi nekog cara i vladara, prethodno sav ovaj ukras stvori i onda privede onoga koji je naznačen da načalstvuje, pokazujući nam time koliko On ceni to biće.“[3]
Sveti Grigorije Nisijski ponavlja isto učenje prema kojem se čovek, kao car, pojavio tek nakon što je njegovo carstvo bilo pripremljeno za njega. On, međutim, ima još jedno, mističnije tumačenje niza od Šest dana koje su neki pokušali da protumače kao izraz teorije evolucije. Pogledajmo izbliza to učenje. On piše: „Pismo nam saopštava da je Božanstvo primenilo jednu vrstu postepenog i ustrojenog napredovanja prema stvaranju čoveka. Nakon što su postavljeni temelji vaseljene, kao što je istorija zabeležila, čovek se nije pojavio odjednom: prethodilo mu je stvaranje životinja, prethodile su mu i biljke. U vezi s tim, Pismo pokazuje da su se životne snage izmešale s veštastvenim svetom i da su se, u skladu sa stepenovanjem, najpre ulile u neživu prirodu; u nastavku su napredovale ka živoj prirodi, a zatim se uzdigle do umnih i slovesnih bića… O čovekovom stvaranju kazuje se da je došlo na kraju, kao o stvaranju onoga koji je u sebe upio svaki pojedini oblik života, kako onaj iz biljaka, tako i onaj koji vidimo kod životinja. On svoju ishranu i rast crpi iz biljnog sveta, jer se takav tok može videti čak i u rastinju, kada se hrana uvučena njegovim korenjem predaje plodovima i lišću. Svoje čuvstveno ustrojstvo on crpi iz životinjskog sveta. Međutim, njegova sposobnost mišljenja i slovesnost ne mogu se prenositi, i to je osobit dar našoj prirodi… Nije moguće da ta sposobnost rasuđivanja postoji u životu tela bez postojanja uz pomoć čuvstvovanja, a kako se već zna da čuvstvovanje postoji u životinjskom svetu, nužno je, može se reći, da usled tog jednog uslova naša duša bude u dodiru sa drugim stvarima koje su s njim isprepletane. To su sve one pojave u nama koje se zovu ‘strasti’.“[4]
Na kraju drugog opisa i u drugoj knjizi, sv. Grigorije zaključuje: „Ako nam dakle Pismo saopštava da je čovek stvoren na kraju, posle svakog živog bića (bića s dušom, „oduševljenog bića“), onda Zakonodavac ne objavljuje ništa drugo do učenje o duši, uzimajući u obzir da ono što je savršeno dolazi na kraju, saglasno izvesnom nužnom nizu u poretku stvari… Na taj način, možemo da pretpostavimo da priroda pravi uspon i da se, da tako kažemo, kreće korak po korak – pri čemu mislim na razna svojstva života, od nižeg ka savršenijem obliku.“[5] To je jedan od nekolicine odlomaka u spisima Svetih Otaca u kojem vernici evolucione kosmogonije nalaze sličnost sa svojim gledištima. On govori o „usponu korak po korak…“, „od niže ka savršenoj srormi“, tvrdeći da čovek na neki način učestvuje u životu niže tvorevine. Međutim, evoluciona teorija porekla zahteva mnogo više od ovih opštih stavova, koje niko ne može da ospori. Teorija evolucije zahteva da se čovek pokaže kao potomak niže tvorevine, kao onaj koji je iz nje „evoluirao“. U predavanjima koja slede iscrpnije ćemo razmotriti šta Sveti Oci kažu o čovekovom poreklu. Ovde ćemo reći jedino to da sv. Grigorije ne samo da nije rekao ništa što bi nagovestilo da je verovao u takva stanovišta, nego i da se njegova ostala stanovišta tome protive. Dakle, on je saglasan s ostalim Ocima koji su o Postanju zapisali da je stvaranje Božije bilo trenutno. U istom traktatu on kaže da su „svaka kosina, padina i dolina bile krunisane mladom travom, i različitim plodovima drveća koje tek što je poniklo iz zemlje a ipak je momentalno naraslo u svojoj savršenoj lepoti“,[6] kao i da je tvorevina, da tako kažemo, „smesta načinjena Božanskom silom, i da je na Njegovu zapovest odmah postala.“[7]
Osim toga, sv. Grigorije kaže da je jedini razlog zbog kojeg ljudska priroda ima veze s nižom tvorevinom taj što s njom deli čuvstvenu prirodu; ta (ljudska) priroda uistinu potiče od one iste zemlje od koje su potekla i niža stvorenja. Tvrdnja da to znači da je čovek „potekao“ od životinja predstavlja potpuno proizvoljan dodatak svetiteljevom mišljenju. U tom slučaju moglo bi se isto tako tvrditi i da je čovek (kao i životinje) potekao od biljaka, jer u sebi ima nešto i od njihove prirode. Međutim, evoluciona teorija ne uči da su životinje „evoluirale“ iz biljaka nego da su ta dva carstva razdvojeni i paralelni ogranci koji potiču od zajedničkog primitivnog pretka.
Misao svetog Grigorija o „usponu korak po korak“ nipošto ne ukazuje na čovekovo hronološko poreklo od biljaka i životinja. Naprotiv, ona ukazuje samo na njegovo srodstvo sa nižom tvorevinom posredstvom zajedničkog svojstva ishrane i čuvstvene prirode, tj. osobinama zajedničkim za sva zemnorodna bića i to u onom stepenu u kojem im je Bog to dao. On ne opisuje čovekovu istoriju nego čovekovu prirodu.
Kasnije ćemo određenije videti šta je sv. Grigorije podrazumevao pod „mešanjem priroda“, koje je sadržano u evolucionoj teoriji.


NAPOMENE:

  1. U suštini, to je ono o čemu pogrešno uči bl. Avgustin. U svojoj knjizi Doslovno značenje Knjige Postanja on savetuje (ali ne zahteva) da se dani stvaranja ne shvate kao vremenski periodi nego kao književno sredstvo kojim će se opisati angelsko sozercavanje činova Stvaranja koje se u stvarnosti dogodilo u jednom jedinom trenutku. (Izd.)
  2. Sveti Grigorije Bogoslov: 44. omilija – O novoj sedmici, proleću i u pomen mučenika Mamasa
  3. Sveti Jovan Zlatousti: Omilije na Knjigu Postanja, 3: 3
  4. Sveti Grigorije Nisijski: O duši i vaskrsenju
  5. Sveti Grigorije Nisijski: O stvaranju čoveka
  6. Isto, 1: 5
  7. Isto, 1: 5
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *