NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

FILIP E. DŽONSON – OTAC SERAFIM ROUZ I NAUKA 20. VEKA

Uvod

Za oca Serafima Rouza prvi put sam čuo u leto 1996. godine, dok sam održavao predavanja u oblasti Sietla. Jedan mladić, koji je kontaktirao sa monasima iz manastira Svetog Germana u Platini u Kaliforniji, doneo mi je hrpu knjiga i rekao da bi monasi želeli da napišem esej koji će priključiti zbirci radova oca Serafima Rouza o Postanju i evoluciji. U moju kancelariju poslali su veliki broj knjiga, ali sam ja izabrao najtanju (Nihilizam), da bih je pročitao tokom putovanja. Bio sam fasciniran pronicljivošću ispoljenom u ovom ranom radu, tako da me kasnije nije trebalo nagovarati da pročitam i ostale materijale koje sam dobio, uključujući i biografiju oca Serafima, delo oca Damaskina Kristensena i prethodno neobjavljene radove, obuhvaćene ovom knjigom. Otac Serafim Rouz je verovao i živeo učenjem ranohrišćanske crkve ali je (ili bi trebalo da kažem: „zato je“) temeljito razumeo i probleme savremenog doba. Počastvovan sam što su me pozvali da pomognem u predočavanju ovog učenja široj javnosti.
Moj zadatak je da razmotrim stanje u kojem se danas nalaze naučna pitanja, da čitaocima omogućim uvid u to koliko vredi kritika evolucionizma i naturalizma koju je izneo otac Serafim, tako da je u svetu došlo do značajnog preispitivanja darvinizma. Najpre bi trebalo da objasnim da se moje bavljenje temom evolucije u potpunosti razlikuje od njegovog. Prevashodni cilj oca Serafima bio je da objasni učenje Svetih Otaca Crkve, posebno imajući u vidu njihovo razumevanje Svetog Pisma, tako da pravoslavni vernici ne budu dovedeni u zabludu naporima da se ta učenja ponovo protumače u svetlu moderne evolucionističke nauke. On se naučnim pitanjima bavio uglavnom u kontekstu odbrane svetootačkih spisa i svoja učenja usmeravao je uglavnom prema svojoj braći, pravoslavnim hrišćanima. Iako je vrlo duboko pojmio filosofske korene evolucione teorije, nije bio široko uključen u naučne krugove. Čini se da je o ovoj temi raspravljao jedino sa dr. Kalomirosom koji je, kako se čini, bio veoma uvažen u jednom delu pravoslavne zajednice, ali čiji su naučni pogledi bili konfuzni i preopterećeni pogrešnim informacijama.
Moji sopstveni spisi su upućeni celom svetu, uključujući kako svetovne intelektualce tako i vernike koji pripadaju različitim tradicijama. Moje pisanje i govori dovode me u stalne rasprave sa mnoštvom manje ili više poznatih naučnih autoriteta. Većina mojih kritičara ne bi razmatrala Svete Oce kao pouzdane autoritete, pa čak ne bi ni prepoznali njihova imena. Pored toga, mnogi od njih imaju snažne predrasude u pogledu svega što podseća na „fundamentalizam“ pa čak i na „religiju“, zbog čega će ih svako upućivanje na Bibliju i njene tumače mnogo više odbiti nego što će ih ubediti. Da bih izbegao beskonačnu konfuziju i pometnju i da bih pažnju zadržao usredsređenom na najvažniju tačku, nepokolebivo sam odložio sva pitanja biblijskog tumačenja i verskog autoriteta da bih svoju energiju usmerio na temu. Moja tema je, prema rečima oca Serafima, obrazloženje „da evolucija uopšte nije naučna činjenica nego filosofija“. Filosofija o kojoj je reč je naturalizam (doktrina prema kojoj je priroda ‘sve postojeće’) i koja je u tom cilju poistovećena sa materijalizmom (doktrina prema kojoj se stvarnost ne sastoji ni od čega drugog osim od čestica koje izučavaju fizičari). Ako je materijalizam u pravu, onda priroda mora biti sposobna da stvara sama od sebe i postojanje materijalističkog evolucionog procesa sledi kao neizbežna logička posledica. Prema tome, dokazao sam da naučni materijalisti veruju u prirodnu evoluciju ne zbog dokaza nego uprkos njima.
Iako su me moji sopstveni planovi podstakli da izbegavam pitanje svetootačkog autoriteta kojim se uglavnom bavio o. Serafim, neki od mojih protivnika u ovoj raspravi (kao dr. Kalomiros) navodili su reči Svetih Otaca u iskrivljenoj formi, koristeći ih za svoje sopstvene ciljeve. Zbog toga sam veoma zadovoljan što vidim da je o. Serafim temeljito pobio jednu od omiljenih dezinformacija onih koji su skloni prilagođavanju, ne samo u pravoslavnim, nego i u rimokatoličkim i protestantskim krugovima. Očajnički tražeći nešto što će podržati njihov program stapanja hrišćanstva sa evolucionim naturalizmom, ovi bogoslovi i naučnici su tvrdili da tako uzvišeni oci kao što su Vasilije ili Avgustin iznose doktrinu koja je, u većoj ili manjoj meri, primitivna verzija moderne teorije evolucije. Ne treba ništa više da kažem na ovu temu jer niko, ko razume izlaganja oca Serafima o Postanju i Stvaranju, sadržana u ovoj knjizi, neće biti u opasnosti da bude doveden u zabludu ovim izopačenim, pogrešnim tumačenjima.[1]
Uz ove uzgredne uvodne komentare, objasniću uobičajena pogrešna shvatanja vezana za temu kojom je morao da se bavi otac Serafim i dok to budem činio, pokušaću da dovedem ovu raspravu do najsavremenijih saznanja. Misao oca Serafima bila je u velikoj meri neusaglašena sa naukom dvadesetog veka, uobličivši se na uverenju da ta nauka sama po sebi mora a priori biti privržena metafizičkom materijalizmu. Moguće je, međutim, da će nauka u sledećem veku biti skromnija i, samim tim, realističnija. U tom slučaju, on bi mogao izgledati kao čovek koji je bio daleko ispred svog vremena.
Šta je „evolucija?“
Sažeta i precizna definicija „evolucije“, u onoj formi u kakvoj je shvataju vodeći naučnici i predavači, data je u zvaničnom saopštenju Nacionalnog udruženja predavača biologije (SAD 1995)[2]: „Raznolikost života na zemlji je rezultat evolucije: nenadziranog, bezličnog, nepredviđenog i prirodnog procesa privremenog nasleđivanja, uz genetske modifikacije izazvane prirodnim odabiranjem, istorijskom slučajnošću i promenom životne okoline.“
Ovakva definicija sadrži tri elementa:
1. Evolucija je nenadziran i bezličan proces, drugim rečima, njome nije upravljao i rukovodio Bog.
2. Evolucija je prirodni proces nasleđivanja uz modifikacije,zbog kojih su svi današnji živi organizmi u jednom prirodnom procesu potekli od jedinstvenog prapretka koji se, opet, razvio iz neživih-hemijskih elemenata, bez pomoći nečeg natprirodnog.
3. Mehanizam evolucije je kombinacija slučajnih genetskih promena (sl.učaja) i prirodnog odabiranja, koje dejstvuje u kontekstu istorijske slučajnosti i promene životne okoline.
U daljem tekstu raspravljaću o ova tri elementa, ali obrnutim redom. Prevashodno, međutim, moram ispraviti jedno od mnogih pogrešnih tumačenja dra Kalomirosa. Evoluciju, u onom smislu u kojem se ta reč danas koristi, ne čini svaki primer promene u prirodi. Izrastanje džinovskog hrastovog drveta iz žira nije evolucija, kao što evolucija nije ni razvoj ljudskog novorođenčeta iz embriona u majčinoj utrobi. Oni procesi, koje biolozi nazivaju „razvojem“ temeljno su različiti od biološke evolucije, jer su oni programirani informacijama koje su nasleđene od roditelja i, prema tome, u velikoj meri predvidivi. Ljudski embrion nikada neće izrasti u životinju niti u bilo šta drugo osim u ljudsko biće, kao što ni žir nikada neće skrenuti sa svoje programirane staze i postati bor ili ružin žbun.
Među evolucionistima postoji tvrdokorna legenda o tome da „ontogeneza ponavlja filogenezu“, odnosno da je razvoj ljudskog novorođenčeta jedna vrsta ponavljanja evolucione istorije, budući da se embrion razvija od ribljeg do reptilskog stadijuma, itd. Taj nepostojeći fenomen se često naziva „Hekelov zakon“, prema Darvinovom najistaknutijem učeniku u Nemačkoj. Drugim rečima, ovaj „zakon“ tvrdi da embrion ne prolazi kroz stadijume odrastanja nego kroz embrionalne forme ranijih, „predačkih“ organizama. U drugačijoj formi, „zakon“ ne postoji i kvalifikovani embriolozi ga ne zastupaju u stručnoj literaturi. Tu i tamo, međutim, mogu se pronaći stadijumi koji svedoče o karakteristikama koje bi se, uz pomoć mašte, mogle prilagoditi obrascima Hekelovog zakona i one se u popularnim raspravama neprestano iznose pred javnost kao dokazi za „evoluciju“. Najpoznatiji je primer tobožnjih „škržnih proreza“ („škržnih duplji“) koje ljudski embrion poseduje u jednom stadijumu svog razvoja, iako ti prorezi (duplje) nisu škrge i nikada se ne razvijaju u škrge.
Iako je Hekelov zakon diskreditovan pre više decenija, on tako neodoljivo privlači maštu darvinista da se još uvek predaje na mnogim školama širom sveta. Čak i ugledni muzeji i univerziteti nastavljaju da propagiraju jednu njegovu verziju, u zamagljenoj i iskrivljenoj formi. Na primer, na Internet prezentaciji Paleontološkog muzeja kalifornijskog Berkli univerziteta o Hekelovom zakonu se kaže sledeće:
„Zakon rekapitulacije“ diskreditovan je još početkom 20. veka. Eksperimenti morfologista i biologa pokazali su da ne postoji analogija između filogeneze i ontogeneze. Iako kruta forma rekapitulacije nije ispravna, filogeneza i ontogeneza se međusobno prožimaju i mnogi biolozi su počeli kako da istražuju, tako i da razumevaju osnovu za ovu povezanost.“[3],[4]
U suštini, istraživanja u oblasti embriologije pokazala su da je to čvrsto usmeren proces koji uopšte ne odgovara Darvinovom obrascu. Napor da se uvođenjem mutacija preinači ovaj proces može stvoriti deformitete različitih vrsta, ali one nisu uspele da izmene put razvoja tako da se embrion razvije u biće druge vrste.


NAPOMENE:

  1. Vidi članak Džonatana Velsa, „Zloupotreba bogoslovlja: ‘Zaboravljena doktrina o funkcionalnoj celovitosti Stvaranja’ Hauarda Van Tila“ (Jonathan Wells, „Abusing Theology: Howard Van Till’s Forgotten Doctrine of Creation’s Functional Integrity) u časopisu Origins and Design, vol. 19. no. 1).
  2. Celovit tekst izjave NABT-a (National Association of Biology Teachers – Nacionalno udruženje predavača biologije) objavljen je u časopisu American Biology Teacher januar 1996), str. 61-62 i u zbirci Voices of Evolution (Glasovi evolucije), (Vegkeku, Calif.: National Centerfor Science Education, 1995), str 140144. Sledeći javnu kritiku koju sam, između ostalih, uputio i ja, NABT je ispravio izjavu izostavljajući reči „nenadzirano“ i „bezlično“. Ta ispravka nije ni na koji način izmenila suštinu NABTovog stava: time su samo poništene nesmotrene reči, koje su bile isuviše očigledne i neosporne. Krugovi darvinista su skloni da upornim insinuacijama istaknu svoju osnovnu ideju o tome da Bog nema nikakvog udela u evoluciji, više nego da razumljivim jezikom pobude suprotna mišljenja. Osnovno darvinističko učenje i dalje je ideja da evolucijom nikada nije rukovodio inteligentan izvršilac, sve dok naučnici nisu razvili genetski inženjering.
  3. Kao primer kontinuiranog promovisanja ideje rekapitulacije u javnosti, vidi NOVA program na American Public Television, koji je posvećen ljudskoj embriologiji, u mojoj internet – diskusiji s profesorom Kenetom Milerom sa Braun univerziteta:
    http: //www.pbs.org/wgbh/pages/nova/odyssey/debate/index.html.
  4. Hekelova strana u prezentaciji Berklijevog muzeja može se videti na sledećoj internet adresi: http://www.ucmp.berkeley.edu/history/haeckel.html
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *