NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Postanje, stvaranje i rani čovek

Postanje, stvaranje i rani čovek

BOŽIJI UDAH U TELO ČOVEKOLIKOG MAJMUNA – DR ALEKSANDAR KALOMIROS

(Iz pisma o. Serafimu Rouzu o evoluciji čoveka)

Protiv prigovora

Rekli ste da „ljudska priroda jeste jedna i stalna i da se nije ‘razvila’ od neke druge prirode, niti će se promeniti u nešto ‘novo“. Kao što znamo, čovek jeste ono što jeste ne zbog svoje prirode, koja je prah zemaljski, već zbog natprirodne blagodati koja mu je data udahom Božijim. Ako govoreći o ljudskoj prirodi, mislite na ikonu Božiju, onda ste u pravu: ikona Božija u čoveku jeste jedna i nepromeniva i nije se „razvila“ ni od čega drugog (stvorenog), niti će se izmeniti u budućnosti. Ali, ikona Božija u čoveku jeste ne po prirodi, već po blagodati. Priroda, to jest naše biološko biće, nije uopšte jedno i nepromenivo, već se neprestano razvija i menja. Veoma je interesantno to što oni koji su protiv evolucije ne vide ovo menjanje ljudske prirode koje se dešava svakodnevno pred njihovim očima, a posebno u takvim zemljama kao što su Sjedinjene Države. Recite mi, molim vas, koje je rase bio Adam: bele, crne, crvene ili žute? Kako smo postali međusobno tako različiti kada smo potomci jednog jedinoga para? Zar diferenciranje čoveka u različite rase nije proizvod evolucije?
Ikona Božija (u čoveku) je postojana i nepromeniva. Na nju ne utiču ni zdravlje ni bolest, ni boja kože, ni telesna starost, niti razvijenost ili zaostalost našeg mozga. Adam je, možda, i bio biološki manje razvijeni čovek od današnjega čoveka, kao što su deca biološki nesavršenija u poređenju sa odraslima. No, ikona Božija, tj. obitavajuća blagodat Duha Svetoga bila je savršena u Adamu kao što je to i u deci.
Biološki (a to znači, takođe, i psihološki), ljudi se veoma razlikuju jedan od drugoga, ne samo u prostoru već i u vremenu. Ali, unutarnji čovek, dublji čovek je uvek isti u svakom uzrastu i rasi.
Čini nam se vrlo prirodnim da postoji razlika u svojstvima spoljašnjega čoveka među ljudima u prostoru, tj. na različitim geografskim prostorima, ali se nam se istovremeno čini skandaloznim da smatramo da se ljudi razlikuju, takođe, i u vremenu, tj. da su ljudi u prošlosti bili različiti od nas. Za većinu ljudi čini se mnogo hrišćanskijim reći da je Adam po svim svojim svojstvima bio poput nas. Ali, na koga je onda on ličio? Da li je bio bele, crne, žute ili crvene rase? Shvatate, dakle, da Adam nije bio poput nas, jer ni svi mi nismo nalik jedni na druge.
Ali, spoljašnji aspekt čovekovog tela, kakvo je ono bilo u prvim danima po njegovom stvaranju, i nije od nekog naročitog značaja, čak i u slučaju da je on bio upravo poput čovekolikog majmuna. Tek pošto je Bog duhnuo u njegovu unutarnjost „dah životni“, tek pošto je Bog njegovu dušu zapečatio Svojom ikonom (obrazom), taj čovekoliki majmun je, zaista, postao čovek.
Ali, vi ćete možda postaviti sledeće pitanje: „Čovek je, za razliku od čovekolike životinje, razumno stvorenje. Kako je stvorenje sa mozgom majmuna moglo da bude razumno?“.
Prvo, ne verujem da je Adam imao mozak majmuna. Adam je bio uzet sa vrha evolucione lestvice razvoja antropoida [čovekolikih bića]. Čovek nije nastao od majmuna, već od druge grane antropoida, koja je imala paralelnu evoluciju. Mi nemamo na osnovu čega da zaključimo u kom stadijumu evolucije je Bog duhnuo svoj dah takvoj (čovekolikoj) životinji… Moguće je da se to desilo relativno nedavno, kada je mozak ove grane antropoida dostigao stepen današnjega kvaliteta ljudskoga mozga. Ali, pretpostavka da je Adam imao mozak majmuna je nama vrlo korisna zato što nam pruža priliku da shvatimo kakvo je hrišćansko značenje pojma „razumnost“.
Da li je beba koja još ne ume da govori razumno stvorenje ili ne? U svetskom smislu te reči sasvim sigurno nije. Ali u hrišćanskom smislu te reči ono sasvim sigurno jeste ljudsko biće. U čemu se, onda, sastoji razlika između ova dva shvatanja? Kada svet govori o razumnosti onda misli na „pamet“, tj. na dobro i skladno funkcionisanje mozga. Ali, takva „pamet“ postoji i kod nerazumnih životinja. Životinja je mnogo „pametnija“ od novorođenčeta. No, uprkos tome, životinja nije razumno biće, a novorođenče jeste. Pamet je nešto što zavisi od razvijenosti telesnog organa koji se zove mozak. Ali, ono što čoveka za razliku od svih ostalih stvorenja čini razumnim bićem jeste nešto sasvim drugo. To je dah životni, koji je Bog udahnuo u čoveka. To je um [nus] u značenju koje su Sveti Oci davali ovoj reči, nus koji je središte i dublja suština čovekova, nus koji karakteriše ljudski mozak i izražava ga, ali koji ne obitava u mozgu već u srcu, nus koji može biti prosvetljen ili pomračen slobodnom voljom čovekovom, kojom čovek ili dopušta ili ne dopušta Duhu Svetome da aktivira nus [um] kao prijemnik Božije blagodati. Anatomsko savršenstvo mozga služi kao dobra ilustracija nusa [uma]. Moguće je da neki čovek i nije baš naročito inteligentan, da je čak i mentalno retardiran ili potpuni idiot, ali, on zbog toga ne prestaje da bude razumno biće u hrišćanskom smislu te reči. Kada kažemo da je čovek „razumno biće“ i kada kažemo „ovaj čovek je razuman“ mi uopšte ne mislimo na istu stvar. U prvom slučaju mislimo na dah životni, koji je Bog udahnuo u čoveka i koji bituje u čoveku bez obzira na to da li je izražen ili je ostao skriven u dubinama tajanstvene ljudske egzistencije. U drugom slučaju, mislimo na skladno funkcionišuću inteligenciju ljudskoga mozga, koja postoji samo dotle dok je mozak zdrav, a koja nestaje sa smrću mozga. Ali, loše funkcionisanje mozga, njegova zaostalost, njegova umrtvljenost ili smrt ne uništavaju, niti utiču na nus [um]. Naprotiv, nus [um] je taj koji dubinski utiče na funkcionisanje mozga. Čovek pomračenoga nusa [uma] može vrlo razumno [logično] razmišljati o životu, čoveku i svetu, ali njegove misli, iako logične, ipak, nisu istinite. Čovek prosvetljenoga nusa [uma] poznaje istinu, čak, i onda kada ne ume da nađe reči kojim bi na pravilan način govorio o njoj, čak i onda kada su njegovi argumenti logički neodrživi ili nisu inteligentni. Nus [um] je najdublja suština čovekova, njegovo jezgro. Kada se mozak i telo ne nalaze u dobrom stanju, nus [um] ne može biti izražen i ostaje skriven kao drvo u svome semenu kada ovo još uvek iz sebe nije dalo mladicu.
Adam, dakle, nije bio samo razumno biće, već je imao i um. To je pretpostavljalo svojevrsnu razvijenost njegovoga mozga. Zato Bog nije udahnuo život ptici, na primer, već je to učinio jednom sisaru i to najvišem od svih sisara, čovekolikoj životinji, U svakom slučaju, ono što je Adama učinilo carem svekolike tvorevine nije bio razvoj njegovoga mozga, već (Božiji) udah životni. Sv. Serafim Sarovski kaže:
„Adam se od ovoga daha životnog, koji je bio udahnut u njegovo lice iz tvoračkih usta Boga Tvorca i Gospoda svega, toliko ispunio premudrošću da nikada na zemlji ne beše i teško da će ikada biti čoveka mudrijeg i umnijeg od njega. Kada mu je Bog zapovedio da imenuje svako stvorenje, on je svakome stvorenju nadenuo upravo ono ime koje je potpuno izražavalo sva svojstva, moći i odlike kakve je tom stvorenju dao Bog kada ga je stvorio. I, zahvaljujući upravo ovom daru natprirodne blagodati, koja mu je nisposlata udahom životnim, Adam je mogao da vidi Gospoda kako korača Rajem, i da Ga poziva i da razume Njegove reči, razgovore Svetih Angela i jezik svih stvorenja – životinja, ptica i gmizavaca koji žive na zemlji i uopšte sve ono što je danas skriveno od nas, palih i grešnih stvorenja, a što je bilo tako razumljivo Adamu pre grehopada.[1]
Vidimo, dakle, da Adamov um, kako ga opisuje Sveto Pismo, nije bio plod Adamove prirode, niti je došao od njegovoga mozga, već od natprirodne blagodati koju je u njega udahnuo Bog. Čim je prekršio Božiju zapovest čovek je izgubio taj dar.
Sveti Serafim Sarovski veli:
„No, budući da Adam i Eva okušanjem od Drveta poznanja dobra i zla – prevremeno i suprotno zapovesti Božijoj – upoznaše razliku između dobra i zla, i podvrgoše se svim nevoljama koje su posledica kršenja zapovesti Božije, (tada) izgubiše i besceni dar blagodati Duha Božijega, tako da, sve do dolaska u svet Bogočoveka Isusa Hrista, „Duh Sveti još ne beše dat“ svetu, jer „Isus još ne beše proslavljen“ (Jn7,39)[2].
Tako je čovek koji beše „u časti“ pre Grehopada, posle istoga pao „zajedno sa životinjama i postao poput njih“ (kako se veli u Psalmima), upravo zato što je izgubio ono što ga je činilo različitim od životinja, a to je – blagodat Duha Svetoga.
Nadam se da je sada postalo jasno kako je moguće da stvorenje sa mozgom majmuna – ako prihvatimo da je Adam, zaista, imao mozak majmuna i ništa savršeniji od toga – moglo biti razumno biće i kako je moguće da današnji čovek, sa savršenim mozgom, nije razumno biće kada zatvara vrata (svog srca) blagodati Duha Svetoga, koja je tako preobilno darovana svetu kroz Ikonomiju Logosa u Pedesetnici. Ikona Božija, dakle, nije ni u savršenosti niti u bilo kom drugom aspektu tela, niti zavisi od velikih kapaciteta ljudskoga mozga, već jeste natprirodni dar energije Duha Svetoga.


NAPOMENE:

  1. Ibid.
  2. Ibid. Str. 12.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *