Постање, стварање и рани човек

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ – ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

(Писмо Александру Каломиросу)

“Православни еволуционизам” и светоотачко учење

Приметићете да сам, пишући о Адаму и Еви, наводио Свете Оце који су тумачили текст Књиге Постања, може се рећи, прилично “буквално”. Да ли је тачна моја претпоставка да Ви хоћете да тумачите текст “алегоричније” када кажете да веровати у непосредно стварање Адама од Бога значи придржавати се “веома уске концепције Светог Писма”? То је изузетно важна тачка, и ја сам буквално запањен сазнањем да “православни еволуционисти” уопште не знају како су Свети Оци тумачили Књигу Постања. Сложићете се са мном да ми нисмо слободни да тумачимо Свето Писмо како нам се прохте, већ да треба да следимо Свете Оце. Бојим се да многи који говоре о Књизи Постања и о еволуцији не обраћају пажњу на тај принцип. Неки се толико труде да задају ударац протестантском фундаментализму да одлазе веома далеко, противећи се свакоме ко хоће да тумачи свети текст Књиге Постања “буквално”; али тако поступајући они се не саветују са св. Василијем Великим или другим тумачима Књиге Постања, који јасно постављају начела којих треба да се придржавамо приликом тумачења светих текстова. Бојим се да многи од нас који тобоже следе светоотачко Предање понекад показују немар и олако упадају у празно мудровање уместо да следе учење Светих Отаца. Чврсто верујем да православни Хришћанин може да нађе код Светих Отаца целовит поглед на свет и философију живота; ако будемо ослушкивали њихово учење, а себе сматрали недовољно мудрима да друге учимо по својој “мудрости”, нећемо залутати.
А сад Вас молим да заједно са мном истражите једно веома важно и темељно питање: како Свети Оци тумаче Књигу Постања? Оставимо наша предубеђења о “буквалном” или “алегоричном” тумачењу и погледајмо како нас Свети Оци уче да читамо Књигу Постања.
Нема ничег бољег него да почнемо од самог св. Василија Великог који тако надахнуто пише о шест Дана Стварања. У Шестодневу читамо:
“Они који не признају општеприхваћено значење Светог Писма кажу да вода није вода, већ да је (то твар) неке друге природе и објашњавају биљке и рибе по свом нахођењу. Они, такође, описују настанак гмизаваца и звери у складу са својим поимањима, као што и тумачи снова у складу са својим сопственим намерама тумаче оно што виде у сновима. А ја када чујем ‘трава’, разумем ‘трава1; и на исти начин схватам све како је и речено: биљке, рибе, звери и стоку. Јер се не стидим Јеванђеља Христова (Римљ. 1,16)… Нећу се сложити још да признам да је наша повест о стварању света мање вредна због тога што раб Божији Мојсије није размишљао о облику (Земље), што није рекао да је обим Земље негде око 180 хиљада стадија, што није измерио колико се простире у ваздуху земљина сенка, када се сунце креће испод земље и када ова сенка, падајући на месец, проузрокује помрачења. Ако он није говорио о ономе што нас се не тиче, јер је за нас бескорисно, зар ћу због тога сматрати да су речи Духа мање вредне од безумне мудрости (оних који писаху о свету – прим. прир.)7 Нећу ли још више да прослављам Онога Који није оптеретио ум наш празним стварима, већ је тако устројио да нам све написано буде за поуку и усавршење душа наших? Ово, чини ми се, нису разумели они који покушавају да, одређеним прилагођавањима и (алегоријским) тумачењима, придају неки свој смисао Писму. Али то значи правити се мудријим од речи Духа и, под изговором тумачења, уводити своје сопствене мисли. Зато ћемо разумевати управо онако како пише” (Шестоднев, IX, 1).
Јасно је да нас св. Василије Велики чува од “објашњавања” оних ствари у Књизи Постања која су недоступна простом људском схватању; веома лако се на ово лови савремени “просвећени” човек, чак и православни. Зато уложимо све своје снаге да разумемо Свето Писмо онако како су га схватали Свети Оци, а не по нашој савременој “мудрости”. Уз то, нећемо се задовољити погледима само једног Светог Оца; истражићемо и друге.
Један од општеприхваћених коментара Књиге Постања припада св. Јефрему Сиријском. Његови погледи су утолико важнији за нас, пошто је он “источни” Отац, и он је добро знао старојеврејски језик. Савремени научници нам кажу да су “источни Оци” склони “алегоријским” тумачењима, и да Књигу Постања тако тумаче на алегоријски начин. Али прочитајмо шта каже преподобни Јефрем Сиријски у свом коментару Књиге Постања:
“Нико не треба да мисли да је шестодневно стварање нека алегорија; такође је недозвољено говорити да је оно што је по опису створено за шест дана створено одједном, или да су, тобоже, у опису дати називи који или ништа не значе или значе нешто друго. Напротив, треба знати да као што се под небом и земљом разуме небо и земља, тако и све остало што је речено да је створено и уведено у поредак после неба и земље садржи у себи не празне називе, него сили ових назива одговара сама суштина створених бића” (Тумачење на Књигу Постања, т. 3, д. 6).
То су засад, наравно, општи принципи; погледајмо сада неколико случајева конкретне примене ових принципа код светог Јефрема Сиријског.
“Јер иако су и светлост и облаци створени одједном, и дан и ноћ првог дана су трајали по дванаест сати” (Исто).
И још: “Пошто је у трен ока (од Адама) узето његово ребро и празнина попуњена његовим телом, а обнажена кост добила потпун изглед и сву лепоту жене, Бог је доводи и представља Адаму” (Исто).
Сасвим је очигледно да св. Јефрем Сиријски чита Књигу Постања “као што је написана”: када чује о ‘Адамовом ребру”, он под тим подразумева Адамово ребро, и не доживљава то као алегоријски начин изражавања нечега другог. Исто тако он, сасвим очигледно, разуме шест Дана Стварања баш као шест дана које дели на “вече” и “јутро”, по дванаест сати.
Намерно сам узео “једноставни” коментар преподобног Јефрема Књиге Постања пре него што наведем и друге, “мистичке” коментаре, јер овакво “једноставно” схватање Књиге Постања највише “погађа” савремени “просвећени” ум. Претпостављам да ће већина православних, који нису нарочито упућени у Свете Оце одмах рећи: “То је превише једноставно! Ми данас знамо више. Дајте нам неке ‘дубље’ Оце”. Авај, за наше савремено “безумље” нема дубљих Отаца, јер и они који су “мистичкији” текст Књиге Постања схватају исто тако “једноставно” као преподобни Јефрем Сиријски! Они који траже већу “истанчаност” код Светих Отаца налазе се под утицајем савремених западних идеја, потпуно страних Светим Оцима Православне Цркве. Али ја ћу морати то да покажем, наводећи цитате из списа многих Светих Отаца.
Сада ћемо конкретно размотрити питање “трајања” шестодневног Стварања. Ја сматрам да је ово питање секундарнијег значаја у односу на оно које поставља теорија еволуције, али, наравно, неће бити лоше да сазнамо шта су о томе мислили Свети Оци, утолико пре што ћемо тако почети да разумевамо колика је огромна разлика између савремене западне теорије о настанку света и светоотачког схватања Постања. Без обзира на то како их тумачимо, ти “Дани” надилазе наше схватање, јер ми знамо само за пролазне “дане” нашег палог света: како можемо и да замислимо те “Дане”, када је свесилно дејствовала творачка сила Бога! Блажени Августин лепо каже (ако сте спремни да прихватите оно што он пише!):
“Какви су то били дани, нама је веома тешко да замислимо, чак и потпуно немогуће; а још је мање могуће говорити о томе” (О граду Божијем, XI, 6).
Сами Свети Оци су мало говорили на ову тему, вероватно зато што то за њих и није био неки проблем. Али то је главни проблем за савременог човека, јер се он труди да схвати Божије стварање помоћу закона природе нашег палог света. Изгледа да су Свети Оци сматрали да се, по свом трајању, ти Дани нису разликовали од познатих нам дана, а неки чак указују да су трајали 24 часа, о чему говори преподобни Јефрем Сиријски. Али има нешто у тим “Данима” што нам је важније да схватимо и што се тиче “тренутности” Божијега стварања, о којој Ви пишете.
Ви пишете: “Пошто је Бог створио време, ‘тренутно’ стварање нечега био би акт који би противречио Његовој сопственој одлуци и вољи… Када говоримо о стварању звезда, биљака, животиња и човека, ми не говоримо о чудесима, не говоримо о неуобичајеном мешању Бога
у стварање, већ о ‘природном’ току стварања”. Зар не издајете, овде, савременом “мудрошћу” учење Светих Отаца? Шта је почетак свих ствари ако не чудо? Већ сам Вам показао да св. Григорије Нисијски, св. Кирил Јерусалимски, св. Григорије Богослов и св. Јован Дамаскин (као и сви Оци) уче да је први човек Адам настао друкчије од свих природних поколења осталих људи; исто тако су прва створења, по тексту Светог Писма, настала друкчије од свих потоњих; она су постала не путем природног размножавања, већ по речи Божијој. Савремена теорија еволуције то негира, јер су је измислили неверници који су хтели да порекну Божије дејство у стварању и да објасне настанак света “природним” узроцима. Зар не видите каква уствари философија стоји иза теорије еволуције?
Шта о овоме кажу Свети Оци? Већ сам наводио св. Јефрема Сиријског чији цео коментар Књиге Постања описује како су се тренутно савршавали акти Божијега стварања, мада су “Дани” стварања трајали по 24 часа понаособ. Погледајмо сада шта св. Василије Велики каже о стваралачким актима Бога у току Шест Дана стварања.
Говорећи о Трећем Дану Стварања св. Василије пише:
“На ову реч (Божију) су се образовали грмови, из земље је изникло све дрвеће…
Све мало дрвеће се, одједном, разгранало и прогустило; појавиле су се биљке које се користе за венце: руже, мирте и ловори… све је у трену постало…” (Шестоднев, V, 6).
Он још каже: “Нека пусти земља из себе траву, биље. Ова кратка заповест је одмах постала велика природа и уметничка реч, производећи безбројне врсте биља брже од наше мисли” (Шестоднев, V, 10),
И још о Петом Дану: “Заповест је изречена; и истог часа реке и језера рађају себи својствене и природне врсте” (Шестоднев, VII, 1).
Тако и св. Јован Златоуст у свом коментару Књиге Постања учи:
“Данас (Бог) већ прелази на воде и показује нам да су Његовом речју и заповешћу настале животиње. Који ум, реци ми, може да појми то чудо? Који језик је у стању да достојно прослави Творца? Само је рекао: ‘нека пусти земља из себе траву’ и одмах је изазвао рађање… само је то рекао и појавило се мноштво разноврсног цвећа, траве и семења, и све се догодило само по речи; само је рекао “нека врве по води живедуше” и одједном је настало толико врста гмизаваца, толико мноштво птица, да их је немогуће пребројати” (Омилија на Књигу Постања, VII, 3).
Овде ћу поновити: сматрам да савремена наука у већини случајева зна више о особинама риба и сличним конкретним фактима од св. Василија Великог, св. Јована Златоустог, св. Јефрема Сиријског и других Отаца; то нико неће порицати. Али ко више зна о начинима на које ствара Бог: савремена наука, која чак није ни сигурна у то да Бог постоји, али се, у сваком случају, труди да све објасни без Њега; или, пак, ови богоносни Оци? Када кажете да Бог не ствара тренутно, онда сматрам да излажете учење савремене “мудрости”, а не учење Светих Отаца.
Разуме се, да стварање Божије, у одређеном смислу, није тренутан посао; али и овде су Свети Оци потпуно исправни у свом учењу. Цитирао сам преподобног Јефрема Сиријског који каже: “Исто тако је недозвољено говорити да је у трену било створено оно што је по Св. Писму стварано шест дана”. Имајући то у виду размотримо место из списа св. Григорија Нисијског који Ви наводите: “човек је био створен на крају, после биља и животиња, јер природа следи пут који постепено води ка савршенству”, и “природа постепено усавршава своја животна својства, од најнижих до савршених”. Наводећи ове одломке Ви сте се трудили да их разумете у смислу савременог еволуционистичког учења. Али, наравно, није добро изводити из ових старих текстова закључке савремене философије! Овде св. Григорије Нисијски учи исто што и многи други Свети Оци полазећи од веома “буквалног” схватања Књиге Постања.
Тако св. Григорије Богослов, тврдећи као и преподобни Јефрем Сиријски да стварање није било “тренутно”, учи:
“Стога се данима (стварања) додаје нешто прво, друго, треће и тако даље све до седмог дана, који је дан одмора од дела, и овим данима се дели све што је створено и што се приводи у поредак по неизрецивим законима, а не тренутно Свемогућом Речју за коју помислити или изрећи значи већ извршити дело. И није нимало чудно то што се човек последњи јавио на свет и био удостојен Божијега лика; јер је за њега као за цара било потребно створити царску обитељ, и тек онда у њу увести цара у пратњи свих створења” (Слово на нову седмицу, поводом пролећа и у сећање на мученика Маманта, Омилија 44).
И св. Јован Златоуст учи: “Свесилна десница Његова и бескрајна премудрост Његова могла је лако да створи све и за један дан. Шта рекох – за један дан? Чак и тренутно. Али пошто је Он створио све што постоји не ради Своје користи, јер му ништа не треба, будући да све има, него по човекољубљу и благости Својој, зато и ствара у деловима и преноси нам, кроз уста блаженог Пророка, јасно учење о стварању да ми, подробно се тако обавестивши о томе, не бисмо подлегали онима који се заносе људским умовањем… Зашто је, рећи ћеш, он (човек) створен после свега, ако је изнад свих тих твари? Из праведног разлога. Када цар намерава да уђе у неки град, наоружани војници и сви остали морају да иду испред њега да би цар ушао у дворац када је све већ припремљено; исто тако је и Бог, хотећи да постави цара и господара свега земаљског, прво сачинио све те украсе, а тек онда је створио господара” (Омилије на Књигу Постања, III, 3; VIII, 2).
Дакле, светоотачко учење јасно каже да се Бог, иако је могао да све створи тренутно, одлучио да ствара у стадијумима са постепеним усавршавањем, при чему сваки стадијум није био извршен ни у тренутку, ни током неког неодређеног временског периода, већ као између те две крајности – управо за шест дана.
Свети Јефрем Сиријски и Јован Златоуст у својим коментарима на Књигу Постања отворено разматрају Божије стварање као дело у шест обичних дана, при чему Бог сваког дана ствара “истог часа” и “тренутно”. Исто тако и св. Василије Велики, упркос широко распрострањеном мишљењу “хришћанских еволуциониста”, разматра акте Божијег стварања као “тренутне” и “магновене”, сматрајући да је сваки од шест Дана трајао 24 часа, јер поводом Првог Дана он каже:
“И би вече и би јутро. Пророк говори о трајању дана и ноћи… ‘И бu вече u би јутро, дан један’. Зашто је назван ‘један’, а не ‘први’?.. Овим (Пророк) одређује меру дана и ноћи и сабира их у једно, јер двадесет четири часа чине цео један дан, ако се под једним даном подразумева (обданица) и ноћ” (Шестоднев, 11, 8).
Чак и св. Григорије Богослов, који је најбољи “посматрач” од свих Светих Отаца, мисли исто тако. Он каже:
“Као што прво стварање почиње у недељу (а ово се види по томе што је седми дан од њега субота, који је дан одмора од посла), тако и друго стварање почиње опет истог дана” (Слово на нову седмицу, Омилија 44).
И опет каже св. Григорије Богослов, исказујући светоотачки поглед на онај свет у који је био постављен Адам:
“Тако рече Логос и, узевши део новостворене земље, бесмртним рукама сачини мој лик” (О души, Омилија 7).
Као што је већ било речено, ја не сматрам да је то питање од првостепеног значаја приликом разматрања проблема еволуције; ипак оно живо сведочи о утицају савремене философије на “хришћанске еволуционисте” који не могу да издрже а да не протумаче ових Шест Дана на такав начин да они не изгледају смешно у очима “мудраца” овог света, који су “научно доказали” да је настанак света, какав год да је био, трајао милионе година. Много је важније да “хришћански еволуционисти” управо због тога тако тешко верују у шестодневно стварање, које пак није представљало проблем за Свете Оце, јер не схватају шта се догодило за тих Шест Дана: они сматрају да се ради о дугим природним процесима развоја у складу са законима нашег данашњег пропадљивог света; у ствари, како кажу Свети Оци, природа тог првоствореног света је била потпуно друкчија у поређењу са нашим, што ћу и показати нешто касније.
Размотримо подробније још један од основних светоотачких коментара Књиге Постања, који припада св. Јовану Златоусту. Обратите пажњу на то да не наводим мало познате или сумњиве Оце, већ искључиво саме стубове Православља, код којих је цело наше православно учење најјасније и најбожанственије изражено. Код њега ми такође не налазимо “алегорије”, већ само строго тумачење текста, како је он и написан. Као и други Оци, он говори о томе да је Адам био створен буквално од праха, а Ева буквално од Адамовог ребра. Он пише:
“Ако непријатељи истине буду инсистирали на томе да је немогуће створити нешто ‘ни из чега1, онда ћемо их упитати: да ли је први човек створен од земље или од нечег другог? Несумњиво ће се сложити са нама и рећи: од земље. Па нека нам онда кажу како је од земље настало тело? Од земље може да буде блато, глина, цигла, цреп: али како је настало тело? Кости, нерви, жиле, сало, кожа, нокти, коса? Како је од једне материје настало толико разноврсних ствари? Али на то они ништа не могу да кажу” (Омилије на Књигу Постања, 11, 4).
И још св. Јован (Златоуст) пише:
“Једно ребро, речено је, узе (Бог): како је од тог једног ребра створио цело живо биће? Шта ја то причам: како је од тог једног ребра Бог уопште створио живо биће? Реци ми како се десило одвајање (ребра)? Како (Адам) није осетио то одвајање? Али ти то не можеш да кажеш: то зна само Онај ко је извршио стварање… (Бог) није створио неко друго створење, већ је узевши од већ створеног један мали део, од тог дела начинио цело (ново) биће. Каква је сила највећег Уметника – Бога да од тог малог дела (ребра) начини склоп толиких удова, толико чула и створи цело, савршено и потпуно биће” (Омилије на Књигу Постања, XV, 23).
Ако хоћете могу да вам наведем још много других места из овог дела, која показују да свети Јован Златоуст – а зар он није главни православни тумач Светог Писма? – увек тумачи свети текст Књиге Постања какав он јесте, сматрајући да је змија (кроз коју је ђаво говорио) која је искушавала прародитеље у Рају била стварно змија, да је Бог стварно привео све животиње Адаму да би им овај наденуо имена и “та имена која им је дао Адам остају до данас” (Омилије на Књигу Постања, XIV, 5). (Али у складу са еволуционистичким учењем многе животиње су до Адамовог доба већ изумрле, па зар онда ми треба да верујемо да Адам није дао имена свим зверима пољским /1. Мојс. или Пост. 2,19/, већ само онима које су преостале?)
Свети Јован Златоуст говори следеће о рајским рекама:
“Могуће је да они који воле да говоре по својој мудрости и овде не допуштају то да су реке стварно реке, нити да су воде стварно воде, већ сугеришу онима који их слушају да (уместо река и вода) замишљају нешто друго. Али ми нећемо слушати те људе, оградићемо од њих наш слух и вероваћемо божанственом Писму и, следећи оно што је у њему речено, трудићемо се да сачувамо у својим душама здраве догмате” (Омилије на Књигу Постања, XIII, 4).
Да ли је потребно још цитирати овог божанственог Оца? Као и св. Василије Велики и св. Јефрем Сиријски, и он нас упозорава:
“Не веровати садржини Божанственога Писма, већ уводити друго нешто из свог ума, то, ја мислим, излаже великој опасности оне који се осмеле на тако нешто” (Омилије на Књигу Постања, XIII, 3).
Пре него што наставим, укратко ћу одговорити на приговоре које сам чуо од бранилаца теорије еволуције: они кажу да ћеш ако читаш цело Писмо “како је написано”, доспети у смешан положај. Ако, они кажу, ми треба да верујемо да је Адам стварно био створен од прашине, а Ева од Адамовог ребра, зар не треба да верујемо у то да Бог има “руке”, да Он “хода” у Рају и (по њима) сличне бесмислице? Овакве примедбе не може да ставља онај ко је прочитао макар један коментар Светих Отаца на Књигу Постања. Сви Свети Оци разликују оно што је речено о стварању и што треба да се узима “како је написано” (ако то није очигледна метафора или нека друга стилска фигура, на пример, “сунце зна свој залазак” у Псалмима; али то, наравно, треба само деци објашњавати) и оног што је речено о Богу, што треба да се схвата, како је више пута говорио св. Јован Златоуст, “на богодоличан начин”.
На пример, св. Јован Златоусти пише:
“И када чујеш, драги мој, да ‘насади Бог врт у Едему на Истоку’, онда реч то ‘насади’ схвати богодолично, тј. да је Он заповедио; а што се тиче речи које следе, веруј да је Рај стварно био створен и то баш на оном месту које означује Писмо” (Омилије на Књигу Постања, XIII, 3).
Свети Јован Дамаскин јасно каже да алегорично схватање Раја јесте оно чиме се одликује јерес Оригенова:
“Они тумаче Рај, небо и све остало – алегорично” (О јересима,64).
Али како да схватимо оне Свете Оце нарочито дубоког духовног живота, који су тумачили Књигу Постања и друге из књиге Светога Писма на духовни или мистички начин? Да нисмо сами тако далеко отпали од светоотачког схватања Писма, то за нас не би био толики проблем. Један исти текст Светог Писма је истинит “онако како је на писано”, али има и свој духовни смисао. Ево шта каже велики пустињак св. Макарије Велики, прозорљиви Светац, који је васкрсавао мртве:
“Да је Рај затворен и да је Херувиму наређено да огњеним мачем брани човеку улазак у њега, верујемо да је то заиста тако и било, као што је и написано, али у исто време налазимо да се ово тајанствено збива у свакој души” (Седам беседа, VI, 5).
Наши савремени “патролози” који прилазе Светим Оцима не као живим изворима Предања, већ искључиво као мртвим “академским изворима”, неизоставно погрешно схватају ову најважнију тачку. Сваки православац који живи светоотачким Предањем зна да Оци, тумачећи неко место из Светог Писма на духовни или алегорични начин, тиме никада не поричу и његово буквално значење, за које сматрају да је довољно познато читаоцу…
Навешћу јасан пример овога.
Божанствени Григорије Богослов у свом “Слову на Богојављење или на празник Рождества Спаситеља” пише о Дрвету Познања: “Ово дрво је, по мом расуђивању, било созерцање коме без опасности могу да приступе само они који су се усавршили у духовном опиту”. То је дубоко духовно тумачење и мени није познато ниједно друго место из дела овог Оца где би он отворено рекао да је то дрво буквално било дрво, “како је написано”. Тако да, како би рекли наши научници, остаје “отворено питање” да ли он потпуно “алегоризује” причу о Адаму и Рају или не?
Наравно, ми из других дела св. Григорија знамо да он није алегоризовао Адама и Рај. Али, што је још важније, ми имамо директно сведочанство другог великог Оца које се тиче Григоријевог тумачења Дрвета познања.
Али пре него што наведем то сведочанство, морам да се уверим у то да ли се слажете са мном око основног принципа тумачења дела Светих Отаца. Свети Оци (али искључиво ако се ради о правим Светим Оцима, а не о обичним црквеним писцима неодређеног ауторитета), излажући учење Цркве, не противрече један другом чак и када, по нашем слабом разумевању ствари, међу њима постоје несагласности. Тај академски рационализам супротставља једне Оце другима, прати њихове међусобне “утицаје”, дели их на “школе” или “струје” и налази међу њима противречности. Све то је страно православно-хришћанском схватању Светих Отаца. За нас је православно учење Светих Отаца – једна целина, а пошто се цело православно учење, очигледно, не садржи ни код једног појединачног Оца, јер су сви Свети Оци били људски ограничени, ми га налазимо делом код једних, делом код других Отаца; једни Оци објашњавају оно што је нејасно код другог; чак није у краЈњем случају ни важно за нас ко је шта рекао ако је то православно и слаже се са светоотачким учењем у целини. Сигуран сам да ће те се сложити са мном у овоме и да Вас неће зачудити што ћу сад навести тумачење речи св. Григорија Богослова од стране великог св. оца који је живео хиљаду година после њега, св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског.
Против св. Григорија Паламе и других Отаца-исихаста који су учили о “Нествореној Таворској Светлости” иступио је западни рационалиста Варлаам. Подстакнут речима св. Максима Исповедника, који је на једном месту назвао ту Светлост Преображења “символом богословља”, Варлаам је учио да та Светлост није испољавање Божанства, већ нешто телесно, није “буквално” Божанска Светлост, већ само њен “символ”. То је нагнало св. Григорија Паламу да да одговор који расветљава однос “символичког” и “буквалног” тумачења Светог Писма, конкретно, што се тиче оног места из св. Григорија Богослова, које сам раније наводио. Он пише да Варлаам и други:
“Не увиђају да је Максим, мудрац у делима Божанственим, назвао Светлост Господњега Преображења ‘символом богословља’ само по аналогији и у духовном смислу. У суштини, у богословљу које прибегава аналогијама и има за циљ да нас уздиже, ствари, који имају сопствено постојање, постају, фактички и на речима, символи по хомонимији; управо у том смислу Максим и назива ту Светлост – ‘символом’… Слично томе је и св. Григорије Богослов назвао Дрво познања – “созерцањем”, разматрајући га у својим созерцањима као символ тих созерцања, (символ) који има за циљ да нас узвиси; али одавде не следи да је споменуто (дрво) илузија или символ који по себи не постоји. Јер божанствени Максим и Мојсија схвата као символ Суда, а Илију као символ Провиђења! Шта, дакле, зар онда испада да они нису заиста постојали, већ да су били измишљени ‘символички’? И зар ап. Петар не би могао за онога ко би хтео да се узвиси до созерцања да постане символ вере, а Јаков – наде, а Јован – љубави?” (“У одбрану светих исихаста”, Триада II, 3; 2123).
Могло би се навести још много сличних цитата који показују какво је учење Светих Отаца о тумачењу Светог Писма и, конкретно, Књиге Постања; али већ сам навео довољно да бих показао да истинско светоотачко учење о овој ствари поставља озбиљне препреке онима који би хтели да тумаче Књигу Постања у складу са савременим идејама и овосветском мудрошћу, те да, стога, светоотачко тумачење чини немогућим усаглашавање Књиге Постања са теоријом еволуције, која захтева потпуно “алегорично” тумачење текста (Књиге Постања) на многим местима где светоотачко тумачење то не допушта. Учење о томе да Адам није био створен од праха, већ развојем од неке друге твари јесте ново учење које је потпуно туђе Православљу.
На овом месту “православни еволуциониста” може, као онај који верује и у савремену теорију еволуције и у учење Светих Отаца, да покуша да спаси своје позиције на један од следећа два начина:
А. Он може да покуша да каже да ми, данас, о природи знамо више од Светих Отаца и да зато можемо да тумачимо Књигу Постања боље од њих. Али чак и “православни еволуциониста” зна да Књига Постања није научни трактат, већ богонадахнуто богословско-козмолошко дело. Тумачење богонадахнутог дела је, очигледно, ствар богонадахнутих богослова, а не научникаприродњака, који обично не знају ни саме принципе таквог тумачења. Истина је да су у Књизи Постања дате многе “чињенице” о природи. Али треба обратити пажњу на то да те чињенице нису оне чињенице које ми сада видимо, већ потпуно друкчије: стварање неба и земље, свих животиња и биљака, првога човека. Већ сам показао да Свети Оци потпуно јасно уче да се, на пример, стварање првог човека Адама сасвим разликује од размножавања људи какво је данас; наука може да посматра само ово друго, а што се тиче стварања Адама, она нуди искључиво философске спекулације, а не научно знање.
По Светим Оцима, ми можемо да знамо понешто о том првоствореном свету, али је то знање недоступно природним наукама. Касније ћу ово питање детаљније размотрити.
Б. Са друге стране, “православни еволуциониста”, да би сачувао неоспориво светоотачко тумачење барем неких чињеница описаних у Књизи Постања, може да предузме произвољну модификацију саме теорије еволуције да би је “подвео” под текст Књиге Постања. Тако, један “православни еволуциониста” може да каже да је стварање првог човека било нарочито стварање које не потпада под опште законитости преосталог стварања, и, на тај начин, може да верује у библијску причу о стварању Адама више или мање “како је написано”, у исто време верујући у оно што се догађало преосталих Шест Дана Стварања у складу са “еволуционистичком науком”. Неки други “православни еволуциониста” би могао да прихвати “еволуцију” самог човека од нижих твари, истовремено тврдећи да се Адам, “први еволуирани човек”, појавио не тако давно (у еволуционистичкој скали од “милион година”), чувајући на тај начин барем историјску реалност Адама и других патријараха, као и широко распрострањено светоотачко мишљење (о чему ћу говорити у другом писму, ако будете хтели) да је Адам био створен пре око седам хиљада и петсто година. Сигуран сам да ћете се сложити са мном да су такве рационалистичке замке једноставно бесмислене и јалове. Ако Васељена “еволуира”, као што учи савремена философија, онда и човек “еволуира” заједно са њом, и ми морамо да прихватимо све шта нам свезнајућа наука каже о старости; али, ако је тачно светоотачко учење, онда је оно тачно и у погледу постања човека и у погледу свега осталог.
Ако можете да ми објасните како је могуће прихватати светоотачко тумачење Књиге Постања и, истовремено, веровати у еволуцију, радо ћу вас саслушати; али мораћете да ми понудите чвршће научне доказе од оних који постоје, јер су за објективног и непристрасног посматрача “научни докази” еволуције крајње непоуздани.

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.