NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

Nauka i Božansko otkrivenje

Koji je izvor naših istinskih znanja o prvostvorenom svetu i po čemu se on razlikuje od nauke? Otkud sv. Grigorije Sinait zna šta se događalo sa zrelim voćem u Raju, i zašto prirodne nauke to ne mogu da otkriju? Pošto volite Svete Oce, onda mislim da već znate odgovor na ovo pitanje. Svejedno, sam ću na ovo dati odgovor koji nije zasnovan na mojim umovanjima, već na neospornom autoritetu jednog od Svetih Otaca, veoma uzvišenog duhovnog života, prep. Isaka Sirijskog, koji je, na osnovu sopstvenog opita, govorio o uznošenju duše k Bogu. Opisujući kako se duša ushićuje pri razmišljanju o budućem veku netruležnosti, prepodobni Isak Sirijski piše:
„I odavde se (ona) već uznosi svojim umom ka onome što je prethodilo stvaranju sveta, kada nije bilo nikakve tvari, ni neba, ni zemlje, ni angela, niti ičega što je posle postalo, i ka onome kako je Bog, isključivo po blagovoljenju Svome, odjednom uveo sve iz nebića u biće, i svaka stvar je pred Njega stala u svom savršenstvu“ (Beseda 21. po ruskom, tj. Beseda 85, po grčkom izdanju).
Eto vidite, sv. Grigorije Sinait i drugi Sveti Oci veoma dubokog duhovnog života su, u stanjima Božanskog sozercanja koje nadilazi okvire prirodnog znanja, bili uznošeni do viđenja prvostvorenog sveta. Sam sv. Grigorije tvrdi da su „osam glavnih predmeta sozercanja“ u stanju savršene molitve sledeći:

1. Bog,
2. Priroda i poredak umnih sila,
3. Sastav vidljivih stvari,
4. Domostroj silaska Logosovog,
5. Sveopšte vaskrsenje,
6. Strašni Drugi Hristov dolazak,
7. Večna muka, i
8. Carstvo Nebesko (Glave o zapovestima i dogmatima, 130).Zašto je sv. Grigorije Sinait „sastav vidljivih stvari“, priključio
predmetima Božanskog sozercanja koji pripadaju sferi bogoslovskih znanja, a ne nauci? Nije li zbog toga što postoji i takav aspekt i stanje tvorevine koji se nalazi van sfere naučnih znanja a koji može da se sagleda isključivo blagodatnim sozercanjem, Božijim, kojim je i sam prep. Isak Sirijski sagledao Božiju tvorevinu? Predmeti ovih sozercanja se, kako uči sv. Grigorije, „jasno… sozercavaju i priznaju od strane onih kojima je blagodatno data potpuno čistoga uma“ (Isto).
Na drugom mestu prep. Isak Sirijski jasno opisuje razliku između prirodnog znanja i vere koja uzvodi k sozercanju.
„Znanje (prirodno znanje – prim. prev.) je vrhunac prirode i čuva je u svakom pogledu. A vera savršava ushođenje koje nadilazi prirodu. Znanje se ne usuđuje da propusti do sebe ono što je za prirodu rušilačko, nego beži od toga; a vera bez teškoća to dozvoljava i kaže: „Na lava i na aspidu nastupaćeš i gazićeš lavića i zmaja“ (Ps. 91,13)… Mnogi su po veri ulazili u oganj, zauzdavali ognjenu silu, i nedirnuti prolazili posred njega, i po površini mora hodili kao po kopnu. A sve ovo je iznad prirode, i protivno putevima saznanja, i pokazuje da je ono prazno u svim putevima i zakonima svojim. Vidiš li kako znanje čuva granice prirode? A vidiš li kako vera nadilazi prirodu i tamo krči put svom ushođenju? Načini (prirodnog) saznavanja su pet hiljada godina, možda malo manje, a možda više od toga, upravljali svetom, i čovek nikako nije mogao da podigne glavu svoju od zemlje i da pozna silu Tvorca Svoga sve dok nije zasijala naša vera, oslobodivši nas od tame zemaljskog delanja i sujetnog potčinjavanja posle uzaludnog bluđenja uma. Pa i sada, kada smo stekli tiho more i nepotrošivu riznicu (Premudrosti), opet smo skloni da, bludeći, radije odlazimo na izvorčiće (zemaljske mudrosti). Nema znanja koje nije oskudno, ma kako se ono bogatilo. A bogatstva vere ne mogu da stanu ni na zemlju ni na nebo“ (Slovo 25).
Sad shvatate u čemu je suština spora između svetootačkog shvatanja Knjige Postanja i evolucionističkog učenja, koje se trudi da shvati tajne Božijeg stvaranja pomoću prirodnog znanja i svetovne filosofije, čak i ne dopuštajući mogućnost da u tajnama Božijega stvaranja postoji nešto što nadilazi ta znanja. S druge strane, Knjiga Postanja je povest o Božijem stvaranju, koju je, u Božanskom sozercanju, video prorok Mojsije, a što kasnije potvrđuju svojim opitom i Sveti Oci. I mada je bogootkriveno znanje iznad prirodnog, mi, ipak, znamo da ne može biti protivrečnosti između istinskog Otkrivenja i istinskog prirodnog znanja. Ali zato može da dođe do sukoba između Otkrivenja i ljudske filosofije, koja je po pravilu pogrešna. Prema tome, nema nesklada između znanja o stvaranju sveta koje je dato u Knjizi Postanja kako je tumače Sveti Oci, i istinitih znanja o stvorenom svetu do kojih dolazi savremena nauka kroz istraživanje; ali, naravno, postoji nerazrešiv sukob između znanja datog u Knjizi Postanja i ispraznih filosofskih spekulacija savremenih naučnika, neprosvećenih verom u pogledu stanja sveta tokom Šest Dana Stvaranja.
Ako, pak, želimo da saznamo istinu, onda treba da – svugde tamo gde između Knjige Postanja i savremene filosofije postoji sukob – prihvatimo učenje Svetih Otaca i odbacimo lažna mnjenja filosofa. No, svet je toliko zaražen ispraznom savremenom filosofijom, koja se izdaje za nauku, da je jako malo čak i pravoslavnih koji žele ili se trude da se nepristrasno udube u ovaj problem, da otkriju šta je to čemu nas, ustvari, uče Sveti Oci, a onda i da prihvate svetootačko učenje, čak i onda kada ono izgleda kao potpuni apsurd u očima taštog mudrovanja ovoga sveta.
Što se tiče istinskog svetootačkog viđenja prvostvorenog sveta, mislim da sam Vam ukazao na dovoljno tih viđenja, koja se, na prvi pogled, čine „čudnima“ za pravoslavnog Hrišćanina čije je shvatanje Knjige Postanja pomućeno savremenom naučnom filosofijom. „Najčudnije“ je, verovatno, to što su Sveti Oci sam tekst Svetoga Pisma shvatali „onako kako je napisano“, i što nam sami oni ne dozvoljavaju da Sveto Pismo tumačimo „slobodno“ niti alegorično. Mnogi „savremeni obrazovani“ pravoslavci su navikli da ovakvo tumačenje dovode u vezu sa protestantskim fundamentalizmom, jer se plaše da će ih nadmeni filosofi nauke smatrati „naivnima“. No, jasno je, sa jedne strane, koliko je istinsko svetootačko tumačenje dublje od tumačenja (protestantskih) fundamentalista koji nisu ni čuli za Božansko sozercanje i čije se tumačenje (Svetoga Pisma) samo ponekad i slučajno podudara sa svetootačkim; a, sa druge strane, koliko je svetootačko tumačenje dublje od tumačenja koje nekritički prihvata spekulacije savremene filosofije kao tobožnje „istinsko znanje“.
Savremeni pravoslavni Hrišćanin može da shvati kako se nepropadljivost prvostvorenog sveta nalazi van kompetencija naučnih istraživanja ako razmotri činjenicu nepropadljivosti onakvu kakva se projavljuje kroz Božije delovanje čak u našem današnjem propadljivom svetu. Ne možemo naći jasniju projavu te nepropadljivosti nego kod Presvete Bogorodice Kojoj pevamo: „Bez istlenija Boga Slova roždšuju, suščuju Bogorodicu Tja veličajem“ („Koja neporočno Boga Slova rodi, uistinu Bogorodicu, mi Te veličamo“). Bogorodični naših pravoslavnih bogosluženja su prepuni ovog učenja.
Sv. Jovan Damaskin ukazuje da se u dva pogleda ova „nepropadljivost“ nadilazi zakone prirode: „… Što je rođeno bez oca, to je iznad prirodnih zakona rađanja… a što je bez bola, to je iznad zakona rađanja“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, gl. IV, 14).
Šta da odgovori pravoslavni Hrišćanin kada savremeni bezbožnici, pod uticajem savremene naturalističke filosofije, insistiraju na tome da je takva „nepropadljivost“ nemoguća i zahteva da Hrišćani veruju samo u ono što se može dokazati ili posmatrati naučno? Zar on ne treba da se drži svoje vere, koja je bogootkriveno znanje, bez obzira na „nauku“ i njenu filosofiju, a da takvim psevdonaučnicima odgovori da tu nepropadljivost on zna i shvata upravo kao natprirodno delo Božije. Zašto bismo se onda kolebali u pogledu vere u (bogootkrivenu) istinu o stanju tvorevine pre Adamovog pada, ako smo se već uverili da, kako nas Sveti Oci uče, postoji i ono što se nalazi van kompetencija naučnih istraživanja ili znanja? Onaj koji prihvata evolucionističko učenje o stanju tvorevine pre Adamovog prestupa i koji, time, odbacuje svetootačko učenje, samo priprema kako sopstvenu tako i duše drugih (pravoslavnih Hrišćana) za prihvatanje evolucionističke i drugih psevdonaučnih teorija i o mnogim drugim aspektima pravoslavnog učenja.
Mi danas čujemo mnoge pravoslavne sveštenike koji nam govore: „Naša vera u Hrista ne zavisi od toga kako tumačimo Knjigu Postanja. Možeš da veruješ kako hoćeš…“. Ali, zar je to moguće da naš nemar u shvatanju jednog dela Božijeg Otkrivenja (koji je, uzgred budi rečeno, tesno povezan sa Hristom, Drugim Adamom, Koji se i ovaplotio da bi nas obnovio u prvobitno stanje) ne dovede do nemarnog shvatanja svekolikog učenja Pravoslavne Crkve? Sv. Jovan Zlatousti sigurno sa razlogom dovodi u tesnu vezu pravilno i strogo tumačenje Svetog Pisma (konkretno Knjige Postanja) sa pravilnošću dogmata koji su neophodni za naše spasenje. Govoreći alegorijski o onima koji tumače Knjigu Postanja, on piše:
„Ali molim vas da ne slušate te ljude, da ogradimo naš sluh od njih, da verujmo Božanskom Pismu i, sledeći ono što je u njemu rečeno, da se trudimo da sačuvamo u svojim dušama zdrave dogmate, kao i da vodimo pravilan život, da bi život svedočio o dogmatima i dogmati davali životu čvrstinu… Ako mi… živeći dobro, ne budemo poštovali prave dogmate, nećemo ništa steći za svoje spasenje. Ako hoćemo da se izbavimo od pakla i zadobijemo Carstvo, treba da se ukrasimo i jednim i drugim – i pravilnošću dogmata i strogošću života“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIII).
Tu je još jedno pitanje koje se može postaviti, a tiče se stanja prvostvorenoga sveta: „Šta je sa tim ‘milionima godina’ postojanja sveta, koje nauka ‘poznaje kao činjenicu’? Moje pismo je već predugo, i ja ovde ne mogu da razmatram to pitanje. Ali ako hoćete, u drugom pismu ću ga razmotriti, uključujući i „radio-ugljenički metod“ (C14) i druge „apsolutne“ metode datiranja, navesti Vam mišljenja svetski priznatih naučnika i pokazati da tih „milion godina“, takođe, uopšte nisu „činjenica“, već opet filosofija. Te ideje nije bilo sve dok ljudi, pod uticajem naturalističke filosofije, nisu počeli da veruju u evoluciju; ako je, pak, evolucija istina, onda i svet mora da je star milione godina (a pošto evoluciju nikad niko nije mogao da „posmatra“, onda ona može samo da se zamisli jedino pod pretpostavkom da su bezbrojni milioni godina izazvali procese, koji su isuviše „mali“ da bi ih savremeni naučnici posmatrali). Ako to pitanje istražite objektivno i nepristrasno, odvajajući istinske dokaze od pretpostavki i filosofije, mislim da ćete uvideti da nema faktičkih podataka koji bi nas nepobitno naveli da smatramo da je Zemlja starija od 7500 godina. Pogledi na ovo u potpunosti zavise od određenog filosofskog stava prema problemu postanka sveta.
Završavajući ovaj kratki pregled svetootačkog učenja o prvostvorenom svetu, ne vidim ništa bolje od toga da ispišem Božanske reči onog od Svetih Otaca, koji je toliko zasjao u molitvi da je postao treći koga cela Pravoslavna Crkva naziva „Bogoslovom“. To je sv. Simeon Novi Bogoslov. U svom četrdeset petom Slovu on, iz svetootačkog Predanja i, verovatno, iz sopstvenog iskustva, kazuje sledeće:
„Bog je u početku, pre nego što je nasadio Raj i dao ga prvostvorenim ljudima, za pet dana stvorio zemlju i sve što je na njoj, nebo i sve što je na njemu, a šestog dana stvorio je Adama i postavio ga za gospodara i cara svega vidljivog. Raj tada još uvek nije postojao. Ali taj svet beše od Boga kao nekakav raj, iako materijalan i opažajan. Njega dade Bog Adamu i njegovim potomcima… ‘I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na Istoku. I učini Gospod Bog te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lepa za gledanje i dobra za jelo’ (1. Mojs. 2,9), i sa raznim plodovima koji se nikad nisu kvarili i stalno su rađali, koji su uvek bili sveži i slatki i pričinjavali prvostvorenim (ljudima) veliko zadovoljstvo i prijatnost. Jer je bilo potrebno pričinjavati i nepropadljivo nasladošćenje telima prvostvorenih (ljudi) koja su bila nepropadljiva… Adam je bio stvoren sa nepropadljivim telom, ali materijalnim, koje još nije bilo i duhovno, i bio postavljen od strane Tvorca Boga za besmrtnog cara nepropadljivog sveta, ne samo raja već i svega što je postojalo pod Nebesima…
(Posle prestupa Adamovog) Bog nije prokleo Raj… već je prokleo sav ostatak zemlje koji je, takođe, bio nepropadljiv i donosio ploda sam od sebe… Onaj koji je postao propadljiv i smrtan zbog kršenja zapovesti po pravdi je trebalo da živi na propadljivoj zemlji i da se hrani propadljivom hranom… Onda su i sva stvorenja, kada su videla da je Adam izgnan iz Raja, prestala, kao prestupniku, da mu se pokoravaju… Ali Bog je… zadržao sva ta stvorenja Svojom silom i, po dobroti i milosti Svojoj, nije dozvolio da se odmah ustreme protiv čoveka i naredio je da mu se i dalje pokoravaju, i da, postavši propadljiva, (i dalje) služe propadljivome čoveku radi koga su i stvorena, da bi se – kada se čovek opet obnovi i postane duhovan, nepropadljiv i besmrtan – i sva tvar koja mu je potčinjena i služi mu, oslobodila ropstva,obnovila se zajedno sa njim i postala nepropadljiva i kao duhovna…
Ne doliči telima ljudskim da se obuku u slavu vaskrsenja i postanu nepropadljiva pre nego što sva tvar bude obnovljena. I, kao što na početku, najpre sva tvar bi stvorena nepropadljivom, a onda iz nje bi uzet i stvoren čovek, tako opet treba najpre sva tvar da postane nepropadljiva, a tek onda da se obnove i nepropadljiva postanu propadljiva tela ljudska, da opet postane celi čovek nepropadljiv i duhovan, i da obitava u nepropadljivom, večnom i duhovnom obitalištu… Vidiš li da je sva ta tvar u početku bila nepropadljiva i da ju je Bog stvorio (da biva) u rajskom stanju? Ali pošto je, po Božijem dopuštenju, bila podvrgnuta propadanju, pokorila se ljudskoj sujeti.
Shvati, takođe, i to kako će se proslaviti i zasijati sva tvar u budućem veku. Jer kada se ona obnovi, onda neće biti opet onakva kakva je bila stvorena u početku. Već će biti onakva kakvo će, po reči Božanskoga Pavla, biti naše telo… Sva tvar, po volji Božijoj, posle sveopšteg vaskrsenja neće biti onakva kakva je bila stvorena veštastvena (materijalna) i opažajna, već će biti preoblikovana da bi postala nekakvo neveštastveno (nematerijalno) i duhovno obitalište iznad svih čula“.
Ima li jasnijeg učenja o stanju prvostvorenog sveta pre Adamovog prestupa?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *