NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

PRAVOSLAVNO SHVATANJE EVOLUCIJE – OTAC SERAFIM ROUZ

(Pismo Aleksandru Kalomirosu)

Kako razumeti reč „evolucija“?

Želeo bih da ne bude nesporazuma: ja uopšte ne poričem činjenicu postojanja promena i razvoja u prirodi. Da, odrastao čovek se razvija iz embriona; da, ogromno drvo izrasta iz žira: da, pojavljuju se nove podvrste ili organizmi, bile to „rase“ ljudi ili vrste mačaka, pasa i voćki, ali sve to nije evolucija: to je samo promenljivost u okviru određene podvrste ili vrste; ona ne dokazuje, čak i ne pretpostavlja (osim ako Vi već ne verujete u to iz nenaučnih razloga) da jedna vrsta ili podvrsta, razvijajući se, postaje druga, da su svi današnji živi organizmi proizvod takvog razvoja od jednog ili nekoliko primitivnih organizama. Smatram da se baš o tome govori u učenju sv. Vasilija Velikog, u njegovom „Šestodnevu“, i sad ću to i pokazati.
U petoj besedi „Šestodneva“ sv. Vasilije piše: „Stoga neka ne očajava niko od onih koji provode život u grehu, jer kao što zemljoradnja menja kvalitet biljaka, tako i briga duše za vrline može da pobedi sve nevolje“. Niko, ni „evolucionista“ ni „antievolucionista“ neće poreći da se „svojstva“ tvorevine mogu menjati; ali to još nije dokaz evolucije, ako se ne može pokazati da se jedna vrsta može pretvoriti u drugu, i ne samo to, da se svaka vrsta menja u drugu u neprekidnoj postupnosti koja ide od najprimitivnijeg organizma. Navešću šta o tome kaže sv. Vasilije Veliki.
Sveti Vasilije piše:
„Kažu: kako to zemlja donosi semena po vrstama, dok, međutim, često biva da kada posejemo pšenicu, dobijamo crno pšenično zrno? Ali to nije promena u drugu vrstu, već bolest semena. Ovde pšenica nije prestala da bude pšenica, već je pocrnela i izgorela. Pocrnevši od prevelike zime, ona je poprimila drugu boju i ukus“ (Šestodnev, V).
Izgleda da sv. Vasilije Veliki ne veruje u „promenu u drugu podvrstu“, ali ja to ne uzimam za ubedljiv dokaz, jer hoću da znam čemu stvarno uči sv. Vasilije Veliki, a ne da pravim sopstveni proizvoljni zaključak na osnovu njegovih reči. Sve što se stvarno može reći o ovom odlomku je da sv. Vasilije priznaje nekakvu „promenu“ pšenice, koja nije „promena u drugu podvrstu“. Takva promena nije evolucija.
Sveti Vasilije Veliki piše:
„Neki su, čak, primetili da se posečeni i izgoreli borovi pretvaraju u hrastove“ (Šestodnev, V). Ovaj citat u stvari ništa ne dokazuje, i ja ga navodim samo zato što su ga i drugi navodili da bih pokazao da je Svetitelj:
1) verovao u to da se jedna vrsta tvari zaista pretvara u drugu (kasnije ću pokazati čemu stvarno uči sv. Vasilije u pogledu ove stvari); i
2) da je sv. Vasilije Veliki pravio naučne greške, jer je njegovo tvrđenje netačno.
Ovde moram da izložim elementarnu istinu: savremena nauka kada se radi o naučnim faktima, obično zaista zna više od Svetih Otaca; Sveti Oci su, dakle, mogli da veoma greše u pogledu naučnih fakata; ali mi kod Svetih Otaca ne tražimo naučne fakte, već istinsko bogoslovlje i filosofiju zasnovanu na bogoslovlju.
Ipak nam se čini da je u ovom konkretnom slučaju sv. Vasilije Veliki naučno u pravu, jer se zaista dešava da iz borove šume izraste hrast (šuma gde mi živimo, i jeste, u stvari, takva mešovita borovo-hrastova šuma), i kada spale bor, hrastovi brzo izrastu, tako da se promena cele borove šume u hrastovu dogodi za 1015 godina.
To nije evolucija, već druga vrsta promene, i mi ćemo sad videti da sveti Vasilije nije mogao da veruje da se bor faktički preobražava ili evoluira u hrast.
Pogledajmo sad kako se sv. Vasilije Veliki odnosio prema „evoluiranju“ ili, pak, o „nepromenljivosti“ vrsta. On piše:
„Dakle, nesumnjivo je to da svaka biljka ima seme ili da se u njoj krije nekakva semena snaga. I to znači reč – ‘po vrstama’. Jer mladica trske ne daje maslinu, već od trske nastaje druga trska, od posejanog semenja niče srodno. Tako da ono što je nastalo iz zemlje prilikom stvaranja sveta, to se i danas rađa očuvanjem vrste nasleđivanjem“ (Šestodnev, V, 2).
Još sveti Vasilije piše:
„…Priroda bića koja je pokrenuta samom rečju (Božijom) ravnomerno prolazi i kroz rađanje i kroz propadanje stvari, očuvavajući kontinuitet vrsta putem prilagođavanja, dok se ne dođe do samog kraja; jer konj nasleđuje konja, lav – lava, orao – orla, i svaka životinja koja se čuva u svojim naslednicima traje do kraja sveta. Nikakvo vreme ne šteti i ne uništava svojstva u životinjama. Naprotiv, njihova priroda kao da je skoro stvorena protiče zajedno sa vremenom“ (Šestodnev, IX, 2).
Sad je potpuno jasno da sv. Vasilije Veliki nije verovao u pretvaranje jedne stvari u drugu, a još manje u to da je svako živo biće koje danas postoji evoluiralo iz nekog drugog, itd., unazad sve do najprimitivnijeg organizma. To je savremena filosofska ideja.
Moram da Vam kažem da ne smatram da ovo pitanje samo po sebi ima naročit značaj. Dalje ću razmatrati mnogo važnije probleme. Ako bi to stvarno bio naučni fakat, da se jedno biće pretvara u drugo, ja bih bez teškoća poverovao u to, jer Bog može sve što hoće, i mi sad možemo da pratimo preobražaje i razvoj u prirodi (embrion postaje čovek, žir – hrast, gusenica – leptir) tako zadivljujuće da se lako može poverovati u „evoluciju“ jedne vrste u drugu. Ali nema uverljivih naučnih dokaza da se to ikad dogodilo, a još manje da je to univerzalni zakon Svemira, i da je sve što danas postoji nastalo od nekakvog prvobitnog organizma. Sveti Oci – to je sigurno, nisu verovali u takvu teoriju – jer je teorija evolucije izmišljena tek relativno odnedavno. To je rezultat savremenog zapadnog načina mišljenja, i, ako hoćete, ja Vam kasnije mogu pokazati kako je nastala ta teorija u tokovima savremene filosofije, počev od Dekarta, mnogo pre nego što su bili dobijeni njeni „naučni dokazi“. Ideja evolucije uopšte ne postoji u Knjizi Postanja koja kaže da je svaka stvar stvorena „po vrsti svojoj“ i ne „menja se u drugu“. I Sveti Oci su, kako ću opširnije pokazati kasnije, uzimali tekst Knjige Postanja sasvim jednostavno, ne izvodeći iz njega nikakve „naučne teorije“ ili alegorije.
Sad ćete shvatiti zašto ne prihvatam Vaše citate sv. Grigorija Nisijskog o „uzlaženju prirode od najniže do savršene“ kao dokaz evolucije. Što se tiče Svete Knjige Postanja, smatram da se tamo stvarno govori o uređenom stvaranju po stupnjevima, ali nigde, ni u Knjizi Postanja, ni u delima sv. Grigorija Nisijskog se ne tvrdi da se jedna vrsta pretvara u drugu i da su sva bića nastala na taj način! Uopšte se ne slažem sa ovim što Vi kažete: „Opis stvaranja u prvoj glavi Knjige Postanja potpuno odgovara njegovom opisu od strane savremene nauke“. Ako pod „savremenom naukom“ imate u vidu evolucionističku nauku, onda smatram da grešite, kao što sam na to i ukazao. Vi ste pogrešili uzevši da je razvoj koji je opisan u Knjizi Postanja, kod sv. Grigorija Nisijskog i drugih Otaca jedno isto što i opis u učenju o evoluciji; što se, pak, ne može uzimati kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Vi to morate dokazati, i ja ću kasnije sa zadovoljstvom zajedno sa Vama da razmotrim „naučne dokaze“ za i protiv evolucije, ako to budete želeli. Razvoj stvorenog u skladu sa Božijim planom je jedno; a savremena naučna (faktički filosofska) teorija, koja objašnjava razvoj preko (ideje) pretvaranja jedne vrste u drugu, polazeći od jednog ili nekoliko primitivnih organizama, jeste nešto sasvim drugo. Sveti Oci se nisu pridržavali ove, savremene, teorije; ako mi možete dokazati da su je se pridržavali, rado ću Vas saslušati.
Ako, sa druge strane, pod „savremenom naukom“ Vi podrazumevate nauku koja ne stoji u vezi sa filosofskom teorijom evolucije, i dalje se ne slažem sa Vama; a kasnije ću pokazati zašto smatram, u skladu sa Svetim Ocima, da savremena nauka ne može da dostigne uopšte nikakva znanja o šest Dana Stvaranja. U svakom slučaju, veoma je proizvoljna identifikacija geoloških naslaga sa „periodima stvaranja“. Na putu ovako naivnog poređenja Knjige Postanja i nauke nailazi se na mnoštvo teškoća. Smatra li stvarno „savremena nauka“ da su trave i drveće postojali tokom dugog geološkog perioda pre nego što se pojavilo sunce koje je stvoreno tek četvrtog Dana? Ja smatram da Vi pravite ozbiljnu grešku povezujući Vaše tumačenje Svetog Pisma sa određenom naučnom teorijom (koja uopšte nije „fakat“). Ja smatram da mi ne treba da dovodimo u vezu naše tumačenje Svetog Pisma ni sa jednom naučnom teorijom, bila ona „evolucionistička“ ili neka druga. Bolje da prihvatimo Sveto Pismo onako kako nas uče Sveti Oci i ne spekulišimo o tome kako je došlo do stvaranja sveta. Učenje o evoluciji je savremena spekulaciJa o tome kako je nastao svet, i to učenje u mnogim svojim aspektima protivreči učenju Svetih Otaca, što ću nešto kasnije i pokazati.
Naravno, ja prihvatam Vaše citate iz sv. Grigorija Nisijskog; nalazio sam kod Svetih Otaca i druge njima slične. Naravno, neću poricati činjenicu da je naša (čovečanska) priroda delimično životinjska i da smo mi povezani sa svim stvorenjima i da je to jedinstvo uistinu čudesno. Ali sve to nema nikakve veze sa evolucionističkim učenjem koje se definiše u svim udžbenicima kao učenje o poreklu svih bića od jednog ili više primitivnih bića kroz proces pretvaranja jedne vrste u drugu.
Dakle, treba da shvatite (a sada prelazim na važne pouke Svetih Otaca u vezi sa tom stvari) da sam sv. Grigorije Nisijski, najočiglednije, nije verovao ni u šta što bi ličilo na savremeno evolucionističko učenje, jer on uči da je prvog čoveka Adama Bog stvorio neposredno, da nije rođen kao drugi ljudi. U svojoj knjizi „Protiv Evnomija“ on piše:
„Prvi čovek i onaj koji je od njega rođen postali su na različit način, ovaj drugi – sjedinjenjem (roditelja), a onaj prvi – od Hrista Sazdatelja; i, mada se, zbog toga, veruje da su oni dva (različita) bića, oni su nerazdvojni u određenju svog bića i ne smatraju se dvama (različitim) bićima… Shvatanje čoveštva kod Adama i Avelja, ne razlikuje se zbog razlike u poreklu, kao što ni poredak ni način nastajanja ne proizvode nikakvu razliku u (njihovoj) prirodi“ (Opovrgavanje Evnomija, t. 3, deo 5).
I još:
„Onaj koji ima razum, koji je smrtan, koji je sposoban da misli i saznaje nazvan je „čovekom“ i u slučaju Adama i u slučaju Avelja, i taj naziv njihove prirode ne menja ni to što je Avelj postao rođenjem, ni to što je Adam postao bez rođenja“ (Odgovor Evnomiju, knj. 11, str. 299).
Ja se, naravno, slažem sa učenjem sv. Atanasija koga Vi citirate o tome da je „prvobitni čovek stvoren od praha kao i svi drugi, i da Ruka koja je stvorila Adama i sada stvara i uvek će stvarati one koji slede za njim“. Kako je moguće poricati tu očiglednu istinu neprekidne Božije stvaralačke aktivnosti? Ali ta opšta istina uopšte ne protivreči konkretnoj istini da je prvi čovek stvoren drukčije nego svi drugi ljudi, o čemu jasno uče i drugi Oci.
Tako sv. Kiril Jerusalimski piše da je Adam „prvostvoreni (čovek) Božiji“, a Kain – „prvorodni“ čovek (Katihetske pouke, XII, 30). On, takođe, jasno poučava, razmatrajući stvaranje Adama, da Adam nije začet od drugog tela:
„Jer da ce tela rađaju od tela, ma kako to čudesno izgledalo, moguće je, ali da od praha zemaljskog postane čovek, to je neuporedivo čudesnije“ (Katihetske pouke, XII, 30).
A evo šta još piše božanstveni Grigorije Bogoslov: „Oni koji „Nerođenost“ (Oca) i „Rođenost“ (Sina) priznaju za prirode istoimenih Bogova, možda bi i Adama i Sita razlikovali po prirodi, budući da prvi nije rođen od ploti (jer je stvoren), a da je drugi rođen od Adama i Eve“ (Na svete svetlosti javljanja Gospodnjih, XII, 39).
Isti Otac kaže još jasnije: „Šta možeš da kažeš za Adama? Zar on nije jedini neposredno stvoren od Boga? Svakako, reći ćeš. Zar on nije jedini čovek? Nikako. Zašto? Zato što neposredno stvaranje nije jedini način nastajanja čoveka; jer ono što se rađa, takođe, je čovek“ (O Bogu Sinu, XI).
A sv. Jovan Damaskin čije bogoslovlje daje sažeto sve učenje ranih Otaca, piše: „Jer se prvobitno postanje (čoveka) zove stvaranje, a ne rađanje. Jer je stvaranje prvobitno postanje od Ruke Božije; rađanje je smenjivanje jednog (čoveka) drugim, koje je nastupilo posle osude čoveka na smrt zbog njegovoga prestupa“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, knj. 11, 30).
A šta je sa Evom? Vi ne verujete da je ona, kako uči Sveto Pismo i Sveti Oci, stvorena od Adamovog rebra, i da nije rođena od nekog drugog bića? Ali sv. Kiril piše: „Jer Eva je rođena od Adama, nije začeta od majke, nego kao da je nastala samo od čoveka“ (Katihetske pouke, XII, 29).
A sv. Jovan Damaskin, poredeći Presvetu Bogorodicu sa Evom, piše: „Jer kao što je ona (tj. pramajka) stvorena od rebra (Adamovog) bez telesnog sjedinjenja, tako je i Ova rodila Novoga Adama u skladu sa zakonima nošenja u utrobi, a iznad zakona rađanja“ (Tačno izloženje Pravoslavne vere, knj. IV, 14).
Mogao bih da navedem izreke i drugih Otaca u vezi sa ovim, ali neću to učiniti, ako Vi ne osporavate ovu tačku. Ali još nisam stigao do najvažnijih pitanja koja teorija evolucije postavlja, i zato ću sada preći na njih.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *