НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ПОРОК ПУШЕЊА – ГРЕХОВНА НАВИКА

ПОРОК ПУШЕЊА – ГРЕХОВНА НАВИКА

ПОРОК ПУШЕЊА – ГРЕХОВНА НАВИКА
Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. – Речи светог апостола Павла из Прве посланице Коринћанима 6:12.
„Велико је мучитељство (тиранија) навике, и то толико да се она уврштава у природну потребу“, каже свети Јован Златоуст. У садашње време се злоупотреба дувана крајње раширила у нашој православној отаџбини. Пуше сви сталежи; пуше и по кућама и на улицама; више се не устручавају да пуше ни жене, па чак ни мала деца. То се данас сматра невиним задовољством. Али, да ли је то тачно?
Таква успешна и свеопшта распрострањеност те навике, некаква страсна наклоност према њој која се у наше доба често примећује и код мале деце – већ само то јесте знак греховног и штетног обичаја. Врлинске навике не приањају тако лако, не привлаче тако све и свакога, јер пристаје помисао човекова постојано за злом од младости његове, како сведочи реч Божија (Пост 8:21).
„У пушењу дувана нема ни греха ни врлине“, говоре обично његове присталице и остају потпуно уверени у нешкодљивост и безгрешност те злоупотребе дувана. Но зар постоји нешто средње између греха и врлине? Између добра и зла? То пориче и природни закон и властити разум. Ако у овоме нема ни користи ни добра, онда је то већ ствар бескорисна, бесмислена, испразна; а испразно и бескорисно траћити дато нам кратко, скупо време – зар није то велико зло, највећа штета? Време је наш главни капитал у земаљском животу – према учењу житејске (световне) мудрости; време је талант уручен човеку ради стицања вечног живота – према учењу речи Божије. За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор у дан Суда (Мт 12:36), каже нам Син Божији, Искупитељ наш и Судија. Неће ли се најтежи одговор тражити од свакога од нас за празно дело? А пушење не само да је празан посао, то јест бескористан, него потпуно и очигледно штетан и грехован, који рушилачки делује на наш телесни састав, отупљује наше умске способности, посао који је управо супротан Закону Божијем, учењу Христовом, као злоупотреба твари; за сваку неумереност хришћанина бичује прекор сопствене савести.
Како је много оних који данас слободно нарушавају свете постове које су установили васељенски сабори, и правдају своју непослушност светој Цркви тиме што им пост наводно штети здрављу које треба да се чува као дар Божји. Међутим, очевидно је да те речи не потичу од бојазни да се не сагреши, већ се њима прикрива трбухоугађање. У погледу претеране зависности од дувана, нико од његових љубитеља не примењује слично правило, иако је зло које од њега произлази и више него очито.
Размотримо прво накратко штетност те навике по наше тело. Та биљка по својим својствима припада истом роду као кужњак и друге биљке које су јака опојна средства; по својој штетности, дуван је најјачи међу сличним биљкама. Научни истраживачи открили су у њему најјачи отров, такозвани никотин, и пуно је опита доказало ужасну моћ тог отрова. У Француској су се многи злочинци користили никотином за тренутно усмрћивање својих жртава. Исушени дуван, припремљен за пушење, губи нешто од своје јачине, али и раствор направљен од обичног дувана за пушење представља тако оштро средство да се успешно користи за уништавање жуљева, брадавица и сличног. При пушењу талог дуванског дима неизоставно у већој или мањој мери продире у човекову унутрашњост, где се таложи. Услед тога се обично и појављују унутрашњи чиреви, болести у носу и грлу, а пушење често узрокује и хроничну вртоглавицу и повраћање; многи лекари су такође доказали да пушење исушује груди, ствара услове за сушицу, слаби вид. Страсни пушачи из властитог искуства познају наведену штетност, мада је често не признају, а други се и са тим слажу, и још сами виде какво им је дуван зло, но престати више не могу. Шкодљивост дувана најјасније се испољава на радницима у фабрикама дувана, па чак и на станарима кућа у суседству тих фабрика; и једни и други пате од сталне мучности и главобоље. Ипак, образлагање штетности те злоупотребе за телесно здравље не представља наш главни циљ, те ћемо се стога ограничити на то што смо о тој штетности досад казали, па сада погледајмо ружну навику пушења са наравствене (моралне) стране. Жалосно је видети како понекад бедни људи, који једва зарађују за своје дневно издржавање, расипају те своје с муком стечене, крваве паре на дуван, излажући тако и себе и своју породицу срезивању ионако срезаних средстава за живот. Усто да још споменемо како неки наивно верују у тобожњу храњивост дувана на основу тога што дуван заиста одузима апетит својим оданим уживаоцима, у чем се опет види његова крајња опакост. Они који пате од дуванске страсти тек се труде да увере и друге и саме себе да они не поступају по слепој зависности, већ из одређених разлога и неопходности; па ето, на сличан начин правдају се и пијанице и други који су се одали каквој неморалној навади.
Дешава се у наше доба да они који себе називају хришћанима посећивање храма Божијег означавају за „непотребно губљење времена“; не налазе могућности да се помоле Господу ујутро и навече, какав је обичај и обавеза истинских чеда Цркве. При томе они красноречиво расправљају о раду и нераду, а сами траће сате и сате на бесмислено пушење и наслађивање дуваном, објашњавајући то искључиво навиком. Неретко се чује и мнење да само старообредци сматрају дуван грехом, док га Православна Црква бајаги не брани; а неки као доказ овог мишљења износе то да чак и неки свештеници пуше. Такво расуђивање и докази немају никакве основе. Нашој светој Цркви је заиста туђ став по коме би сваку новотарију проклињала само зато што је то новотарија и што ње није било у доба наших предака; Црква уопште ниједну ствар која служи у корисну и разумну сврху не проклиње и не забрањује. Но претерана употреба, без икакве нужде – то је већ наслада неком ствари, што је Црква одувек забрањивала и забрањује. Сетимо се црквеног номоканона који овако наређује: „Ко испије воде неумерено и од тога поврати, такав да се одлучи од светог Причешћа 40 дана, и да чини по 100 поклона за почињену неуздржљивост.“ Указивање, пак, на свештенике који пуше, као посебан и и самовољан случај, баш ништа не доказује; и међу свештеницима се могу срести људи са човечјим слабостима и немоћима: зар се у томе може видети црквено правило? Ако се хришћанин осуђује, како је горе речено, и за невину неуздржљивост у погледу воде, тим више је он дужан и пред Црквом, и пред Господом да одговара за греховну и погубну склоност дувану, пијанству, коцкарству, злоречивости, злоби, гордости, сујети, шкртости, среброљубљу, лењости, блуду. Навика или везаност на било коју такву страст представља у човеку хришћанину унутрашње, срчано идолопоклонство. Да би нас избавила од те душевне беде, реч Божија нас опомиње и саветује да немамо пристрасности према земаљским стварима, јер она, уселивши нам се у срце, може сасвим да овлада нама и протера љубав према Господу и спасоносни страх Божији. Не љубите света, ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1.Јн 2:15) – говори нам љубљени Христов ученик Јован Богослов. Велика је невоља за нас то што смо навикли да више пажње поклањамо и верујемо своме ограниченом људском расуђивању, својим пристрасним погледима, него речи Божијој. А Господ, уразумљујући нас, вели: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн 8:12). А свети цар и пророк Давид се моли: Ти ћеш просветити светиљку моју, Господе! Боже мој, просветићеш таму моју (Пс 17:29). Светитељ Христов Тихон Задонски овако пише у својим прекрасним делима: „Хришћани! оно што је огледало за синове века овога, то нека за нас буде Еванђеље и непорочни живот Христов. Они погл?дају у огледало и исправљају своје тело и чисте мрље са лица. Учинимо и ми тако! Христос Син Божији нам Себе и свети живот свој за пример даде: Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн 13:15). – Поставимо, дакле, и ми пред душевним очима ово чисто огледало и погледајмо у њега: је ли наше живљење саобразно са живљењем Христовим? Загледај се често у чисто огледало непорочног живљења Христовог и пороке који су се на душу твоју прилепили пери покајањем и скрушеношћу срца, и из све снаге се Њему саображавај, да му и тамо будеш саобразан. А данашњим хришћанима се не саображавај: код данашњих је хришћана живљење већином противно Христу, а не саобразно. Зато нека је у вама иста мисао која је у Христу Исусу (Фил 2:5).“ – (Из књиге светог Тихона „Духовно благо“) – Па нас светитељ даље упућује: „Ми имамо не само чувство, него и разум. Можемо расудити: шта је добро а шта зло, шта је корисно а шта штетно. Имамо свету Божију реч: шта год људи да раде, принесимо то ка Светом Писму, као ка чистом огледалу, и погледајмо у њега – људи раде или сходно или противно њему. Па макар и сав свет радио оно што је Богу угодно и теби душекорисно, но ни сав свет те неће заступити пред судом Божијим. Тамо нећеш рећи: ето тај и тај је радио то и то. Једино ћеш од Судије чути: ради чега ти ниси радио оно што сам ти ја наредио? – Буди дакле у свету као Лот у Содому, где су сви безаконовали, али их он није опонашао, већ је радио оно што је било угодно светој вољи Божијој. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе где Христос седи са десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол 3:1-2).“ Мало напред у тој истој књизи светитељ Христов каже: „Са највећом пажњом послушај, душо моја, ову реч: Гле, они који се удаљују од Тебе погинуће (Пс 72:27). Чувај се да се не удаљиш од живота, да не будеш у смрти; чувај се да се не удаљиш од Светлости, да не останеш у тами. Мора бити мртав онај ко се удаљује од живота, и бити у тами ко се удаљује од Светлости.“ Тако нас убеђује да пазимо на реч Божију наш руски светилник, нови чудотворац свети Тихон Задоснки. Онај који жели да спасе душу, мора о томе размислити и посаветовати се са Еванђељем: оправдава ли оно нашу злоупотребу твари против љубави Божије? Јер ако хришћанин који се труди за своје спасење, обрати пажњу на изреку Господа Исуса Христа: Ако ко љуби Оца свога или мајку више од Мене, није мене достојан – он јасно и разговетно схвата душевну штету од злоупотребе дувана. Ако је, по указу речи Божије, душепогубно љубити више од Бога чак и оне за које нам је заповеђено да их љубимо – шта онда рећи о наслађивању тварју више него Богом? Јер ко год је заробљен неком греховном навиком, та навика постаје за њега бог, зато што се он само ње и сећа и њоме се наслађује, – Бог је већ остављен, Бог је за њега споредан. У заповести Божијој нам је наређено да Њега љубимо свим срцем, свом мишљу својом, а онај који има било какву греховну навику он се само њоме наслађује, само њу љуби, ње се сећа и о њој размишља. Ко је имао ту несрећу да се навикне на блуд, или на пијанство, или на картање, или на дуван, он се тога сећа више него Бога, та навика за њега постаје бог; такав човек чини себе робом своје навике или страсти – она њиме влада и мучи га. Управо таква је и пристрасност према дувану: та глупа навика не даје ни један часак мира ономе који јој се привикао. У томе и јесте грех, што се он више сећа дувана него Бога; такав приноси дувану жртву као идолу свога срца – а Бог је заборављен.
Дешавају се и веома ружни случајеви: неки се не причешћују светим Тајнама Христовим само зато што неће ни за један дан да се уздрже од дувана! Није ли то идолопоклонство? Уистину такви, ако не оставе своју добровољну заблуду све до смрти, неће видети Лица Божијег и живота вечнога. То се може јасно видети из строге и одлучне одредбе Господње, изречене у светом Еванђељу: Јер вам кажем: ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере! То каже Господ у Својој причи о званима на царску вечеру онима који су је се одрекли и презрели царски позив (Лк 14:24). Та се одредба може заиста у потпуности применити на оне вређаче Божије који сматрају тако малим или ничим причешћивање човека-грешника пресветим Тајнама Тела и Крви Христове. Каквог дара такав себе лишава! Какву преступничку небригу показује за недостижну љубав Божију према палом човечанству! О, кад би се пре свршетка опоменуо такав презирач љубави Христове која се свакоме од нас објављује у овој спасоносној, најсветијој тајни! „У чему затекнем, у томе ћу и судити“, вели Господ. А свети апостол павле, или боље речено – Дух Свети кроз Апостола, – сведочи следеће: Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? (Јев 10:28-29). – Када Христос Господ долази у наше срце Својим пречистим Тајнама Тела и Крви Своје и преко овога нам дарује опроштење грехова и Своје најслађе благодатно сједињење с нама, – не показује ли Он тада према свакоме од нас грешних још веће снисхођење и унижавање Себе, него оно које је показао када је благоизволео ради нашега спасења родити се у витлејемској пећини за стоку и када је, Цар небески, био стављен у сточне јасле? Но наше грехољубиво срце, преиспуњено свакојаким страстима, мрским за Његове најсветије очи, много је недостојније за прихватање Њега, него оне јасле и сточна пећина. У време Господовог земаљског живота чудили су се људи Његовом крајњем снисхођењу и милосрђу, што је улазио у куће јавних грешника које су сви презирали. Он њих није презирао, улазио је код њих и чак са њима делио вечеру, тражећи преобраћење и спасење њихових душа. Исто такво, и још далеко веће, снисхођење и милосрђе показује Господ и сада када посећује наше порочно, грехољубиво срце, горе од оних боравишта грешника. Међутим, ти су грешници толико ценили Спаситељеву посету да су се тренутачно од великих грешника претварали у Његове најревносније следбенике. А, ми се чак добровољно одричемо ове Његове највише и најблаженије посете, одричемо се управо зарад своје пристрасности према штетној навици!.. Јер поробљени беху људи моји зато што не знадоше за Господа, говорио је свети пророк Исаија (Ис 5:13) у име Божије о народу јеврејском, који је у то доба имао наизглед истиниту веру, али је био поробљен, то јест проводио је многе незнабожачке обичаје у свом животу. Јевреји су у време пророка Исаије били хладни према својој вери, према изучавању речи Божије; зато су се предавали многим незнабожачким пороцима, понекад и за саме њих неприметно; тако су им безакони обичаји поробљавали срца. Узрок тога душепогубног зла било је баш то што су оставили закон Господњи и нису пазили на реч Божију. У данашње је време такође превише охладнела усрдност за учење из речи Божије, за читање Светог Писма; већина данашњих хришћана ово сасвим занемарује. А реч Божија је за нас светлост и живот; оно је јединствени извор познања истине и добра. Због тога што смо ставили на страну закон Господњи у Светом Писму, због тога смо сасвим занемарили и молитву, те из тога проистиче то да нас сваки обичај, савршено супротан учењу Христовом, несметано поробљава, засужњује нам срце и ум – зато што не знадоше за Господа, како се изразио свети пророк.
Наведимо још неколико редова из списа светог Тихона Задонског – тог руског Златоуста: „Слеп сам, као и други, без благодати и просвећења твога, – вели светитељ – , грех ме мој ослепио; због тога се доброта Твоја, како о свима тако и о мени недостојном, човекољубиво постарала; за просвећење, како свих тако и мене, ниспослао си нам Ти реч Своју свету кроз изабране слуге и служитеље Твоје. Она ми сија као свећа онима који седе у тами, и показује корист и штету, добро и зло, врлину и грех, истину и лаж, Теби угодно и неугодно, веру и неверу; и тако разгони моју слепоћу и просвећује ми разум: светиљка је ногама мојим закон Твој и светлост стазама мојим (Пс 118.105). (Из књиге „Духовно благо“). „Од задржавања у било којем греху, ствара се пристрасност према греху. Страстољубље је унутрашње и душевно идолослужење: јер они који робују страстима часте их унутрашњим покоравањем срца, као идоле. Тако онима који угађају и робују трбуху – бог је трбух (Фил 3:19); лакомцу је лакомство његово идолопоклонство (Еф 5:5; Кол 3:5); тако треба разумети и друге страсти. Сваки који чини грех (свесно) роб је греха (Јн 8:34). – Од кога је ко побеђен томе и робује (2.Пт 2:19). Јер грехољубивом је човеку грех коме робује – као идол; грехољубиво срце његово је као мрско жртвилиште, у којем томе мрском кипу приноси жртву: јер грех се налази у срцу. Уместо телади, овнова и других животиња, приноси на жртву своју вољу и најрађу послушност; и тако колико год пута пристане на грех, којему се пристрастио, толико пута се срцем одриче Христа; и колико пута на делу учини грех, толико приноси жртву томе идолу. Како је мрска и бедна пристрасност греховна! Сходно томе и свети Јован Златоуст у шестој беседи на Посланицу Римљанима каже: Различити су видови идолопоклонства: један мамона (богатство) части као Господа, трбух као бога, други неку другу страст понајљућу. Не жртвујеш им волове као Јелини (незнабошци), него много горе: своју душу кољеш.“ (Из књиге „О истинитом Хришћанству“).
Ономе који брине за своје спасење и жели да се подигне из таквог јадног стања предлажемо и молимо да послуша следећи савет, који дајемо у име наше узајамне хришћанске љубави у Господу: прекинути, са Божијом помоћу, своју душешкодљиву навикнутост на дуван; одлучити се на то већ сад – док се благодат Божија дотиче срца и побуђује га на спасоносно устајење. Иако је моћ навике тако велика да се понекад чини немогуће савладати је, то ипак није тако: ако човек добије искрену жељу и решеност, и ако буде молио за помоћ Божију, онда ће је брзо победити. Као доказ наводимо овде исказ једног свештеника: „Један од мојих многобројних парохијана Т.К., – пише свештеник, – жестоко је пијанчевао и стално пушио. Уз такав је живот, будући још и породичним човеком, дошао до крајње беде и сиромаштва, иако је он човек вешт за све, марљив и добро писмен. Због тога сам ја увек настојао да утичем на њега убеђивањем. Једном је на сва моја упутства горепоменути изјавио преда мном ово: „Баћушка, верујте, мене самог је стид и жао ми је што не испуњавам ваше савете који су мени на корист, мене је чак стид да се сретнем са вама и погледам вам у очи. Него ево, упркос свим мојим слабостима, потрудићу се да послушам ваш добар савет, и уз помоћ Божију надам се да ћу оставити ракију, али пушење никако не могу. Мене гуши у прсима. У прошлој су ми служби, у коњушници, коњи неколико пута разбијали груди, па сад од тога стално кашљем; пушење ми при тој болести служи као велико олакшање; нарочито ујутро, мени се једино тада и излучује сва слуз што ми се накупи у прсима, па ми много лакне када запалим. Уз то су ми још и доктори саветовали да непрестано пушим.“ Без обзира на таква његова размишљања и савете доктора, ја сам га свеједно наговарао да одбаци ракију и дуван. Уосталом, мислио сам у себи, да хоће Бог дати да се оканеш барем пијанства. И шта би? Кроз прилично кратко време чујем ја, а потом се и уверим, да је Т.К. сасвим оставио пиће. Прође месец, па још један, па напослетку и година. О празнику Светлог Христова Васкрсења, по обичају све обилазећи са молитвом и светим Крстом, приметио сам да је у његовој кући, као код честитог домаћина, све како треба, све у најбољем реду. С обзиром на то, а памтећи његов некадашњи бедан положај, нисам могао а да то не напоменем како њему самом, тако и целој његовој породици. При томе сам одлучио и да подсетим Т.К.-а да у њега има још један велики недостатак, један јавни грех. Но он је, већ схвативши моју мисао, одговорио: „Баћушка, из свега вам се срца захваљујем за ваше пастирско упућивање, за ваш добар савет. Ја сам уз Божију помоћ већ давно одбацио и цигарете.“ – „А, ти си мене пре убеђивао да је немогуће оставити пушење; да ти пушењем само одржаваш своја болесна прса?“ – „Ах, баћушка, сад вам потпуно верујем, све је то само наша заблуда, обмана, наш велики грех и ђавоље искушење. У то сам се већ сам уверио; сад ме нико не може разуверити.“ „Па како се сада осећаш, – запитах, – кад се уздржаваш од пушења?“ „Не могу, баћушка, да вам изразим сву своју радост и уједно захвалност вама за то. Сад се, као шо сте ми ви раније и говорили, осећам не само боље откако сам оставио пушење (иако уз силни напор), него су ми се од тога сад поправила и прса, нема код мене више никаквог кашља, ни најмањег гушења, који су ме при том погубном пушењу тако страшно узнемиравали и мучили. О, Боже мој, верујете ли, баћушка, да сам сада као потпуно препорођен и душом и телом, уз свемогућу помоћ Божију и ваше пастирско старање.“ У садашње се време тај мој парохијанин сврстао међу најбоље, усрдно посећује сва богослужења у светом храму Божијем, мада га ту пре никако није ни било. Сличних је случајева, уосталом, било доста у мојој парохији; пре седам година било је у парохији врло мало оних који нису пушили, а сада, уз помоћ Божију, скоро сви држе пушење за грех и личну несрећу.“ (Брошура „О штетности дувана“ свештеника Алексија Бичковског. Одеса. 1880.)
Употреба дувана као лека не би био грех, но нема никаквих поузданих доказа о његовим лековитим својствима, осим сведочења присталица дувана, али њихове се речи, као пристрасне, не могу узети у обзир. А затим, ако се он и почне употребљавати из искрене жеље за личним добром, сасвим је лако постати пристрасан према њему, употребљавати га даље без мере, не ради било какве користи, већ из греховне пристрасности, недопустиве у хришћанству. Као закључак свега што смо рекли, неопходно је да се сетимо неоспорне речи Господње: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15:5). Сваки наш труд и само напорно настојање без помоћи Божије, без Његове благодатне сарадње, биће потпуно испразно и јалово. Зато у нашим настојањима и напрезањима над собом, на исправљању себе, треба да на првом месту буде наше клицање ка Господу, напрегнуто обраћање из дубине душе Његовој свемогућој помоћи и сили, са понизном свешћу о својој немоћи, својој духовној слабости. Из нашег се молитвеног општења са Господом састоји сва наша снага, сав наш успех. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод (Јн 15:4,5), каже сам Господ. Сувише су слабе наше духовне снаге за савлађивање било какве у нама укорењене зле навике. Сувише је непостојана и промењива у нама чак и сама жеља или стремљење добру. То се непрестано потврђује нашим животним искуствима. Ако се у садашњем свету и употребљава израз „снага воље“, тај израз је туђ еванђелском духу и учењу свете Цркве. Бесмисленост и лажљивост тог световног израза извесни су свакоме ко је упознат са светим Еванђељем и еванђелским примерима. Зар је лагао Господу свети апостол Петар на тајној вечери када му је с таквом ватреношћу, с таквом одлучношћу сведочио: с Тобом сам спреман и у тамницу и у смрт ићи. Зар није било то речено са свом искреношћу, из дубине љубећег и преданог срца? Па ипак, како се за само неколико часова деси да овај апостол оплакује троструку издају свог тако ватреног и дубоког осећања преданости љубљеноме Божанском Учитељу!.. Зато, ко хоће нека се узда у своју „снагу воље“, али је ми не признајемо; за нас је једино уздање у силу Божију – Христа (1.Кор 1:24). Њему кличимо са светом Црквом: „Ти си моја крепост, Господе! Ти си моја сила! Ти си мој Бог, Ти моје радовање.“ (Ирмос 8. гласа)
Вратимо се још једном богомудрим поукама светог Тихона Задонског: „Сваки наш труд и подвиг, како за добро, тако и против греха, није снажан без помоћи Божије: јер ми смо сасвим искварени и немоћни. Зато нам је Спаситељ наш и рекао: без Мене не можете чинити ништа (Јн 15:5). Због тога треба да од Њега тражимо свако добро и крепост и снагу против греха.“ „Што је чамац на реци, то је човек у животу. Видимо да чамац сам од себе плови низводно по реци, а узводно и против тока никако не може пловити, па када је потребно да иде узводно, нужни су снажни веслачи, или једро, са повољним ветром који га покреће. Тако је и са човеком: по плоти, по ћудима и страстима и по злој вољи својој, као искварен, живи сам на свом и угодно и лако, као што барка низ реку сама од себе плови. Но против своје воље живети и побеђивати је и вољи Божијој се покоравати, страстима се одупирати и подвизавати, и распињати их и умртвљавати, те тако благочастиво и хришћански живети – самим нама је то тако неугодно и немогуће, као чамцу да сам без веслача и једара плови против речног тока. Неизоставно је потребно да нас помаже натприродна сила и да нас као барку против тока покреће и побуђује против стремљења страсти. Све ово твори благодат Божија која живи у човеку; с њом човек може све, – без ње не може ништа. У свако нам дакле доба, сваки час и минут треба Божија благодат. Божија благодат је живот душа наших. Без благодати Божије душа не може бити жива. Ради тога нам је заповеђено да се молимо – иштемо, тражимо, куцамо.“ (Из књиге „Духовно благо“). Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер савки који иште прима (Мт 7:7), говори Господ. Али, да би тако напрегнуто и искрено искали своје избављење од душевне беде, од погубних навика и страсти, неопходно их је увидети у себи, оценити и схватити сву њихову штетност и сву тежину греха у пристајању за њима. Само тада ће жеља бити искрена, а молитва и сопствени труд су неопходан услов за Божију помоћ. Господ помаже само онима који свим снагама траже Његову помоћ, али се и сами не предају својим страстима. Јадно самопоуздање је и неразумно и некорисно; међутим, нема користи ни уздати се у помоћ Господњу при своме добровољном задржавању у греху и свесном попуштању греховним навикама – то Господа вређа.
 
Москва 1998
Са благословом Обитељи Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона на Светој Гори Атос
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *