NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

Zaključak

Sve ono što sam u ovom pismu izložio strogo po Svetim Ocima začudiće i mnoge među pravoslavnima. Oni koji su „čitali“ Svete Oce će se začuditi, sigurno, što to „nisu čuli ranije“. Odgovor je jednostavan: da su dovoljno pročitali iz Svetih Otaca, našli bi i pravoslavno učenje o Adamu i stvaranju; ali oni su dosad gledali na svetootačke tekstove kroz prizmu moderne nauke i filosofije, te tako zaslepljeni nisu bili u stanju da shvate istinsko svetootačko učenje. Istina je, takođe, da se učenje o telu Adamovom i materijalnoj prirodi prvostvorenoga sveta najjasnije i najpodrobnije izlaže kod poznijih Svetih Otaca dubokog duhovnog života kao što su sv. Simeon Novi Bogoslov i sv. Grigorije Sinait, no dela ovih Otaca se danas više gotovo i ne čitaju ni na grčkom, ni na ruskom, a teško da postoje na nekim drugim jezicima.
Bilo mi je veoma interesantno da pročitam pravilno svetootačko učenje, koje ste izneli u Vašem pismu, o tome da je: „Božija tvorevina, čak i angelski svet, u poređenju sa Bogom uvek nešto što je materijalno (veštastveno). Angeli su bestelesni u poređenju sa nama, biološkim ljudima. Ali u poređenju sa Bogom, oni su, takođe, materijalna i telesna bića“. Ovo učenje, koje je najbolje izloženo kod Otaca-asketa kao što su sv. Makarije Veliki i sv. Grigorije Sinait, pomaže nam da shvatimo to treće stanje našeg tela kakvo je imao prvostvoreni Adam pre prestupa. To učenje je, takođe, neophodno za shvatanje delanja duhovnih bića, angela i demona, čak u današnjem propadljivom svetu.
Veliki ruski pravoslavni otac XIX veka, sv. Ignjatije Brjančaninov, posvećuje ceo (treći) tom svojih Sabranih dela ovom pitanju i poređenju istinskog pravoslavnog svetootačkog učenja sa savremenom rimokatoličkom doktrinom, kako je ona izlagana u latinskim izvorima prošlog veka. On izvodi zaključak da je pravoslavno učenje o tim stvarima – angelima i demonima, Nebu i adu, o Raju – iako nam je dato samo delimično u Svetom Predanju, ipak sasvim tačno u onom delu koji mi možemo da poznamo; dok je rimokatoličko učenje krajnje neodređeno i netačno. Za razlogom te neodređenosti ne treba dugo tragati: od doba od kada je papstvo počelo da napušta svetootačko učenje, ono je sve više potpadalo pod uticaj svetovnoga znanja i filosofije, u početku takvih filosofa kao što je Varlaam, a na kraju i moderne nauke. Već u XIX veku, rimokatolicizam više nije imao svoje sopstveno učenje o ovim pitanjima, nego je navikao da prihvata sve što kaže „nauka“ i njena filosofija.
Nažalost, naši današnji pravoslavni hrišćani, a među njima u velikoj meri i oni koji su stekli obrazovanje na „bogoslovskim fakultetima“, ugledali su se na rimokatolike i našli se u skoro sličnom stanju nepoznavanja svetootačkog učenja. Eto zašto su čak i pravoslavni sveštenici tako malo obavešteni o pravoslavnom učenju o Adamu i prvostvorenom svetu i slepo prihvataju sve što nauka govori o tim stvarima. Bogoslovija Svete Trojice u Džordanvilu (Njujork) verovatno predstavlja jednu od poslednjih pravoslavnih škola na kojima se Sveti Oci ne izučavaju „akademski“ već kao živi deo celovitoga Predanja. Značajno je što je profesor ove bogoslovije dr I. M. Andrejev, koji je, takođe, i doktor medicine i psihologije (upokojio se 1976) stajao na stanovištu iste ideje koju sam pokušao u ovom pismu da objasnim i koja se, kako se čini, nalazi van razumevanja onih koji prilaze Svetim Ocima kroz prizmu premudrosti ovoga sveta, a ne obrnuto. Profesor I. M. Andrejev piše:
„Hrišćanstvo je uvek gledalo na savremeno stanje materije kao na rezultat pada… Čovekov pad je izmenio svu prirodu, pa i prirodu same materije, koju je (zbog čoveka) Bog prokleo (1.Mojc.3,17)“.
Profesor Andrejev smatra da su Bergson i Poankare naslutili tu ideju u naše doba – ali da, naravno, samo naši pravoslavni Oci govore o njoj jasno i autoritativno.
Nejasno učenje o postanju i Raju kod rimokatolika i onih pravoslavnih koji su u tom pogledu potpali pod zapadni uticaj, ima svoje duboke korene u prošlosti Zapadne Evrope. Rimokatolička sholastička tradicija je, čak, u zenitu svoje srednjevekovne slave već lažno učila o čoveku i nesumnjivo je baš ona utrla put za kasnije prihvatanje evolucionizma, najpre na od istine otpalom Zapadu, a onda i u umovima onih pravoslavaca koji nisu dovoljno upoznati sa svojim otačkim Predanjem i koji su potpali pod (duhovno) tuđinske uticaje. U suštini, učenje Tome Akvinskog za razliku od pravoslavnog svetootačkog učenja može u potpunosti da se poredi sa idejom evolucije koju Vi podržavate.
Toma Akvinski uči da je:
„U stanju nevinosti ljudsko telo bilo samo po sebi propadljivo, ali je moglo da se štiti od propadanja uz pomoć duše“.
I još: „Čoveku je svojstveno da začinje potomstvo zbog svog, po prirodi, propadljivog tela“ (Summa theologiae, I, Pitanje 98, st. 1).
I još: „U raju je čovek trebalo da bude kao angeo po svojoj duhovnosti uma, ali sa životinjskim životom u telu“ (Isto, I, 98,2).
„Telo čovekovo je bilo neraspadljivo, ali ne zbog nekakve unutrašnje, svojstvene mu, čvrstine besmrtnosti, već zbog natprirodne sile koju je Bog dao duši, zbog koje je ona sposobna da štiti telo od propadanja, sve dok bi sama ostajala potčinjena Bogu… Ta moć čuvanja tela od propadanja nije bila prirodna za dušu, ona je bila dar blagodati“ (Isto, I, 97,2).
„Dakle, jasno je da takvo potčinjavanje tela duši i nižih moći razumu (kakvo je Adam ima u Raju) nije bilo po prirodi, inače bi ostalo i posle greha“ (Isto, I, 95,1).
Ovaj poslednji citat jasno pokazuje da Toma Akvinski ne zna da se priroda čoveka promenila posle pada. Evo još:
„Besmrtnost prvobitnog stanja je bila zasnovana na natprirodnoj sili u duši, a ne na nekom unutrašnjem stanju tela“ (Isto, I, 97, 3).
Toma Akvinski se toliko udaljio od istinskog pravoslavnog viđenja prvostvorenog sveta da ga shvata kao i savremeni „hrišćanski evolucionisti“, tj. isključivo sa tačke gledišta današnjeg palog sveta; i on tako biva prisiljen da veruje, uprkos svedočanstvu Svetih pravoslavnih Otaca da je Adam prirodno spavao u Raju (Isto, I, 97,3) i da je izlučivao fekalije, što je znak propadljivosti:
„Neki kažu da u stanju nevinosti čovek nije uzimao hrane više nego što je potrebno, tako da nije bilo ničeg suvišnog. Međutim, nerazumno je tako nešto pretpostavljati, jer bi to značilo da onda nije bilo ni fekalija. Prema tome, postojala je potreba za izbacivanjem suvišnog, ali je ona bila od Boga tako ustrojena da ne bude nedolična“ (Isto, I, 97, 4).
Kako su niski pogledi onih koji se trude da shvate Božiju tvorevinu i Raj uzimajući za polaznu tačku svakodnevne uvide našeg palog sveta! Uporedite čisto mehaničko objašnjenje racionalističkog pitanja: „Šta se dešavalo kada je čvrsto telo dolazilo u dodir sa mekim telom Adamovim“, koje daje Toma Akvinski sa čudesnim viđenjem nepovredivosti čoveka od stihija u Raju koje je imao prep. Serafim Sarovski. Toma Akvinski piše:
„U stanju nevinosti ljudsko telo je moglo da se čuva od zadobijanja povreda od čvrstih tela delimično korišćenjem svog razuma, čime je izbegavao ono što je bilo štetno; a, delimično, i Božanskim proviđenjem koje ga je čuvalo da ništa štetno po prirodi nije moglo da ga iznenadi“ (Isto, I, 97, 3).
Konačno, sam Toma Akvinski nije, ali drugi srednjevekovni sholastičari (Vilijam Okserski, Aleksandar Halski, Bonaventura…) jesu zapravo učili samoj suštini današnjeg „hrišćansko-evolucionističkog“ pogleda na pitanje nastanka čoveka:
„Čovek nije bio stvoren u blagodati, već mu je blagodat bila nisposlata kasnije, a pre sagrešenja“ (v. Toma Akvinski, „Summa theologiae“, 1, 95,1).
Ukratko: u skladu sa pravoslavnim učenjem, koje je plod Božanskog sozercanja, priroda Adamova u Raju je bila drukčija od današnje ljudske prirode, i po telu i po duši, i ta uzvišena priroda je bila usavršavana Božijom blagodaću. A u skladu sa latinskom doktrinom, koja je zasnovana na racionalističkim dedukcijama iz današnjeg palog sveta, čovek je po (prvostvorenoj) prirodi bio propadljiv i smrtan kakav je i danas, a njegovo stanje u Raju je bilo naročiti, natprirodni dar.
Naveo sam sva ova mesta iz inoslavnog izvora ne da bih se sporio oko detalja života Adamovog u Raju, već samo da bih pokazao koliko ljudi izopačuju čudesno svetootačko viđenje Adama i prvostvorenoga sveta kada mu prilaze kroz prizmu mudrosti paloga sveta. Ni nauka ni logika nam ne mogu ništa reći o Raju, pa, ipak, mnogi pravoslavni su u toj meri obmanuti od strane moderne nauke i njene racionalističke filosofije da se plaše da ozbiljno pročitaju prve glave Knjige Postanja, znajući da moderni „mudraci“ tamo nalaze toliko „sumnjivog“ ili „zamršenog“ ili onoga što podleže „reinterpretaciji“, ili, pak, da možeš da zadobiješ reputaciju „fundamentaliste“ ako se usudiš da taj tekst pročitaš jednostavno, to jest onako „kako je napisano“ i kako su ga svi Sveti Oci čitali.
Običnog pravoslavnog Hrišćanina sama zdrava logika odvraća od navodno „dubinski“ zasnovanog modernog stanovišta po kome je čovek nastao od majmuna ili od nekog drugog nižeg bića, ili bar (kako Vi kažete) da je Adam imao telo majmuna. Sv. Nektarije Eginski je, s pravom, izrazio svoj pravedni gnev protiv onih koji se trude da „dokažu da je čovek majmun, od koga su, kako se sami hvale, oni i nastali“. Pravoslavna svetost zna da stvaranje sveta nije bilo onakvo kakvim ga opisuju moderni mudraci u svojim ispraznim filosofijama, već onakvo kakvim ga je Gospod otkrio Mojsiju „iz usta k ustima“, i kakvim su ga videli Sveti Oci u sozercanju. Ljudska priroda se suštinski razlikuje od majmunske i nikada se sa njom nije mešala. Da je Gospod Bog, radi našega smirenja, poželeo da sačini takvu mešavinu, Sveti Oci, koji su u božanskim sozercanjima videli sam „sastav vidljivih stvari“, bi to svakako znali.
Koliko će još pravoslavni Hrišćani da robuju ispraznoj zapadnoj filosofiji evoluidžonizma!
Mnogo toga je rečeno o „zapadnom ropstvu“ pravoslavnog bogoslovlja poslednjih vekova; ali kada ćemo konačno shvatiti da se u još strašnijem „zapadnom ropstvu“ danas nalazi svaki pravoslavni Hrišćanin, kao bespomoćni zarobljenik „duha vremena“, vladajućeg pravca svugdaprisutne svetovne filosofije, koju mi udišemo u bogoodstupničkom, bogootpadničkom društvu; Pravoslavac koji se ne bori svesno protiv isprazne filosofije ovoga veka, već je prima u sebe i miri se sa njom, jer je njegovo sopstveno shvatanje Pravoslavlja iskrivljeno i nesaglasno sa svetootačkim učenjem?
Ljudi iskusni u svetovnome mudrovanju podsmevaju se onima koji evolucionizam smatraju za „jeres“. I zaista, pravo govoreći, evolucionizam nije jeres, kao što to, strogo govoreći, nije ni hinduizam; ali kao i hinduizam (sa kojim on ima veze i koji je, verovatno, uticao na njegov razvoj), evolucionizam je ideologija suštinski tuđa pravoslavnom hrišćanskom učenju. Evolucionizam sadrži u sebi mnoštvo netačnih učenja i mišljenja tako da bi, ustvari, bilo mnogo bolje da je on jednostavno jeres, koju bi onda lako bilo prepoznati i poraziti. Evolucionizam je tesno povezan sa apostasijskim [odstupničkim] mentalnim sklopom iskvarenog „zapadnog hrišćanstva“; on je oruđe „nove duhovnosti“ i „novog hrišćanstva“, obmana u koje satana danas želi da uvuče i poslednje preostale istinske Hrišćane. Evolucionizam nudi objašnjenje nastanka sveta i čoveka koje se isključuje sa svetootačkim; on na takav način utiče na pravoslavne da oni čitaju Sveto Pismo i ne razumeju ga, automatski „prilagođavajući“ njegov tekst (evolucionističkoj) prirodnoj filosofiji. Ali ako prihvatimo evolucionističko objašnjenje nastanka sveta, nemoguće je da ne prihvatimo i alternativno objašnjenje i drugih delova Božanskog otkrivenja, to jest automatsko „prilagođavanje“ i svih ostalih tekstova Svetog Pisma i Svetih Otaca modernoj „mudrosti“.
Verujem da ste Vi, po svom osećanju Božije tvorevine, (kako ga opisujete u svom pismu) Pravoslavac; ali zašto onda smatrate da to osećanje treba uništiti modernom „mudrošću“ i zašto opravdavate tu novu (evolucionističku) ideologiju, koja je toliko strana Pravoslavlju? Veoma ste ubedljivo pisali „Protiv lažnog jedinstva“; i kako bismo hteli da Vi i sada porevnujete revnošću velikom „protiv lažnog (evolucionističkog) mudrovanja“ i da pravoslavnim grčkim Hrišćanima, koji su nekritički prihvatili ovo novo učenje, posvedočite da jedina mudrost dolazi od Svetih Otaca, a da sve što joj protivreči jeste laž, čak i onda kada se naziva „naukom“.
Molim Vas da mi oprostite ako Vam se neke moje reči učine isuviše oštrima; samo sam pokušao da izložim istinu onakvu kakvu je vidim kod Svetih Otaca. Ako mi je u citatima koje sam navodio i promakla koja greška, molim Vas da ih ispravite, ali neka Vam sitne omaške ne budu prepreka da shvatite ono što sam želeo da kažem.
Još bi mnogo toga moglo da se napiše o ovom pitanju, ali ću prvo sačekati Vaš odgovor. Od sveg srca želim da i Vi i mi shvatimo istinsko svetootačko učenje u vezi sa pitanjem koje je toliko važno za sveceli pravoslavni pogled na svet.
Pomenite, molim Vas, i mene i naše Bratstvo u molitvama svojim.

S ljubavlju u Hristu Spasitelju,
monah Serafim

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *