NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

Stanje prirode pre i posle pada

Napokon sam došao do dva najvažnija pitanja koja postavlja teorija evolucije: o prirodi prvobitnoga sveta i prirodi prvobitnoga čoveka, Adama.
Smatram da tačno izlažete svetootačko učenje kada kažete: „Životinje su se izopačile zbog čoveka; zakon džungle je posledica čovekovog pada“. Slažem se sa Vama, kako sam već rekao, u tome da je čovek u pogledu svog tela povezan sa svom vidljivom tvorevinom i da je njen organski deo, i to nam pomaže da shvatimo kako je cela tvorevina pala zajedno sa njim u smrt i izopačenje. Ali vi to smatrate dokazom evolucije, toga da je čovekovo telo evoluiralo od nekog drugog bića! Ako bi to bilo tako, onda bi, naravno, bogonadahnuti Oci to znali, i ne bismo morali da čekamo da nam filosofi-ateisti XVII-XIX veka to otkriju i ispričaju!
Ali ne, ako su Sveti Oci i verovali da je sve stvoreno palo zajedno sa Adamom, a nisu verovali u to da je Adam „evoluirao“ od nekakve druge tvari; zašto bih ja verovao drukčije od Svetih Otaca?
Evo, došao sam do veoma važne tačke. Vi pitate: „Kako je Adamov pad izazvao izopačenje i zakon džungle za životinje, ako su životinje stvorene pre Adama? Znamo da su životinje ginule, ubijale se i proždirale međusobno još od vremena njihove pojave na zemlji, a ne samo posle pojave čoveka“.
Otkuda to znate? Da li ste sigurni da tome uče Sveti Oci? Vi izlažete svoju „tačku gledišta“ ne citirajući uopšte Svete Oce, već nudeći filosofiju „vremena“. Ja se, naravno, slažem sa Vama da je Bog vanvremen; za Njega je sve sadašnjost. Ali ta činjenica nije dokaz pretpostavke da su životinje koje su stradale zbog Adama stradale pre njegovog pada. Šta o tome kažu Sveti Oci?
Činjenica je da većina Svetih Otaca govori o životinjama kao o već izopačenima i smrtnima; ali oni govore o njihovom stanju kao o stanju palosti. A kakvo je njihovo stanje pre Adamovog greha?
U tumačenju Knjige Postanja prep. Jefrema Sirijskog postoji značajno mesto koje se tiče ovoga. Govoreći o „kožama“ od kojih je Gospod sašio odeću Adamu i Evi posle pada, prep. Jefrem piše:
„Može se misliti da su praroditelji, dodirnuvši rukama svoje pojase, otkrili da su obučeni u ruho od koža životinja koje su možda umrtvljene na njihove oči kako bi se oni hranili njihovim mesom, pokrivali svoju nagotu kožama, i u samoj njihovoj smrti videli smrt svog sopstvenog tela“ (Tumačenje Knjige Postanja, gl. 3).
Kasnije ću razmotriti svetootačko učenje o besmrtnosti Adama pre njegovog prestupa, a ovde me samo interesuje pitanje da li su životinje stradale i pre pada. Zašto bi sv. Jefrem Sirijski pretpostavio da je Adam mogao da sazna za smrt videći smrt životinja, ako je on pre svog prestupa već video kako one umiru (a tako bi trebalo da bude u skladu sa evolucionističkim pogledima)? Ali to je samo pretpostavka; drugi Sveti Oci se, po tom pitanju, izražavaju sasvim određeno, što ću kasnije i da pokažem.
Ali prvo moram da Vas pitam: ako je to istina što Vi kažete, tj. da su životinje ginule i da se stvoreno izopačavalo pre Adamovog prestupa, kako je moguće da je Bog pogledao na Svoju tvorevinu posle svakog Dana Stvaranja i da je video „da je dobro“, i da je posle stvaranja životinja Petog i Šestog Dana „video da je dobro“, i da posle svih šest Dana posle stvaranja čoveka: „pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“. Kako su životinje mogle da budu „dobre“ ako su već bile izopačene i smrtne uprkos planu koji je Bog imao za njih? Bogoslužbeni tekstovi Pravoslavne Crkve sadrže mnoštvo mesta gde se dirljivo oplakuje „propadljiva tvar“, a takođe se izražava radost povodom toga što je Hristos Svojim Vaskrsenjem „oživeo propadljivu tvar“. Kako je Bog mogao videći plačevno stanje tvorevine kazati – „da je dobro“!
A u Knjizi Postanja čitamo:
„Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu; a svemu zverinju zemaljskom i svima pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I 6u tako“ (l.Mojc. 1,2930).
Ako su se životinje proždirale pre pada, kao što Vi kažete, zašto je Bog dao čak i „svemu zverinju zemaljskom i svemu što se miče na zemlji“ (od kojih su mnoge sada isključivo mesožderi) samo „travu da jedu“! Tek posle dosta vremena od Adamovog pada, Bog je rekao Noju: „Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu“ (1. Mojs.,9,3). Zar ne osećate ovde prisustvo tajne koja
Vam zasad izmiče, zato što insistirate na tumačenju svetog teksta Knjige Postanja pomoću savremene evolucionističke filosofije koja ne prihvata da su životinje nekad imale neku drugačiju prirodu od one koju imaju danas?
Ali, Sveti Oci jasno uče da su životinje (kao i čovek) bile drukčije pre Adamovog prestupa! Tako sv. Jovan Zlatoust piše:
„Jasno je da je čovek u početku imao punu vlast nad životinjama… A da se mi sada plašimo zveri i nemamo vlast nad njima, to ja ne poričem… U početku nije tako bilo, već su se zveri bojale i strašile i pokoravale svome vladaru. Kada je on zbog neposlušnosti izgubio srčanost, onda mu se i vlast umanjila. Da su sve životinje bile potčinjene čoveku, o tome Pismo kaže: Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime„(Knj,P.2,19). I on videći kraj sebe zveri nije pobegao odatle, već kao što neki gospodar daje imena potčinjenim mu robovima, tako je i on dao imena svim životinjama… Dakle, to je već dovoljno za dokaz da zveri nisu bile strašne čoveku. Ali postoji još jedan dokaz, ne manje jak i čak jasniji od prvog. Kakav? Razgovor zmije sa ženom. Da su se ljudi plašili zveri, ugledavši zmiju, žena se ne bi zaustavila, ne bi primila savet, ne bi razgovarala sa njom bez straha, već bi se odmah uplašila i pobegla. A ona razgovara i ne plaši se; tada straha još nije bilo“ (Omilije na Knjigu Postanja, IX, 4).
Zar nije jasno da sv. Jovan Zlatoust čita prvi deo Knjige Postanja „kako je napisano“, kao istorijsku priču o stanju čoveka i tvari pre Adamovog prestupa, kada su se i čovek i životinje razlikovale od sadašnjih? Isto i sv. Jovan Damaskin kaže da je:
„Zemlja sama donosila plodove da bi se njima koristila živa bića potčinjena čoveku. Posle prestupa, kada se (čovek) pridruži stoci nerazumnoj i postade joj sličan… potčinjena tvar ustade protiv vladara koga joj je Tvorac postavio“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, knj. 2, gl. 10).
Moguće je, reći ćete da sv. Jovan Damaskin isto kaže na tom mestu o stvaranju životinja: „Sve su (one) na pogodno korišćenje od strane čoveka, ali jedne od njih zemlja je dala za hranu njemu, kao, na primer, jelene, sitnu stoku, srne i slično“ (Isto).
Ali Vi treba ovo mesto da čitate u kontekstu, jer na kraju pasusa piše (upravo kao što ste primetili da je Bog stvorio čoveka muškarca i ženu, unapred znajući za Adamov prestup, tako i ovde):
„Jer Onaj Koji je sve znao i pre Postanja, pa i to da će čovek samovoljno da prekrši (Božansku zapovest) i da će se predati pogibli, stvorio je sve: i ono što je na svodu i ono što je na zemlji, i u vodama, zato da bi se on pogodno koristio svim tim“ (Isto).
Zar ne vidite iz Svetog Pisma i spisa Svetih Otaca da Bog stvara tvari tako da one budu korisne čoveku, čak i u njegovom propadljivom stanju; ali ih ne stvara kao propadljive, i one nisu bile takve pre Adamovog pada.
No, pogledajmo sada šta piše kod jednog od Svetih Otaca, koji direktno govori o nepropadljivosti tvari pre Adamovog prestupa, kod svetog Grigorija Sinaita, koji je svojim uzvišenim duhovnim životom i bogoslovskom celomudrenošću dostigao visote Božanskoga viđenja. On piše (navodimo prema ruskom „Dobrotoljublju“):
„Tvar koja danas postoji nije stvorena u početku kao propadljiva; već je takva postala (kasnije), jer se, po Pismu, pokorila taštini, ali ne od svoje volje, već zbog onoga koji je pokori, ‘sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu’ (Rimlj.8,20). Onaj Koji je obnovio Adama i osvetio ga, obnovio je i tvar, ali je od propadljivosti nije izbavio“ (Glave o zapovestima i dogmatima, 11).
Dalje, isti Sveti Otac nam daje izuzetne detalje u vezi sa stanjem tvari (konkretno, Raja) pre Adamovog prestupa:
„Edem je mesto u kome je Bog posadio najrazličitije mirisno bilje. Nije ni potpuno nepropadljiv niti, pak, potpuno propadljiv. Nalazeći se između propadljivosti i nepropadljivosti, on je uvek i preizobilno ispunjen plodovima i cvećem u cvatu, i zrelim i nezrelim. Drveće koje pada i zreli plodovi se pretvaraju u mirisnu zemlju, koja nema zadah truljenja kao u ovom svetu. To je od izobilja blagodati osvećenja koja tamo uvek vlada“ (Isto).
Šta kažete na reči koje sam naveo? Da li ćete i nadalje ostati ubeđeni u ono što uči „uniformisana“ evolucionistička filosofija da je tvar bila ista pre pada kao i posle? Sveto Pismo nas uči da „Bog nije stvorio smrt“ (Prem. 1,13), a sv. Jovan Zlatoust uči da:
„Kao što je tvar postala propadljiva kada je tvoje telo postalo propadljivo, tako će tvar – kada tvoje telo postane nepropadljivo – slediti telo i postati mu slična“ (Omilije na poslanicu Rimljanima, XIV, 5).
A sv. Makarije Veliki veli:
„… Postavljen bi (Adam) za gospodara i cara svih tvari… posle njegovog porobljenja, porobljena bi sa njim zajedno i tvar koja mu je služila i pokoravala se; zato što se preko njega zacarila smrt nad svakom dušom…“ (Omilija 11).
Učenje Svetih Otaca, ako prihvatamo „kako je napisano“ i ne pokušavamo da ga protumačimo pomoću naše ljudske mudrosti, jasno govori o tome da je stanje tvari pre Adamovog pada bilo potpuno drugačije od sadašnjeg. Ne želim da kažem da znam kakvo je bilo to stanje; to stanje između propadljivosti i nepropadljivosti je veoma zagonetno za nas koji smo potpuno podložni propadljivosti. Drugi veliki pravoslavni Otac, sv. Simeon Novi Bogoslov, uči da su zakoni prirode koje mi danas znamo drukčiji od onih koji su bili pre Adamovog prestupa. On piše:
„Reči i uredbe Božije postaju prirodni zakon, tako i uredba Božija, data Adamu zbog njegove neposlušnosti, tj. osuda na smrt i truležnost, postaje prirodni zakon, večan i neprolazan“ (Slovo 38).
Ko od nas, grešnih ljudi, može da odredi kakav je bio „zakon prirode“ pre Adamovog prestupa? Naravno, prirodne nauke, koje su potpuno vezane svojim posmatranjem za sadašnje stanje tvorevine, ne mogu da ga (tj. zakon prirode pre pada – prim. ured.) proučavaju.
Pa kako mi onda uopšte išta znamo o njemu? Očigledno, zato što nam je Bog otkrio nešto o tome preko Svetog Pisma. Ali mi takođe znamo iz dela sv. Grigorija Sinaita (kao i iz drugih dela koja ću kasnije navesti) da je Bog otkrio nešto i van Pisma. A to me dovodi do drugog veoma važnog pitanja koje postavlja teorija evolucije.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *