Poremćen odnos sa Bogom

Pitanje:
Blagoslovi, oče Srbo Imam 31 godinu i za sebe mogu reći da sam nov u pravoslavnoj veri. Posle čitavog detinjstva i rane mladosti provedenih u bezbošništvu, čovekomržnji i bogoborstvu, telesnom i misaonom razvratu svake vrste, kao i demonskoj sujeti koju najstrašnije i najrazornije osećam u sebi – počeo sam polako, uz Božju pomoć, da ustajem iz blata i smrti u kojoj sam živeo. Kad sada razmišljam o svom životu, mislim da ništa strašnije ne bi moglo da me zadesi, nego da se u večnost preselim u onakvom stanju u kakvom sam godinama živeo i postojao na ovoj planeti. Verujem da ne postoji gori pakao od toga, i baš takvim ga i zamišljam. U trenucima najvećeg beznađa, kada je samoubistvo neprekidno lebdelo nad mojim bićem, poželeo sam, svim srcem, da upoznam Hrista i potpuno Mu posvetim svoj život – da neumorno služim Bogu i bližnjima. Kakav je to neopisivi i životvorni preokret bio u mom životu! Verujući rečima starca Tadeja, da je namera srca i istinska rešenost da čovek potpuno promeni svoj dotadašnji život, izgovorena detinje prosto pred Bogom, dovoljna da Hrista približi čoveku, doživeo sam – da po svojoj veri (koja i nije moja, već mi je darovana u tom trenutku, kako sada gledam na to) – osetim unutrašnji dodir u svojoj duši, koji me je prizvao pokajanju i ispravljanju. Ništa me na svetu ne bi moglo pokolebati i ubediti da to nije bio Hristov dodir, dodir čovekoljubivog Boga koji se sažalio nad svojim nesrećnim, bednim i života nedostojnim stvorenjem. Ako bih to porekao, porekao bih svoju suštinu, svoj jedini smisao, svoju jedinu nadu i jedini istinski vredan događaj koji se desio u mojoj duši. Vreme koje je od tada prošlo, proticalo je u gotovo neprekidnom usavršavanju u vrlini i borbi sa samim sobom, borbi sa svakom žilom truleži koja je u bezbožničkom i nečovečnom tridesetogodišnjem životu toliko duboko urasla u mene i kroz mene, da sam ih smatrao nečim neodvojivim od sebe i svoje ličnosti. Bilo je to vreme kada je svaki trud nagrađivan od Gospoda „blagodaću na blagodat“ – ja sam osećao kako se menjam, kako mi se srce širi od radosti i želje da služim Bogu, moji roditelji i prijatelji posmatrali su šta se dešava sa mnom i radovali se svi skupa toj čudesnoj promeni. Samo jedna stvar, ali samo jedna-jedina, kad god bi se desila (dva puta od mog preobraćenja) , potpuno bi poremetila moj odnos sa Bogom i ja bih iz stanja nebeske nade i želje da služim Bogu padao u tešku čamotinju i očajanje. Ta čamotinja nikada nije mogla da ima onu težinu i ukus beznađa kao u mom ranijem životu, jer je bila ublažena svešću o milosrdnom Stvoritelju, i samim tim imala je neku svrhu, doduše nevidljivu i (još uvek) neshvatljivu, ali nikada u meni nije izazivala otpor ili mržnju prema životu ili drugim ljudima, Bogu hvala za to. O čemu je reč? Radi se o odnosu sa ženama, odnosu sa ženskim bićem koji u jednom trenutku dobija i telesnu dimenziju, tj. seksualni dodir. Od trenutka kada (iz mladićke zaljubljenosti i osećanja privrženosti, nikada zbog bluda, nikada više! ) uspostavim takvu vrstu odnosa sa nekom ženom, čitav moj unutrašnji svet se sruši i nastupi takvo osiromašenje duše, da bih se najradije povukao u potpunu samoću i plakao danima i mesecima – toliko se osetim napuštenim od Boga, da taj osećaj mogu porediti sa gubitkom života! Srce mi je tesno i misli olovno teške, a teskobna i čemerna usamljenost neprekidno pomućuju, uznemiruju i razaraju moje biće; ne primećujem druge ljude oko sebe, ne saosećam sa njima, postaju mi daleki kao da su kamenje a ne žive duše. Jednom rečju, oče Srbo – to postaje život bez Života, i smrt pre smrti. Zašto se to dešava? Obe devojke sam, pre prvog seksualnog čina, već video i poželeo kao svoje buduće supruge i majke svoje dece. Nisam želeo seks radi ogoljenog telesnog zadovoljstva, čak ga i ne vidim u svom životu kao važnu kategoriju, na bilo koji način! Seks čini da devojku prestajem da posmatram kao ljudsko stvorenje, kao svoju sestru i savečno biće dostojno ljubavi i svake punote i radosti života, već samo kao ženu. Sva duhovnost u meni nestaje gotovo istog trenutka kada se telesno spojimo, sva ona osećanja prema njoj koja me raduju dok seksa nema – čista, oblagodaćena, bratska ljubav – potapaju se telesnim opštenjem i za sobom ostavljaju pravu pustoš. Kako je to strašno, oče! Nedeljama sam bolestan i kao bogoostavljen, sa takvom tugom i unutrašnjom groznicom da ni u čemu ne mogu da se smirim. Plakao bih za Bogom, i za sobom, i za tom devojkom… Ona me čeka, sigurno, volela bi kada bih došao i zauvek ostao sa njom, ali… Ja želim da je volim kao pre, kao svoju besmrtnu sestru, kao neko ko – tražeći i čeznući za Hristom u sebi – to isto vidi i u drugim ljudima… A toga nestaje u meni posle dodira muškarca i žene. Pomolite se za sve nas, oče Srbo. I za tu devojku, molim vas! To je jedno divno, napaćeno, plemenito stvorenje. Krasota njene duše podseća me na Srnu u izgubljenom raju ave Justina… Neka bi mi Gospod sve oprostio i naučio me da čistog srca ljubim svaku dušu na ovom svetu. Oprostite mi i vi, želeo sam da vam pišem… S Bogom
Markel


Odgovor:
Dragi Brate, Zahvali Gospodu „radi srdačne milosti Boga našega, kojom nas je pohodio… da obasja one koji sede u tami i u senci smrti, da upravi noge naše na put mira! ” (Lk. 1, 78-79.) Gospod, koji „ne želi smrti grešniku nego da se obrati i bude živ”, dao ti je da se lično uveriš u ono što je od uvek poznato: da greh vodi u smrt. Da nas on vezuje za blato, prah i pepeo, za demonske obmane, kratkotrajna, duhovno i materijalno skupa zadovoljstva, koja vode u duhovne i telesne bolesti i na kraju smrt. Greh ima to svojstvo da nas odvaja i udaljava od Boga, od samog Puta, Istine i Života. Tako je svim ljudima zdravog duha i razuma, ne samo Hrišćanima, poznato da je telesni odnos van braka upravo takav greh. To je greh protivu ljubavi Božije i protiv ljubavi prema bližnjem. Jednom davno, čuo sam naopaku i lošu izreku: „U ljubavi kao i u i ratu – sve je dozvoljeno! ” Ali, svi znamo i osećamo vrlo dobro da nije. Ni ljubav ni rat nas ne lišavaju odgovornosti. Naprotiv! I u ljubavi i u ratu, odgovornost se mnogostruko uvećava. Lako je biti dobar kada je sve oko nas dobro. Vojnik koji samo učestvuje u ratu, ne dobija venac dok ne pobedi. Šta više, onaj vojnik koji koristi rat kao izgovor za krađu, pljačku i ubistva, surovo biva kažnjen. Onaj ko se nije pokazao na delu, nema nikakvu nagradu ni hvalu. Ne dobija nagradu onaj ko posmatra trku. Ne dobija ni onaj ko samo učestvuje, već onaj ko pobedi. Treba imati u vidu da Hrišćanstvo nije neka lepa teorija i nauka. Ono se ne drži samo u glavi i u mislima, već pre svega u praktičnom životu. Ono nije samo učenje, ono je sam život. Ti si se već jednom uverio u pogubnu moć greha i pokazao si se kao pobednik. Naime, uspeo si da promeniš svoj život. Prešao si vrh planine greha i demonskih obmana. Zašto sada nebi zaobišao, mimoišao ili prošao i ovo brdo od blata? Reci sebi: pre braka ne! Stavi tačku na to, jer ljubav uključuje odgovornost. Jer, već si jednom na svom iskustvu razumeo da greh nije nikakav neodvojivi deo čovekove ličnosti. Greh je kao parazit, ljuštura, kao krasta koja otpada kada telo ozdravi.
Šta raditi? Nema boljeg saveta od onoga koji nam je sam Hristos dao: „Bdite i molite se da ne padnete u iskušenje, jer je duh srčan ali je telo slabo! ” (Mk. 14, 38.) „I reče im: Što spavate? Ustanite i molite se da ne padnete u iskušenje! ” (Lk. 22, 46.) Potrebno je biti budan i oprezan. Ne smemo spavati. Treba osetiti kad nam se neprijatelj približava i osujetiti ga, odbaciti ga pre nego što dođe i zasedne kod nas.
Neprijatelj će svakako doći, obilaziti oko nas i probati da se probije do naše duše i osećanja (srca) , jer on drugog posla nema. Ali, to je samo iskušenje. Misaona sugestija, koja je od nečistih sila, još uvek nije greh, dokle god joj ne otvorimo vrata svoga uma i srca, dok je ne pustimo unutra. To je čisto ljudski, na šta nas i apostol Pavle upozorava: „Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijega; veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti.” (1. Kor. 10, 13.) „Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različita iskušenja… blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube.” (Jakov. 1, 2. i 12.) „U Njemu se radujte, iako ste sada malo, ako treba, ožalošćeni različitim iskušenjima.” (1. Petr. 1, 6.) Jer, „zna Gospod pobožne da izbavlja od iskušenja, a nepravednike čuva za kaznu u dan sudnji.” (2. Petr. 2, 9.) Kada pomisliš na tako nešto, uzmi Sveto Pismo. Uzmi svoj Molitvenik. Dobro bi bilo takođe, da i ti i tvoja devojka čitate i ove molitve: http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=13&akcija=prikazi&kt=2 Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *