Помињање на Литургији и немир.

Питање:
Помаже Бог драги оци, ево мене једно питање мучи одавно, а сад читајуци слично питање које је поставила једна сестра, скупих снаге да вас питам. Мој отац је умро пре десет година, и до сада сам мислила да је то био крај, парастоси, колико се ја сећам јесу били одржани, али сам била мала да бих иста више знала.Како сам сад почела полако да улазим у веру, почела сам да осећам нешто чудно, све чешће се сетим оца, пожелела сам да дам његово име да се помене на Литургији, али не знам да ли смем? Не знам да ли је он био верник, да ли се причешћивао, од његове смрти је прошло већ доста времена… Живео је у безбрачној заједници са мојом мајком, две године пред његову смрт су се “венчали”, али у општини, ако се то може назвати венчањем.Мене је добио у 60-тој години милошћу Божијом, и заиста је био диван отац, обожавао ме је…Знам да сви који су га знали мисле да је био диван човек, али сам скоро сам прочитала да добра дела учињена због њих самих, или због гордости, жеље да се “покаже”, нису пред Господом дела која нам служе на спасење и која ће нам отворити пут у Царство Небеско. Да ли смем да дам његово име да се помене, или могу само да се молим за њега, као и за све људе, мртве или живе.Ево имам још једно питање које је дошло само од себе, док вам ово пишем.Мене често обузме неки немир за цео свет, волела бих да можемо сви да се спасемо, да сви људи схвате Истину, и да прихвате Господа, да га поштују и заволе макар мало, видевши колико Он воли нас, колико је он више Милостив него праведан, више Благ, него Судија, јер да је до правде и суђења, ретки су ти који би се спасли и остали у животу, ово кажем гледајући само себе и захваљујући Богу што дочекујем сваки нови дан! Да ли су моја размишљања грех, да ли је погресно што бих волела да Рај буде пун свих људи, а да онај који ће изгубити “рат” кад Христос буде други пут дошао на земљу, изгуби и све битке! Опростите ако су вас моја питања саблазнила, збунила и повредила, веома сам “нова” у вери, и још увек не могу да обуздам свој језик, нити имам духовно вођство, па је ово једини начин да чујем туђе мишљење, тим пре што још и немам пријатеље верујуће, само овај компјутер и православне сајтове! Молите се за мене грешну, маловерну и горду! Хвала вам што постојите и што толико труда улажете да људима помогнете и приближите нашу веру, што нас изводите на прави пут и одолевате искушењима грешника попут мене који вас својим питањима само смућују! Свако добро од Господа и пуно среће у даљем раду!
Јелена


Одговор:
Бог помого Јелена. Ако је отац био крштен ви можете да се молите за њега, да парастосе служите и да његово име помињете на Литургији. Да, видите како је то болно када људи не желе да се спасу? Вама је тешко јер желите да се сви спасу. А тек како је нашем Творцу који чак брине и за “птице небеске”? Колико боли Он подноси када види заблуделе и сејаће смрти свих врста. Нажалост ми смо проводници и оружје тог рата који непоменик води против устројства Благог и Хармоније. Рај се ствара још овде на земљи, и то сарадњом и са-трудбеништвом Богу, јер је речено да је то царство, овде, “унутра” у нама. За то Царство ми се свакодневно молимо: “о свишњем мирје… Господу Помолимсја”. Људи који не осете љубав према том Царству, према тој “вољи која је и на небесима”, не могу напунити рај, зато што нису роботи нити их Бог командом шаље у њега. Само покајани грешници могу да се спасу, јер у самој ствари то покајање јесте покрет слободне воље да се човек сједини са Богом. Та слобода може да нас удаљи или приближи Богу, и Он њу поштује. А еванђелски факат је да је Богочовек често говорио о “малом стаду”. Ваш, о.Љубо

Comments are closed.