NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

FILIP E. DŽONSON – OTAC SERAFIM ROUZ I NAUKA 20. VEKA

1. Mehanizam evolucije: mutacija i selekcija

U suštini, biološka evolucija je teorija promene, koja je preuzela obavezu da objasni kako je moguće da se organizam jedne vrste izmeni u nešto što je sasvim drugačije. Ona takođe pokušava da objasni kako mogu da nastanu krajnje složeni biološki organi i organizmi, bez potrebe za natprirodnim Tvorcem. Kao što je objasnio istaknuti darvinista Ričard Dokins, „biologija je izučavanje složenih stvari, stvarajući privid da je predodređena za neki cilj.“[1] I pored toga, Dokins kaže da mu je Darvin „omogućio da bude intelektualno ispunjeni ateista, objasnivši kako besmisleni materijalni mehanizam može da napravi očigledno čudo biološkog stvaranja. Taj mehanizam je, dakle, srž teorije, što je objasnio i sam Darvin:
„Razmatrajući poreklo vrsta, sasvim je razumljivo da naturalista, razmišljajući o uzajamnom srodstvu organskih bića, o njihovoj embriološkoj povezanosti, geografskoj rasprostranjenosti, geološkoj sukcesiji i drugim sličnim činjenicama, može doći do zaključka da pojedine vrste nisu nezavisno stvorene nego da su, kao varijeteti, potekle od drugih vrsta. I pored toga, ovakav zaključak, čak i ako je dobro utemeljen, bio bi nezadovoljavajući sve dok se ne bude moglo pokazati kako su se bezbrojne vrste koje naseljavaju ovaj svet mogle preinačiti da bi se postiglo ono savršenstvo građe i prilagođavanja koje uistinu izaziva naše divljenje.“[2]
Drugim rečima, jednostavna pretpostavka da je došlo do promene ili da su primitivne vrste „preci“ modernih vrsta ne označava usavršavanje nekog živog bića ukoliko se posebno ne naznači mehanizam promene. Iskustvo nas uči da „slično rađa slično“. Majmun nikada ne rađa ljudsko biće i obrnuto. Još je nezamislivije da bi bakterija mogla da rodi leptira. Kako se onda jedna vrsta organizma menja u nešto sasvim drugačije? Iznad svega, kako taj proces promene izgrađuje nove složene organe (kao što su oči, krila, bubrezi ili mozak) koji ranije nisu postojali? Ljudski um, je, naravno, najveći problem, i Dokins priznaje obim tog problema:
„Knjiga fizičara može biti komplikovana, ali… objekti i fenomeni o kojima se piše u takvoj knjizi su jednostavniji nego jedna jedina ćelija u telu njenog autora. Taj autor se sastoji od triliona takvih ćelija, od kojih se mnoge razlikuju jedna od druge. One su pomoću zamršene arhitekture i preciznog inženjeringa organizovane na takav način da daju delotvornu mašinu sposobnu da napiše knjigu… Svaki nukleus (jedro) sadrži digitalno kodiranu bazu podataka obimniju, po informacijama koje sadrži, od 30 tomova naše Enciklopedije Britanike postavljenih jedan uz drugog. Takva figura odnosi se samo na jednu ćeliju, a ne na sve ćelije tela zajedno.“[3]
Kako će jedan nenadzirani materijalni proces stvoriti tako zamršeno čudo, koje je daleko složenije od kompjutera ili od svemirskog broda?
Darvinistički odgovor je da se te istančane promene – jedna vrsta varijacija koje se pojavljuju u svakom pokolenju i razlikuju podmladak od roditelja – postepeno akumuliraju kroz mnogo generacija, dok ne stvore potpuno novo biće, sa novim organima i odlikama prilagođavanja. Pokazalo se da ovaj mehanizam nije u stanju da stvori ništa drugo osim manjih varijacija (kao što su, tu i tamo, varijacije u veličini ptičjeg kljuna ili varijacije u relativnoj učestalosti tamnih i svetlih varijeteta kod noćnih leptira)[4]. Zbog te jedne prirodne mogućnosti koja ima neku verovatnoću, darvinisti na osnovu ovih trivijalnih eksperimenata izvode nepromišljene ekstrapolacije i postuliraju mehanizam sposoban za stvaranje bezbrojnih čuda prilagođavanja, uključujući čak i ljudski mozak. Ovakve tvrdnje su, blago rečeno, oskudno potkrepljene i u nekoliko proteklih godina darvinisti su morali da se suoče sa nepremostivim negativnim dokazima. Detalji su izneti u mojoj knjizi Darvin na probi (Darwin Op Trial) i u različitim člancima koji su objavljeni na mom website-u (http: //www.am.org)[5]. Ukratko, presudna su dva nezavisna niza dokaza:
1. Fosilizacija. Fosilni ostaci su široko okarakterisani obrascem iznenadnog pojavljivanja za kojim sledi fosilizacija. Novi tipovi organizama pojavljuju se iznenada i potpuno uobličeni, da bi i nakon toga u osnovi ostali nepromenjeni. Ovaj obrazac se može iskoristiti da bi se podržala pretpostavka da se tvorevina na zemlji nije pojavila na samom početku nego kasnije, tokom istorije zemlje (uz pretpostavku da je datovanje stena tačno), ali se time dosledno pobija ključna darvinistička tvrdnja da se jedna vrsta bića korak po korak menja u nešto potpuno drugačije. Ovaj obrazac dokaza ne može se dovesti u vezu sa nekom nepotpunošću u fosilnim ostacima, jer bi takav obrazac bio najočigledniji i najneosporniji upravo u onim oblastima (posebno kad su u pitanju morski beskičmenjaci) gde su tragovi najpotpuniji.
Antidarvinističko svedočenje fosilnih ostataka poznato je upućenima kao „profesionalna tajna paleontologije“. Međutim, pažnja javnosti je na ovu činjenicu prvi put usmerena tek 80-tih godina, zahvaljujući publicitetu koji je dobila evoluciona teorija o „prekinutoj ravnoteži“. Ova teorija je pokušala da izmiri darvinizam sa obrascem neočekivane pojave i fosilizacije, pretpostavljajući da se značajne evolucione promene dešavaju u manjim grupama koje se udaljuju od glavne (nepromenjene) populacije, da se u njima akumuliraju mutacije i da se zatim ponovo pojavljuju kao nove vrste, bez tragova transformacije u fosilnim ostacima. Na taj način se odsustvo dokaza za evoluciju preobrazilo u svedočanstvo o nevidljivoj evoluciji. U nezaboravnim rečima (1995) Nila Eldridža, jednog od utemeljitelja teorije „prekinute ravnoteže“, „evolucija se ne može večno dešavati negde drugde. Na taj način su fosilni ostaci zadali udarac mnogim nesrećnim paleontolozima koji očekuju da nešto nauče o evoluciji“.[6]
Kao što se vidi iz Eldridžovog zapažanja, taj upadljivi obrazac nedostatka potvrde među fosilima istrajava čak i nakon jednog stoleća usredsređenih napora paleontologa – darvinista da bi se našli dokazi koji će potkrepiti njihovu omiljenu teoriju. Svaki neodređen fosil koji bi se mogao ubedljivo tumačiti kao posredna forma u darvinističkom prelazu bio je navođen kao dokaz da je darvinizam istinit bez obzira što su, čak i nakon tih herojskih napora, fosilni ostaci isto onako temeljno neusaglašeni s darvinističkim očekivanjima kao što su bili i 1859, kada je Darvin predložio ovu teoriju.
2. Složenost koja se ne može redukovati. Knjiga molekularnog biologa Majkla Behea objavljena 1996. privukla je pažnju javnosti na činjenicu da biološke sisteme na molekularnom nivou karakteriše složenost koja se ne može redukovati. To znači da su oni kao celina sačinjeni od mnogih komplikovanih delova i podsistema, kako bi vršili korisnu funkciju. Drugim rečima, ovi zamršeni sistemi nisu mogli biti izgrađeni korak po korak, kako zahteva darvinistička teorija, i molekularni biolozi i ne pokušavaju da predstave detaljan scenario o tome kako ih je evolucija mogla stvoriti. Kao i slučaj fosilnih ostataka, i složenost koja se na molekularnom nivou ne može redukovati odavno je poznata stručnjacima, ali je dugo zadržavana daleko od pažnje javnosti jer biolozi nisu znali kako da je objasne unutar darvinističkog okvira. To objašnjava fenomen koji je izvrsno opisao Tomas Kun: postoji težnja da se sistematski ignorišu činjenice koje se ne uklapaju u vladajuću naučnu paradigmu, jer one predstavljaju pometnju u preovlađujućem dnevnom redu istraživanja.
Kada su suočeni sa razarajućim dokazima nasuprot darvinističkom mehanizmu i kada se sete nedostatka pozitivnih dokaza u njegovu korist, darvinisti teže da pribegnu onome što smatraju odbrambenom linijom. Oni prave razliku između „Darvinove specifične teorije“ i dopuštaju da ona može imati slabe tačke i nečega što nazivaju „činjenicom evolucije“, za šta tvrde da je neosporna istina. To me dovodi do druge teme.


NAPOMENE:

  1. Vidi Richard Dawkins, The Blind Watchmaker, c. 1, 56
  2. Charles Darwin: The Origin of Species (O poreklu vrsta), izd. Penguin, 1984, c. 66.
  3. Dawkins, The Blind Watchman, primedba 3, str. 23.
  4. Iako eksperiment sa noćnim leptirima nikada nije dokazao ništa zaista važno, čitaoci bi trebalo da znaju da je sam eksperiment bio rezultat darvinističkog entuzijazma. O tome kako je nauka diskreditovala ovaj eksperiment vidi: Jonathan Wells, Second Thoughts about Peppered moths na: http: //www.thescientist. libraryupenn.edu/yrl 999/mayopin990524.html
  5. Mnogi članci Filipa E. Džonsona mogu se naći i u knjizi Objection Sustained (1998).
  6. Niles Eldridge, Reinventing Darvin: The Great Debate at the High Table of Evolutionary Theogu, c. 95.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *