Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – KAKO DA ČITAMO KNJIGU POSTANJA

5. Priroda teksta

Poslednja važna tačka koju ćemo razmatrati pre nego što pristupimo samom tekstu Knjige Postanja glasi: kakav je to tekst?
Svima su nam poznati antireligiozni argumenti protiv Svetog Pisma a posebno protiv Knjige Postanja: da je to opis stvaranja namenjen zaostalim ljudima koji malo znaju o svetovnoj nauci, da je prepun primitivne mitologije o „bogovima-tvorcima“ i natprirodnim bićima, da je sve to preuzeto iz vavilonske mitologije, itd. Međutim, niko ne može ozbiljno porediti Knjigu Postanja sa bilo kojim mitom o stvaranju drugih naroda a da pri tom ne bude poražen trezvenošću i jednostavnošću biblijskog izveštaja. Mitovi o stvaranju uistinu su prepuni neverovatnih događaja i bajkovitih bića; međutim, ne postoji ni namera da oni budu shvaćeni onako, kako je tekst napisan. Ne postoji nikakva konkurencija između tih tekstova i Knjige Postanja; oni se ni na koji način ne mogu porediti.
I pored toga, postoji široko rasprostranjeno, popularno stanovište, koje nije utemeljeno niti na Svetom Pismu niti na crkvenom predanju. Prema tom stanovištu, Mojsej je Knjigu Postanja napisao nakon što se obavestio o ostalim, ranim izveštajima o Stvaranju ili da je jednostavno zapisao usmeno predanje koje je došlo do njega, da je prikupio i pojednostavio legende sačuvane do njegovog vremena. Razume se da ovakvo stanovište čini od Knjige Postanja delo ljudske mudrosti i razmišljanja, što znači da bi bilo sasvim besmisleno izučavati ovo delo kao iskaz o istini o početku sveta.
Postoje različite vrste znanja, a znanje koje dolazi neposredno od Boga u potpunosti se razlikuje od znanja koje proishodi iz čovekovih prirodnih snaga. Sveti Isaak Sirijski razlikuje te vrste znanja na sledeći način:
„Znanje koje se bavi vidljivim stvarima ili posredstvom čula prima poredak njegov naziva se prirodnim znanjem. Ono pak znanje što prebiva u sferi mislenog i svojom sopstvenom snagom spoznaje prirodu besplotnog naziva se duhovnim, jer ono prima osete duhom, a ne čulima, i rođenje ova dva (vida poznanja, prirodnog i duhovnog) dolazi u dušu izvana, te ih ona prepoznaje. A poznanje koje je doseglo do onog Božanskog naziva se natprirodnim, i ono je osobito nedokučivo, nalazeći se iznad poznanja. I sozercavanje ovoga znanja duša ne prima od veštastva (materije) koje je izvan nje, kao u prva dva vida poznanja, već neveštastvenim putem, unutar nje same; zabadava, brzo i preko očekivanja ono se otkriva iz unutrašnjosti bića pošto je, po reči Hristovoj, carstvo nebesko unutra, u vama (Lk. 17,21).“[1]
Na drugom mestu, sv. Isaak opisuje kako se duša ljudi najuzvišenijeg duhovnog života može uzneti do sozercavanja početaka stvari. Opisujući kako je takva duša zahvaćena sozercavanjem budućeg veka nepropadljivosti, sv. Isaak piše:
„I odatle se već uznosi umom svojim ka onome što je prethodilo stvaranju sveta, kada nije bilo nikakve tvari, ni neba, ni zemlje, ni angela, ničega od onoga što je privedeno u biće, i ka tome, kako nas je Bog, po jedinom blagovoljenju Svome, iznenada sve priveo iz nebića u biće, i svaka je stvar stala pred Njega u savršenstvu svome.“[2]
Prema tome, možemo da verujemo da su Mojsej i pozniji hroničari koristili pisane izvore i usmenu tradiciju kad je došlo na red beleženje hronologije istorijskih patrijaraha i kraljeva. Međutim, izveštaji o početku postojanja sveta, kad nije bilo svedoka svemoćnog stvaralaštva Božijeg, mogli su doći samo od otkrovenja Božijeg. To je natprirodno znanje, otkriveno u neposrednom opštenju sa Bogom[3]. To je upravo ono, što nam Sveti Oci i crkveno predanje kažu o Knjizi Postanja.
Sveti Amvrosije piše: „Mojsej je besedio sa svevišnjim Bogom, ne u tami niti u kakvoj prilici nego iz usta k ustima (v. Broj. 12,8). Otvoreno i jasno, a ne pomoću slika i zagonetki, počastvovao ga je darom Božanskog prisustva. Tako je Mojsej otvorio usta i razglasio ono što je unutar njega govorio Gospod, saglasno obećanju koje mu je dao kad ga je uputio kod faraona: Idi dakle, ja ću biti s ustima tvojim i učiću te šta ćeš govoriti (Izl.4,12). Prema tome, ako smo od Boga već prihvatili ono što je on (Mojsej) rekao o oslobađanju ljudi, zar utoliko pre nećemo prihvatiti ono što je rekao o nebesima? Dakle, ne u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, ne u filosofskim zabludama, nego u pokazivanju Duha i sile (1. Kor. 2,4) on se odvažio da govori kao da je bio svedok dela Božijih: U početku stvori Bog nebo i zemlju“.[4]
Na sličan način, sv. Vasilije piše na samom početku svog Šestodneva: „Onaj Mojsej, dakle, što se udostojio da svojim očima, isto kao i angeli, Boga ugleda, on nam besedi o onome što je od Boga čuo.“[5]
U svojim Omilijama na Knjigu Postanja sv. Jovan Zlatousti često se vraća na tvrdnju da je svaka reč Svetog Pisma bogonadahnuta i da ima duboko značenje. To nije reč Mojsejeva nego reč Božija:
„Pogledajmo, dakle, šta nas i sada uči blaženi Mojsej koji ovo ne govori samo svojim jezikom nego posvećivan blagodaću Duha.“[6]
On zatim na zadivljujući način opisuje kako je to Mojsej činio. Znamo da su starozavetni proroci proricali o dolasku Mesije. U Knjizi Otkrovenja (Apokalipsi) sveti Jovan Bogoslov proriče o događajima koji će se desiti na kraju sveta i o budućnosti Crkve. Kako su oni znali šta će se dogoditi? Očigledno da im je to otkrio Bog. Sveti Jovan Zlatousti kaže da, kao što je sv. Jovan Bogoslov bio prorok budućnosti, tako je Mojsej bio prorok prošlosti. On izlaže sledeće:
„Svi drugi proroci govorili su ili o onome što će biti nakon mnogo vremena ili o tome što će se dogoditi u njihovo doba, a ovaj blaženi, rodivši se nakon mnogo naraštaja (od postanja sveta) i vođen desnicom sviše, udostojen bi da javi ono što stvori Vladika svega pre njegovog rođenja. Zbog toga i započe slovo tako: U početku stvori Bog nebo i zemlju, kao da svima nama kliče jasnim glasom i govori: ‘He javljam ovo poučen od čoveka; Onaj Koji je iz nebitija u bitije sve ovo priveo – On Sam i moj jezik pokrenu da o tome pripovedam!’ Molim vas stoga da na ove reči pazimo kao da to više ne slušamo Mojseja nego Samoga Boga svoga kroz jezik Mojsejev, prezrevši sopstvena rasuđivanja.“[7]
Prema tome, prvim glavama Knjige Postanja trebalo bi da pristupimo onako, kako bismo pristupili knjizi proročanstava, znajući da su u njima opisani istiniti događaji, ali znajući takođe i to da ćemo, usled njihove vremenske udaljenosti i usled same njihove prirode – budući da su to prvi događaji u istoriji sveta – biti u stanju da ih razumemo samo nesavršeno, kao što nesavršeno razumemo i događaje koji će se zbiti na samom kraju sveta, opisane u Apokalipsi i ostalim novozavetnim knjigama. I sam sveti Jovan Zlatousti nas upozorava da ne pomislimo kako smo mnogo naučili o Postanju:
„Primajmo to što se kazuje s velikom blagorazumnošću, ne prelazeći sopstvenu meru, niti ispitujući što je izvan naših moći, a od čega postradaše neprijatelji istine kada poželeše da sve dokuče sopstvenim rasuđivanjem, ne uviđajući da je čovečanskoj prirodi nemoguće da ispita tvorevinu Božiju.“[8]
Pokušajmo da stupimo u svet Svetih Otaca i njihovog poimanja bogonadahnutog teksta Knjige Postanja. Ljubimo i poštujmo njihove spise: oni u naša konfuzna vremena predstavljaju svetionike jasnoće koji najsjajnije blistaju u samom nadahnutom tekstu. Ne dopustimo sebi da brzopleto pomislimo kako mi „znamo bolje“ nego oni. Ako pomislimo da smo razumeli nešto što oni nisu videli, budimo smireni i neodlučni u iznošenju takvih mišljenja, poznavajući oskudnost i nepouzdanost svog sopstvenog uma. Dozvolimo im da otvore naše umove za razumevanje otkrovenja Božijeg.
Trebalo bi da na ovom mestu dodamo i poslednju primedbu koja se odnosi na izučavanje Knjige Postanja u naše doba. Sveti Oci ranih hrišćana koji su pisali o Šest dana Stvaranja smatrali su neophodnim da na određenim mestima iznesu primedbe o nehrišćanskim naučnim ili filosofskim spekulacijama svoga doba. Takva su, na primer, mišljenja da je svet večan, da je samoga sebe stvorio, da ga je iz pramaterije uobličilo božanstvo ograničene moći (demijurg), itd.
U naše sopstveno vreme, postoje nehrišćanske spekulacije o početku vasione, o životu na zemlji i sl, i mi ne možemo da učinimo ništa drugo osim da ih pomenemo na različitim mestima naših komentara. Među takvim idejama, najrasprostranjenije su one koje su povezane s takozvanom „teorijom evolucije“. Moraćemo ukratko da razmotrimo neke od tih ideja. Međutim, da bismo izbegli nesporazume, utvrdimo najpre šta podrazumevamo pod tom rečju.
Ideja evolucije može se primeniti na mnogo nivoa, kako u naučnom, tako i u popularnom govoru: ponekad, ona nije ništa drugo do sinonim za „razvoj“; na drugim mestima, koristi se da bi se njome opisale „varijacije“ do kojih dolazi u okviru vrsta. Isto tako, upotrebljava se i da bi opisala stvarne ili hipotetične promene u prirodi koje imaju veći obim. Tokom ovog kursa nećemo morati da se bavimo ovim vrstama „evolucije“, koje u daleko većoj meri pripadaju sferi naučnih činjenica i njihovog tumačenja.
Jedina vrsta „evolucije“ kojom ćemo se baviti jeste evolucija shvaćena kao „kosmogonija“, odnosno teorija o postanku sveta. Za naše savremenike koji proučavaju Knjige Postanja ovoj vrsti teorije evolucije pripada isto ono mesto koje je u vreme Svetih Otaca pripadalo drevnim spekulacijama o postanku sveta. Postoje, naravno, i oni koji će tvrditi da ova teorija evolucije pripada naučnoj sferi. U suštini, neki od njih su potpuno „dogmatični“ po tom pitanju. Međutim, svako razborito, objektivno gledište moraće da prizna da je evoluciona kosmogonija, ukoliko ne tvrdi da je božansko otkrovenje, isto toliko spekulativna koliko i bilo koja druga teorija o postanku i da o njoj treba raspravljati na istom nivou na kojem se raspravlja i o njima. Iako bi ova teorija mogla tvrditi da je zasnovana na naučnim činjenicama, ona sama pripada sferi filosofije pa se čak dotiče i teologije, pošto ne može izbeći pitanje o Bogu kao Stvoritelju sveta, bilo da ga priznaje ili poriče.
Prema tome, tokom ovog kursa dotaći ćemo se „evolucije“ isključivo kao univerzalne teorije koja pokušava da objasni poreklo života i sveta.


NAPOMENE:

  1. Sveti Isaak Sirijski: izvodi iz Dobrotoljublja, rusko izdanje, 49. gl.
  2. Sveti Isaak Sirijski: Podvižničke besede, 21. beseda u ruskom izdanju
  3. Knjiga Izlaska pominje dva slučaja kad Sam Bog govori Mojseju: Za šest dana stvorio je Gospod nebo i zemlju (Izl. 20; 11 i 31; 17). (Izd.)
  4. Sveti Amvrosije Mediolanski (Milanski): Heksaimeron (Šestodnev), 1: 2,str. 67.
  5. Sveti Vasilije Veliki: Šestodnev, 1:1
  6. Sveti Jovan Zlatousti: Besede na Knjigu Postanja, 14: 2
  7. Isto, 2: 2
  8. Isto
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Požaže Bog, zar nema dvateset šest potomka Simovih, a ukupno sedamdeset jedno ime? Molim Vas za odgovor. Brojao sam više puta i uvek dođem do broja dvateset šest.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *