NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

„Pravoslavni evolucionizam“ i svetootačko učenje

Primetićete da sam, pišući o Adamu i Evi, navodio Svete Oce koji su tumačili tekst Knjige Postanja, može se reći, prilično „bukvalno“. Da li je tačna moja pretpostavka da Vi hoćete da tumačite tekst „alegoričnije“ kada kažete da verovati u neposredno stvaranje Adama od Boga znači pridržavati se „veoma uske koncepcije Svetog Pisma“? To je izuzetno važna tačka, i ja sam bukvalno zapanjen saznanjem da „pravoslavni evolucionisti“ uopšte ne znaju kako su Sveti Oci tumačili Knjigu Postanja. Složićete se sa mnom da mi nismo slobodni da tumačimo Sveto Pismo kako nam se prohte, već da treba da sledimo Svete Oce. Bojim se da mnogi koji govore o Knjizi Postanja i o evoluciji ne obraćaju pažnju na taj princip. Neki se toliko trude da zadaju udarac protestantskom fundamentalizmu da odlaze veoma daleko, protiveći se svakome ko hoće da tumači sveti tekst Knjige Postanja „bukvalno“; ali tako postupajući oni se ne savetuju sa sv. Vasilijem Velikim ili drugim tumačima Knjige Postanja, koji jasno postavljaju načela kojih treba da se pridržavamo prilikom tumačenja svetih tekstova. Bojim se da mnogi od nas koji tobože slede svetootačko Predanje ponekad pokazuju nemar i olako upadaju u prazno mudrovanje umesto da slede učenje Svetih Otaca. Čvrsto verujem da pravoslavni Hrišćanin može da nađe kod Svetih Otaca celovit pogled na svet i filosofiju života; ako budemo osluškivali njihovo učenje, a sebe smatrali nedovoljno mudrima da druge učimo po svojoj „mudrosti“, nećemo zalutati.
A sad Vas molim da zajedno sa mnom istražite jedno veoma važno i temeljno pitanje: kako Sveti Oci tumače Knjigu Postanja? Ostavimo naša predubeđenja o „bukvalnom“ ili „alegoričnom“ tumačenju i pogledajmo kako nas Sveti Oci uče da čitamo Knjigu Postanja.
Nema ničeg boljeg nego da počnemo od samog sv. Vasilija Velikog koji tako nadahnuto piše o šest Dana Stvaranja. U Šestodnevu čitamo:
„Oni koji ne priznaju opšteprihvaćeno značenje Svetog Pisma kažu da voda nije voda, već da je (to tvar) neke druge prirode i objašnjavaju biljke i ribe po svom nahođenju. Oni, takođe, opisuju nastanak gmizavaca i zveri u skladu sa svojim poimanjima, kao što i tumači snova u skladu sa svojim sopstvenim namerama tumače ono što vide u snovima. A ja kada čujem ‘trava’, razumem ‘trava1; i na isti način shvatam sve kako je i rečeno: biljke, ribe, zveri i stoku. Jer se ne stidim Jevanđelja Hristova (Rimlj. 1,16)… Neću se složiti još da priznam da je naša povest o stvaranju sveta manje vredna zbog toga što rab Božiji Mojsije nije razmišljao o obliku (Zemlje), što nije rekao da je obim Zemlje negde oko 180 hiljada stadija, što nije izmerio koliko se prostire u vazduhu zemljina senka, kada se sunce kreće ispod zemlje i kada ova senka, padajući na mesec, prouzrokuje pomračenja. Ako on nije govorio o onome što nas se ne tiče, jer je za nas beskorisno, zar ću zbog toga smatrati da su reči Duha manje vredne od bezumne mudrosti (onih koji pisahu o svetu – prim. prir.)7 Neću li još više da proslavljam Onoga Koji nije opteretio um naš praznim stvarima, već je tako ustrojio da nam sve napisano bude za pouku i usavršenje duša naših? Ovo, čini mi se, nisu razumeli oni koji pokušavaju da, određenim prilagođavanjima i (alegorijskim) tumačenjima, pridaju neki svoj smisao Pismu. Ali to znači praviti se mudrijim od reči Duha i, pod izgovorom tumačenja, uvoditi svoje sopstvene misli. Zato ćemo razumevati upravo onako kako piše“ (Šestodnev, IX, 1).
Jasno je da nas sv. Vasilije Veliki čuva od „objašnjavanja“ onih stvari u Knjizi Postanja koja su nedostupna prostom ljudskom shvatanju; veoma lako se na ovo lovi savremeni „prosvećeni“ čovek, čak i pravoslavni. Zato uložimo sve svoje snage da razumemo Sveto Pismo onako kako su ga shvatali Sveti Oci, a ne po našoj savremenoj „mudrosti“. Uz to, nećemo se zadovoljiti pogledima samo jednog Svetog Oca; istražićemo i druge.
Jedan od opšteprihvaćenih komentara Knjige Postanja pripada sv. Jefremu Sirijskom. Njegovi pogledi su utoliko važniji za nas, pošto je on „istočni“ Otac, i on je dobro znao starojevrejski jezik. Savremeni naučnici nam kažu da su „istočni Oci“ skloni „alegorijskim“ tumačenjima, i da Knjigu Postanja tako tumače na alegorijski način. Ali pročitajmo šta kaže prepodobni Jefrem Sirijski u svom komentaru Knjige Postanja:
„Niko ne treba da misli da je šestodnevno stvaranje neka alegorija; takođe je nedozvoljeno govoriti da je ono što je po opisu stvoreno za šest dana stvoreno odjednom, ili da su, tobože, u opisu dati nazivi koji ili ništa ne znače ili znače nešto drugo. Naprotiv, treba znati da kao što se pod nebom i zemljom razume nebo i zemlja, tako i sve ostalo što je rečeno da je stvoreno i uvedeno u poredak posle neba i zemlje sadrži u sebi ne prazne nazive, nego sili ovih naziva odgovara sama suština stvorenih bića“ (Tumačenje na Knjigu Postanja, t. 3, d. 6).
To su zasad, naravno, opšti principi; pogledajmo sada nekoliko slučajeva konkretne primene ovih principa kod svetog Jefrema Sirijskog.
„Jer iako su i svetlost i oblaci stvoreni odjednom, i dan i noć prvog dana su trajali po dvanaest sati“ (Isto).
I još: „Pošto je u tren oka (od Adama) uzeto njegovo rebro i praznina popunjena njegovim telom, a obnažena kost dobila potpun izgled i svu lepotu žene, Bog je dovodi i predstavlja Adamu“ (Isto).
Sasvim je očigledno da sv. Jefrem Sirijski čita Knjigu Postanja „kao što je napisana“: kada čuje o ‘Adamovom rebru“, on pod tim podrazumeva Adamovo rebro, i ne doživljava to kao alegorijski način izražavanja nečega drugog. Isto tako on, sasvim očigledno, razume šest Dana Stvaranja baš kao šest dana koje deli na „veče“ i „jutro“, po dvanaest sati.
Namerno sam uzeo „jednostavni“ komentar prepodobnog Jefrema Knjige Postanja pre nego što navedem i druge, „mističke“ komentare, jer ovakvo „jednostavno“ shvatanje Knjige Postanja najviše „pogađa“ savremeni „prosvećeni“ um. Pretpostavljam da će većina pravoslavnih, koji nisu naročito upućeni u Svete Oce odmah reći: „To je previše jednostavno! Mi danas znamo više. Dajte nam neke ‘dublje’ Oce“. Avaj, za naše savremeno „bezumlje“ nema dubljih Otaca, jer i oni koji su „mističkiji“ tekst Knjige Postanja shvataju isto tako „jednostavno“ kao prepodobni Jefrem Sirijski! Oni koji traže veću „istančanost“ kod Svetih Otaca nalaze se pod uticajem savremenih zapadnih ideja, potpuno stranih Svetim Ocima Pravoslavne Crkve. Ali ja ću morati to da pokažem, navodeći citate iz spisa mnogih Svetih Otaca.
Sada ćemo konkretno razmotriti pitanje „trajanja“ šestodnevnog Stvaranja. Ja smatram da je ovo pitanje sekundarnijeg značaja u odnosu na ono koje postavlja teorija evolucije, ali, naravno, neće biti loše da saznamo šta su o tome mislili Sveti Oci, utoliko pre što ćemo tako početi da razumevamo kolika je ogromna razlika između savremene zapadne teorije o nastanku sveta i svetootačkog shvatanja Postanja. Bez obzira na to kako ih tumačimo, ti „Dani“ nadilaze naše shvatanje, jer mi znamo samo za prolazne „dane“ našeg palog sveta: kako možemo i da zamislimo te „Dane“, kada je svesilno dejstvovala tvoračka sila Boga! Blaženi Avgustin lepo kaže (ako ste spremni da prihvatite ono što on piše!):
„Kakvi su to bili dani, nama je veoma teško da zamislimo, čak i potpuno nemoguće; a još je manje moguće govoriti o tome“ (O gradu Božijem, XI, 6).
Sami Sveti Oci su malo govorili na ovu temu, verovatno zato što to za njih i nije bio neki problem. Ali to je glavni problem za savremenog čoveka, jer se on trudi da shvati Božije stvaranje pomoću zakona prirode našeg palog sveta. Izgleda da su Sveti Oci smatrali da se, po svom trajanju, ti Dani nisu razlikovali od poznatih nam dana, a neki čak ukazuju da su trajali 24 časa, o čemu govori prepodobni Jefrem Sirijski. Ali ima nešto u tim „Danima“ što nam je važnije da shvatimo i što se tiče „trenutnosti“ Božijega stvaranja, o kojoj Vi pišete.
Vi pišete: „Pošto je Bog stvorio vreme, ‘trenutno’ stvaranje nečega bio bi akt koji bi protivrečio Njegovoj sopstvenoj odluci i volji… Kada govorimo o stvaranju zvezda, biljaka, životinja i čoveka, mi ne govorimo o čudesima, ne govorimo o neuobičajenom mešanju Boga
u stvaranje, već o ‘prirodnom’ toku stvaranja“. Zar ne izdajete, ovde, savremenom „mudrošću“ učenje Svetih Otaca? Šta je početak svih stvari ako ne čudo? Već sam Vam pokazao da sv. Grigorije Nisijski, sv. Kiril Jerusalimski, sv. Grigorije Bogoslov i sv. Jovan Damaskin (kao i svi Oci) uče da je prvi čovek Adam nastao drukčije od svih prirodnih pokolenja ostalih ljudi; isto tako su prva stvorenja, po tekstu Svetog Pisma, nastala drukčije od svih potonjih; ona su postala ne putem prirodnog razmnožavanja, već po reči Božijoj. Savremena teorija evolucije to negira, jer su je izmislili nevernici koji su hteli da poreknu Božije dejstvo u stvaranju i da objasne nastanak sveta „prirodnim“ uzrocima. Zar ne vidite kakva ustvari filosofija stoji iza teorije evolucije?
Šta o ovome kažu Sveti Oci? Već sam navodio sv. Jefrema Sirijskog čiji ceo komentar Knjige Postanja opisuje kako su se trenutno savršavali akti Božijega stvaranja, mada su „Dani“ stvaranja trajali po 24 časa ponaosob. Pogledajmo sada šta sv. Vasilije Veliki kaže o stvaralačkim aktima Boga u toku Šest Dana stvaranja.
Govoreći o Trećem Danu Stvaranja sv. Vasilije piše:
„Na ovu reč (Božiju) su se obrazovali grmovi, iz zemlje je izniklo sve drveće…
Sve malo drveće se, odjednom, razgranalo i progustilo; pojavile su se biljke koje se koriste za vence: ruže, mirte i lovori… sve je u trenu postalo…“ (Šestodnev, V, 6).
On još kaže: „Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje. Ova kratka zapovest je odmah postala velika priroda i umetnička reč, proizvodeći bezbrojne vrste bilja brže od naše misli“ (Šestodnev, V, 10),
I još o Petom Danu: „Zapovest je izrečena; i istog časa reke i jezera rađaju sebi svojstvene i prirodne vrste“ (Šestodnev, VII, 1).
Tako i sv. Jovan Zlatoust u svom komentaru Knjige Postanja uči:
„Danas (Bog) već prelazi na vode i pokazuje nam da su Njegovom rečju i zapovešću nastale životinje. Koji um, reci mi, može da pojmi to čudo? Koji jezik je u stanju da dostojno proslavi Tvorca? Samo je rekao: ‘neka pusti zemlja iz sebe travu’ i odmah je izazvao rađanje… samo je to rekao i pojavilo se mnoštvo raznovrsnog cveća, trave i semenja, i sve se dogodilo samo po reči; samo je rekao „neka vrve po vodi živeduše“ i odjednom je nastalo toliko vrsta gmizavaca, toliko mnoštvo ptica, da ih je nemoguće prebrojati“ (Omilija na Knjigu Postanja, VII, 3).
Ovde ću ponoviti: smatram da savremena nauka u većini slučajeva zna više o osobinama riba i sličnim konkretnim faktima od sv. Vasilija Velikog, sv. Jovana Zlatoustog, sv. Jefrema Sirijskog i drugih Otaca; to niko neće poricati. Ali ko više zna o načinima na koje stvara Bog: savremena nauka, koja čak nije ni sigurna u to da Bog postoji, ali se, u svakom slučaju, trudi da sve objasni bez Njega; ili, pak, ovi bogonosni Oci? Kada kažete da Bog ne stvara trenutno, onda smatram da izlažete učenje savremene „mudrosti“, a ne učenje Svetih Otaca.
Razume se, da stvaranje Božije, u određenom smislu, nije trenutan posao; ali i ovde su Sveti Oci potpuno ispravni u svom učenju. Citirao sam prepodobnog Jefrema Sirijskog koji kaže: „Isto tako je nedozvoljeno govoriti da je u trenu bilo stvoreno ono što je po Sv. Pismu stvarano šest dana“. Imajući to u vidu razmotrimo mesto iz spisa sv. Grigorija Nisijskog koji Vi navodite: „čovek je bio stvoren na kraju, posle bilja i životinja, jer priroda sledi put koji postepeno vodi ka savršenstvu“, i „priroda postepeno usavršava svoja životna svojstva, od najnižih do savršenih“. Navodeći ove odlomke Vi ste se trudili da ih razumete u smislu savremenog evolucionističkog učenja. Ali, naravno, nije dobro izvoditi iz ovih starih tekstova zaključke savremene filosofije! Ovde sv. Grigorije Nisijski uči isto što i mnogi drugi Sveti Oci polazeći od veoma „bukvalnog“ shvatanja Knjige Postanja.
Tako sv. Grigorije Bogoslov, tvrdeći kao i prepodobni Jefrem Sirijski da stvaranje nije bilo „trenutno“, uči:
„Stoga se danima (stvaranja) dodaje nešto prvo, drugo, treće i tako dalje sve do sedmog dana, koji je dan odmora od dela, i ovim danima se deli sve što je stvoreno i što se privodi u poredak po neizrecivim zakonima, a ne trenutno Svemogućom Rečju za koju pomisliti ili izreći znači već izvršiti delo. I nije nimalo čudno to što se čovek poslednji javio na svet i bio udostojen Božijega lika; jer je za njega kao za cara bilo potrebno stvoriti carsku obitelj, i tek onda u nju uvesti cara u pratnji svih stvorenja“ (Slovo na novu sedmicu, povodom proleća i u sećanje na mučenika Mamanta, Omilija 44).
I sv. Jovan Zlatoust uči: „Svesilna desnica Njegova i beskrajna premudrost Njegova mogla je lako da stvori sve i za jedan dan. Šta rekoh – za jedan dan? Čak i trenutno. Ali pošto je On stvorio sve što postoji ne radi Svoje koristi, jer mu ništa ne treba, budući da sve ima, nego po čovekoljublju i blagosti Svojoj, zato i stvara u delovima i prenosi nam, kroz usta blaženog Proroka, jasno učenje o stvaranju da mi, podrobno se tako obavestivši o tome, ne bismo podlegali onima koji se zanose ljudskim umovanjem… Zašto je, reći ćeš, on (čovek) stvoren posle svega, ako je iznad svih tih tvari? Iz pravednog razloga. Kada car namerava da uđe u neki grad, naoružani vojnici i svi ostali moraju da idu ispred njega da bi car ušao u dvorac kada je sve već pripremljeno; isto tako je i Bog, hoteći da postavi cara i gospodara svega zemaljskog, prvo sačinio sve te ukrase, a tek onda je stvorio gospodara“ (Omilije na Knjigu Postanja, III, 3; VIII, 2).
Dakle, svetootačko učenje jasno kaže da se Bog, iako je mogao da sve stvori trenutno, odlučio da stvara u stadijumima sa postepenim usavršavanjem, pri čemu svaki stadijum nije bio izvršen ni u trenutku, ni tokom nekog neodređenog vremenskog perioda, već kao između te dve krajnosti – upravo za šest dana.
Sveti Jefrem Sirijski i Jovan Zlatoust u svojim komentarima na Knjigu Postanja otvoreno razmatraju Božije stvaranje kao delo u šest običnih dana, pri čemu Bog svakog dana stvara „istog časa“ i „trenutno“. Isto tako i sv. Vasilije Veliki, uprkos široko rasprostranjenom mišljenju „hrišćanskih evolucionista“, razmatra akte Božijeg stvaranja kao „trenutne“ i „magnovene“, smatrajući da je svaki od šest Dana trajao 24 časa, jer povodom Prvog Dana on kaže:
„I bi veče i bi jutro. Prorok govori o trajanju dana i noći… ‘I bu veče u bi jutro, dan jedan’. Zašto je nazvan ‘jedan’, a ne ‘prvi’?.. Ovim (Prorok) određuje meru dana i noći i sabira ih u jedno, jer dvadeset četiri časa čine ceo jedan dan, ako se pod jednim danom podrazumeva (obdanica) i noć“ (Šestodnev, 11, 8).
Čak i sv. Grigorije Bogoslov, koji je najbolji „posmatrač“ od svih Svetih Otaca, misli isto tako. On kaže:
„Kao što prvo stvaranje počinje u nedelju (a ovo se vidi po tome što je sedmi dan od njega subota, koji je dan odmora od posla), tako i drugo stvaranje počinje opet istog dana“ (Slovo na novu sedmicu, Omilija 44).
I opet kaže sv. Grigorije Bogoslov, iskazujući svetootački pogled na onaj svet u koji je bio postavljen Adam:
„Tako reče Logos i, uzevši deo novostvorene zemlje, besmrtnim rukama sačini moj lik“ (O duši, Omilija 7).
Kao što je već bilo rečeno, ja ne smatram da je to pitanje od prvostepenog značaja prilikom razmatranja problema evolucije; ipak ono živo svedoči o uticaju savremene filosofije na „hrišćanske evolucioniste“ koji ne mogu da izdrže a da ne protumače ovih Šest Dana na takav način da oni ne izgledaju smešno u očima „mudraca“ ovog sveta, koji su „naučno dokazali“ da je nastanak sveta, kakav god da je bio, trajao milione godina. Mnogo je važnije da „hrišćanski evolucionisti“ upravo zbog toga tako teško veruju u šestodnevno stvaranje, koje pak nije predstavljalo problem za Svete Oce, jer ne shvataju šta se dogodilo za tih Šest Dana: oni smatraju da se radi o dugim prirodnim procesima razvoja u skladu sa zakonima našeg današnjeg propadljivog sveta; u stvari, kako kažu Sveti Oci, priroda tog prvostvorenog sveta je bila potpuno drukčija u poređenju sa našim, što ću i pokazati nešto kasnije.
Razmotrimo podrobnije još jedan od osnovnih svetootačkih komentara Knjige Postanja, koji pripada sv. Jovanu Zlatoustu. Obratite pažnju na to da ne navodim malo poznate ili sumnjive Oce, već isključivo same stubove Pravoslavlja, kod kojih je celo naše pravoslavno učenje najjasnije i najbožanstvenije izraženo. Kod njega mi takođe ne nalazimo „alegorije“, već samo strogo tumačenje teksta, kako je on i napisan. Kao i drugi Oci, on govori o tome da je Adam bio stvoren bukvalno od praha, a Eva bukvalno od Adamovog rebra. On piše:
„Ako neprijatelji istine budu insistirali na tome da je nemoguće stvoriti nešto ‘ni iz čega1, onda ćemo ih upitati: da li je prvi čovek stvoren od zemlje ili od nečeg drugog? Nesumnjivo će se složiti sa nama i reći: od zemlje. Pa neka nam onda kažu kako je od zemlje nastalo telo? Od zemlje može da bude blato, glina, cigla, crep: ali kako je nastalo telo? Kosti, nervi, žile, salo, koža, nokti, kosa? Kako je od jedne materije nastalo toliko raznovrsnih stvari? Ali na to oni ništa ne mogu da kažu“ (Omilije na Knjigu Postanja, 11, 4).
I još sv. Jovan (Zlatoust) piše:
„Jedno rebro, rečeno je, uze (Bog): kako je od tog jednog rebra stvorio celo živo biće? Šta ja to pričam: kako je od tog jednog rebra Bog uopšte stvorio živo biće? Reci mi kako se desilo odvajanje (rebra)? Kako (Adam) nije osetio to odvajanje? Ali ti to ne možeš da kažeš: to zna samo Onaj ko je izvršio stvaranje… (Bog) nije stvorio neko drugo stvorenje, već je uzevši od već stvorenog jedan mali deo, od tog dela načinio celo (novo) biće. Kakva je sila najvećeg Umetnika – Boga da od tog malog dela (rebra) načini sklop tolikih udova, toliko čula i stvori celo, savršeno i potpuno biće“ (Omilije na Knjigu Postanja, XV, 23).
Ako hoćete mogu da vam navedem još mnogo drugih mesta iz ovog dela, koja pokazuju da sveti Jovan Zlatoust – a zar on nije glavni pravoslavni tumač Svetog Pisma? – uvek tumači sveti tekst Knjige Postanja kakav on jeste, smatrajući da je zmija (kroz koju je đavo govorio) koja je iskušavala praroditelje u Raju bila stvarno zmija, da je Bog stvarno priveo sve životinje Adamu da bi im ovaj nadenuo imena i „ta imena koja im je dao Adam ostaju do danas“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIV, 5). (Ali u skladu sa evolucionističkim učenjem mnoge životinje su do Adamovog doba već izumrle, pa zar onda mi treba da verujemo da Adam nije dao imena svim zverima poljskim /1. Mojs. ili Post. 2,19/, već samo onima koje su preostale?)
Sveti Jovan Zlatoust govori sledeće o rajskim rekama:
„Moguće je da oni koji vole da govore po svojoj mudrosti i ovde ne dopuštaju to da su reke stvarno reke, niti da su vode stvarno vode, već sugerišu onima koji ih slušaju da (umesto reka i voda) zamišljaju nešto drugo. Ali mi nećemo slušati te ljude, ogradićemo od njih naš sluh i verovaćemo božanstvenom Pismu i, sledeći ono što je u njemu rečeno, trudićemo se da sačuvamo u svojim dušama zdrave dogmate“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIII, 4).
Da li je potrebno još citirati ovog božanstvenog Oca? Kao i sv. Vasilije Veliki i sv. Jefrem Sirijski, i on nas upozorava:
„Ne verovati sadržini Božanstvenoga Pisma, već uvoditi drugo nešto iz svog uma, to, ja mislim, izlaže velikoj opasnosti one koji se osmele na tako nešto“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIII, 3).
Pre nego što nastavim, ukratko ću odgovoriti na prigovore koje sam čuo od branilaca teorije evolucije: oni kažu da ćeš ako čitaš celo Pismo „kako je napisano“, dospeti u smešan položaj. Ako, oni kažu, mi treba da verujemo da je Adam stvarno bio stvoren od prašine, a Eva od Adamovog rebra, zar ne treba da verujemo u to da Bog ima „ruke“, da On „hoda“ u Raju i (po njima) slične besmislice? Ovakve primedbe ne može da stavlja onaj ko je pročitao makar jedan komentar Svetih Otaca na Knjigu Postanja. Svi Sveti Oci razlikuju ono što je rečeno o stvaranju i što treba da se uzima „kako je napisano“ (ako to nije očigledna metafora ili neka druga stilska figura, na primer, „sunce zna svoj zalazak“ u Psalmima; ali to, naravno, treba samo deci objašnjavati) i onog što je rečeno o Bogu, što treba da se shvata, kako je više puta govorio sv. Jovan Zlatoust, „na bogodoličan način“.
Na primer, sv. Jovan Zlatousti piše:
„I kada čuješ, dragi moj, da ‘nasadi Bog vrt u Edemu na Istoku’, onda reč to ‘nasadi’ shvati bogodolično, tj. da je On zapovedio; a što se tiče reči koje slede, veruj da je Raj stvarno bio stvoren i to baš na onom mestu koje označuje Pismo“ (Omilije na Knjigu Postanja, XIII, 3).
Sveti Jovan Damaskin jasno kaže da alegorično shvatanje Raja jeste ono čime se odlikuje jeres Origenova:
„Oni tumače Raj, nebo i sve ostalo – alegorično“ (O jeresima,64).
Ali kako da shvatimo one Svete Oce naročito dubokog duhovnog života, koji su tumačili Knjigu Postanja i druge iz knjige Svetoga Pisma na duhovni ili mistički način? Da nismo sami tako daleko otpali od svetootačkog shvatanja Pisma, to za nas ne bi bio toliki problem. Jedan isti tekst Svetog Pisma je istinit „onako kako je na pisano“, ali ima i svoj duhovni smisao. Evo šta kaže veliki pustinjak sv. Makarije Veliki, prozorljivi Svetac, koji je vaskrsavao mrtve:
„Da je Raj zatvoren i da je Heruvimu naređeno da ognjenim mačem brani čoveku ulazak u njega, verujemo da je to zaista tako i bilo, kao što je i napisano, ali u isto vreme nalazimo da se ovo tajanstveno zbiva u svakoj duši“ (Sedam beseda, VI, 5).
Naši savremeni „patrolozi“ koji prilaze Svetim Ocima ne kao živim izvorima Predanja, već isključivo kao mrtvim „akademskim izvorima“, neizostavno pogrešno shvataju ovu najvažniju tačku. Svaki pravoslavac koji živi svetootačkim Predanjem zna da Oci, tumačeći neko mesto iz Svetog Pisma na duhovni ili alegorični način, time nikada ne poriču i njegovo bukvalno značenje, za koje smatraju da je dovoljno poznato čitaocu…
Navešću jasan primer ovoga.
Božanstveni Grigorije Bogoslov u svom „Slovu na Bogojavljenje ili na praznik Roždestva Spasitelja“ piše o Drvetu Poznanja: „Ovo drvo je, po mom rasuđivanju, bilo sozercanje kome bez opasnosti mogu da pristupe samo oni koji su se usavršili u duhovnom opitu“. To je duboko duhovno tumačenje i meni nije poznato nijedno drugo mesto iz dela ovog Oca gde bi on otvoreno rekao da je to drvo bukvalno bilo drvo, „kako je napisano“. Tako da, kako bi rekli naši naučnici, ostaje „otvoreno pitanje“ da li on potpuno „alegorizuje“ priču o Adamu i Raju ili ne?
Naravno, mi iz drugih dela sv. Grigorija znamo da on nije alegorizovao Adama i Raj. Ali, što je još važnije, mi imamo direktno svedočanstvo drugog velikog Oca koje se tiče Grigorijevog tumačenja Drveta poznanja.
Ali pre nego što navedem to svedočanstvo, moram da se uverim u to da li se slažete sa mnom oko osnovnog principa tumačenja dela Svetih Otaca. Sveti Oci (ali isključivo ako se radi o pravim Svetim Ocima, a ne o običnim crkvenim piscima neodređenog autoriteta), izlažući učenje Crkve, ne protivreče jedan drugom čak i kada, po našem slabom razumevanju stvari, među njima postoje nesaglasnosti. Taj akademski racionalizam suprotstavlja jedne Oce drugima, prati njihove međusobne „uticaje“, deli ih na „škole“ ili „struje“ i nalazi među njima protivrečnosti. Sve to je strano pravoslavno-hrišćanskom shvatanju Svetih Otaca. Za nas je pravoslavno učenje Svetih Otaca – jedna celina, a pošto se celo pravoslavno učenje, očigledno, ne sadrži ni kod jednog pojedinačnog Oca, jer su svi Sveti Oci bili ljudski ograničeni, mi ga nalazimo delom kod jednih, delom kod drugih Otaca; jedni Oci objašnjavaju ono što je nejasno kod drugog; čak nije u kraJnjem slučaju ni važno za nas ko je šta rekao ako je to pravoslavno i slaže se sa svetootačkim učenjem u celini. Siguran sam da će te se složiti sa mnom u ovome i da Vas neće začuditi što ću sad navesti tumačenje reči sv. Grigorija Bogoslova od strane velikog sv. oca koji je živeo hiljadu godina posle njega, sv. Grigorija Palame, arhiepiskopa Solunskog.
Protiv sv. Grigorija Palame i drugih Otaca-isihasta koji su učili o „Nestvorenoj Tavorskoj Svetlosti“ istupio je zapadni racionalista Varlaam. Podstaknut rečima sv. Maksima Ispovednika, koji je na jednom mestu nazvao tu Svetlost Preobraženja „simvolom bogoslovlja“, Varlaam je učio da ta Svetlost nije ispoljavanje Božanstva, već nešto telesno, nije „bukvalno“ Božanska Svetlost, već samo njen „simvol“. To je nagnalo sv. Grigorija Palamu da da odgovor koji rasvetljava odnos „simvoličkog“ i „bukvalnog“ tumačenja Svetog Pisma, konkretno, što se tiče onog mesta iz sv. Grigorija Bogoslova, koje sam ranije navodio. On piše da Varlaam i drugi:
„Ne uviđaju da je Maksim, mudrac u delima Božanstvenim, nazvao Svetlost Gospodnjega Preobraženja ‘simvolom bogoslovlja’ samo po analogiji i u duhovnom smislu. U suštini, u bogoslovlju koje pribegava analogijama i ima za cilj da nas uzdiže, stvari, koji imaju sopstveno postojanje, postaju, faktički i na rečima, simvoli po homonimiji; upravo u tom smislu Maksim i naziva tu Svetlost – ‘simvolom’… Slično tome je i sv. Grigorije Bogoslov nazvao Drvo poznanja – „sozercanjem“, razmatrajući ga u svojim sozercanjima kao simvol tih sozercanja, (simvol) koji ima za cilj da nas uzvisi; ali odavde ne sledi da je spomenuto (drvo) iluzija ili simvol koji po sebi ne postoji. Jer božanstveni Maksim i Mojsija shvata kao simvol Suda, a Iliju kao simvol Proviđenja! Šta, dakle, zar onda ispada da oni nisu zaista postojali, već da su bili izmišljeni ‘simvolički’? I zar ap. Petar ne bi mogao za onoga ko bi hteo da se uzvisi do sozercanja da postane simvol vere, a Jakov – nade, a Jovan – ljubavi?“ („U odbranu svetih isihasta“, Triada II, 3; 2123).
Moglo bi se navesti još mnogo sličnih citata koji pokazuju kakvo je učenje Svetih Otaca o tumačenju Svetog Pisma i, konkretno, Knjige Postanja; ali već sam naveo dovoljno da bih pokazao da istinsko svetootačko učenje o ovoj stvari postavlja ozbiljne prepreke onima koji bi hteli da tumače Knjigu Postanja u skladu sa savremenim idejama i ovosvetskom mudrošću, te da, stoga, svetootačko tumačenje čini nemogućim usaglašavanje Knjige Postanja sa teorijom evolucije, koja zahteva potpuno „alegorično“ tumačenje teksta (Knjige Postanja) na mnogim mestima gde svetootačko tumačenje to ne dopušta. Učenje o tome da Adam nije bio stvoren od praha, već razvojem od neke druge tvari jeste novo učenje koje je potpuno tuđe Pravoslavlju.
Na ovom mestu „pravoslavni evolucionista“ može, kao onaj koji veruje i u savremenu teoriju evolucije i u učenje Svetih Otaca, da pokuša da spasi svoje pozicije na jedan od sledeća dva načina:
A. On može da pokuša da kaže da mi, danas, o prirodi znamo više od Svetih Otaca i da zato možemo da tumačimo Knjigu Postanja bolje od njih. Ali čak i „pravoslavni evolucionista“ zna da Knjiga Postanja nije naučni traktat, već bogonadahnuto bogoslovsko-kozmološko delo. Tumačenje bogonadahnutog dela je, očigledno, stvar bogonadahnutih bogoslova, a ne naučnikaprirodnjaka, koji obično ne znaju ni same principe takvog tumačenja. Istina je da su u Knjizi Postanja date mnoge „činjenice“ o prirodi. Ali treba obratiti pažnju na to da te činjenice nisu one činjenice koje mi sada vidimo, već potpuno drukčije: stvaranje neba i zemlje, svih životinja i biljaka, prvoga čoveka. Već sam pokazao da Sveti Oci potpuno jasno uče da se, na primer, stvaranje prvog čoveka Adama sasvim razlikuje od razmnožavanja ljudi kakvo je danas; nauka može da posmatra samo ovo drugo, a što se tiče stvaranja Adama, ona nudi isključivo filosofske spekulacije, a ne naučno znanje.
Po Svetim Ocima, mi možemo da znamo ponešto o tom prvostvorenom svetu, ali je to znanje nedostupno prirodnim naukama. Kasnije ću ovo pitanje detaljnije razmotriti.
B. Sa druge strane, „pravoslavni evolucionista“, da bi sačuvao neosporivo svetootačko tumačenje barem nekih činjenica opisanih u Knjizi Postanja, može da preduzme proizvoljnu modifikaciju same teorije evolucije da bi je „podveo“ pod tekst Knjige Postanja. Tako, jedan „pravoslavni evolucionista“ može da kaže da je stvaranje prvog čoveka bilo naročito stvaranje koje ne potpada pod opšte zakonitosti preostalog stvaranja, i, na taj način, može da veruje u biblijsku priču o stvaranju Adama više ili manje „kako je napisano“, u isto vreme verujući u ono što se događalo preostalih Šest Dana Stvaranja u skladu sa „evolucionističkom naukom“. Neki drugi „pravoslavni evolucionista“ bi mogao da prihvati „evoluciju“ samog čoveka od nižih tvari, istovremeno tvrdeći da se Adam, „prvi evoluirani čovek“, pojavio ne tako davno (u evolucionističkoj skali od „milion godina“), čuvajući na taj način barem istorijsku realnost Adama i drugih patrijaraha, kao i široko rasprostranjeno svetootačko mišljenje (o čemu ću govoriti u drugom pismu, ako budete hteli) da je Adam bio stvoren pre oko sedam hiljada i petsto godina. Siguran sam da ćete se složiti sa mnom da su takve racionalističke zamke jednostavno besmislene i jalove. Ako Vaseljena „evoluira“, kao što uči savremena filosofija, onda i čovek „evoluira“ zajedno sa njom, i mi moramo da prihvatimo sve šta nam sveznajuća nauka kaže o starosti; ali, ako je tačno svetootačko učenje, onda je ono tačno i u pogledu postanja čoveka i u pogledu svega ostalog.
Ako možete da mi objasnite kako je moguće prihvatati svetootačko tumačenje Knjige Postanja i, istovremeno, verovati u evoluciju, rado ću vas saslušati; ali moraćete da mi ponudite čvršće naučne dokaze od onih koji postoje, jer su za objektivnog i nepristrasnog posmatrača „naučni dokazi“ evolucije krajnje nepouzdani.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *