NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRVI DEO – KAKO DA ČITAMO KNJIGU POSTANJA

1. Pristup

U izvesnom smislu, niko od nas ne zna kako da pristupi ovoj knjizi. Moderna nauka i filosofija ispunila je naš um mnogim teorijama i pretpostavkama o postanju svemira i čoveka, tako da ćemo ovoj knjizi neizbežno prići sa izvesnim predrasudama. Neki će poželeti da ona bude saglasna sa njihovim posebnim naučnim teorijama, dok će drugi zahtevati da ne bude saglasna sa njima. I jedni i drugi gledaju na nju kao na knjigu koja treba da im saopšti neke naučne činjenice. Međutim, neki u njoj vide čistu poeziju i tvorevinu religiozne mašte koja nema ničeg zajedničkog sa naukom.
Središnje pitanje koje uzrokuje naše teškoće u razumevanju ove knjige je sledeće: koliko doslovno treba da je čitamo?
Neki protestantski fundamentalisti kažu nam da je ona celovito (ili suštinski celovito) „doslovna“. Međutim, takvo stanovište dovodi nas u neke nemoguće teškoće: nezavisno od našeg doslovnog ili nedoslovnog tumačenja različitih odlomaka, sama priroda stvarnosti koja je opisana u prvim poglavljima Knjige Postanja (samo stvaranje svih stvari) čini nemogućim da cee bude „doslovno“ shvaćeno: mi, na primer, nemamo čak ni reči koje bi opisale kako nešto može da proizađe ni iz čega. Kako to „govori“ Bog? Da li pravi buku što odjekuje atmosferom koja još uvek ne postoji? Ovo objašnjenje je očigledno isuviše jednostavno – stvarnost je mnogo složenija.
Postoji i suprotna krajnost. Neki ljudi su skloni da ovu knjigu (ili bar prva poglavlja, koja zadaju najviše teškoća) tumače kao alegoriju, kao poetski način opisivanja nečega što je u stvari mnogo bliže našem iskustvu. Na primer, rimokatolički mislioci su se poslednjih godina pojavili sa nekim dovitljivim načinima „objašnjavanja“ Raja i čovekovog pada. Međutim, kad čitate takva tumačenja, stičete utisak da ona vrlo malo uzimaju u obzir sam tekst Knjige Postanja, odnoseći se prema njemu kao prema nekom primitivnom komentaru na neke skorašnje naučne teorije. Ovo takođe predstavlja krajnost. Sveti Jovan Damaskin, Sveti Otac koji je živeo u 8. veku i čija gledišta uopšteno sumiraju svetootačko mišljenje tokom prvih vekova hrišćanstva, osobito tvrdi da je alegorijsko tumačenje Raja deo jedne rane jeresi i da ne pripada Crkvi.[1]
Čovek se danas često susreće s uobičajenim izlazom između ova dva gledišta. Izjava rimokatoličke monahinje (koja je istovremeno i učiteljica) bila je nedavno široko publikovana pod naslovom: „Bog je pomogao stvaranje evolucije.“ Ona kaže: „Biblijska priča o Postanju ima religiozni cilj. U njoj se nalaze greške, ali njeno učenje nije pogrešno. Naprotiv, evoluciona teorija o stvaranju ima naučni cilj i traganje za istinom je u nadležnosti astronoma, geologa, biologa itd. Ova dva cilja su različita, ali i jedan i drugi nude istinu ljudskom umu i srcu.“ Ona tvrdi da Knjiga Postanja potiče od usmenog predanja koje je ograničeno naučnim gledištima toga doba.
Saglasno ovom stanovištu, Knjiga Postanja pripada jednoj kategoriji, a naučna istina ili stvarnost drugoj. Knjiga Postanja ima vrlo malo, a možda čak i ništa zajedničkog s bilo kojom vrstom istine, bilo doslovne bilo alegorijske. Prema tome, ne postoji stvarna potreba da razmišljate o tome: Knjigu Postanja čitajte zbog duhovnog uzdizanja ili zbog poezije, a naučnici će vam reći ono što vam je potrebno da znate vezano za činjenice o počecima čoveka i sveta!
U ovom ili onom obliku, takav stav je danas sasvim uobičajen. Međutim, takav stav je u stvari jednak nesposobnosti da se ovo pitanje uopšte razmotri: on Knjigu Postanja ne shvata ozbiljno. Naprotiv, naš istinski cilj u izučavanju Knjige Postanja jeste da je ozbiljno shvatimo i da vidimo šta nam u stvari kaže. To ne može da učini nijedan od pristupa koje smo pomenuli. „Ključ“ za razumevanje Knjige Postanja moramo potražiti na drugom mestu.
U pristupu Knjizi Postanja moramo pokušati da izbegnemo gorepomenute zamke pomoću izvesnog stepena samosvesti, odnosno svešću o tome koju bismo vrstu predrasuda i sklonosti mogli imati kad pristupamo ovom tekstu.
Već smo pomenuli da bi neki od nas mogli biti suviše uznemireni zbog toga da li će se značenje Knjige Postanja složiti (ili razmimoići) sa nekom posebnom naučnom teorijom. Ustanovimo jedno opštije načelo u odnosu na to kako ćemo mi, s našim mentalitetom 20. veka, biti skloni da to učinimo. U reakciji na krajnju doslovnost našeg naučnog gledišta (doslovnost koju zahteva sama priroda nauke), kada se okrenemo nenaučnim književnim tekstovima ili bogoslovlju veoma smo skloni da nađemo nedoslovna ili „univerzalna“ značenja. To je sasvim prirodno, jer ne želimo da ti tekstovi izgledaju smešno u očima naučno obrazovanog čoveka. Mi, međutim, moramo shvatiti da, s takvom sklonošću, često „iskačemo“ sa zaključcima o kojima nismo dovoljno razmislili.
Navešću jedan očigledan primer: kada začujemo reči „šest dana“ Stvaranja, većina nas automatski usklađuje tih šest dana sa onim što savremena nauka uči o postepenom rastu i razvoju živih bića. „To moraju biti neki beskonačno dugi vremenski periodi, koji obuhvataju milione i bilione godina“, govori nam naš um, koji je saobrazan 20. veku. „Svi oni geološki slojevi i svi oni fosili nisu se mogli formirati doslovno za jedan dan!“ Ako pak čujemo da neki fundamentalista u Teksasu ili u južnoj Kaliforniji još jednom glasno tvrdi da je svaki od tih šest dana neosporno trajao po dvadeset četiri časa i ni minuta duže, može nam se desiti da budemo ozlojeđeni i da se začudimo kako je moguće da ljudi budu tako ograničeni i antinaučni.
Ne nameravam da vam tokom ovog kursa saopštim koliko su dugo trajali ti dani. Međutim, smatram da bi trebalo da budemo svesni da naša prirodna i gotovo podsvesna težnja da ih smatramo za beskonačno duge periode, misleći da smo na taj način razrešili problem koji oni predstavljaju, u suštini nije promišljen odgovor na ovaj problem nego, naprotiv, sklonost i predrasuda koju smo preuzeli od intelektualne klime u kakvoj živimo[2]. Kad se brižljivije osvrnemo na te dane, videćemo da čitavo ovo pitanje nije tako jednostavno i da u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, postoji naša prirodna sklonost koja u većoj meri teži da zamagli nego da razjasni istinski problem.
Na ovo karakteristično pitanje osvrnućemo se kasnije. Za sada bih želeo da nas ono podstakne da ne budemo isuviše sigurni u načine na koje obično gledamo Knjigu Postanja i da se otvorimo za mudrost bogonosnih ljudi prošlosti koji su posvetili toliko intelektualnog napora razumevanju teksta Knjige Postanja, onako kako je i zamišljeno da se on razume. Ti Sveti Oci predstavljaju naš ključ za razumevanje Knjige Postanja.


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Damaskin, O jeresima, s. 126
  2. Ovu uobičajenu grešku načinio je čak i jedan tradicionalni pravoslavni mislilac kojeg je o. Serafim izuzetno uvažavao: bio je to I. M. Andrejev (1894-1976), koji je to učinio u svojoj knjizi Orthodox Apologetic Theology (1955). U pismu od 3 (16) jula 1977. g. o. Serafim piše: „Rekao bih da je njegovo (Andrejevljevo) jednostavno poistovećivanje „dana“ s „periodom“ suviše slobodno.“ (Izd.)
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *