NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

Pravoslavni pogled na prirodu čoveka

Sada pristupamo poslednjem i najvažnijem pitanju koje savremena evolucionistička teorija postavlja pred pravoslavno bogoslovlje: pitanju prirode čoveka i, konkretno, pitanju prirode prvostvorenog čoveka Adama. Kažem da je to „najvažnije pitanje“, jer se učenje o čoveku, antropologija, najtešnje tiče bogoslovlja, i tu se ukazuje, verovatno, najbolja mogućnost da se sa stanovišta (pravoslavnog) bogoslovlja raskrinka greška evolucionizma. Dobro je poznato da Pravoslavlje, potpuno drukčije od rimokatolicizma, uči o prirodi čoveka i o Božanskoj blagodati, i ja ću sad pokušati da pokažem da shvatanje prirode čoveka, koji teorija evolucije podrazumeva, i koji Vi bogoslovski obrazlažete u Vašem pismu, zapravo nije pravoslavno shvatanje čoveka, već shvatanje koje je mnogo bliže rimokatoličkoj antropologiji; a to je, pak, samo potvrda činjenice da teorija evolucije, koju ne zastupa niko od pravoslavnih Svetih Otaca, nije ništa drugo do plod zapadnog odstupničkog (apostatičkog) načina mišljenja, kao i da je sama teorija evolucije, bez obzira na činjenicu što je prvobitno i nastala kao „reakcija“ na rimokatolicizam i protestantizam, ustvari duboko zasnovana na papističkoj sholastičkoj tradiciji.
Pogled na ljudsku prirodu i stvaranje Adama koji Vi obrazlažete u svom pismu je, u velikoj meri, pod uticajem Vašeg mišljenja da je Adam po telu bio „evoluirala životinja“. To mišljenje niste preuzeli od Svetih Otaca (jer ne možete naći nijednog od Svetih Otaca koji je u to verovao, i ja sam Vam već pokazao da su Oci sasvim „bukvalno“ verovali u to da je Adam bio stvoren od praha, a ne od neke druge tvari), već iz savremene nauke.
Razmotrimo najpre pravoslavno svetootačko shvatanje prirode i vrednosti svetovnog, naučnog znanja, naročito u odnosu na bogootkriveno, bogoslovsko znanje.
To svetootačko shvatanje je veoma dobro izložio veliki Otac isihasta sv. Grigorije Palama kada je bio prinuđen da otvoreno brani pravoslavno bogoslovlje i duhovnost od zapadnog racionaliste Varlaama, koji je nastojao da duhovnost i znanje isihazma svede na nešto što se može procenjivati naukom i filosofijom. Odgovarajući Varlaamu, sv. Grigorije postavlja opšte principe, sasvim primenljive u naše dane, kada naučnici i filosofi misle da mogu da shvate tajne stvaranja i prirode čoveka bolje od pravoslavnog bogoslovlja. On piše:
„Početak mudrosti je biti dovoljno mudar da bi razlikovao i pretpostavio mudrosti niskoj, zemaljskoj i sujetnoj – istinsku, korisnu, nebesku i duhovnu, koja od Boga ishodi i k Njemu uzvodi, koja one što je stiču čini ugodnima Bogu“ (U odbranu svetih isihasta, Triada 1,2).
On uči da je isključivo ova druga mudrost – dobra po sebi, a da je prva i dobra i zla: „Znanje različitih jezika, moć retorike, istorijska znanja, otkrivanje tajni prirode, razne metode logike… sve je to istovremeno i dobro i zlo, ne samo zato što se projavljuje saglasno sa idejom onih koji se njime koriste i lako poprima oblik koji mu daje mišljenje onih što vladaju njime, već i zato što je to učenje dobro sve dotle dok duši daje pronicljivost. Ali, ono je loše za onog ko se predaje tim istraživanjima toliko da ostaje u njima do starosti“ (Isto, Triada 1, 6).
Osim toga:
„Ako neki od Otaca i govori isto što i (ljudi) spoljašnji, ta saglasnost je samo u rečima, a misli su potpuno različite. Prvi, po rečima Pavla, imaju ‘um Hristov’ (l.Kop.2,16), a drugi u najboljem slučaju izražavaju ljudsko poimanje stvari. „Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putevi Moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli“, kaže Gospod (Is. 55,9). Dalje, i kada bi misli tih ljudi ponekad bile, čak, i iste kao kod Mojsija, Solomona ili njihovih podražavalaca, kakva im je od toga korist? Zar čovek koji pri zdravom umu i koji pripada Crkvi može odatle da izvede da je njihovo učenje od Boga?“ (Isto, Triada 1,11).
Od svetovnog znanja, piše dalje, sv. Grigorije Palama:
„Mi apsolutno ne možemo da očekujemo nikakvu tačnost u poznanju Božanskih stvari; jer je nemoguće izvući iz njega nekakvo određeno učenje o Božanskom. Jer Bog ga učini nerazumnim! (Isto, Triada 1,12).
I to znanje može da bude štetno i neprijateljsko u odnosu na istinsko bogoslovlje:
„Moć poimanja, koje je postalo bezumno, stupa u borbu protiv onih koji prihvataju Predanje u prostodušnosti srca; (bezumno) poimanje prezire dela Duha, sledeći primer ljudi koji su se prema tim delima ophodili nemarno i okrenuli tvar protiv Tvorca“ (Isto, Triada 1,15).
Teško da se može dati bolja ocena onoga što su „hrišćanski evolucionisti“ pokušali da učine, smatrajući sebe mudrijima od Svetih Otaca i primenivši svetovno znanje na tumačenje Svetog Pisma i učenja Svetih Otaca. Zar svima nije očigledno da je racionalistički, naturalistički duh Varlaamov sasvim blizak duhu savremenog evolucionizma ?
Ali, napomenimo da sv. Grigorije govori o naučnom znanju koje, kada je na svom nivou, jeste istinito; ono postaje lažno tek onda kada počinje da ratuje protiv višeg, bogoslovskog znanja.
Da li je teorija evolucije istinita makar naučno?
Već sam u ovom svom pismu rekao da su naučni „dokazi“ u korist evolucije veoma sumnjive prirode, o čemu ću Vam rado pisati u drugom pismu. Ovde sam dužan da kažem koju reč konkretnije o naučnim „dokazima“ u korist evolucije čoveka, pošto već počinjemo da dodirujemo oblast pravoslavnog bogoslovlja.
U svom pismu Vi kažete da ste srećni što niste čitali dela Tejara de Šardena i ostalih pristalica evolucije na Zapadu. Vi prilazite (kako kažete) celom tom pitanju „jednostavno“. Ovde ste, bojim se, i načinili grešku. Dobro je i korisno uzimati Sveto Pismo i Svete Oce „jednostavno“; tako ih i treba primati, što se i sam trudim da činim. Ali zašto bismo dela savremenih naučnika i filosofa uzimali, takođe, „jednostavno“, tj. verujući im na reč kada oni za nešto tvrde da je istinito, čak i tada kada nas prihvatanje njihovog stava nagoni da menjamo naše bogoslovske poglede? Naprotiv, valjalo bi da budemo veoma kritični kada nam savremeni mudraci govore kako da tumačimo Sveto Pismo. Mi treba da budemo kritički nastrojeni ne samo prema njihovoj filosofiji, već i prema „naučnim dokazima“, koji, kako oni stvrde, govore u prilog njihove filosofije, jer su često upravo ti „naučni dokazi“ sami po sebi – filosofija.
To je naročito tačno u pogledu učenog jezuite Tejara de Šardena; jer on ne samo da je konstruisao najrazrađeniji i najuticajniji filosofsko-teološki sistem, zasnovan na pojmu evolucije, već je lično bio povezan sa otkrivanjem i tumačenjem gotovo svih fosilnih dokaza u korist „evolucije čoveka“, koji su bili otkriveni za vreme njegovog života.
A sad moram da Vam postavim jedno elementarno naučno pitanje: koji su dokazi „evolucije čoveka“? U detaljno izlaganje ovog pitanja takođe ne mogu da ulazim u ovom pismu, ali ću ga ukratko razmotriti. Kasnije, ako budete hteli, mogu napisati i više.
Naučni dokazi u korist „evolucije čoveka“ su: pronađeni ostaci neandertalca (dosta primeraka); sinantropusa (nekoliko lobanja); takozvanih javanskog, hajdelberškog i piltdaunskog „čoveka“ (pre dvadesetak godina) i skorašnji nalazi u Africi (svi su oni dosta fragmentarni) i još mali broj drugih ostataka. Svi fosilni ostaci koji dokazuju „evoluciju čoveka“ mogu da se smeste u vrlo mali kovčeg i vode poreklo iz lokaliteta koji su veoma udaljeni jedni od drugih, nemaju pouzdanih pokazatelja makar relativne (a kamoli „apsolutne“) starosti, kao ni podataka o tome kako su ti razni „ljudi“ povezani međusobno srodstvom ili poreklom.
Osim toga jedan od tih „evolucionističkih predaka čovekovih“, „piltdaunski čovek“, kako se ispostavilo pre dvadeset godina, pred stavlja namerni falsifikat. Interesantno je da je Tejar de Šarden bio jedan od „pronalazača“ „piltdaunskog čoveka“ – činjenica je koju ćete naći u većini udžbenika ili u njegovim biografijama. On je „otkrio“ očnjak tog izmišljenog stvorenja – zub koji je, kada je pronađen, već bio veštački izmenjen sa namerom da se ljudi dovedu u zabludu u pogledu njegove starosti! Ja nemam dokaza da je Tejar de Šarden svesno učestvovao u prevari; mislim da je verovatnije da je sam bio žrtva pravog autora prevare, i da je on toliko težio da nađe dokaze „evolucije čoveka“ u koju je već verovao, da jednostavno nije obratio pažnju na anatomske prepreke koje je ovaj grubo napravljeni „čovek“ otkrivao objektivnom posmatraču. Ipak u udžbenicima evolucije, koji su štampani pre raskrinkavanja prevare, piltdaunski čovek prihvata se neosporno kao evolucionistički predak čovekov; (već je bila napravljena čak i „rekonstrukcija“ njegove „lobanje“, iako su bili otkriveni samo fragmenti); sa sigurnošću se tvrdilo da „piltdaunski čovek spaja ljudske osobine sa drugim, daleko manje progresivnim“ (Trejsi L. Storer, „Opšta zoologija“ Njujork, 1951). To je, naravno bilo ono što je potrebno da nadomesti „kariku koja nedostaje“ između čoveka i majmuna, jer se piltdaunski falsifikat upravo i sastojao od mešavine ljudskih i majmunskih kostiju.
Malo kasnije isti Tejar de Šarden učestvovao je u otkriću, a još više u „tumačenju“ sinantropa. Pronađeno je nekoliko lobanja tog stvorenja, i to je bio najbolji kandidat od pronađenih do tog doba za „kariku koja nedostaje“ između savremenog čoveka i majmuna. Zahvaljujući njegovom (De Šardenovom) „tumačenju“ (a do tog doba on je već stekao reputaciju jednog od vodećih paleontologa sveta), „sinantrop“ je, takođe, ušao u udžbenike evolucije kao predak čovekov, uz potpuno prenebregavanje neosporne činjenice da su kosti savremenog čoveka bile pronađene u istim naslagama, što je svakom čoveku bez „evolucionističkih“ predrasuda dovoljno da zaključi da su tog majmuna koristila kao hranu ljudska bića (u osnovi svake lobanje „sinantropa“ je bila rupica kroz koju se vadio mozak).
Tejar de Šarden je bio umešan u otkriće, a što je još važnije u tumačenje nekih nalaza „javanskog čoveka“ koji su bili fragmentarni. Ukratko, gde god da je bio nalazio je „svedočanstva“ koja su u potpunosti odgovarala njegovim očekivanjima – a to je da je čovek „nastao“ od majmunolikih bića.
Ako objektivno proučite sve nalaze u korist „evolucije čoveka“, mislim da ćete otkriti da ubedljivih ili iole razumnih dokaza te „evolucije“ nema. „Dokazi“ postoje zato što ljudi hoće u to da veruju; oni veruju u filosofiju koja zahteva da čovek nastaje od majmunolikih bića. Od svih „nađenih ljudi“, samo je neandertalac (i, naravno, kromanjonac koji je jednostavno savremeni čovek) originalan; ali i on je samo Homo sapiens koji se ne razlikuje od savremenog čoveka više nego što se savremeni ljudi međusobno razlikuju, tj. radi se varijaciji u okviru određene podvrste ili vrste. Molim Vas da obratite pažnju na to da su slike neandertalskog čoveka u udžbenicima iz evolucije izmišljotine crtača koji, polazeći od evolucionističke filosofije, imaju predubeđenja o tome kako treba da izgleda „primitivni čovek“!
Smatram da sam dovoljno rekao, ali ne da bih pokazao da mogu da opovrgnem teoriju „evolucije čoveka“ (ko uopšte može išta da opovrgava ili potvrđuje uz tako fragmentarne dokaze?!), već da bih podvukao da treba da se veoma kritički odnosimo prema neobjektivnim tumačenjima ovakvih oskudnih dokaza. Ostavimo savremenim paganima i njihovim duhovnim inspiratorima-filosofima da se ushićuju otkrićima svake nove lobanje, kosti pa, čak, i jednog jedinog zuba, o kojima se, onda, u novinskim naslovima kaže: „Nađen novi predak čoveka“. To čak nije oblast ispraznog znanja; to je oblast savremenih skaski i bajki, onog mudrovanja koje je, zaista, zastranilo u krajnju apsurdnost.
Gde da se obrati pravoslavni Hrišćanin ako poželi da sazna istinsko učenje o stvaranju sveta i čoveka? Sv. Vasilije Veliki nas jasno savetuje:
„O čemu pre govoriti? Od čega započeti tumačenje? Da li raskrinkavati sujetnost pagana? Ili veličati istinu našeg učenja? Jelinski mudraci su mnogo raspravljali o prirodi i nijedno njihovo učenje nije ostalo čvrsto i nepokolebljivo: jer svako naredno učenje je uvek opovrgavalo ono prethodno. Zato nema potrebe da razobličujemo njihova učenja; dovoljni su sami da jedni druge međusobno opovrgnu“ (Šestodnev, Beseda 1, 2).
Dakle, slično sv. Vasiliju „spoljašnja učenja ostavljajući spoljašnjim (ljudima), vratimo se crkvenom učenju“ (Šestodnev, Beseda 111, 3).
Kao i on, „istraživaćemo svet, razmatrati vaseljenu ne po načelima svetovne mudrosti, već kako je naučio služitelja Svoga Bog Koji je govorio sa njim ‘iz usta k ustima’ (4. Mojs. 12,8)“ (Šestodnev, Beseda 6,1).
Sada ćemo videti da evolucionistički pogledi na poreklo čoveka ne samo da nas ničemu ne uče o poreklu čoveka, već zapravo lažno govore o čoveku, kao što Vi i sami pokazujete kada ste prinuđeni da izlažete to učenje da biste odbranili ideju evolucije.
Izlažući svoj pogled na prirodu čoveka, koji je zasnovan na prihvatanju ideje evolucije, Vi pišete: „Čovek po prirodi nije Božija ikona („po obrazu Božijem“). Po prirodi on je životinja, evoluirala zver, prah zemni. Čovek je ikona Božija – natprirodno“. I još: „Mi vidimo da čovek sam po sebi nije ništa i nemojmo da se skandalizujemo zbog njegovog prirodnog porekla“… „Božiji udah života je preobrazio životinju u čoveka bez promene jedne jedine anatomske odlike tela, jedne jednine ćelije“… „Ne bih se začudio ako bi telo Adamovo bilo u svakom pogledu telo majmuna“. I još: „Čovek je ono što jeste ne zbog njegove prirode koja je prah, već zbog natprirodne blagodati koju mu je Bog udahnuo“.
Pre nego što se obratimo svetootačkom učenju o prirodi čoveka, priznaću da reč „priroda“ (nature) može da bude donekle dvosmislena, i da se mogu pronaći mesta na kojima Sveti Oci koriste izraz „ljudska priroda“ onako kako se on koristi u običnom razgovoru, kao ono što se odnosi na tu palu ljudsku prirodu, čije su posledice očigledne svakodnevno. Ali postoji još uzvišenije svetootačko učenje o ljudskoj prirodi, naročito učenje, dato Božanskim otkrivenjem, koje ne može biti ni shvaćeno ili prihvaćeno od strane onih koji veruju u evoluciju. Evolucionističko učenje o ljudskoj prirodi, koje razmatra palu ljudsku prirodu sa pozicija „zdravog razuma“, jeste zapravo učenje rimokatoličko, a ne pravoslavno.
Pravoslavno učenje o ljudskoj prirodi najsažetije je izloženo u „Dušekorisnim poukama“ avve Doroteja. Ta knjiga je prihvaćena u Pravoslavnoj Crkvi kao azbučnik, osnovni udžbenik pravoslavne duhovnosti; to je prvo duhovno štivo koje se daje pravoslavnom monahu, koje ostaje njegov stalni saputnik tokom celog života i koje se stalno iznova čita. Izuzetno je važno da se pravoslavno učenje o ljudskoj prirodi izlaže odmah na prvoj stranici ove knjige, pošto je to učenje osnova svekolikog pravoslavnog duhovnog života.
Kakvo je to učenje? Avva Dorotej već na prvim stranicama svoje Prve Pouke piše:
„U početku, kada je Bog stvorio čoveka (1 Mojs. 2,20), On ga je smestio u Raj, kako kaže Božanstveno i Sveto Pismo, i ukrasio ga svakom vrlinom, davši mu zapovest da ne okuša sa drveta koje se nalazilo usred raja. I tako je on tamo živeo u rajskim sladostima: u molitvi, sozercanju, u svakoj slavi i časti, imajući zdrava čula i nalazeći se u onom prirodnom stanju u kome je bio stvoren. Jer je Bog stvorio čoveka po obličju Svojem, tj. kao besmrtnog, samovlasnog, ukrašenog svim vrlinama. Ali, kada je čovek prekršio zapovest okusivši plod drveta sa koga mu je Bog zapovedio da ne uzima, bio je izgnan iz Raja (1. Mojs.Z), otpao je od prirodnog stanja i pao u protivprirodno, i već se obreo u grehu, slavoljublju, ljubavi prema nasladama ovoga veka i u drugim strastima, bio je zaposednut njima, jer je sam postao njihov rob kroz prestup.
(Gospod Isus Hristos) je primio samu našu prirodu, početak našeg sastava i postao Novi Adam, po obličju Boga Koji je stvorio prvog Adama, obnovio je prirodno stanje i čula iscelio, (učinivši ih onakvim) kakva su i bila u početku.
A plodovi smirenoumlja su: samoukoravanje, nepoverenje u sopstveni razum, mržnja prema svojoj volji; jer preko njih čovek uspeva da dođe sebi i da se vrati u prirodno stanje čišćenjem sebe Svetim Hristovim zapovestima“.
Isto učenje nude i drugi Oci – askete. Tako, avva Isaija uči:
„… U početku, kada je Bog stvorio čoveka, nastanio ga je u Raju, i čovek je tada imao zdrava čula, koja su bila prirodno uređena; ali kada je poslušao onog što ga je zaveo, sva njegova čula su postala neprirodna, tada je bio lišen svoje slave“ (Slovo 11, „O prirodnom zakonu“, Dobrotoljublje, t. 1).
I dalje kaže isti otac:
„Dakle, onaj koji želi da dospe u svoje prirodno stanje, neka odseče sve svoje plotske želje da bi se doveo u stanje po prirodi uma (tj. duhovno)“ (Isto).
Sveti Oci jasno uče da čovek, kada je Adam zgrešio, nije jednostavno izgubio nešto što mu je bilo pridodato prirodi, već da se sama ljudska priroda izmenila, iskvarila onda kada je čovek izgubio blagodat Božiju. Bogosluženja Pravoslavne Crkve, koja su osnova našeg pravoslavnog dogmatičkog učenja i duhovnog života, jasno uče da ljudska priroda, kakvom je danas vidimo, nije prirodna, već se nalazi u iskvarenom stanju:
„Iscjeljaja čelovječeskoje jestestvo, drevnjim prestupljenijem istljevšeje, bez tlji nov roždajetsja Mladenec, i v Tvojih njedreh, jako na prestolje, sjedit, Beznevjestnaja..!’ „Prirodu čovečansku isceljujući, drevnim prestupom otruleženu, neporočno rađa se novi Mladenac, i, u nedrima Tvojim kao na prestolu, sedi, Nenevestna…“ (Minej 22. decembra, Bogorodičan šeste pesme kanona na jutrenju).
I još:
„Spasti hotja ot tlji istljevšeje čelovječeskoje jestestvo Zižditelj i Gospod, vo utrobu očiščenu Svjatim Duhom vselivsja, neizrečeno voobrazisja“. „Hoteći da spase otruleženu prirodu čovečansku, Tvorac i Gospod, u utrobu očišćenu Duhom Svetim se uselivši, neiskazivo se (u njoj) obrazova“. (Minej 23. januara, Bogorodičan pete pesme kanona na jutrenju).
Možemo da napomenemo da se u ovakvim himnama svekoliko naše pravoslavno shvatanje o Vaploćenju Hristovom i o našem spasenju kroz Njega povezuje sa odgovarajućim shvatanjem ljudske prirode kakva je bila u početku i koju je Hristos u nama obnovio. Verujemo da ćemo jednoga dana biti sa Njim u svetu koji će biti veoma nalik na svet koji je postojao ovde na ovoj zemlji, pre Adamovog pada, i da će naša priroda tada biti kao Adamova priroda, samo još uzvišenija, jer će sve materijalno i promenljivo biti nadiđeno, o čemu jasno govori već navedeno mesto iz sv. Simeona Novog Bogoslova.
A sada moram da Vam pokažem da je Vaše učenje o ljudskoj prirodi, kakva je u sadašnjem palom svetu, čak i netačno, tj. da ne odgovara učenju Svetih Otaca. Nije nemoguće da je to što ste napisali (tj. da „bez Boga čovek po svojoj prirodi nije ništa, jer je njegova priroda prah, kao i priroda životinja“) posledica nemarnosti u izražavanju misli: međutim, ja, ipak, smatram da je to posledica Vaše obmanutosti verom u teoriju evolucije. Budući da verujete u evolucionističku filosofiju, Vi ili da verujete da je ljudska priroda – niska, životinjska, kako Vi i kažete da „čovek po svojoj prirodi nije ikona Božija“; ili, u najboljem slučaju (pošto, mislim da Vi u tako nešto, kao pravoslavac, ipak, ne verujete), Vi delite ljudsku prirodu veštački na dva dela: na ono što je od „prirode“ i ono što je od Boga. Ali, istinska pravoslavna antropologija uči da je ljudska priroda jedna i od Boga; mi nemamo nikakvu prirodu „od životinja“ ili „od praha“ koja bi bila drukčija od one u kojoj nas je Bog stvorio. Dakle, i ova pala, izopačena ljudska priroda koju sad imamo nije „ništa“, kako Vi kažete, nego čuva u izvesnoj meri onu „dobrotu“ sa kojom je Bog stvorio.
Evo šta avva Dorotej piše o tom učenju:
„… Mi prirodno posedujemo vrline koje nam je dao Bog. Jer kada je Bog stvorio čoveka, u njega je zasejao vrline, kako je rekao: da načinimo čoveka po Svojemu obličju (1. Mojs. 2,26). ‘Po obrazu’ (Svome), jer je Bog stvorio dušu besmrtnom i samovlasnom, a ‘po podobiju’ (Svome) jeste ono što se odnosi na vrline. Jer Gospod Bog kaže: budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv (Lk. 6,36), i na drugom mestu: budite Sveti, jer Ja sam svet (1.Petr. 1,16). Isto kaže i apostol: budite među sobom blagi (Ef.4,32). I u psalmu je rečeno: dobar je Gospod prema svima (Ps. 145,9) i slično; eto šta znači ‘po podobiju’. Dakle, Bog nam je po prirodi dao vrline. Strasti nam ne pripadaju po prirodi, jer one čak nemaju nikakvu suštinu ili sastav, već kao što tama po suštini svojoj nema sastav, nego je stanje vazduha, kako kaže sv. Vasilije, koje biva zbog odsustva svetlosti; tako su i strasti (neprirodne nama): ali duša, uklonivši se zbog slastoljublja od vrlina, u sebi ugnežđuje strasti i jača ih protiv sebe“ (Pouka 12, O strahu od budućeg mučenja).
Osim toga, te bogodane vrline još uvek deluju, čak i u našem palom stanju. U tom pogledu je izuzetno važno pravoslavno učenje sv. Jovana Kasijana, koji je opovrgao pogrešno mišljenje blaženog Avgustina da je čovek van Božije blagodati opšte uzevši – „ništa“.
Sveti Kasijan uči u Trinaestoj besedi:
„Da rod ljudski nije posle pada izgubio poznanje dobra, u to nas uverava apostol koji kaže: ‘Jer kada neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svedoči savest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju, na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske’ (Rimlj.2,14-16)… I farisejima je govorio da mogu da znaju dobro: ‘A zašto i sami od sebe ne sudite ono što je pravedno’ (Lk. 12,57). On ovo ne bi rekao da oni prirodnim razumom nisu mogli da razlikuju pravedno. Zato ne treba misliti da je ljudska priroda sposobna samo za zlo“ (Beseda 13, glava 12).
Isto tako u vezi sa pravednim Jovom, sv. Kasijan pita da li je on pobedio „raznovrsne spletke neprijatelja u ovoj borbi bez svoje vrline, već samo uz pomoć blagodati Božije“, i odgovara:
„… Jov je pobedio sopstvenim snagama. Uostalom, i blagodat Božija nije ostavljala Jova; da ga kušač ne bi preopteretio iskušenjima preko njegovih snaga, ona je dozvolila da ga kuša onoliko koliko je mogla da izdrži vrlina iskušavanog“ (Beseda 13, glava 14).
Dalje, u vezi sa patrijarhom Avraamom:
„Pravda Božija je htela da iskuša Avraamovu veru, ne onu koju mu je Gospod ulio, već onu koju je on po svojoj slobodi ispoljio…“ (Isto).
Naravno, razlog zbog koga je Avgustin (i posle njega rimokatolicizam i protestantizam) smatrao da je čovek bez blagodati – ništa jeste u tome što je on imao netačnu predstavu o ljudskoj prirodi, zasnovanu na naturalističkom shvatanju čoveka. S druge strane, pravoslavno učenje o ljudskoj prirodi kakvu je Bog stvorio u početku i kakva se, čak i danas, delimično čuva u našem palom stanju, ne dozvoljava nam da padnemo u takav, lažni dualizam u pogledu šta je „ljudsko“, a šta je „Božije“. Naravno, sve dobro što čovek ima jeste od Boga, pa i sama njegova priroda, jer Sveto Pismo kaže: „Šta li imaš a što nisi primio?“ (l.Kop.4,7). Čovek nema „životinjsku prirodu“ kao takvu i nikada je nije ni imao; on ima isključivo punu ljudsku prirodu kakvu mu je Bog dao na početku i koju, čak, ni do sada on nije potpuno izgubio.
Treba li Vam navoditi mnoštvo jasnih svetootačkih svedočanstava u korist toga da se „obraz Božiji“, koji se nahodi u duši, odnosi na prirodu čoveka, i nije nešto pridodato spolja? Dovoljno je navesti čudesno svedočanstvo sv. Grigorija Bogoslova koje pokazuje kako čovek po svom sastavu stoji između dva sveta i slobodan je da sledi onu stranu svoje prirode koju sam izabere:
„Ne pamtim kako sam se sa njim (telom) sjedinio i kako sam se, budući obraz Božiji, pomešao sa blatom!… Kakva se to premudrost otkriva na meni i kakva je to velika tajna! Nije li nas Bog uveo u ovu borbu sa telom da se mi, kao deo Božanstva i poreklom sviše, ne bismo nadimali i gordili svojim dostojanstvo i ne bismo zaboravljali Tvorca, nego k Njemu stalno upravljali oči svoje, i da bi slabost, koja nam je svojstvena, ograničavala naše dostojanstvo? Da bismo znali da smo ujedno i veoma veliki i veoma mali, zemaljski i nebeski, prolazni i besmrtni, udeoničari svetlosti i udeoničari ognja ili tame u zavisnosti od toga kojoj se strani priklonimo. Tako smo sazdani i to je, koliko ja mogu da vidim, (iz razloga)da bi nas prah zemaljski smirivao ako bismo pomislili da se preuznosimo obrazom Božijim“ (Beseda 14, O ljubavi prema siromašnima).
Ovaj obraz Božiji koji čovek ima po svojoj prirodi nisu potpuno izgubili čak ni pagani, kako uči sv. Jovan Kasijan; on nije izgubljen, čak, ni danas kada čovek, pod uticajem savremene filosofije i evolucionizma, pokušava sebe da pretvori u zverpolučoveka, jer i danas Bog čeka obraćenje čovekovo, buđenje u njemu istinske ljudske prirode koja postoji u njemu.
To me dovodi do veoma važne tačke Vašeg tumačenja učenja jednog od, nama gotovo savremenih, bogonosnih Otaca, prepodobnog Serafima Sarovskog, izloženo u njegovom čuvenom „Razgovoru sa Motovilovom“.
Prepodobni Serafim je moj sveti zaštitnik, i upravo naše bratstvo Svetoga Germana je prvi put štampalo potpun tekst tog „Razgovora“ na ruskom jeziku, na kome je on i vođen (jer je izdanje tog razgovora koje je bilo objavljeno pre revolucije bilo nepotpuno), kao i druge njegove izvorne pouke, koje dotad nisu bile štampane. Tako ćete moći da se uverite da mi ne smatramo da je prep. Serafim lažno učio o prirodi čoveka, niti da je protivrečio drugim Svetim Ocima.
Ali ispitajmo šta kaže sam Prepodobni. Prepodobni Serafim kaže, kako Vi tačno navodite:
„Eto, na primer, mnogi tumače da kada se u Bibliji kaže – ‘duhnu mu u nos duh životni’ – da je to kao značilo da Adam do tada nije imao dušu i duh ljudski, nego da je bio samo telo stvoreno od praha zemaljskog. Netačno je to tumačenje, jer je Gospod Bog stvorio Adama od praha zemaljskog onakvog kako Sveti apostol Pavle tvrdi: „Neka bude savršen vaš duh, duša i telo za dolazak Gospoda naše1 Isusa Hrista“. I sva ta tri dela našeg bića su stvorena od zemaljskog praha, i Adam nije bio stvoren mrtav, već kao delatno živo biće, poput drugih stvorenja Božijih koje žive na zemlji. Ali, evo u čemu je sila, jer da Gospod Bog nije udahnuo duh životni u njegov nos, tj. blagodat Gospoda Boga Duha Svetoga… Adam koliko god se izdizao iznad ostalih Božijih stvorenja, kao venac tvorevine na zemlji, ipak ne bi posedovao u sebi Duh Sveti Koji mu daje Bogopodobno dostojanstvo, i bio bi poput svih ostalih bića koja, iako imaju telo, i dušu, i duh, svako po vrstama svojim, ali Duha Svetoga unutar sebe nemaju. Kada je Gospod duhnuo Adamu dah života, tada, po rečima Mojsijevim, Adam ‘posta duša živa’, to jest u svemu Bogu slična i, kao i On, zanavek besmrtna“.
Ovu svetootačku misao Vi navodite, jer smatrate da može da podrži Vaše mišljenje o tome da je čovek prvo bio životinja, a onda (kasnije u vremenu) dobio obraz Božiji i postao čovek. I, doista, Vi u to i treba da verujete ako prihvatate teoriju evolucije, i drago mi je što imate dovoljno smelosti da otvoreno izreknete ono u šta veruju svi „pravoslavni evolucionisti“, mada oni to često i skrivaju iz straha da ne uvrede druge pravoslavne, koji su, po njihovom mišljenju, veoma naivni, jer u svojoj „naivnosti“ neće da veruju da je čovek stvarno „nastao od majmuna“ ili majmunolikog bića.
Setićemo se ovde reči sv. Grigorija Palame, koga sam već navodio:
„Ako neko od Otaca i kaže isto što i (ljudi) spoljašnji, onda se radi o saglasju samo u rečima, a misli su (im) potpuno različite. Prvi, po Pavlu, imaju ‘um Hristov* (l.Kop.2,16), a drugi, u najboljem slučaju, izražavaju ljudsko razumevanje stvari… Koji čovek zdravog uma i koji pripada Crkvi može odatle da izvede (zaključak) da je učenje takvih (spoljašnjih ljudi) od Boga?“ (U odbranu svetih isihasta, Triada 1,11).
U stvari, moram da Vam kažem da uopšte niste shvatili učenje prep. Serafima, koji nikako ne uči isto što i evolucionističko učenje. To Vam mogu dokazati, citirajući kako jasno učenje drugih Svetih Otaca, tako i učenje samog prep. Serafima.
Ali u početku moram da objasnim ono što se jednom racionalisti može učiniti „protivrečnošću“ između učenja prep. Serafima i drugih Otaca. Prvo treba da objasnimo da kada prep. Serafim kaže da se čovek sastoji od „duha, duše i tela“, on ne protivreči drugim Svetim Ocima koji pod prirodom čoveka podrazumevaju samo „dušu i telo“; on samo pravi razlikovanje raznih aspekata duše i govori o njima odvojeno, kao i mnogi drugi Sveti Oci. Drugo, kada kaže da“dah životni“, koji je Bog dunuo u lice Adamu, jeste blagodat Svetoga Duha, on ne protivreči brojnim Svetim Ocima, koji uče da je „dah životni“ jeste – duša; on samo daje, verovatno, dublje i tačnije tumačenje ovog mesta iz Svetog Pisma. Ali, da li on stvarno pravi racionalističko razlikovanje koje Vi uspostavljate između prirode čoveka što je postojala „pre“ tog daha i blagodati darovane tim dahom? Prihvata li pravoslavno bogoslovlje tu strogu dihotomiju koju rimokatoličko učenje povlači između „prirode“ i „blagodati“, kao da ljudi znaju sve što treba da znaju o ove dve velike tajne?
Ne, pravoslavno bogoslovlje ne zna za tu strogu dihotomiju i zato racionalistički naučnici nalaze toliko međusobnih „protivrečnosti“ između različitih pravoslavnih Otaca u pogledu ove stvari, što će se objasniti samo jednim primerom: pripada li besmrtnost ljudskoj duši po prirodi ili po blagodati? Različiti pravoslavni Oci, sa podjednakim autoritetom, odgovaraju na različit način na ovo pitanje, ne zbog toga što različito uče o čoveku i tako „protivreče“ jedan drugome, već zbog različitog prilaza pitanju. Oni koji pristupaju pitanju prirode čoveka više iz perspektive današnje pale ljudske prirode kažu da je ljudska duša besmrtna i po blagodati; a oni Oci (naročito askete i mistici) koji u razmatranju prirode čovekove polaze od toga kakva je ona bila na početku, posmatraju dušu kao besmrtnu po prirodi. Može se desiti čak da jedan isti Otac prilazi datom pitanju čas sa jedne, čas sa druge strane, kako to čini sv, Grigorije Nisijski, kada na jednom mestu kaže (Odgovor Evnomiju, Knjiga druga): „Ono što prosuđuje, što je smrtno, sposobno da misli i saznaje jeste čovek“; a na drugom mestu kaže: „Čovek u prvom svom poreklu nije sjedinio sa samom suštinom svoje prirode sklonost ka strastima i smrti“ (O devstvu, gl. IX). Da li to veliki Otac protivreči sam sebi? Naravno, ne.
Šta pripada prvostvorenom Adamu po prirodi, a šta po blagodati? Nećemo povlačiti lažne racionalističke razlike, već ćemo priznati da tu tajnu ne shvatamo potpuno. I priroda i blagodat jesu od Boga. Priroda prvostvorenog Adama je bila toliko uzvišena da mi možemo da imamo samo slabu predstavu o njoj iz našeg sopstvenog iskustva blagodati koja nam je data preko Drugog Adama, Gospoda našeg Isusa Hrista; ali stanje Adamovo, takođe je bilo iznad svega što možemo da zamislimo, čak, i iz našeg sopstvenog blagodatnog iskustva, jer je njegova uzvišena priroda bila dodatno usavršena blagodaću; i on je bio, kako kaže prep. Serafim, „potpuno i u svemu Bogu sličan i, kao i On, zauvek besmrtan“.
Ono što je apsolutno jasno i što nam je dovoljno da znamo jeste da stvaranje čoveka, njegovog duha, duše i tela, i (darivanje čoveku) božanske blagodati, koja je učinila njegovu prirodu savršenom, jeste jedinstveni akt stvaranja i da u njega ne može biti unesena veštačka podela, kao da je jedan deo čovekov nastao „pre“, a drugi „kasnije“. Bog je stvorio čoveka u blagodati, ali ni Sveto Pismo ni Sveti Oci nas ne uče da je ta blagodat došla vremenski „kasnije“ u odnosu na stvaranje prirode čovekove. Ovakvo učenje pripada srednjevekovnoj latinskoj sholastici, što ću pokazati nešto kasnije.
Samo se na prvi pogled može učiniti da prepodobni Serafim ispoveda ovakvo učenje, jer on govori na način jednostavnog pripovedanja Knjige Postanja. Ali sasvim je očigledno, kako kaže sv. Grigorije Palama, da je „saglasnost samo u rečima, dok su misli različite“.
Da bismo se uverili u to treba samo da proučimo kako nas Sveti Oci uče da tumačimo sveto kazivanje Knjige Postanja u vezi sa ovim pitanjem.
Na sreću, upravo su ovo pitanje postavljali Sveti Oci i na njega odgovarali. Ovaj odgovor je za nas sumirao sv. Jovan Damaskin:
„Bog je Svojim rukama stvorio čoveka i od vidljive i od nevidljive prirode, po Svome obrazu i podobiju: telo sačinivši od zemlje, a Svojim dahom udahnuvši mu slovesnu i umnu dušu, što upravo mi i nazivamo Božanskim obrazom… Telo i duša su stvoreni istovremeno; a ne onako kako je praznoslovio Origen najpre jedno, a potom drugo“ (Tačno izloženje Pravoslavne vere, knj. 2, gl. 12).
Mada sv. Jovan Damaskin i drugi govore o dahu Božijem kao o udahnjivanju duše, oni ne uče drugačije od prep. Serafima za koga je taj dah – blagodat Svetoga Duha. Sveti Jovan Damaskin uopšte teško da govori o blagodati u stvaranju čoveka, jer se podrazumeva da ona postoji u celom procesu stvaranja, pre svega u stvaranju obraza Božijeg, duše koja je, kako on uči, deo naše prirode.
Sv. Grigorije Nisijski, takođe, govori o stvaranju čoveka, ne posvećujući posebnu pažnju tome šta je od „prirode“, a šta od „blagodati“, nego završavajući svoje delo rečima:
„Ali, vratimo se opet onoj Bogovidnoj blagodati kojom u početku Bog stvori čoveka rekavši: da načinimo čovjeka po Svojemu obličju“ (O stvaranju čoveka, XXX, 34).
Sv. Jovan Damaskin i drugi koji su govorili o dahu Božijem kao o udahnjivanju duše razmatraju ovo pitanje iz, donekle, drugačije perspektive nego što je to činio prep. Serafim; ali očigledno je da učenje svih ovih Otaca u pogledu stvaranja čoveka i, konkretno, u pogledu pitanja da li je, iz kazivanja Knjige Postanja, moguće izvesti zaključak o postojanju vremenske razlike između „stvaranja“ i „oduhovljavanja“ čoveka, jeste istovetno. Sv. Jovan Damaskin govori u ime svih Otaca kada primećuje da su stvaranje i oduhovljavanje (čoveka) izvršeni „istovremeno, a ne najpre jedno, a potom drugo“.
Govoreći ovo, sv. Jovan Damaskin, konkretno, odbacuje Origenovu jeres o „preegzistenciji duše“. Ali, postojala je i suprotna jeres, koja je učila o „preegzistenciji“ ljudskoga tela, i to na potpuno isti način kao što to uče savremeni „hrišćanski evolucionisti“. Ovu jeres je opovrgavao naročito sv. Grigorije Nisijski.
Razmotrivši Origenovu grešku u pogledu „preegzistencije duše“, sv. Grigorije nastavlja:
„A drugi, držeći se poretka stvaranja čoveka koji opisuje Mojsije, kažu da je duša vremenski druga u odnosu na telo. Pošto je Bog prvo, uzevši prah zemaljski stvorio čoveka (1. Mojs.2,7), a tek kasnije mu udahnuo duh životni; na ovom temelju se dokazuje da se telo pretpostavlja duši, koja je ušla u prethodno stvorenu plot. Duša je, kažu oni, stvorena radi tela, da ono ne bi bilo beživotna i nepokretna tvar. A sve što se čini radi nečega, naravno, manje je vredno od onoga radi čega se čini… Ni ovo ni ono učenje podjednako je neprihvatljivo“ (O stvaranju čoveka, XXVIII).
Konkretno opovrgavajući učenje o „preegzistenciji tela“ sveti Grigorije kaže:
„Ja mislim da se naše učenje nalazi zaista negde između ove dve pretpostavke. To znači da ne treba misliti u skladu sa jelinskom prevarom po kojoj su duše što se okreću zajedno sa vaseljenom otežale od nekog poroka i, nesposobne da dostignu brzinu kretanja, pale na zemlju; i, takođe, ne tvrditi da je Logos stvorio čoveka najpre kao zemljanu kip, i da se radi tog kipa (potom) pojavila duša (jer tada bi ispalo da je umna priroda manje vredna od zemljanog kipa)…
Pošto čovek, koji se sastoji od duše i tela, jeste jedinstven, treba pretpostavljati jedan jedinstveni početak njegovog bitovanja, zajednički i duši i telu, tako da čovek ne ispadne ni stariji ni mlađi od samoga sebe što bi bilo u slučaju da je telo vremenski bilo prvo u njemu, a ostalo (potom) sledilo (telu)… Apostoli poučavaju da se naša priroda doživljava kao dvojaka: kao vidljiva i kao skrivena (1.Petr.3,4). Da je jedno prethodilo, a drugo se pojavilo kasnije, sila Tvorčeva koja nas je stvorila otkrila bi se kao donekle nesavršena, nedovoljna za trenutno stvaranje celoga (čoveka), tj. kao ona koja razdeljuje delo (stvaranje), baveći se odvojeno svakom polovinom“(Isto, XXVIII, XXIX).
Zar je potrebno još pokazivati da je „bog hrišćanske evolucije“ upravo onakav bog koji je nesposoban „za trenutno stvaranje celoga (čoveka)“. Sam razlog zbog čega je i bilo izmišljeno evolucionističko učenje je u tome da se objasni kozmos, polazeći od pretpostavke da Bog ili ne postoji, ili je nesposoban da stvori svet za šest dana i privede ga u biće isključivo Svojom Rečju.
Oni koji veruju u Boga Kome se klanjaju pravoslavni Hrišćani nikada ne bi ni pomislili na evoluciju.
Kazivanje o stvaranju čoveka u Knjizi Postanja treba, dakle, shvatati „bogodolično“. Ovde ste napravili grešku prihvativši bukvalno tumačenje teksta upravo tamo gde ga Sveti Oci ne dopuštaju! Kako je važno za nas da čitamo Sveto Pismo onako kako uče Sveti Oci, a ne u skladu sa našim poimanjem!
Potpuno je očigledno da prep. Serafim Sarovski nije shvatao tekst Knjige Postanja onako kako ga Vi tumačite. Druga mesta iz istog „Razgovora sa Motovilovom“ pokazuju da je prep. Serafim Sarovski shvatao stvaranje i prirodu Adamovu isto onako kao što to čini svekoliko svetootačko Predanje.
Tako, neposredno posle mesta koje citirate dolaze reči koje Vi ne navodite:
‘Adam je bio stvoren tako da ne podleže dejstvu nijedne od Bogom stvorenih stihija: ni voda ga nije potapala, ni vatra ga nije palila, ni zemlja ga nije mogla progutati u svoje bezdane, niti je vazduh mogao da mu naškodi ni jednim svojim dejstvom. Sve mu je bilo pokorno…“.
Ovde je dat tačan opis nepropadljivosti prvostvorenoga Adamovog tela, kada se ono pokoravalo potpuno drugačijim zakonima nego što su današnji „zakoni prirode“, u šta Vi kao „evolucionista“ ne možete da poverujete, jer, zajedno sa savremenom filosofijom, verujete da je materijalna tvorevina bila „prirodna“, tj. propadljiva još pre Adamovog pada!
I opet prep. Serafim Sarovski kaže:
„Istu takvu premudrost i snagu i svemoć i sve ostale dobre i svete osobine Gospod Bog je darovao i Evi, stvorivši je ne od zemaljskog praha, već od Adamovog rebra u Edemu, u Raju koji je nasadio posred zemlje“.
Verujete li Vi u ovo stvaranje Eve od Adamovog rebra kao u istorijsku činjenicu, kao što veruju svi Sveti Oci? Ne, Vi ne možete da verujete, jer je to sa tačke gledišta evolucionističke filosofije potpuno apsurdno; zašto bi „Bog“ u evoluciji razvijao Adamovo telo na „prirodan način“, od životinja, a onda na čudesan način stvorio Evu? „Bog“ evolucije ne čini takva čudesa!
Razmotrimo sada konkretno pravoslavno i svetootačko shvatanje tela prvostvorenoga Adama, koje je, po evolucionističkom učenju, trebalo da bude propadljivo, kao što je bio propadljiv i svet iz koga je ono „evoluiralo“, i koje je, kako Vi tvrdite, moglo biti, čak, i telo majmuna.
Sveto Pismo jasno uči: „Jer Bog sazda čoveka nepropadljivog“ (Prem.2,23).
Sveti Grigorije Sinait uči:
„Telo je, kažu bogoslovi, stvoreno nepropadljivo, kakvo će i vaskrsnuti, kao što je i duša stvorena bestrasna; ali kao što je duša imala slobodu da sagreši, tako je i telo imalo mogućnost da podlegne propadanju“ (Glave o zapovestima i dogmatima, 82).
I još: „Nepropadljivo telo će biti zemaljsko, ali bez vlažnosti i grubosti, neizrecivo pretvoreno iz duševnog u duhovno, tako da će biti i zemaljsko i nebesko. Kakvo je bilo stvoreno u početku, takvo će i vaskrsnuti, da bi se saobrazilo Sinu Čovečijem potpunim učestvovanjem u oboženju“ (Isto,46).
Primetimo ovde da će telo u budućem veku, ipak, biti „od praha“ (zemaljsko). Gledajući prolazni prah ovog palog sveta, mi se smiravamo razmišljajući o ovoj strani naše prirode; ali kada razmišljamo o onom nepropadljivom prahu prvostvorenog sveta od koga je Bog sazdao Adama, kako se ushićujemo veličinom, čak i tog najnižeg dela neizrecive tvorevine Božije!
Sv. Grigorije Bogoslov predlaže simvoličko tumačenje „kožnih haljina“ u koje je Gospod obukao Adama i Evu posle njihovog prestupa, po kome se naša današnja plot razlikuje od ploti prvostvorenog Adama:
„(Adam) se oblači u kožno ruho (možda u veoma grubo, smrtno i protivborstvujuće telo)“ (Slovo na Roždestvo Spasitelja, 38).
Sv. Grigorije Sinait takođe kaže:
„Čovek je stvoren kao nepropadljiv, kakav će i vaskrsnuti, ne kao nepromenljiv niti, pak, kao promenljiv, već kao onaj koji će imati snagu da se, po sopstvenoj želji, menja ili ne.
Propadljivost je porod ploti. Uzimanje hrane i izbacivanje suvišnog, uspravno držanje glave i spavanje u ležećem položaju su prirodna svojstva životinja i stoke, koja su i naša, jer smo i mi zbog neposlušnosti postali slični stoci, od bogodarovanih nam dobara smo otpali, tako da smo se, budući razumni, upodobili stoci, i budući božanstveni, postali nalik na životinje“ (Glave o zapovestima i dogmatima, 8, 9).
U pogledu stanja Adamovog u Raju sv. Jovan Zlatoust uči:
„Čovek je živeo na zemlji kao kakav angeo – bio je u telu, ali nije imao telesnih potreba; kao car ukrašen porfirom i dijademom slobodno je uživao u rajskom staništu, živeći u izobilju… Do toga (pada) ljudi su živeli u Raju kao angeli, nije ih raspaljivala pohota niti druge strasti, nisu ih opterećivale telesne potrebe, nije im bila potrebna, čak, ni odeća da se pokriju“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIII, 4; XV, 4).
Sv. Simeon Novi Bogoslov, takođe, jasno govori o prvostvorenom Adamu u raju i njegovom konačnom stanju u budućem veku:
‘Ako su se sada, pošto smo prekršili zapovest i osuđeni na smrt, ljudi tako mnogo namnožili, onda zamisli koliko bi ih bilo da nisu umirali svi rođeni od stvaranja sveta? I kakav bi im bio život kao besmrtnima i nepropadljivima, slobodnim od greha, žalosti, brige i oskudice?! I kako bi oni, prednjačeći u čuvanju zapovesti i u blagoustrojstvu srčanih raspoloženja, hrlili ka najsavršenijoj slavi, i, preobražavajući se, približavali se Bogu, i duša svakog od njih bi postala svetla i sjajna, jer bi je obasjavala Božanska svetlost! I ovo čulno i grubo, materijalno (veštastveno) telo bi postalo kao nematerijalno (neveštastveno) i duhovno, iznad svakog čula; a radost i veselje kojim bi se ispunjavali tada od uzajamnog međusobnog opštenja bi, uistinu, bili neizrecivi i nezamislivi za ljudski razum…
Život njihov u Raju nije bio opterećen radom i otežan nevoljama. Adam je bio stvoren sa telom nepropadljivim, ali materijalnim, a ne duhovnim… O telu našem apostol kaže: Seje se telo duševno, a ustaje ne onakvo kakvo je bilo telo prvostvorenog pre prekršenja zapovesti, tj. materijalno, čulno, prolazno, koje ima potrebu za čulnom hranom, već ustaje telo duhovno (1. Kor. 15,44) i neprolazno, onakvo kakvo je, posle Vaskrsenja, bilo telo Gospoda našeg Isusa Hrista, Drugoga Adama, Prvorođenoga od mrtvih, koje je neuporedivo više od tela prvostvorenoga Adama“ (Slovo 45).
Iz iskustva sa našim propadljivim telom nam je nemoguće da shvatimo stanje nepropadljivoga tela Adamovog, koji nije imao prirodnih potreba, kao što znamo, koji je jeo „od svakog drveta“ u Raju bez izbacivanja suvišnog, koji nije znao za san (dok ga Bog Svojim neposrednim dejstvom nije prinudio da zaspi da bi načinio Evu od rebra njegovog). A koliko smo tek manje sposobni da shvatimo neuporedivo uzvišenije stanje naših tela kakva će ona biti u budućem veku! Ali mi dovoljno znamo iz učenja Crkve da bismo opovrgli one koji smatraju da mogu da shvate te tajne putem naučnog znanja i filosofije. Stanje Adama i prvostvorenoga sveta je, usled barijere Adamovog greha, koji je promenio samu prirodu Adama i svekolike tvorevine, a naročito prirodu samog znanja, zauvek postavljeno van granica naučnoga znanja.
Savremena nauka zna samo ono što vidi i što može razumom da zaključi na osnovu posmatranja; njene pretpostavke o samom nastanku sveta nisu ni od manjeg ni od većeg značaja nego što su to mitovi i bajke drevnih pagana. Istinsko znanje o Adamu i prvostvorenom svetu – koliko nam je korisno da to znamo – dostupno je isključivo kroz Božije otkrivenje i kroz Božanstveno sozercanje Svetih.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *