ПОСТ У ЦРКВИ

POST u CRKVI
(sa osvrtom na post u islamu)
 
Apstrakt: Cilj rada jeste da post u Crkvi sagleda i prikaže kao ipostasnu kategoriju koja nije protivprirodna čoveku već je način da čovek sebe projavi kao ipostasnu tvorevinu. Osvrt na post u islamu jeste odgovor na zahtev vremena u kome živimo i u kome se Crkva otvoreno susreće sa islamom kao alternativom hrišćanstvu.
 
Ključne reči: Bog, čovek, post, Crkva, ipostas, bogopoznanje, islam.
 
Crkva svojim postojanjem i životom u ovom svetu, govori o postu kao iskustveno neophodnom načinu za ostvarenje bogopoznanja, a time i hrišćanskog života. To je svedočenje onoga što smo od Otaca, kao živo iskustvo Crkve primili i prihvatili, i to kao zalog svedočanstva bogopoznanja, u celovitosti sabranja Tela Bogočoveka Hrista – Crkvi, gde nam po volji Boga Oca, Hristos Bogočovek, Duhom Svetim, podari Sebe kao jedino bogopoznanje i oboženje naše, kroz podvig odricanja od greha i smrti kojima nas je satana držao u ropstvu. Ovde nam sama reč “podvig” ukazuje na prisustvo posta u životu čovekovom. Post je u Crkvi jedna od osnovnih projava i imenilaca za hrišćanski – svetotajinski – život u ovom svetu.
Onaj ko praktikuje post Crkve[1], istovremeno, saučestvuje u svim tajnama Crkve, jer ih posteći bira kao svoje. Revnost posta je od nas, a blagodat kojom stupamo u tainstveni život Hristom oboženog čoveka, jeste dar Duha Svetoga.
 
A) Neka neizbežna pitanja
 
Međutim, post kod običnih ljudi izaziva mnoga pitanja koje se u suštini svode na jedno pitanje: Kako treba postiti, koliko treba postiti i da li u ovom postu treba jesti ovako ili onako?
Ovakva pitanja, kada je reč o postu u Crkvi, neminovna su. Međutim, posmatranje i prihvatanje posta u Crkvi samo kroz njih, nije dovoljno da bi se došlo do izvora i cilja posta u Crkvi. Ukoliko se naša težnja za postom, upoznavanje i doživljaj posta u Crkvi svede na njih, to nas uvodi u egocentrizam, tj. shvatanje posta kao individualne[2] prakse koja se tiče pojedinca ali ne i zajednice, tj. celog sabranja vernog naroda.
To je put za zakonsko[3] ispunjavanje, ali ne i suštinsko proživljavanje same tajne posta kakva postoji u Crkvi[4]. Na tom zakonskom putu, post postaje iskustvo pojedinca nevezano za drugog, pa tako svako ima neko svoje spasonosno pravilo, spasonosno znanje, koje mu daje mogućnost da “post ostvari na pravi način”. Ispada da svako od nas ima neku sopstvenu tajnu spasenja, koju samo on zna i dužan je da je drugima nametne. U suštini, kroz tu svoju individualnu tajnu, drugom sudimo da li je u Crkvi ili nije, da li posti ili ne posti, i da li je na putu ka Bogu ili ne?! Ovakvo razumevanje posta, kod čoveka, stvara sliku Hrišćanstva kao jedne od onih religija u kojima je jasno rečeno šta čovek treba da uradi da bi ostvario neku korisnost, da bi nešto određeno dobio. U svetu, u kome je korisnost način postojanja, zakonski post se dobro uklapa jer “jasno” pokazuje šta čovek treba da uradi da bi dobio nagradu za to sada i ovde po prostom zakonu kauzalnosti. U sistemu kauzalnosti nagrada je “obavezna posledica” tačnog ispunjavanja zadatog obrasca u granicama formalno-pravnog odnosa zaslužene nagrade za učinjene ustupke Bogu.Takav odnos prema postu suštinski je stran Crkvi, jer porađa gordost, iako je prisutan u njenoj svakodnevici kao realna opasnost i iskušenje za verne. Tom iskušenju je podlegao islam sa svojim razumevanjem posta.
 
Mala digresija
Da bi razumeli zašto i kako post postoji u islamu i da bi mogli da shavtimo svu njegovu suprotnost sa postom u Crkvi, neophodno je naglasiti sledeće: između Svetog Otkrovenja, na kome se temelji Crkva Bogočoveka Hrista i islama postoji potpuna razlika u utemeljenju. Razlika je, za hrišćane, u svemu očigledna, jer za nas Bog jeste Sveta Trojica, Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti dok je islam utemeljen na veri u Allaha[5] koji je (samac) bog. Da je Allah jedan, da kažemo jedna ličnost, i da nema druga vidimo da naglašavaju Kur’an[6] i hadisi i to je prvi stub islama[7], koji u potpunosti odvaja islam od bilo kave teološkopraktične povezanosti sa Crkvom. Islamski stučnjaci, za iman (verovanje) i šerijat (pravo), kao i svi verujući muslimani, tu razliku uvek revnosno naglašavaju, sledujući onome što su primili od Muhammeda, tvrdeći da je Crkva pokvarila izvornu veru u jednoga boga.
Jedan od tih verskih autoriteta, saudijski stručnjak, vahabista, sasvim jasno kaže sledeće: ” Religijska filosofija u islamu i kršćanstvu razlikuje se u temeljnoj činjenici da je prva utemeljena na jednoti Boga (tevhidu) a druga na trojstvu. U islamu Bog je jedan, koji nema nikoga sebi jednakog. Ovo je temeljni koncept koji uvjek predstavlja osnovu naše različitosti, ako ne i naše jedinstvenosti. Ustvari, naš cjelokupan sistem života utemeljen je na konceptu jednog i jedinog Boga.”[8]
Ova razlika je vrlo plodotvorna u islamu, jer sobom porađa potpuno drugačiju kosmogoniju i antropologiju (tj.učenje o stvaranju sveta i čoveka). U islamu je prisutna ideja o Allahu tvorcu koja je skoro identična sa Origenovom kosmologijom: ” Nitko ne može biti ocem ako nema sina. Ni gospodara nema bez posjeda ili sluge. Tako se ni Bog ne može nazvati svemogućim ako ne postoje bića na kojima vrši vlast. Da bi se, dakle, Bog ukazao svemogućim, nužno je da sve postoji… Ako nikada nije bilo vremena kada Bog nije bio svemoguć, nužno je da mora postojati ono po čemu velimo da je svemoguć i da je uvek posjedovao na čemu će vršiti vlast i čime će ravnati kao kralj ili vladar.”[9]
Međutim, Muhammed el-Gazali, drugi islamski učitelj prisutan na našim prostorima, pozivajući se direktno na Kuran, mnogo radikalnije ističe tu različitost: ” Allah, dželle šanuhu, jedini je dostojan da Ga se bojimo, jedini dostojan da od Njega oprosta tražimo. Nemoguće je izraziti koliko Mu slave i hvale pripada.”[10] , i dalje: ” Nema veće izmišljotine od one kojom se Isa [Gospod Isus Hristos – moja primedba] smatra Bogom ovoga svijeta ili subožanstvom Allahu. Ova se izmišljotina proširuje i produbljuje prema različitim tendencijama i mišljenjima. Jedni smatraju da je ovaj svijet pod vlašću jednog “kolektivnog organa”, koji sačinjavaju Bog, Isa, njegova majka i Duh Sveti… Činjenica koja se sama po sebi nameće jeste: nemoguće je da Isa bude Bog, Koji stvara i održava, daje život i smrt, upravlja krajevima i ljudima, nebesima i Zemljom… jer je on [tj. Gospod Isus Hristos – moja primedba]u životu ponizni rob, a poslije smrti gomila posmrtnih ostataka koji se pomiču u zemnoj jami.”[11] Cenjeni “učenjak” (alim) el-Gazali je samo prevideo jednu sitnicu: Grob Gospoda Isusa Hrista je ostao prazan, jer je Hristos Bogočovek vaskrsao! Za razumevanje savremenog stava islamske uleme prema Hrišćanstvu vrlo je značajno delo Dr Sahin Mustafe.[12] Gospodin Dr Sahin iznosi svoju kritiku Hrišćanstva posvećujući je studentima afganistanskog islamskog fakulteta u Pakistanu tj. svima nama dobro poznatim talibanima. Sva njegova kritika Hrišćanstva, pored jezika omalovažavanja, zasnovana je na filosofkoj logici i vrlo je slična kritici, koje upućuju mnogobožaci[13] i arijanaci[14]. Neophodno je napomenuti da za Dr Sahina Hrišćanstvo, koje se trudi da “kritički” sagleda, jeste Hrišćanstvo rimokatoličko-protestantskog Zapada sa kojim je došao u dodir u Afganistanu[15].
Od gore pomenutih stavova sunita ne razlikuju se stavovi koje nalazimo kod šiitskih autoriteta. Naime kod šiita nailazimo na veoma slične stavove: ” … u predanjima (rewayat) imama iz Poslanikove porodice, koja su stigla do nas, potvrđeno je da tvorevina nije ograničena na ovaj vidljivi svet. Mnogo svetova je postojalo u prošlosti i postojaće u budućnosti. Šesti imam je rekao: “Možda mislite da Bog nije stvorio drugo čovečanstvo do vašeg. Ne! Kunem se Bogom da je on stvorio hiljade nad hiljadama čovečanstava, a vi ste poslednje među njima.”* A peti imam[16] je rekao: ” Bog, Uzvišeni, kako je stvorio svet, stvorio je sedam rasa, od kojih ni jedna nije bila Adamova rasa. On ih je stvorio od zemlje i poslao svako biće, jedno za drugim, za svojom rasom na zemlju. Zatim je stvorio Adama, oca čovečanstva, i oživeo njegovu decu radi njega.”** I šesti imam je, takođe rekao: ” Nemojte misliti da nakon okončanja života na ovom svetu, Sudnjeg dana i slanja čestitih u dženet, a grešnih u džehenem, neće biti više nikoga da čini ibadet Bogu. Ne, nikada! Pre, Bog će opet stvoriti robove, bez braka između muškarca i žene, da bi poznavali Njegovu jedinstvenost i da bi mu činili ibadet.”***”[17]
Sve napred rečeno o islamu jeste ono što islam razlikuje od Hrišćanstva, ali postoji još i sotiriološka razlika koja na najbolji način pokazuje koliko je islam potpuna negacija Hrišćanstva. Tu razliku uočavamo kada posmatramo ulogu i značaj koje ima Kur’an za muslimane kao posrednik između Allaha i čoveka.
Kur’an je u potpunosti u islamu zauzeo mesto koje u Hrišćanstvu pripada Bogočoveku Hristu. Kuran je kako za sunite[18] tako i za šiite[19] večna knjiga što nije slučaj sa Biblijom u Crkvi. Pojašnjeno rečeno: ” U ‘recitovanju’ Kurana na arapskom jeziku muslimani čuju Boga kako govori sopstvene reči: to je Božiji dar (kalam Allah) i samootkrivanje, na sličan način kao što je to Hrist, božanski logos, za hrišćane”.[20]i sasvim tačno definisano: “Temelj islama nije Logos ovaploćeni, već Logos postade knjiga”.[21] Ovako, jasno, potpuno utemeljenje i razgraničenje islama od Hrišćanstva i judaizma je potpuno prihvaćeno od muslimana. Za muslimane Kur’an je poslednje, konačno otelovljenje volje Allaha, te je samim time iznad svega predhodnog koje on (Kur’an) dopunjuje i ispravlja. ” Dakako, oprečnosti su jasne: u centru kršćanstva je osoba, u centru islama je Knjiga, a u centru judaizma je ugovor-zavjet; božija riječ u kršćanstvu pretvorena je u čovjeka, a u islamu pretvorena je u Knjigu.”[22]
 
Zaključak male digresije
 
Islam je čisto čedo filosofije. Svojom suštinom islam jeste sinteza religiozne filosofije (metafizike) i politike (prava) i ni u kom pogledu nije otkrovenje. Islam ne kaže o Bogu ništa novo, a da filosofija već to nije rekla. Za muslimane je neshvatljivo da Hrišćanstvo nikako nije državotvorna, pravnosistemska, vera kao što je to islam. Islam zahteva svoju državu koja se ima širiti vremensko-prostorno dok se Hrišćanstvo širi ipostasno tj. traži čoveka.
Možemo reći da islam ima koren u vremenu Praoca Avraama, jer nastavlja religiozno-filosofske temelje pra-polisa[23] od koga je Avraam pobegao u pustinju. Upravo je na taj beg Bog reagovao i prihvatio Avraama.
Vaskrsenje u islamu ne postoji, pre bi se reklo da je to idealizovan nastavak ovozemaljskog života. Ne postoji prelazak granice filosofske odvojenosti Apsoluta i čoveka sa dušom i telom. Filosofsko zgražavanje nad telom čoveka i njegovom nedostojnošću da komunicira sa Bogom, da ima bilo kakvu zajednicu sa Bogom, je potpuno u islamu. To zvuči paradoksalno, ali je istinito kada je reč o islamu koji važi, deklarativno, za religiju koja je u odnosu na hrišćansku veru potpuno plotska.
Islam je prihvatio i propagira hedonističko pomirljivi stav prema ograničenostima tela – koje na taj način apsolutizuje – u kojima želi čovek da uživa za svu večnost. Sav šerijat se na to svodi, sa jasnom podređenošću žene zadovoljenju prohteva muškarca. Čovek ostaje trajno odeljen od Boga sa svim osobinama koje ga ograničavju, ali koje bivaju apsolutizovane do beskonačnog, uživanja u njima, ali nikako slobodno, van ili iznad njih. U Crkvi pak, “Svako istinsko bogoviđenje jeste dar Velikoga Boga, koji nas čini pričasnicima svog života: smirenja i mira, premudrosti i znanja, ljubavi i blagosti. Kroz useljenje u nas Netvarne Sile, saopštava nam se bespočetni život. Zbog toga spaseni ljudi postaju “bespočetni” (ne po susštini nego po blagodati).”[24]
Mistika islama je ustvari filozofska metafizika u kojoj nema mesta za preobraženo telo koje je slobodno od svojih datosti, po tome podseća na stare filozofe, ali i na Origena, i u njoj nikako telo ne može postati hram Boga. Tek je ovaploćenje Boga nemogoće i nezamislivo!
Islam je prihvatio etiku kao svoj temelj u praktičnom životu, jer etika je nauka filosofa koja pokušava da otkrije mehanizme dobrog života. Dobar život je za svaku filozofsku etiku život bez nužnosti (ανάγκη), baš kao i za islam, samo uz malu korekciju, tj. u islamu je muka i ono što izaziva bol i ograničenja u telesnosti, zlo koje treba izbeći. Islam se pomirio sa filozofskom ograničenošću tela i želi da se koristi njome, tj. da uživa u istoj i tako dođe do apatije. To je suprotno od hrišćanske apatije koja jeste sloboda od greha, strasti, a ne u negiranju tela ili u potčinjavanju telesnom. Etika nije teološka disciplina po svom poreklu, jer je tvorevina filozofije kroz koju filozofi nude promišljanja i mehanizme za ostvarivanje dobra. Međutim ti mehanizmi, ako se apsolutizuju, dovode u opasnost slobodu Boga i čoveka. Strogo gledano, etika, može da postane dobra podloga za čistu magiju, jer stvara mogućnost da se Bog ili čovek ucene dobrom i da se putem postupanja ili ne postupanja u skladu sa etikom utiče, usmerava, bezpogovorno dejstvo Boga ili čoveka. Dokaz za to su starozavetni fariseji, kao i sadukeji, u vreme Gospoda Isusa Hrista, etički, apsolutni, formalizam je na kraju porodio Kabalu koji je logičan razvoj tog moralizma. Kabala je samo pokušaj da se tom moralnom mehanizmu podari nekakva duhovnost koja je ravna najčistijoj magiji. Magiji nije stran gnosticizam i njegov misticizam, posebno posvećenih u znanje koje je sakriveno u božanskom tekstu neke knjige . Svojim odnosom prema tekstu knjige, tj. jevrejske biblije, kabalisti su vrlo slični muslimanima i njihovom odnosu prema Kuranu: i kod jednih i drugih je tekst postao izvor zakona kojim je odbačen Bogočovek Hristos.
Zanimljivo je da će smrt, po islamskim hadisima, biti ubijena kao nešto spoljašnje, u odnosu na čoveka, a ne unutrašnje[25]. U islamu nema svesti o prvorodnom grehu, a time ni potrebe za prebražajem tela. Islam oslobađa telo od ograničenog trajanja, ali ga ne preobražava tj. ne čini ga zajedničarem Boga tj. Bogočoveka Hrista.
 
B) Post u Islamu
 
Post u islamu je dužnost koju nalaže Kuran i koju potvrđuju od svih muslimana priznati hadisi.
Kuran govori o tome kako se posti tokom svetog meseca ramazana kada muslimani upražnjavaju post :
“O vjernici! Propisuje vam se post, kao što je propisano onima prije vas, da biste se grijeha klonili, i to neznatan broj dana; a onome od vas koji bude bolestan ili na putu – isti broj drugih dana. Onima koji ga jedva podnose – otkup je da jednog siromaha nahrane. A ko drage volje da više, za njega je bolje. A bolje vam je, neka znate, da postite.
U mjesecu ramazanu počelo je objavljivanje Kur’ana, koji je putokaz ljudima i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra i zla. “Ko od vas u tom mjesecu bude kod kuće, neka ga u postu provede, a ko se razboli ili se na putu zadesi , neka isti broj dana naposti, – Alah želi da vam olakša, a ne da poteškoće imate – , da određeni broj dana ispunite, i da Allaha veličate zato što vam je ukazao na pravi put, i da zahvalni budete.
Dozvoljava vam se da se u noćima dok traje post sastajete sa svojim ženama;*one su odjeća vaša, a vi ste njihova odjeća. Allah zna da vam je bilo teško, pa je prihvatio pokajanje vaše i oprostio vam. Zato se sada sastajte s njima u želji da dobijete ono što vam je Allah odredio. Jedite i pijte sve dok ne budete mogli razlikovati bijelu nit od crne niti zore;**od tada postite do noći. Sa ženama ne smijete imati snošaja dok ste u i’tikafu u džamijama. To su Allahove granice, i ne približujte im se! Eto tako Allah objašnjava ljudima propise Svoje da bi se onoga što je zabranjeno klonili.” [26] Pored navedenog mesta iz Kur’ana, neophodnost i značaj posta za muslimane potvrđuju najmerodavniji hadisi po kojima je post predstavljen kao jedan od stubova islama.[27] Ibn Omer, r.a. je preneo sledeći hadis koji naglašava post kao jedan od stubova islama :
” Vjerovjesnikove, s.a.v.s., riječi: “Islam se temelji na pet pricipa”, Ibn Omer, r.a. kaže da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao:
“Islam se temelji na pet (principa): očitovanju (s vjerovanjem) da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed Allahov poslanik, obavljanju namaza, davanja zekata, vršenju hadža i postu ramazana“.”[28]
Drugi pak hadis, poznat i kao Džibrilov hadis (Hadis Džibril), kaže sledeće:
” 34. Džibrilova pitanja Vjerovesniku, s.a.v.s., o imanu[29], islamu, dobročinstvu i Sudnjem danu.
Ebu Hurejre, r.a. priča:
– Dok je Allahov Vjerovesnik, s.a.v.s., sjedio jednoga dana među svijetom, došao je neki čovjek i upitao: – Šta je iman (islamsko vjerovanje)? – “Iman je “, odgovori Muhamed, s.a.v.s., ” da veruješ u Allaha, Njegove meleke, susret sa Njim ( na Sudnjem danu), da veruješ njegove poslanike i proživljenje.” – Šta je islam?- upitao je čovjek. – ” Islam je , odgovori Muhamed, s.a.v.s., da obožavaš Allaha i da mu ni u čem širk[30] ne činiš, da klanjaš namaz, dijeliš zekat i postiš mjesec ramazan.”*…“[31]
O značaju posta za islam takođe svedoči hadis koji prenosi Ebu Hurejre:
“36. Ebu Hurejre, r.a. priča da je Allahov Poslanik, s.a.v.s. rekao: ” Ko isposti ramazan verujući u Allaha i nadajući se Njegovoj nagradi, oprošteni su mu ranije učinjeni grijesi.””[32]
Na osnovu navedenih mesta iz Kurana i hadisa možemo primetiti da ovako ustanovljen post pripada religozno-pravnom sistemu u kome praksa određuje veru, a ne vera praksu, što ustvari i jeste paradoks islama u odnosu na Hrišćanstvo. ” Umesto da vera predstavlja preduslov za praksu, praksa je ta koja određuje veru.”[33] Tačnije rečeno : ” Učeni muslimani su izgradili svoj čitav sistem na pravnoj bazi, gdje se prava i dužnosti međusobno dopunjuju. Mi posedujemo organe i sposobnosti koje nam je Bog podario, a svaki dar zahtijeva posebnu obavezu. Obožavati Boga, biti Mu zahvalan, biti Mu poslušan, izbjegavati sve što ne odgovara Njegovom univerzalnom Biću, sve to predstavlja dužnost svakog pojedinca, za što će svako pojedinačno i lično biti odgovoran.”[34]
U prilog rečenog idu sledeći stavovi islamskih pravnika:
“Allah, dželle šanuhu, učinio je djelo, rad, praksu, akciju smislom postojanja, i zadatkom življenja, a natjecanje ko će to djelo bolje, ispravnije, potpunije i savršenije učiniti učinio je bitnom odlikom stvorenja i osnovom vrednovanja:
“Onaj čije je djelo smrt i život da bi iskušao koji od vas će bolje postupati:- On je Silni, Onaj Koji prašta.” ( El-Mulk,2). Nema ni jednog ajeta u Božijoj knjizi koji spominje samo goli iman, nego za njega uvijek veže ili dobro djelo, ili bogobojaznost, ili predanost Bogu, tako da je veza između imana i djela učinjena jakom, čvrstom, neraskidivom.”[35]
Sledeće nam ukazuje na to ko je nedosledni vernik ” “Znaš li ti onoga koji svoju vjeru niječe? Pa to je onaj koji grubo odbija siroče, i koji da se nahrani siromah – ne potiče..”( El-Maun, 1-3). On, dakle, na iman gleda kao na nešto što neizostavno prati i potvrđuje djelo, nešto što ima značajnog utjecaja na čovjekovo svakodnevno ponašanje, što ga popravlja i povezuje s Allahom, dželle šanuhu, pa zato spominje djelo kao uvjet čovjekovog opstanka na prvom mjestu, da bi potom naveo iman kao uvjet za ispravnost i prihvatljivost do djela: “Ko bude dobra djela činio i uz to vjernik bio, trud mu neće lišen nagrade ostati, jer smo mu ga sigurno Mi pribilježili.” (El-Enbija,94). “[36] Ovo isto možemo, bez promene smisla, reći da je u duhu aristotelovske etike: “Nije γν?σις (saznanje) nego ενεργε?α (delanje, ostvarivanje) krajnji cilj etike, i predmet njena izučavanja jesu ljudske radnje. Stoga se ovakvo etičko stajalište i obeležava kao energizam”.[37] Za muslimane Sijam Ramadan[38] predstavlja period pročišćenja i tada muslimani poste od izlaska do zalaska sunca. To je vreme kada se čovek odriče hrane, muž ne prilazi ženi[39] niti je pak dozvoljeno da bilo kakva strana materija uđe u telo čovekovo.
“Pomenuti post preporučuje potpuno suzdržavanje od hrane, pića i telesnih odnosa, od zore do zalaska sunca. U toku dana takođe je zabranjeno pušenje, mirisanje aroma, a za krajnje konzervativce i korišćenje injekcija. Kao osnova važi da nijednoj stranoj supstanci nije dozvoljeno da uđe u telo. U toku noći prestaju sva ograničenja.”[40]”Kada svijet okrene svojoj prirodi, okrenuo se islamu, jer je islam vjera prirodnosti.”[41] Sve u duhu prirodnosti, pročišćenje, o kome je reč, jeste pročišćenje prirode, tj. vraćanje onom prirodnom, za što bismo mi, hrišćani, rekli paloprirodnom u čoveku.
Kao što vidimo situacija je potpuno drugačija tokom noći kada se čoveku sve to dozvoljava, i to izobilno. To je potpuno u saglasnosti sa stavom o životu i onom što čovek treba da radi da bi ostvario cilj svog života na ovom svetu, kao što nalazimo kod merodavnih islamskih teologa, fakiha (pravnika?) šiitske tradicije koji govore da cilj života nije odricanje od punoće telesnog života već naprotiv puno uživanje u njima, jedan od njih kaže ” Čovjek svojim životom stremi sreći, zadovoljstvu i ispunjenju želja koje poželi. Sreća i zadovoljstvo su posebno stanje u životu koje čovjek želi kako bi u njihovu okrilju postigao slobodu, obilje, bogatstvo života i tome slično.
Zapažamo da u iznimnim situacijama neki ljudi sebe odvraćaju od sreće i ugodnosti tako što na sebe dižu ruku, čine samoubojstva, ranjavaju svoja tijela, sakate svoje organe ili se izvrgavaju tegobnim vježbama koje nisu vjerom propisane, čineći to pod izlikom odvraćanja, odricanja od ovoga svijeta*, kao i mnogo toga drugoga što prouzročuje držanje duše na uzdi od mnogih sredstava obilja i ugodna života.”[42]
Vidimo koliko su čulni doživljaji bez uzde važni za “moral” u islamu. Svakako da u njima osećanja igraju bitnu, da ne kažem presudnu ulogu. Ona su u islamu tokom posta neporecivo prirodno zadovoljavajuća i kao takva su merilo blaženstva. Mnogo pre islama u jednoj filosofskoj školi postojalo je slično shvatanje uloge i značaja osećanja za čoveka, kod Epikura: “Kao treće merilo istinitog i lažnog i kao nužni oslonac za Epikurovu teoriju blaženstva služi osećanje (πάθος), jer je kao zadovoljstvo, tj. osećanje saglasno s prirodom, merilo za ono što treba težiti, a kao bol, tj. osećanje suprotno prirodi, merilo za ono čega se treba kloniti da bismo bili srećni”.[43]
U produžetku svog dela, citirani Sejid Muhamed Husein Tabataba’i, podučava sledeće:
2) “Djela i postupci koji proizilaze od strane čovjeka uvjek su u posebnom okviru zakona i odredbi… Sve što čovjek čini proizilazi iz zakona čije univerzalne odredbe doznaje u samome sebi, tačnije partikularne odredbe primenjuje i prakticira u svojim činima i postupcima”.[44]
Nešto slično nalazimo kod Lukrecija :
” I šta bi smatr’o pouzdanijim od čula.
Zar bi razum ponik’o iz lažna čula, mogo stat nasuprot
Čulima, kad je nik’o sav iz njih?
I ako ona nisu istinita, lažan je razum sav”[45]
Ovde nalazimo još jednu sličnost sa epikurejskim odnosom prema istini i kako doći do nje ” …istina se sastoji u slaganju naših misli s objektivnom stvarnošću, koja se u nama odražava posredstvom čula.”[46] Možemo zaključiti da čulnost u islamu ima presudnu ulogu u saznavanju prave prirode tvari, a time i volje božije, bez ikakve sumnje u nju, ukoliko su u saglasnosti sa prirodnim ‘očiglednostima’. Tu nema mesta za tajnu ipostasnog susreta između Boga i čoveka, jer svako ostaje u svojoj prirodi po njenim zakonima. Na osnovu do sad iznetog, možemo reći da je etika u islamu ispred dogmatike i dogmatika je samo potvrda etike, umesto da se kroz etiku ostvaruje dogmatsko u Islamu.
Nagrada je konkretna, očigledna i izlazi iz dela zakona (i čula) i sva je u ovom svetu i od ovoga sveta. Ona je po zakonima (palo)prirode, moglo bi se reći u punom naponu (palo)prirode, bez razmišljanja u kakvom je stanju sama priroda i da li je ona u pravom ili pogrešnom stanju i pokretu.
Sa hrišćanske tačke gledišta, u islamskom poimanju posta “njihovi gresi nisu gresi tela… nego nepravilnog rasuđivanja”[47], koje za posledicu ima zloupotrebu i tela i duše. Ovo je moguće upravo zbog nedostatka, nemogućnosti, iskustva ličnog susreta sa Bogom, koji ne samo da nije Spasitelj, tj. Bogočovek nego se ne može nazvati poput Dionisa ni Λύσιος (Razrešilac) i Ελευθέριος (Oslobodilac) [48], već u najboljem slučaju nagradodavac. Tamo gde caruje zakon nedodirljivog zakonodavca nema mesta za zajedničarenje i mir između roba i gospodara. “Prirodnost” ovakvog “posta” ogleda se i u individualnosti koja dominira njime jer da bi ga čovek upražnjavao drugi nije neophodan. Na pogubnost ovakvog “posta” i odnosa prema usmerenosti i uteme-ljenosti čovekovog života, Sv. Prorok Isaija upozorava: ” Viči iz grla, ne usteži se…a Gle, kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan…. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se čuo gore glas vaš”(Is 58 1-4).
Od Otaca nam je ostala istina: ” Istinsko služenje i blagočešće je jedno, dok je bezbožnost mnogolika, zbog čega je i rekao Ap. Pavle[49]: “svaku bezbožnost”, jer ona ima mnogo puteva, “i nepravdu ljudi”. Bezbožnost i nepravda nisu jedno isto. Prvo je protiv Boga a drugo protiv ljudi; pri tom je prvo misleni (teorijski), a drugo delatni (praktični) greh”.[50] Post u Islamu nema ničega zajedničkog ni sa suštinom ni sa formom posta u Crkvi, osim što je on opšti religiozni izraz koji je po formi izgovora[51] prisutan u svim religijama. Pred time ne treba zatvarati oči, jer u prećutkivanju ove činjenice stvaramo tlo za mnoge obmane i lažni mir u svakodnevici.
Možemo se u Islamu “oduševljavati duhovnom disciplinom muslimanskog sveta, njegovom veličanstvenom monolitnošću, jedinstvenim ciljem njegovog pogleda na svet, u kome su pravo, religija i svakidašnji život sliveni u jednu nerazdeljivu celinu. Ali kada čitamo Koran sa namerom da u njemu nađemo zadovoljenje naših (hrišćanskih)[52] religioznih traženja, doživljavamo razočarenje. Dogmatika Islama je siromašna, površna… moral – grub i elementaran..”.[53] Sveti avva Pimen je rekao: “Nemoguće je da živiš po volji Božijoj, ako si sklon nasladi i novcu”.[54] Saglašavajući se sa rečenim mislimo da je neophodno da se post (ali i drugo) u Islamu “oceni sa stanovišta istinske hrišćanske dogmatike, otkrivene u delima Svetih Otaca i Apostola.”[55], svako drugačije ocenjivanje i sagledavanje islama ne doprinosi razumevanju istog, a time ni zauzimanju pravilonog stava prema njemu. Bez poznavanja dogmatskog, svetootačkog nasleđa Crkve je nemoguće razumeti Crkvu i njen odnos prema i sa svetom van Crkve jer ” U Svetim Ocima nalazimo “duh Crkve”, odnosno živo razumevanje Otkrovenja Božijeg. Oni su naša karika između drevnih tekstova koji sadrže otkrovenje Božije i današnje stvarnosti.”[56]
 
V) Post u Crkvi
 
Post u Crkvi potvrđuje naše opredeljenje za zajedničarenje sa Hristom i odbijanje postojanja van te zajednice. Post nije samo istorijska činjenica, post je, pre svega, teološki bitijna suština.
To nam sam Hristos kroz svedočenje Jevanđelista Mateja potvrđuje:
” Tada mu pristupiše učenici Jovanovi govoreći: Zašto mi i fariseji postimo mnogo, a učenici tvoji ne poste? A Isus im reče: Eda li mogu svatovi biti žalosni dok je sa njima ženik? Nego će doći vreme kad će biti otet od njih ženik, i onda će postiti. Jer niko ne meće novu zakrpu na staru haljinu; jer će zakrpa odadrijeti od haljine i gora će rupa biti. Niti se sipa vino novo u mehove stare; inače se prodru mjehovi, a vino se prolije i mjehovi propadnu. Nego se sipa vino u mehove nove, i oboje se sačuva”(Mt 9, 14-17).
Post u Crkvi je ipostasan, tj. ističe iz iskustva zajednice sa Hristom, i jeste dar Hrista zajednici za novo postojanje, za ocarenje Carstvom Nebeskim, tj. samim Hristom. Post je direktno vezan za ipostas Ženika, a ne za zakon koji je dat od nekog boga i on se ostvaruje po volji Boga Oca Duhom Svetim, jer “Duh Sveti, koji deluje kao savest u mislima i srcu čovekovom, pomaže čoveku da donese ispravnu odluku, ali ga ne prinuđuje ako sam čovek to ne želi. Ako čovek ispovedi da želi da ide uskim i strmim putem koji vodi u život, tada Bog počinje da vaspitava čoveka.”[57]
Gospod Isus Hristos jeste Onaj koji je ustvari uzrok posta, kao slobodnog izbora, tj. kao metoda za kogji se opredeljuje čovek odbacujući sve drugo što ga odvaja od Hrista i bira Hrista
“Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života”(Lk 21,34), iz čega jasno možemo uočiti svu nespojivost posta u Crkvi sa postom u Islamu.
Međutim, Oci, rukovođeni Duhom Svetim, o postu svedoče i sledeće: “Reče jedan starac “treba da postiš razumno i istrajno. Pazi da se neprijatelj ne umeša u tvoj post. A mislim da je Spasitelj rekao: ‘Budite dobri menjači’, znači da sa sigurnošću prepoznate carski žig, jer ima i krivotvorina. A priroda zlata je, razume se, ista, ali se žig razlikuje.
Zlato je post, uzdržavanje, milost. Ali idolopoklonici na ove (vrline) stavljaju sliku svoga tiranina, ali i svi se jeretici krivotvorinama njihovim (ovih tirana) hvališu. Njih trba umeti razlikovati i izbegavati ih kao krivotvoritelje. Gledaj, dakle, da kao nevičan ne padneš pod njihov uticaj. I bez kolebanja prihvataj one vrline koje imaju osobine Krsta Gospodnjeg, znači pravu veru koju prate čestita dela.”[58]
Post u Crkvi izaziva promene u životu i u osuštavljenju čovekovom. To se ne uklapa u “prirodnost” prirode posle pada i otuda post u Crkvi-po cilju-na prvi pogled nije očigledan, već je sakriven i teško prihvatljiv.
Post sobom zahteva podvig ipostasnog ostvarenja u Hristu Bogočoveku, tj. postojanja u ovom svetu, ali ne po granicama palosti čoveka, vremena i prostora kojim se ikonizuje Carstvo Hristovo sada i ovde. To je paradoks da se kroz prividnu (formalno projavnu) smrt objavljuje preobraženje, oboženje, čoveka u Hristu, a time puno oslobođenje i ispunjenje čoveka.
Post u Crkvi nije individualan, već je način života Crkve kao zajednice Naroda Božijeg u ovom svetu. Upravo ipostasna utemeljenost Crkve na Bogočoveku Hristu garantuje da spasonosne zajednice van Crkve nema.
Crkva u sebi sadrži punoću slobode koja se ogleda i u postu, u kome, iako postoje zahtevna pravila, ipak ima slobode da možemo sa punim pravom prihvatiti sledeće kao ispravno: “Podvižnici i svetitelji naše Crkve kroz vekove nisu bili međusobno jednake kopije. Svaka ikona Božija, svaka duša, poseduje svoju jedinstvenost i ovi, do svetosti uzrasli podvižnici, koji žive u Duhu u skladu sa ‘ko zna kakvim naumima Božijim’ , hode ovim ili onim “putem”.”[59] Ovakvo tvrđenje je u saglasnosti sa Spasiteljevim rečima:“U kući Oca mojega stanovi su mnogi” (Jn 14,2).
Post u Crkvi nije nikakva zamka za uništenje tela ili kakvo tajno (egoističko) znanje, već, po svedočanstvu Otaca, sredstvo da se ” neprekidno pruža blagoobrazno i istrajno služenje Gospodu, a to je lepa, čestita i bogoljubiva čistota…”.[60] Kada Oci ovo tvrde, sleduju Duhu Svetom koji govori kroz usta Sv. Ap. Pavla koji, poučavajući Korinćane kako treba živeti, na kraju im kaže: “A ovo govorim za vašu korist, ne da vam nametnem zamku, nego za blagoobrazno i istrajno služenje Gospodu, u sabranosti.” (1Kor 7,35), a to je uvek krstovaskrsno služenje.
Krstovaskrno služenje koje se ostvaruje u sabornosti jeste, u stvari, sinonim za Crkvu, tj. Pravoslavlje, jer: “Pojam Pravoslavlje znači: istinsko znanje o Bogu i tvorevini”. Takvo objašnjenje ove reči daje Sv. Atanasije Sinajski…Pojam Pravoslavlje (Ορθοδοξία – Ortodoksija) sastoji se od dve reči: orti (ορθή) što znači – pravo, ispravno, istinito, istinito, i doksa (δοξα) što, s jedne strane znači – verovanje, vera, učenje, dok, sa druge, znači – slavljenje, tj. hvaljenje. Ova dva značenja su nerazdvojno povezana: istinsko učenje o Bogu uključuje u sebe istinsko hvaljenje, tj. slavljenje Boga.”[61]
Napred citirano projavljuje se kroz post, koji jeste pravilno sprovođenje vere, tj. praktična posledica onoga u šta verujemo za naš život, jer ne zaboravimo da je “vjera bez djela mrtva“(Jk 2,19.) . Posledice posta, ma koliko po sebi bile naizgled “beskorisne”, uvek su bitijno značajne, jer su vezane za samo bitije čoveka. Početak i kraj posta je u preobražaju, presušastvljenju bitija čovekovog. Zato je Pravoslavni post neuklopljiv u sisteme koji polaze od spolja ka unutra, ili su samo u granicama prirode, ali bez dodira sa ipostasju. Post je ipostasan, a ne prirodan, i zato je i pravi vesnik slobode od (palo) prirode.
To nam potvrđuje Sveto Otkrovenje, koje je jedino u Crkvi i kroz Crkvu, ono jeste Sveto Otkrovenje i van nje, njega nema.
Kada je reč o postu, iskustvo Svetih Otaca svedoči da je post sapostojeći čoveku još od Raja, bolje rečeno, da je prebivanje u postu bilo način prirodnog odnosa čoveka prema tvorevini. Sveti Vasilije Veliki o drevnosti posta svedoči sledeće: ” Misliš li da ja smatram da njegova drevnost potiče iz vremena pojave Zakona? Post je stariji čak i od Zakona. Ako malo sačekaš, uverićeš se u istinitost rečenoga. Nemoj misliti da dan očišćenja, propisan Izrailju u deseti dan sedmoga meseca (up. Lev. 16, 29), označava početak posta. Udubi se u istoriju i tragaj za drevnošću njegovog porekla. Post nije novotarija, već dragocenost otaca. Sve što je drevno dostojno je poštovanja. Uvažavaj starinu posta, s obzirom da je star koliko i čovečanstvo. Post je ozakonjen u raju. On predstavlja prvu zapovest koju je dobio Adam : S drveta poznanja dobra i zla nemojte jesti (Post. 2,17). Nemojte jesti predstavlja ozakonjenje posta i uzdržanja…. Mi smo izbačeni iz raja stoga što nismo postili.”[62]
Zaista, Oci poistovećuju stanje pre pada sa stanjem posta, ali suštinski sasvim drugačije od onog kod drugih religija gde post ograničava, ali kažemo da post ne ograničava već oslobađa od ograničenosti. Ovakvo rasuđivanje kod Otaca o čovekovom načinu života pre pada, kao i o samom padu, utemeljeno je na otkrovenjskoj istini koja nam opisuje stvaranje čoveka, njegov život pre pada , predistoriju i posledicu pada. U samom Otkrovenju vidimo da greh Adama nije bio u jedenju mrsne hrane, životinjskog porekla, već je bio u kršenju volje Boga Oca da ne jede od drveta sa koga mu je Tvorac zabranio. Time Adam okreće leđa Bogu i obraća se Đavolu, jer njega sluša dok Božiju volju prenebregava. Na taj način dolazimo do toga zašto postoji post.
Post postoji zato što postoji Bog i što postoji čovek koji se sreće sa Bogom kao sa Tvorcem, takvo utemeljenje nam otkriva da je post događaj zajednice – i da je on njen način način života. To je istovremeno činjenica koja nam je merilo za to da li smo u volji Božijoj ili ne, i ukoliko smo u zajednici sa Bogom i Svetima, tj. u Crkvi, onda imamo i pravilan post.
Adam je narušivši post kao zajednicu sa Bogom premešten, odnosno izbačen, sa mesta na koje ga je postavio Bog, tj. iz Raja, dospevši tako u nepotpuno, stavljen na neku dalju zajednicu. Drugo, kada u Starom Zavetu Bog poziva na post, On poziva ceo Narod izabrani, a ne pojedinca. Iskreno rečeno, to pozivanje Izabranog naroda na post podseća na naše poimanje svetosti, odnosno, kroz ovaj poziv dolazimo do odgovora na pitanje ‘ko je svet’?! Svet je Bog Izrailjev, Jedini je Svet Gospod Isus Hristos, i oni koji su na Njegov prizv potvrdno odgovrili.
Bog priziva narod izrailjski na post, a narod pokazuje da je izabran tako što posti i odgovara na taj priziv.
Kada je Adam pao, on je pobegao u prirodu, pokušao je da reši problem života sakrivši se u šiblje. Hteo je da utemelji svoj način života na nečemu drugom, na nečemu što nije bog. Posteći, dakle, ljudi čine suprotno od onoga što je uradio Adam posle pada, biraju Boga, jesu prizvani i izabrani, ali odgovaraju tako što se odriču od zloupotreba tvorevine i onoga što nam je Bog dao. Jednostavno rečeno, odriču se greha i smrti.
U današnje vreme mnogi nama hrišćanima prigovaraju da se mi posteći odričemo hrane koja je, u stvari, život, jer se u postu traži da se ne jede i ne pije i ostalo. To apsolutno nije tačno i mi se, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu, ne odričemo života, već upravo smrti. Prost primer: da bismo nešto pojeli, to, pre nego što ga unesemo u svoj organizam, mora da umre, da bude ubijeno i jeste slika onih kožnih haljina koje smo uzeli na sebe nakon pada. Naime, da bih pojeo meso, ta životinja mora da umre, da bih pojeo ribu, ta životinja mora da umre, da bih pojeo hleb, zrno pšenice mora da umre i ne može da donese svoj plod, tj. ostvari svoj život do kraja. Paradoks našeg posta jeste u tome da što mi, odričući se takvog utemeljenja života na zakonima smrti i postojanja samog od sebe, mi se, u stvari, pripremamo i hranimo se telom i krvlju Hristovom, samim Bogočovekom Hristom, a On je živ! Daje život i to je paradoks našeg posta koji nam daje slobodu.
Sa druge strane, pak, u Svetom pismu Starog zaveta, kod proroka Zaharije, Isaije, ili kod drugih proroka, kao i u drugoj knjizi Samuilovoj imamo opis kako se posti. Tu se i rešava jedno pitanje; da li je svaki post post pred licem Gospodnjim i da li, možda, postoji neki drugi post, pogrešan post?!? Svaki post koji promoviše moju sopstvenu volju, a ne volju Gospodnju, koja je da se svi ljudi spasu i uđu u poznanje istine i da ne poginu, nego da imaju život večni, jeste, u stvari, pogrešan. Svako ko doživljava post kao afirmaciju svog egoističnog opravdanja i promovisanja gubi, ustvari, smisao posta i cilj posta. Zašto? Zato-opet ponavljam-što se post tiče čitave zajednice. Samo, kakve zajednice? Da li zajednice zakonske, u kojoj je Bog okovan zakonom, ili zajednice u kojoj je čitav zakon ispunjen Bogom? I još nešto, to je eshatološki ostvarena zajednica, za razliku od starog Zaveta, koji je imao direktnu težnju i volju u zakonu Božijem da se taj Izrailj oseti narodom izabranim, .da se odrekne svega što ga vezuje za ovaj svet i da nešto čeka.
Mi u Novom Zavetu, u punoći, koliko je to moguće, doživljavamo život u Crkvi kao neprekidno iščekivanje i smirenje koje nam daje snagu i mogućnost, ali i pravo da tražimo da Gospod dođe.
Setimo se događaja iz novog Zaveta gde učenici Jovanovi pitaju Gospoda Isusa Hrista zašto njegovi učenici ne poste kada oni i fariseji poste? Bogočovek im odgovara pričom iz svakodnevnog života: “Gde ste videli da svatovi poste dok je ženik sa njima, ali doći će vreme kad ženik neće biti sa njima pa će postiti.” (Mt 9, 14). To je suštinska razlika u postu između hrišćana, budista, hinduista, muslimana i drugih. Naš post jeste odricanje od svega, ali pozitivno odricanje od svega što nas sprečava da budemo na putu prema Bogu Ocu, a taj put je Bogočovek Hristos. Istovremeno, to je jedna radosna tuga, jer mi znamo i doživljavamo ono što nam je dao Bog u tajni Hristovog ovaploćenja, a to je da živimo u smrti i u vremenu i prostoru kojim gospodari smrt i greh. Sa druge strane, pak, odričući se uslova i načina postojanja u ovome svetu koji se temelji na padu, koji proizvodi greh i smrt u čoveku, mi vapijemo sa apostolom Pavlom koji kaže: Maran ata – Gospode dođi ( I Kor 16,22 ). Na taj način živimo u neprekidnom iščekivanju budućeg, koje jeste i učestvovanje. To je sloboda i tajna Crkve, način življenja i postojanja u Crkvi! Post nije samo uzdržavanje od mrsne hrane i loših dela, tj. nije samo etički, već je i ontološki. Svojim postojanjem post ukazuje na ontološku opredeljenost onoga koji posti, te se zato i govori o postu kao ontološkom, a ne samo etičkom fenomenu u životu Crkve. Otuda post i ima osobine vidljive karike u iščekivanju dolaska Gospodnjeg; ali ne dolaska koji će, eto, biti sam za sebe, već dolaska u kome smo mi pozvani da neprestano učestvujemo i da tim dolaskom osmišljavamo svoje postojanje na ovome i onome svetu.
A kada je dolazak Gospodnji? Na svakoj svetoj liturgiji. Zato je svaka nedelja dan Gospodnji i u kanonima nalazimo da se u taj dan ne posti, u smislu da nema suhojedenija. Naravno, tu postoji ograda, ako neko hoće da posti iz nekih ličnih pobuda, ili, pak nekog svog blagoslova od strane duhovnika, ima pravo na to. Međutim, niko ne može da ukine radost dolaska Gospodnjeg i činjenicu da je Gospod davalac radosti i naš Ženik koji nas izvodi iz zemlje plača, iz zemlje čužde. Ako neko od vernika ima blagoslov, neka to svoje pravilo drži i ne nameće drugima, ali, opet, mora imati blagoslov i od Crkve. Mora biti prepoznat u Crkvi kao takav, jer se na taj način leči od egoizma i izbegava da bude sudija Vaseljene, jer samo je Hristos sudija Vaseljene.
 
Umesto zaključka
 
Post kao način života-neprekidno svedočenje da smo za Hrista i da smo svedoci Hristovi, da uvek tražimo i želimo Hrista-u sebi krije jednu veliku širinu i otvorenost, koju može samo ljubav da podari. Za takav način života u Crkvi neophodan je drugi, jer da bih ja živeo u Crkvi, moram umreti za drugog.
To je punoća poistovećivanja sa Hristom i sledovanja Hristu, jer da bi mi živeli, On je umro na krstu i stoga mi kad umiremo za drugog, naš egoizam umire i mi živimo, jer se usličnjujemo Hristu i pripremamo se da budemo-i jesmo-saradnici Hristovi, koji nam ne samo dolazi, već nam kroz sveto pričešće daje da radimo to što radimo, jer u Crkvi sve biva Hristom, kroz Hrista i u Hristu. Činjenica da je to telo Hristovo i sam Hristos nas vodi Duhom Svetim, učeći nas kako da živimo u Hristu i šta da radimo. Ovo je bitno za nama savremeno vreme da oslobodimo post od zakonskih stega i da ga prihvatimo kao način postojanja. koji nije vezan za posnu ili mrsnu hranu, već da je post pomoćno sredstvo za život u Crkvi, kao što su i noge pomoćno sredstvo za hodanje. Noge kod čoveka ne postoje same za sebe, već kao pomoćno sredstvo da bi čovek mogao da hoda. Takođe, post, kao način postojanja, u crkvi postoji samo zbog cilja, a to je da sami sebe, i jedni druge i sav život svoj, Hristu Bogu predamo i to u konkretnom događaju na svetoj liturgiji.
Možda je malo čudno, ali mi koji živimo u Crkvi smo pozvani da svima svedočimo ljubav, ali i zajednicu ljubavi u kojoj ja umirem za drugog, umirem da bih živeo za drugog, zato što Hristos umire za mene i zato što učestvujem u toj radosti života sa drugim u Bogu. Svedoči nam, nažalost, stanje u Crkvi, da među običnim ljudima imamo raznorazne poroke ili neuspehe u ostvarenju hrišćanskog života, a samim tim i posta. Kao što svaka vrlina traži drugu vrlinu, tako i svaki greh traži drugi greh. Ne postoji ni jedan greh nas u Crkvi, a da se ne tiče svih nas, odnosno, čitave zajednice. To, da li neko od nas robuje narkomaniji, alkoholizmu, ili bilo kom drugom grehu, nije stvar samo toga koji robuje, to je stvar cele zajednice, jer postoji neko ko mu daje podršku i omogućuje da ostane u tome, tj. daje mu snagu da traje i istrajava na takav način. Trajanje nije život, već živa smrt, jer predstavlja bitisanje na pogrešnoj strani, na kojoj nema ni bogopoznanja, ni čovekopoznanja, već samo znanja koje čoveku život pretvara u pred-ukus pakla samoće. Najčešće kada čovek upadne u nekakav porok, kaže se da ima problem autoriteta drugog, samo, pre bi se reklo da ima krizu samopoznanja i samoodređenja. Kako se dolazi do toga? Prostom i jednostavnom činjenicom da čovek koji se oda alkoholizmu ili narkomaniji ne beži od autoriteta, već traži veći autoritet koji će mu pomoći da se oslobodi od nečega, da mu da slobodu od onog što ne može sam da prevaziđe i od čega beži u takav porok.
On ne beži od autoriteta po sebi, on traži identitet utemeljen na onom autoritetu, koji može da ga oslobodi od onoga što ga uslovljava i što mu ne da da živi slobodno. Paradoksalno je, istina, da svako bežanje u porok predstavlja, u stvari, vapaj za slobodom. Imamo primer u Starom Zavetu, Noja, koji se opio i pokazao svoju golotinju pred svojim sinovima. U tom stanju opijenosti Noje je učinio nešto vrlo slično Adamu u Raju, ponašao se kao Adam pre pada, tj. bio je nag. To je stanje lažne slobode i pogrešan način postojanja, jer je bez Boga, ali i bez slobodnog čoveka. Priroda i njena svojstva su pogrešno upotrebljena od strane čoveka koji prebiva u pogrešnom postojanju.
Ono što je ovde bitno, jeste činjenica da Noju u tom lažpostojanju pomaže njegov sin koji objavljuje greh svoga oca, osuđujući ga, time, na taj razgolićeni i čoveka nedostojni način postojanja. Druga značajna činjenica u ovom događaju jeste reakcija druga dva sina, koji odbacuju sud svoga brata o ocu i koji skrivaju očevu golotinju, štiteći ga od sramote lažne slobode. To je reakcija zajednice koja svedoči dostojanstvo čoveka koji sa Bogom razgovara, pokazujući na taj način da i ona želi Noja trezvenog i sa Bogom, a ne Noja pijanog i bez Boga. Braneći dostojanstvo drugog kroz ličnu borbu sa strastima u zajednici sa svim bogoiskateljima, ustvari, branimo i svoje dostojanstvo, jer dostojanstvo naše jesu bližnji naši. Ham se nije trudio da sačuva oca, pa je izgubio i sebe, tj. blagoslov koji mu je pripadao.
Ovaj biblijski događaj, kao i mnogi drugi njemu slični u Bibliji ili van nje, ukazuju na činjenicu da zajednica može biti utemeljena i na nečemu što je individualno i sebično. Egoizam je takođe vrlo jaka spajajuća sila u čoveku koja, u stvari, predstavlja pogrešnu, neostvarenu ljubav prema drugom. Kada primetimo u svakodnevnom životu da neko pored nas strada (robuje) nekom grehu i mi ne reagujemo na to kao ona dva Nojeva sina, ili, možda, još to i razglašavamo, u stvari, pokazujemo da nismo spremni da umremo za bližnjeg da bi on živeo. Tako bližnjeg osuđujemo i utvrđujemo u smrti, jer nismo spremni da siđemo u ad pakla njegovog bića i da ga oslobodimo onoga što ga robi i muči. Upravo je Hristos to radio radi nas i našeg spasenja-do pakla se spustio i ponizio samo da bi nas izbavio!
Ta naša svakodnevna pasivnost govori samo koliko je jak naš egoizam i da nas nadvladava. Otuda nema greha van zajednice, tj. čim postoji čovek u grehu, to znači da postoji i grupa ljudi koja ga utvrđuje u grehu. Spasenje je stvar zajednice, ali je i greh stvar zajednice!
Sve ovo, ustvari, suštinski pokazuje koliko je post prisutno bitan kao način života zajednice, budući da napred rečeno upravo svedoči o neophodnosti napora da se prevaziđe palost i izabere volja Očeva. Setimo se primera besomučenika iz Novog Zaveta koga je Hristos pronašao i iscelio iako je on živeo na groblju. Sve se odvija u zajednici, kroz zajednicu i za zajednicu, i stanje pojedinca u ovom svetu može se sagledati u celosti smo kroz prizmu zajedničarenje, ili ne u zajednici koja je utemeljena na Bogu.
 
Literatura
Literatura za Hrišćanstvo:
 
1. Sveto Pismo, Novi Zavjet, Beograd, 1984.
2. Sveto Pismo Starog i Novog Zavjeta, Biblija, Beograd, 2004.
3. Origen, Pocela, Split, 1985
4. Spengler Oswald, Propast Zapada, Beograd, 1989.
5. Vasilije, sveti, Veliki, Prva beseda o Velikom postu, Besede, Manastir Hilandar, 2002.
6. Veliki Starečnik, (ΤΟ ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟΝ – Θεματική Συλλογή-Κείμενο-Μετάφραση- Σχόλια Τόμος Α’- Δ’), Beograd, 2004.
7. Vlahos Jerotej,mitropolit, Pravoslavna duhovnost, Cetinje, 2003
8. Đurić N. Miloš , Istorija helenske etike,Beograd, 1990.
9. Kartašov V. Anton, Vaselenski Sabori tom I , Beograd 1995.
10. Romanidis Jovan, Svetootačko bogoslovlje, Beograd, 2005.
11. Rouz Serafim, Stvaranje sveta i rani čovek, Beograd, 2002.
12. Teofilakt, sveti, Ohridski, Tumačenje Dela Apostolskih i poslanica Rimljanima i Korinćanima,Beograd, 2004.
13. Trubeckoj Nikolaj, Religije Indije i Hrišćanstvo, Zbornik Vaskrsenje i reinkarnacija, Beograd 1996.
 
Literatura za islam:
 
1. KUR’AN, sa prevodom, preveo Besim Korkut, stampan u Medini Munevveri pod pokroviteljstvom Ministarstva za hadz i vakuf u Saudijskoj Arabiji Godine 1412 h.
2. Al-Buhari Muhammad ibn Ismail, Buharijina zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004.
3. Bogdanovic Bogdan, Urbs & logos, ogledi iz simbologije grada, Gradina, Nis, 1976.
4. Graham W. A., Kur`an, Enciklopedija zivih religija, Beograd, 1990.
5. Hamidullah Muhammed, dr. Uvod u islam,III izdanje, Sarajevo, 1989. <http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/uvod-u-islam.pdf> 21:23 2.12.2011
6. Hofmann Murad, Islam kao alternativa, Zenica,1996. <http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/islam-kao-alternativa.pdf> 18:07 02.12.2011.
7. Jasin Muhammed Nu’ajm, dr., Iman,temelj, sustina, negacija, Sarajevo, 2001-1422. G.H.
8. Smailagic Nerkez, Leksikon islama,Sarajevo, 1990.
9. Sahin Mustafa,dr, Krscanstvo – Istina o krscanstvu kroz historiju, vjerovanje, knjige, pravce i ucenje ( studija, analiza i rasprava), pdf izdanje pripremili: www.bosnamuslimmedia.com 1429. hidz. god. / 2008.
10. Tabataba’i Sejjid Muhammed Husein, Kur’an u islamu,Beograd, 1991.
11. Tabatabai Alim Mohammad Hosein, Sije u islamu, izdanje Kulturnog centra pri Ambasadi Islamske Republike Irana u Beogradu bez godine izdanja.
12. Yamani Ahmad Zaki, Zena u islamu, Sarajevo, 2007.
13. El-Gazali Muhamed, Verovanje jednog muslimana, Sarajevo- Novi Pazar, 2005.
14. Janulatos Anastasije, Islam, Beograd, 2005.
15. Kornel Dž. Vinsent, Plod Drveta poznanja, u Oksfordska istorija islama, Beograd, 2002.
 

1. Post Crkve – pod ovim izrazom podrazumevamo u Crkvi napor da se odreknemo svega onoga što čoveka odvaja od Hrista. Odbacujući suvišno, prorokujemo neophodno. Budući da podvig predstavlja upravo taj napor odricanja, možemo da govorimo o podvigu i postu kao sinonimima, što po suštini oni i jesu.
2. Pod individualno podrazumevam – palo, ogrehovnjeno stanje zapečaćeno gordošću i egoizmom. Pod izrazom lično podrazumevam – oboženo, spaseno Bogočovekom Hristom u Bogočoveku Hristu.
3. Pojam “zakonsko” ovde podrazumeva post i odnos prema postu kakav su imali fariseji kod Jevreja u vremenu Gospoda Isusa Hrista, vidi Mt 6, 16 i dalje.
4. Zakonsko ispunjenje posta jeste odgovor na pitanje kako se posti, ali ono sobom ne daje glavni odgovor na post u Crkvi, a glavno pitanje na koje treba odgovoriti jeste zašto se posti u Crkvi.
5. Reč “Allah” se u tekstu koristim kada govorim o bogu u koga muslimani veruju
6. Kur’an 2:55; 3:2; 28:88; 39:6; 47;19 itd)
7. Vidi napred napomenu 19.
8. Ahmad Zaki Yamani, Zena u islamu, Sarajevo, 2007, 166.
9. Origen, Pocela, SPLIT, 1985. odeljak 2,10.
10. Muhamed el-Gazali, Verovanje jednog muslimana, Novi Pazar-Sarajevo, 2005, 23 (u daljem citiranju Muhamed el-Gazali, Verovanje… ).
11. Isto, 83; 85. Kod istog autora, u citiranom delu, odeljak Pravdanje sudbinom, str. 164-178, iznosi islamski stav o prvorodnom grehu i temeljne principe islamske antropologije koja je u svemu suprotna hrišćanskoj.
12. Mustafa Sahin,dr. Krscanstvo – Istina o krscanstvu kroz historiju, vjerovanje, knjige, pravce i ucenje ( studija, analiza i rasprava), pdf izdanje : www.bosnamuslimmedia.com 1429. hidz. god. / 2008. god. 13.03.2012. 9:09.
13. O tome videti Jovan Romanidis, Svetootačko bogoslovlje, 2005, 154-182. (U daljem citiranju Jovan Romanidis, Svetootačko…). Takođe pogledati Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u islamu, izdanje Kulturnog centra pri Ambasadi Islamske Republike Irana u Beogradu bez godine izdanja,124-131, ( U daljem citiranju Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u … ). O uticaju neoplatonizma čitamo sledeće: “Superlativna kur’anska kvalifikacija Boga, Apsolutnog, Stvaralačkog, Pravednog Stvaralačkog, Pravednog bitka, koji je u osnovi svega što jest, logička je posljedica Njegove transcedencije. Platonska, a pogotovo novoplatonistička metafizika Jednog prirodno će se, kasnije, povezati sa islamskom mišlju, iako će personalna značajka Boga biti time ugrožena.” – Nerkez Smailagic, Leksikon islama, Sarajevo,1990, 347. (U daljem citiranju Nerkez Smailagic, Leksikon).
14. Anton V. Kartašov, Vaselenski Sabori tom I, Beograd 1995, 11- 22.
15. O tome svedoči i delo Murad Hofmann, Islamkao alternative, Zenica, 1996. PDF izdanje http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/islam-kao-alternativa.pdf 18:07 02.12.2011. (U daljem citiranju Murad Hofmann, ISLAM KAO… ).
16. Navod koji sledi jeste iz šiitskog učenja.
17. Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u …, 162. *fn.6., **fn.7., ***fn.8.
18. Vidi Anastasije Janulatos, Islam,Beograd, 2005, 88-89. (U daljem citiranju Anastasije Janulatos, Islam). Takođe videti Nerkez Smailagic, Leksikon, 338-353. Na primeru navedenog Leksikona možemo primetiti jednu karekterističnu crtu koja u mnogo slučajeva razdvaja knjige (bar na ovim našim prostorima prisutne) pisane od muslimana za nemuslimane od onih koje su pisane od muslimana za muslimane. U knjige za nemuslimane (da kažemo misionarske) jesu umivene od svake vrste islamskog fundametalizma i netrpeljivosti prema hrišćanima i naročito Jevrejima. Tu se islam predstavlja u superlativima ljubavi, tolerancije i slobode. One druge za muslimane su do vulgarnosti ogoljene u svojoj netrpeljivosti prema svemu što nije islamsko, tj. prema svakom ko ne priznaje Allaha za boga.
19. Vidi Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, Kur`an u islamu, Beograd, 1991, 27-34. (U daljem citiranju Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, Kur`an u islamu…)
20. W. A. Graham, Kur`an, Enciklopedija zivih religija,Beograd, 1990, 400.
21. Atanasije Janulatos, Islam, 89, fn. 4.
22. Murad Hofmann, ISLAM KAO…, 47, *Fn.31.
23. Videti o tome Bogdan Bogdanovic, URBS & LOGOS, OGLEDI IZ SIMBOLOGIJE GRADA, Nis, 1976.
24. Sofronije, arhimandrit, Videti Boga kao što jeste, Hilandar 2001, 37.
25. ” Sura Merjem (Merjema), 42. Ajet: I upozori ih na dan tuge … (Merjem, 39), 1755.- Ebu Se’id el-Hudri, r.a., prica da je Boziji Poslanik, s.a.v. rekao: “Smrt ce biti dovedena u obliku crno-bjelog ovna, pa ce glasnik povikati: Dzenetlije! Oni ce ispruziti vratove i pogledati. -Znate li sta je ovo? – Znamo, to je smrt – odgovori ce oni, a svi su je vec bili vidjeli. Potom ce ponovo povikati: – Dzehennlije! Oni ce istezati vratove i gledati. – Znate li sta je ovo? – Da, to je smrt – odgovorit ce, a svi su je vec bili vidjeli. Smrt ce potom biti pogubljena, a ljudima ce se reci: – Stanovnici Dzeneta! U vjecnost! Nema vise smrti! Stanovnici Dzehennema! U vjecnost! Nema vise smrti! Nakon toga (Poslanik, s.a.v.s.)je porucio: I upozori ih na Dan tuge, kada ce stvar presudena biti, a oni u nemaru bili… a ovi su u nemaru bili na Zemlji …i nisu vjerovali! ” – Al-Buhari, Muhammad ibn Ismail, BUHARIJINA zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004, 1755/809-810.
26. Kur’an, 2:183-187, prevod Besima Korkuta.
27. Vidi Vinsent Dž. Kornel, Plod Drveta poznanja, u Oksfordska istorija islama, Beograd, 2002, 95-100. (U daljem citiranju Vinsent Dž. Kornel Dž., Plod…).
28. Al-Buhari, Muhammad ibn Ismail, BUHARIJINA zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004, 17. ( U daljem citiranju Al-Buhari)
29. Pojam iman označava veru ili verovanje islama, videti o tome Muhammed Nu’ ajm Jasin dr., Iman,temelj, sustina, negacija, Sarajevo, 2001. Takođe videti i Nerkez Smailagic, Leksikon,269-270.
30. Širk označava pripisivanje Bogu da ima sina ili kakvog druga pored sebe, greh mnogoboštva, videti Nerkez Smailagic, Leksikon,588-590.
31. Al-Buhari, 33-34. * Moje naglašavanje. Prevod ovog hadisa na srpski jezik možemo naći u Oksfordskoj Istoriji islama kod Vinsent Dž. Kornel Dž., Plod… ali zbog autentičnosti koristio sam prevod u Al-Buhari-i jer postoji razlika u izvorima sa kojih su rađeni spomenuti prevodi. Prevod u sadrži i odredbu o obaveznom hodočašću u Mekku čega nema u citiranom sažetku hadisa od Buharije.
32. Al- Buhari, 28. Naravno pored navedenih hadisa postoje i drugi u kojima se govori i o postu van vremena ramazana, njih nisam naveo zbog obimnosti. Uglavnom se post van ramazana predstavlja kao lični izbor pojedinca, ali se naglašava da višednevni postovi van ramazana kao pravilo ne mogu postojati. Takođe se tvrdi da je najbolji post za čoveka post koji je postio Davud (Sv.Car David), međutim taj “davidov” post je predstavljen u duhu islama i nema dodirnih tačaka sa biblijskim Davidom.
33. Vinsent Dž. Kornel Dž., Plod… 93.
34. Muhammed Hamidullah, dr, Uvod u islam, III izdanje, Sarajevo, 1989, 63. http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/uvod-u-islam.pdf 21:23 2.12.2011
35. Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 209. Tekst Kur’ana naveden prema prevodu u delu Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 209.
36. Isto, 208-211.
37. Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike, Beograd, 1990, 384. (U daljem citiranju Miloš N. Đurić, IHE)
38. Ramazan, mesec posta u islamu.
39. Šta to tačno podrazumev videti napomenu 8. i citirani tekst Kurana.
40. Anastasije Janulatos, Islam, 163. *Moja naglašavanja.
41. Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 26.
42. Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, KUR’AN U ISLAMU… 13-15.
43. Miloš N. Đurić, IHE, 443.
44. Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, KUR’AN U ISLAMU… 13-15.
45. Miloš N. Đurić, IHE, 443. fn. 29.
46. Isto,443.
47. Teofilakt Ohridski, Tumačenje Dela apostolskih i poslanica Rimljanima i korinćanima, Beograd, 2004, 182. ( U daljem citiranju Teofilakt Ohridski, TDAP…)
48. Vidi o Dionisu Miloš N. Đurić, IHE ,475.
49. U ovoj zagradi je moja napomena radi jasnoće citata.
50. Teofilakt Ohridski, TDAP…,179.
51. O tome videti Oswald Spengler, Propast Zapada, Beograd, 1989.
52. Moj dodatak radi jasnoće citata.
53. Nikolaj Trubeckoj, Religije Indije i Hrišćanstvo, Zbornik Vaskrsenje i reinkarnacija, Beograd 1996, 6. (U daljem citiranju Nikolaj Trubeckoj, Religije Indije…).
54. Veliki Starečnik, (ΤΟ ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟΝ – Θεματική Συλλογή-Κείμενο-Μετάφραση- Σχόλια Τόμος Α’- Δ’), Beograd, 2004, 122. ( U Daljem navođenju Veliki Starečnik )
55. Nikolaj Trubeckoj, Religije Indije…, 6.
56. Serafim Rouz, Stvaranje sveta i rani čovek,Beograd, 2002, 59. ( U daljem navođenju Serafim Rouz, Stvaranje sveta).
57. Romanidis Jovan, Svetootačko…, 107.
58. Veliki Starečnik, 117
59. Isto,112, fn. 170.
60. Isto, 115.
61. Jerotej Vlahos, mitropolit, Pravoslavna duhovnost, Cetinje, 2003, 11
62. Vasilije Veliki, Prva beseda o Velikom postu, Besede, Manastir Hilandar, 2002, 8.

Pripremio:
Gojko Sredović