Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

Стање природе пре и после пада

Напокон сам дошао до два најважнија питања која поставља теорија еволуције: о природи првобитнога света и природи првобитнога човека, Адама.
Сматрам да тачно излажете светоотачко учење када кажете: “Животиње су се изопачиле због човека; закон џунгле је последица човековог пада”. Слажем се са Вама, како сам већ рекао, у томе да је човек у погледу свог тела повезан са свом видљивом творевином и да је њен органски део, и то нам помаже да схватимо како је цела творевина пала заједно са њим у смрт и изопачење. Али ви то сматрате доказом еволуције, тога да је човеково тело еволуирало од неког другог бића! Ако би то било тако, онда би, наравно, богонадахнути Оци то знали, и не бисмо морали да чекамо да нам философи-атеисти XVII-XIX века то открију и испричају!
Али не, ако су Свети Оци и веровали да је све створено пало заједно са Адамом, а нису веровали у то да је Адам “еволуирао” од некакве друге твари; зашто бих ја веровао друкчије од Светих Отаца?
Ево, дошао сам до веома важне тачке. Ви питате: “Како је Адамов пад изазвао изопачење и закон џунгле за животиње, ако су животиње створене пре Адама? Знамо да су животиње гинуле, убијале се и прождирале међусобно још од времена њихове појаве на земљи, а не само после појаве човека”.
Откуда то знате? Да ли сте сигурни да томе уче Свети Оци? Ви излажете своју “тачку гледишта” не цитирајући уопште Свете Оце, већ нудећи философију “времена”. Ја се, наравно, слажем са Вама да је Бог ванвремен; за Њега је све садашњост. Али та чињеница није доказ претпоставке да су животиње које су страдале због Адама страдале пре његовог пада. Шта о томе кажу Свети Оци?
Чињеница је да већина Светих Отаца говори о животињама као о већ изопаченима и смртнима; али они говоре о њиховом стању као о стању палости. А какво је њихово стање пре Адамовог греха?
У тумачењу Књиге Постања преп. Јефрема Сиријског постоји значајно место које се тиче овога. Говорећи о “кожама” од којих је Господ сашио одећу Адаму и Еви после пада, преп. Јефрем пише:
“Може се мислити да су прародитељи, додирнувши рукама своје појасе, открили да су обучени у рухо од кожа животиња које су можда умртвљене на њихове очи како би се они хранили њиховим месом, покривали своју наготу кожама, и у самој њиховој смрти видели смрт свог сопственог тела” (Тумачење Књиге Постања, гл. 3).
Касније ћу размотрити светоотачко учење о бесмртности Адама пре његовог преступа, а овде ме само интересује питање да ли су животиње страдале и пре пада. Зашто би св. Јефрем Сиријски претпоставио да је Адам могао да сазна за смрт видећи смрт животиња, ако је он пре свог преступа већ видео како оне умиру (а тако би требало да буде у складу са еволуционистичким погледима)? Али то је само претпоставка; други Свети Оци се, по том питању, изражавају сасвим одређено, што ћу касније и да покажем.
Али прво морам да Вас питам: ако је то истина што Ви кажете, тј. да су животиње гинуле и да се створено изопачавало пре Адамовог преступа, како је могуће да је Бог погледао на Своју творевину после сваког Дана Стварања и да је видео “да је добро”, и да је после стварања животиња Петог и Шестог Дана “видео да је добро”, и да после свих шест Дана после стварања човека: “погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома”. Како су животиње могле да буду “добре” ако су већ биле изопачене и смртне упркос плану који је Бог имао за њих? Богослужбени текстови Православне Цркве садрже мноштво места где се дирљиво оплакује “пропадљива твар”, а такође се изражава радост поводом тога што је Христос Својим Васкрсењем “оживео пропадљиву твар”. Како је Бог могао видећи плачевно стање творевине казати – “да је добро”!
А у Књизи Постања читамо:
“Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну; а свему зверињу земаљском и свима птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И 6u тако” (l.Mojc. 1,2930).
Ако су се животиње прождирале пре пада, као што Ви кажете, зашто је Бог дао чак и “свему зверињу земаљском и свему што се миче на земљи” (од којих су многе сада искључиво месождери) само “траву да једу”! Тек после доста времена од Адамовог пада, Бог је рекао Ноју: “Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву” (1. Мојс.,9,3). Зар не осећате овде присуство тајне која
Вам засад измиче, зато што инсистирате на тумачењу светог текста Књиге Постања помоћу савремене еволуционистичке философије која не прихвата да су животиње некад имале неку другачију природу од оне коју имају данас?
Али, Свети Оци јасно уче да су животиње (као и човек) биле друкчије пре Адамовог преступа! Тако св. Јован Златоуст пише:
“Јасно је да је човек у почетку имао пуну власт над животињама… А да се ми сада плашимо звери и немамо власт над њима, то ја не поричем… У почетку није тако било, већ су се звери бојале и страшиле и покоравале своме владару. Када је он због непослушности изгубио срчаност, онда му се и власт умањила. Да су све животиње биле потчињене човеку, о томе Писмо каже: Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име“(Књ,П.2,19). И он видећи крај себе звери није побегао одатле, већ као што неки господар даје имена потчињеним му робовима, тако је и он дао имена свим животињама… Дакле, то је већ довољно за доказ да звери нису биле страшне човеку. Али постоји још један доказ, не мање јак и чак јаснији од првог. Какав? Разговор змије са женом. Да су се људи плашили звери, угледавши змију, жена се не би зауставила, не би примила савет, не би разговарала са њом без страха, већ би се одмах уплашила и побегла. А она разговара и не плаши се; тада страха још није било” (Омилије на Књигу Постања, IX, 4).
Зар није јасно да св. Јован Златоуст чита први део Књиге Постања “како је написано”, као историјску причу о стању човека и твари пре Адамовог преступа, када су се и човек и животиње разликовале од садашњих? Исто и св. Јован Дамаскин каже да је:
“Земља сама доносила плодове да би се њима користила жива бића потчињена човеку. После преступа, када се (човек) придружи стоци неразумној и постаде јој сличан… потчињена твар устаде против владара кога јој је Творац поставио” (Тачно изложење православне вере, књ. 2, гл. 10).
Могуће је, рећи ћете да св. Јован Дамаскин исто каже на том месту о стварању животиња: “Све су (оне) на погодно коришћење од стране човека, али једне од њих земља је дала за храну њему, као, на пример, јелене, ситну стоку, срне и слично” (Исто).
Али Ви треба ово место да читате у контексту, јер на крају пасуса пише (управо као што сте приметили да је Бог створио човека мушкарца и жену, унапред знајући за Адамов преступ, тако и овде):
“Јер Онај Који је све знао и пре Постања, па и то да ће човек самовољно да прекрши (Божанску заповест) и да ће се предати погибли, створио је све: и оно што је на своду и оно што je на земљи, и у водама, зато да би се он погодно користио свим тим” (Исто).
Зар не видите из Светог Писма и списа Светих Отаца да Бог ствара твари тако да оне буду корисне човеку, чак и у његовом пропадљивом стању; али их не ствара као пропадљиве, и оне нису биле такве пре Адамовог пада.
Но, погледајмо сада шта пише код једног од Светих Отаца, који директно говори о непропадљивости твари пре Адамовог преступа, код светог Григорија Синаита, који је својим узвишеним духовним животом и богословском целомудреношћу достигао висоте Божанскога виђења. Он пише (наводимо према руском “Добротољубљу”):
“Твар која данас постоји није створена у почетку као пропадљива; већ је таква постала (касније), јер се, по Писму, покорила таштини, али не од своје воље, већ због онога који је покори, ‘са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу’ (Римљ.8,20). Онај Који је обновио Адама и осветио га, обновио је и твар, али је од пропадљивости није избавио” (Главе о заповестима и догматима, 11).
Даље, исти Свети Отац нам даје изузетне детаље у вези са стањем твари (конкретно, Раја) пре Адамовог преступа:
“Едем је место у коме је Бог посадио најразличитије мирисно биље. Није ни потпуно непропадљив нити, пак, потпуно пропадљив. Налазећи се између пропадљивости и непропадљивости, он је увек и преизобилно испуњен плодовима и цвећем у цвату, и зрелим и незрелим. Дрвеће које пада и зрели плодови се претварају у мирисну земљу, која нема задах труљења као у овом свету. То је од изобиља благодати освећења која тамо увек влада” (Исто).
Шта кажете на речи које сам навео? Да ли ћете и надаље остати убеђени у оно што учи “униформисана” еволуционистичка философија да је твар била иста пре пада као и после? Свето Писмо нас учи да “Бог није створио смрт” (Прем. 1,13), а св. Јован Златоуст учи да:
“Као што је твар постала пропадљива када је твоје тело постало пропадљиво, тако ће твар – када твоје тело постане непропадљиво – следити тело и постати му слична” (Омилије на посланицу Римљанима, XIV, 5).
А св. Макарије Велики вели:
“… Постављен би (Адам) за господара и цара свих твари… после његовог поробљења, поробљена би са њим заједно и твар која му је служила и покоравала се; зато што се преко њега зацарила смрт над сваком душом…” (Омилија 11).
Учење Светих Отаца, ако прихватамо “како је написано” и не покушавамо да га протумачимо помоћу наше људске мудрости, јасно говори о томе да је стање твари пре Адамовог пада било потпуно другачије од садашњег. Не желим да кажем да знам какво је било то стање; то стање између пропадљивости и непропадљивости је веома загонетно за нас који смо потпуно подложни пропадљивости. Други велики православни Отац, св. Симеон Нови Богослов, учи да су закони природе које ми данас знамо друкчији од оних који су били пре Адамовог преступа. Он пише:
“Речи и уредбе Божије постају природни закон, тако и уредба Божија, дата Адаму због његове непослушности, тј. осуда на смрт и трулежност, постаје природни закон, вечан и непролазан” (Слово 38).
Ко од нас, грешних људи, може да одреди какав је био “закон природе” пре Адамовог преступа? Наравно, природне науке, које су потпуно везане својим посматрањем за садашње стање творевине, не могу да га (тј. закон природе пре пада – прим. уред.) проучавају.
Па како ми онда уопште ишта знамо о њему? Очигледно, зато што нам је Бог открио нешто о томе преко Светог Писма. Али ми такође знамо из дела св. Григорија Синаита (као и из других дела која ћу касније навести) да је Бог открио нешто и ван Писма. А то ме доводи до другог веома важног питања које поставља теорија еволуције.